Virvel, jedan od najzanimljivijih beogradskih alternativnih bendova obeležiće dve decenije rada koncertom u sali Amerikana Doma omladine Beograda, u petak, 29. aprila od 21 sat. Zvuk benda čini kombinacija alternativnih žanrova, pre svega indie/post-rock/shoegaze. Članovi benda su sticali iskustvo višegodišnjim sviranjem u više beogradskih bendova, ali su vrhunac kreativnosti dostigli pod imenom Virvel.


Kako teku pripreme za koncert 29. aprila u Amerikani? Kako će biti koncipiran repertoar, da li ćete imati goste…?

Dejan Drobac: Mi smo jako usvirani, sličan repertoar smo izvodili na manjim koncertima po Beogradu, zatim Novom Sadu, Zagrebu… Tako da možemo da garantujemo fenomenalan zvuk i svirku. Sviraćemo verovatno čitav poslednji album, čija će ovo praktično biti finalna promocija, pojačan svim pesmama koje je publika volela od 2001. na ovamo. Bez gostiju, želimo da iskoristimo Amerikanu Doma omladine da publika vidi i doživi Virvel onako kako mislimo da zaslužuje.

Ovim nastupom ćete obeležiti 20 godina postojanja benda. Kako vam sada izgledaju počeci, da li ste očekivali/nadali se da ćete imati ovoliku “kilometražu”? Šta je ono što je smatrate najbitnijim u svojoj karijeri do sada?

Dejan Drobac: Bend je nastao spontano, bez ikakvih očekivanja. Tijana, Zoran i ja smo imali druge bendove, a ono što će jednog dana biti Virvel su u početku bili sati i sati improvizacija na probama. Na sreću sa uvek uključenim snimanjem. Te kasete su krenule da kruže među ljudima koji su nas na kraju nagovorili da sebe ozbiljnije doživimo. U to vreme smo najčešće svirali instrumentale od po desetak minuta i slično, nije nam na kraj pameti bilo da bi to što sviramo iko želeo da čuje. I naravno da nismo bili u pravu. Dvadeset godina kasnije, albumi, puno koncerata, publika koja iskreno voli to što radimo… Verovatno to i jeste najbitnije, da smo bez kalkulisanja stigli do publike, i da sve što smo napisali ima težinu i nakon svih ovih godina, što će se čuti u petak.

Uvek ste imali vernu publiku, a i kritika vam je bila podjednako naklonjena. Šta je ono što, po vašem mišljenju, Virvel čini jednim od najzanimljivijih domaćih alternativnih bendova, kako ga javnost doživljava?

Dejan Drobac: Verovatno se iskrenost ipak prepozna i makar negde ceni. Mi jedino tako umemo da radimo, kad pravimo pesme ne postoji proračunatost, i ne plašimo se najintimnijih osećanja, čak naprotiv. Mislim da smo takvi i u odnosu sa publikom. I, eto, sve to već 20 godina, tvrdoglavi kao mazge… možda se i doslednost ipak poštuje.

Album “Žena sa bradom, patuljak, idiot” objavili ste 2019. i kritika ga je svrstala među najbolje u toj godini, ali i okarakterisala kao vrhunac vaše karijere. Ipak, zbog pandemije niste uspeli da ga dovoljno promovišete pred publikom. Kakav je vaš odnos prema ovom izdanju danas i da li ga i sami smatrate vrhuncem dosadašnjeg muzičkog rada?

Dejan Drobac: Upravo tako, album se na vinilu pojavio možda desetak dana pre lockdowna. I tu su svi planovi stali. Evo, sada pokušavamo da nadoknadimo propušteno… Velika je šteta za bend jer, zaista, ta ploča ima najveći potencijal da stigne do šire publike, od svih dosadašnjih izdanja. I retke su ploče koje mogu uživo da se odsviraju kompletno, ovo je jedna od takvih. Sad, da li je vrhunac dosadašnjeg rada, moraće da izdrži zub vremena, imamo albume koji jesu.

Kakvi su planovi Virvela za narednih 20 godina?

Dejan Drobac: Ako zdravlje posluži, jedino je sigurno da se vidimo na proslavi 40. rođendana. Nikada nismo bili skloni velikim planovima, korak po korak, pa kuda nas put nanese.

Ulaznice su u prodaji na Blagajni DOB i putem Tickets.rs mreže, po pretprodajnoj ceni od 700 RSD. Na dan koncerta cena ulaznice će iznositi 1000 RSD.

VIRVEL YOUTUBE KANAL


U subotu, 26. marta od 20 časova u Velikoj sali Doma omladine Big Bend RTS nastupiće sa dirigentom Vladimirom Nikolovim i tom prilikom premijerno predstaviti njegov novi umetnički projekat “Krik”. Ulaznice po ceni od 1000 RSD su u prodaji na Ticket Vision blagajni u Domu omladine i onlajn. U pitanju su numerisana sedeća mesta. Vladimir Nikolov je kompozitor čija muzika obuhvata širok spektar izraznih sredstava i žanrova, koristeći iskustva iz klasične muzike i džeza kao polaznu tačku. Već duže vreme je “iza scene” u ulozi aranžera u svetskim orkestarskim projektima, ali često nastupa i kao autor, dirigent, pijanista i gitarista sa renomiranim solistima i ansamblima. Program pod nazivom “Krik” sačinjen je od kompozicija koje je napisao u proteklih nekoliko godina. Stilski su veoma raznolike i čine organski spoj savremenog džeza, folklora i minimalizma. “Krik” je i naslovna kompozicija, koja je nastala tokom prvih dana zaključavanja tokom pandemije. “Krik” je oslobađanje energije, ali i bunt protiv površnosti.


Kako teku pripreme za koncert sa Big Bendom RTS, 26. marta u Domu omladine Beograda, šta publika može očekivati?

Vladimir Nikolov: Pripreme idu odlično. Vidim pravu posvećenost kod muzičara, ostaje se na probama i duže, radimo i sekcijske probe kako bi sve ispolirali do savršenstva. Publika može da očekuje jedan nesvakidašnji koncert i snažan muzički komentar današnjice.

Ovo će biti premijerno izvođenje Vaših novih kompozicija, recite nam nešto više o njima?

Vladimir Nikolov: Nezahvalno je reći, ali je živa istina da me je prvo zaključavanje 2020. podstaklo da više pišem svoju muziku, nešto što inače nije lako moguće sa svakodnevnim obavezama. Pored vremena koje se sazdalo bez najave, tu je bio i šok, neverica, strah i paranoja od te pandemije, čipova, milion razloga za komentarisanje kroz muziku. U tom kratkom periodu od nekoliko nedelja mislim da sam već imao 4, 5 numera, što mi je pokazalo da tu ima sadržaja za nešto novo i veće. Nakon toga sam sporadično nastavio da gradim repertoar uvodeći nove numere i došao do skoro kompletnog programa, ali falilo mi je još kompozicija da bi repertoar bio celovit. Početkom ove godine sam ponudio taj, za mene još uvek nezavršeni materijal, Big Bendu RTS, i njihov urednik Marko Đorđević je prihvatio ponudu bez razmišljanja, na čemu sam mu mnogo zahvalan. Posle te reakcije sam nastavio dalje i napisao još nekoliko numera, koje su pod uticajem poslednjih događaja i koje se karakterno nadovezuju na prethodne. U pitanju je bio dugoročni proces, koji tek sada dobija pravu formu. Materijal je inače veoma angažovan, što je za mene takođe velika novina. Kompozicije govore o današnjici, o promeni našeg života, prioriteta, gubljenja slobode... Ali ima tu i standardnog džez repertoara, malo i bluza, a uveo sam i jednu minimalističku kompoziciju koja je bila inspirisana našim, sad već osnovanim, strahom od kraja sveta. Jedan zaista neobičan miks, ali meni vrlo organski logičan.

Big Bend RTS je orkestar sa dugom tradicijom i sjajnim rezultatima, a sa njima sarađujete duži niz godina kao aranžer, dirigent… Zbog čega je važno postojanje jednog takvog ansambla pri javnom medijskom servisu i koliko doprinosi popularizaciji džez muzike kod šire publike?

Vladimir Nikolov:  Sećam se da sam u jednom periodu baš redovno posećivao koncerte Big Benda RTS, kada sam pisao aranžmane za njih. Još uvek tada nisam boravio u Srbiji i uvek sam bio iznenađen posećenošću svih njihovih koncerata. To mi je tada, kao strancu, ukazalo da ovaj orkestar ipak nešto znači ljudima ovde, što je za mene bilo iznenađenje, jer je na Balkanu big bend kultura jako teško održiva, iako je bila vrlo aktivna pre raspada Jugoslavije. Nije preterano reći da je Big Bend RTS za Srbiju ono što je, recimo, Metropol Orkestar za Holandiju: nacionalno blago koje mora da se čuva, gaji i razvija, kako radom, tako i ulaganjima.

Sa sastavom Nikolov-Ivanović Undectet, koji predvodite sa kolegom Srđanom Ivanovićem i koji okuplja izuzetne muzičare, nastupili ste na otvaranju Beogradskog džez festivala 2019. godine. Kakve utiske nosite sa tog koncerta i da li je, možda, u planu novi album sa Undectetom?

Vladimir Nikolov:  Moglo bi se reći da je to jedan od najbitnijih nastupa i tog benda i mene kao autora, jer je doprineo da ta muzika bude vidljiva svetu, kroz zdravu svetsku kritiku i brojne reakcije javnosti koie smo dobili. Ali čak i bez toga, sećam se da je koncert sa Mažikom Malikom bio pravo uživanje, jer smo prvi put dobili šansu da studijski materijal koji smo svi zavoleli oživimo na sceni. U planu je treći album, tematika će biti slična kao kod ovog projekta sa Big Bendom RTS, ali naravno malo drugačija kao zvuk. Na leto imamo u planu mini turneju po Balkanu, sledi detaljna najava o tome uskoro kad sve bude potvrđeno. To ćemo naravno iskoristiti i da uvežbamo novi materijal i konsolidujemo planove za snimanje.

Pored karijere koju imate kao muzičar, Vi ste profesor i šef Katedre za džez i popularnu muziku na Fakultetu muzičke umetnosti. Kako ocenjujete “džez podmladak” u našoj zemlji? Koliko za Vas, kao aktivnog autora, znači dnevni kontakt i saradnja sa mladim umetnicima?

Vladimir Nikolov: U toku organizacije izdavanja CD-a “Mozaik”, na kome su zastupljeni bili tadašnji džez studenti, bio sam iznenađen koliko toga imaju od materijala i bendova i koliko su lako prihvatili moj poziv da urade svoju muziku i snime je. To je bio jasan znak da je studentima Katedra za džez i popularnu muziku zaista platforma za kreativni rad, što jeste i ideja bila u samom začetku. Ona stara mantra da neko upisuje fakultet da bi nešto naučio, u smislu informacija i zanata, danas postaje praktično opravdana, zato što je sada svima jasno da student uči kroz praksu, kroz bacanje u vatru i snalaženje na sceni, a profesori na džez katedri se upravo na to i fokusiraju. Što se mene lično tiče, kliše je reći da profesor uči od studenata, ali to jeste zaista tako. U početku mog rada sa studentima sam morao da sledim modele iz drugih škola, metoda i knjiga da bih utabao nekakav put. Sad već mislim da bih mogao da pripremim i svoj metod učenja harmonije i aranžiranja, jer tek posle 10 godina rada na ovoj Katedri znam tačno šta studentima treba, na ovom mestu i u ovo vreme, zbog načina na koji žive danas, primaju i sprovode informacije, zbog toga šta ih ispunjava i gde im treba pomoć. Promenili su se prioriteti dramatično, i mi kao profesori moramo da naučimo neki novi pristup studentima, ono što ne razumemo kod njih, ono gde svi imamo nagonsku potrebu da kažemo: U moje vreme je bilo onako.

Grupa Orthodox Celts će ponovo okupiti svoju vernu publiku da zajedno proslave Dan Svetog Patrika! Omiljeni “sprski Irci” vraćaju se u omiljenu koncertnu salu i 17. marta u Amerikani Doma omladine održaće veliki beogradski koncert, na kojem će izvesti dobro poznate hitove iz svoje duge i uspešne karijere, ali i započeti obeležavanje 30. rođendana benda. Ulaznice su u prodaji na Ticket Vision blagajni u Domu omladine Beograda i onlajn, po ceni od 1200 RSD.


Kako teku pripreme za koncert u Domu omladine Beograda?

Aca Seltik: Odlično! Sve je pod kontrolom i mogu da kažem da smo konačno u mogućnosti da se radujemo pogledu u skoriju budućnost. Donedavno, sve je ipak bilo pod znakom pitanja i vrlo nejasno, sada je već sve mnogo izvesnije i, naravno, kad se vraćate u svoje prirodno okruženje, a to su, u našem slučaju, bina i nastupi uživo, onda je sve mnogo opuštenije.

Iz dobro poznatih razloga, prošle su 3 godine bez tradicionalnog koncerta Kelta za Dan svetog Patrika, da li spremate neka posebna iznenađenja za publiku željnu da vas čuje i vidi uživo? Kako će biti koncipiran koncert?

Aca Seltik: Ah, to je večito pitanje. Ovo je praznik koji ima svoj poseban ritam i koji apsolutno ne zavisi ni od čega sa strane. Pa, čak ni od set liste u tolikoj meri. Ono što je izvesno je da postoji takozvani aksiomski deo od nekih 15-20 pesama koje, prosto, moraju da budu izvedene na ovom koncertu. Promenljive u ovoj jednačini čini nekoliko pesama koje izvlačimo iz “šteka” specijalno za ovu priliku, pošto tom opusu prirodno pripadaju, a iznenađenja čine par pesama koje ćemo ipak, za sada, ostaviti pod oznakom “top secret“, tek toliko da ne pokvarimo iznenađenje. Ali, kakvih pesama!

Nastupom u Domu omladine započinjete i obeležavanje 30. rođendana benda – kada pomislite na tri decenije staža Kelta, šta je ono najvrednije što pamtite i što vam najviše znači u karijeri?

Aca Seltik: Pamtim sve! Svaki nastup, svaki put, svako koncertno mesto… A najvrednije je to što smo ostali normalni, što nismo umislili da smo neke “zvezde”, što i dalje teramo našu priču, onako, tvrdoglavo i beskompromisno. Uostalom, sve to može da se podvede pod jednu reč – sloboda! Slobodni smo da radimo ono što volimo onako kako želimo, a da usput možemo da idemo i na pijacu i da se vozimo gradskim prevozom i da budemo ono što jesmo i na bini i van nje. A to je luksuz koji retko ko ima.

Šta je “tajna” vašeg uspeha kod publike? Dobra muzika je svakako preduslov, ali nemaju svi bendovi tako verne fanove i publiku koja je toliko posvećena i koja se podmlađuje – kako vi gledate na to?

Aca Seltik: Nije to neka tajna. To je pitanje poverenja. Naravno, ovo je sublimat raznih stvari spakovanih u ono što se zove pesma ili album, od ideje, preko teksta i muzike, do produkcije, video spota i imidža, ali ako vam ne veruju kad im nešto kroz tu pesmu ili album poručite – ćao! Frontmen zna da je dobar i da je bend dobar onda kada mu publika veruje u svaku izgovorenu reč. A ja nisam tip koji će da se folira i da laže publiku, a još manje da glumata. Ako otpevam nešto budite ubeđeni da to i mislim!

Dugačka i uspešna karijera je za vama, a kakvi su planovi za budućnost? Spremate li novi album? Gde će publika još moći da vas čuje ove godine?

Aca Seltik: Posle svega što se izdešavalo u poslednje tri godine, planovi se svode na svirati, svirati, i još svirati. Ima podosta već zakazanih koncerata, neka mesta dobro poznajemo, ali, verovali ili ne, ima mesta u kojima ćemo sada prvi put svirati. I to je ono neverovatno i oduševljavajuće, da i posle 30 godina na bini još ima mesta za prvi put! A što se albuma tiče, biće ga! Konačno smo došli do toga da izbacimo pravi Live album. Mislim, bend koji važi za jedan od najboljih bendova uživo a da nema Live album! Stvarno besmislica. E, zato izlazi naš koncertni album kojim ćemo krunisati tridesetogodišnjicu rada i to samo i isključivo kao vinilno izdanje! Ploča i ništa drugo! Pa, k’o u stara dobra vremena, ko ima gramofon…

Publika u Srbiji voli irsku muziku i kulturu, šta su, po vama, spone naše dve kulture, tradicije, naroda…? Odakle toliko osećanje bliskosti sa kulturom zemlje koja nam nije geografski bliska?

Aca Seltik: E, to su stvari koje ne mogu da se objasne racionalno. Svakako, ja duboko verujem u zajednički koren iz koga smo proistekli i jedni i drugi. Uostalom, većinu mesta u Srbiji su osnovala Keltska plemena, čiji je deo nastavio svoj put ka Bretanji, Irskoj, Škotskoj, Velsu… Mali Skordisci su ostali ovde, a Veliki Skordisci (čitaj: Asteriks i Obeliks, ili, kako su se u prvom izdanju na našem jeziku zvali, Zvezdoje i Medoje, i bejahu stari Sloveni) su otišli dalje na zapad da bi tamo izgradili sve ovo što danas poznajemo pod zajedničkim imenom Keltska kultura. Nepobitno je da se jedan deo naših predačkih korena nalazi pod imenom Skordisci, i da je ugrađen u naš DNK. E, taj deo našeg potpražnog sećanja prepoznaje arhetipski zvuk i reaguje na njega. Neko burnije, neko manje burno, ali reaguje. Meni bolji dokaz od toga ne treba. Plus, ceo rokenrol je proistekao iz Irske muzike na ovaj ili onaj način, naravno, uz još poneku primesu drugih muzika sveta, i samim tim dao osnovu popularnoj muzici. Kad sve to saberete, eto odgovora.

www.domomladine.org

Svoj novi film na FEST-u predstavio je znanac ovdašnje publike, reditelj Paolo Đenoveze koji je na beogradski festival došao sa filmom "Superheroji".

- Treći put sam na FEST-u, uvek su me prihvatali veoma lepo, naročito publika, koja je zainteresovana za italijanski film, rekao je poznati reditelj.

Novi Đenovezeov film koji je pun emocija dolazi u pravo postepidemijsko vreme.

- Sigurno posle pandemije sve ima potpuno drugačije značenje, ovo je film o vremenu, o prolaznosti vremena, o isteku vremena. Vreme je tokom pandemije bio najvažniji element. Sa jedne strane vreme nam je bilo oduzeto, a sa druge strane, nam je bilo poklonjeno da se bavimo nekim drugim stvarima na koje nismo navikli, rekao je Đenoveze pred novinarima

- Ne postoji apsolutni recept, magično rešenje, kako izdržati u jednom partnerskom odnosu, to je  stvar svakog para. Ono što je najvažnije, po mom mišljenju, između dvoje ljudi je poštovanje.

Glumac Flavio Parente ima sporednu ulogu u "Superherojima" i igra kolegu glavne junakinje, upitan o radu sa Đenovezeom kaže da je on kreator osećaja slobode.

- Moja percepcija iz vremena snimanja filma je vezana za slobodu. On nam je davao slobodu u odnosima sa kolegama i stvorio je samim tim alhemiju i jednu ljudsku dimenziju. Mi smo se međusobno družili, ali na samoj sceni je postojala jedna krajnje humana iskra. Osećanje slobode koje je kanalisano veoma precizno.

Odgovarajući na pitanja novinara Đenoveze je rekao da se ovaj  emotivni film nije desio tek tako.

- Dugi  niz godina sam želeo da snimim ljubavni film, ali me je sprečavala pomisao "čemu snimati milionitu ljubavnu priču" jer to je najeksploatisanija tema u svetskoj kinematografiji. Moja glavna ideja je bilo vreme, prolaznost vremena, jer  sam lično opsednut prolaznošću vremena, ali ko nije, rekao je Đenoveze na konferenciji i dodao:

- I tu sam ideju spojio sa ljubavnom pričom. Ljubavna priča se odvija sa stanovišta prolaznosti vremena, kako vreme uništava partnerski odnos, kako udaljava partnere i suprotno - kako nekad jača partnerski odnos i samu ljubav. Ovo nije jedan film, već dva filma, prvi deo je prvih 10 godina, drugi deo period nakon toga. Kroz montažu smo alternirali ove momente tako da smo pokazali kako se ljubav, ljubavni odnos, svađe, rasprave smenjuju, kazao je Paolo.

Govoreći o superherojima danas reditelj je rekao:

- Kroz kinematografiju znamo da su superheroji Betmen, Supermen, Spajermen... Svi imaju jednu zajedničku osobinu, svi su posebni jer čine dobro drugim ljudima, a ne traže ništa za uzvrat. Smatram da su danas superheroji obični ljudi koji to isto rade, čine dobro ne tražeći ništa za uzvrat.

FEST je Paola Đenovezea odvojio od rada na novom filmu za koji se nada da će takođe biti prikazan na FEST-u:
 
- Zahvalan sam FEST-u i njegovom direktorima, posebno Jugoslavu (Panteliću) što ste me pozvali i hvala vam što održavate ovaj festival živim, jer je ovo jedini pravi način da se filmska umetnost prikaže u celom svetu, rekao je Đenoveze i istakao:

- Upravo sam završio montažu fima "Prvi dan mog života",  tokom leta ćemo ga potpuno završiti, pa možda gostujem sa sledećim filmom ponovo, zaključio je Paolo Đenoveze.

Nikola Đuričko o danima kada je trčao uz stepenice "Marakane" i sanjao da bude atletičar: Pamtim kako su mi se tresle noge u autobusu nakon treninga- Naš proslavljeni glumac Nikola Đuričko kao dete bio je fasciniran atletikom. Svoju ljubav prema kraljici sportova pretočio je u treniranje, a kasnije i u društvenu igru "Atletika" koju je osmislio, kako bi prikazao svu raznolikost disciplina i simulirao uzbuđenje atletskih mitinga. I sam se oprobao u gotovo svim disciplinama, a omiljena mu je višeboj koju će sa uživanjem da prati na predstojećem dvoranskom Svetskom prvenstvu u atletici koje se održava u Beogradu od 18. do 20. marta. Kako sa porodicom trenutno živi u Los Anđelesu, gde gradi inostranu karijeru, spektakl u Areni gledaće putem direktnih prenosa i društvenih mreža.


"Ne znam kako će to da izgleda zbog razlika u vremenskim zonama, ali pratiću reportaže, snimke, sve do čega budem uspeo da dođem. Volim atletiku i Svetsko prvenstvo je nešto što se ne propušta, pogotovo kada se održava u mom rodnom gradu," kaže Đuričko. Do sedmog marta će trajati mogućnost da se srpski atletičari kvalifikuju za učešće, i sve su prilike da će publika moći na delu da vidi nove nade naše "kraljice sportova" uz imena koja su poznata širom sveta. "Ivana Španović je uvek bila najbolja kada je najvažnije. Siguran sam da će tako da bude i ovog puta i navijam za nju. Svima u timu Srbije šaljem veliku dozu podrške, uz citat Majkl Džordana koji me najviše motiviše: Počinje sa teškim i napornim treninzima, a završava se sa šampanjcem!"

Kada se kaže "atletika" koja je vaša prva asocijacija?

Olimpijske igre, trčanje počasnog kruga sa zastavom, umorni brzohodač koji poslednjim atomima snage završava svoju trku, bosonogi Abebe Bikila kako pobeđuje maraton, Jusein Bolt koji usporava na 100m i ipak obara svetski rekord...

Da li ste bili u situaciji da se lično oprobate u nekoj od atletskih disciplina?

Atletiku sam trenirao godinu dana tako da nisam imao disciplinu, nego neki opšti trening. Probali smo skoro sve sem skoka sa motkom. Mislio sam da sam idealan za srednje pruge, ali to je bilo samo moje laičko nadanje. Pamtim najviše trčanje uz i niz tribine ''Marakane'' i kako su nam se tresle noge posle treninga meni i bratu u autobusu.

Koji disciplinu najviše volite da ispratite, a koja vam je najizazovnija?

Sve discipline imaju svoje zanimljivosti, ali ako moram da biram, onda bi to bio višeboj. Meni se čini da je najizazovnija - skok motkom, a moguće da je to zaostavština Segeja Bupke na moju generaciju.

Autor ste društvene igre „Atletika“ koju ste posvetili deci sa ciljem da na lak i zabavan način upoznaju osnove atletskih disciplina i njihova pravila. Šta je bilo presudno u Vašoj odluci da baš ovaj sport popularizujete među decom?

Pravio sam "bord gejm" sa temom atletike još kao klinac. Voleo sam uzbuđenje atletskih mitinga i veliku raznolikost disciplina i želeo sam da to prenesem u igru. Tu moju staru igru sam usavršavao desetak godina sa prijateljima i na kraju sa mojom decom. Činilo mi se da smo našli pravu formu i jednostavnost, a da barem delimično simulira uzbuđenje atletskog mitinga. Izdavačka kuća Vulkan je podržala moju ideju i tako je nastala ''Atletika''.

Kako je tekao proces osmišljavanja koncepta igre i da li ste uspeli da dođete do povratnih reakcija najmlađih?

Moja je želja bila da igru može da igra cela porodica od 6 do 76 tako da nije samo za decu nego igra za decu i matore zajedno. Nažalost, nemam povratnih informacija kako se najmlađima dopada ali niko se nije ni zvanično žalio tako da biram da verujem da se ljudima sviđa, zaključuje Nikola.

Izvor: NMT

Milutinu-deo prvi“ po knjizi Danka Popovića, a u režiji Egona Savina, održana je danas u foajeu Zvezdara teatra. O monodrami, u kojoj lik Milutina tumači Nenad Jezdić, a čija premijera je zakazna za 11. novembar, pričali su reditelj, glumac, kao i direktor Zvezdara teatra, Duško Kovačević. Komad je nastao po knjizi Danka Popovića „Knjiga o Milutinu", koja je najčitanija knjiga posleratne srspke književnosti. Objavljena je 1985. godine, imala je tiraž od čak 40 izdanja i prodata je u više od 500.000 primeraka. U svojim razmišljanjima, Milutin, običan seljak iz šumadijskog sela Koštunići, otvara niz pitanja koja nam ukazuju na besmisao rata. NJegova razmišljanja nas upućuju i na to da su u ratu i pobednici i pobeđeni – gubitnici.


- Milutin i njegovo žitije je toliko sadržajno, tačno, da nema šta da se doda. A toliko je važno da se svi naši Milutini, svi koji se nalaze u porodičnim albumima, porodičnom trajanju, da se ta paradigma oživi. Milutin je paradigma istinskog patriotizma, istinske hrabrosti i junaštva. I postavljam pitanje dostojnosti da ja to igram. Sveprisutna mi je sumnja u glavi da li sam uopšte dostojan da makar i tih sat i nešto na sceni budem Milutin Ostojić -  rekao je glumac Nenad Jezdić.

Reditelj Egon Savin je istakao da je dobar osećaj kada ne morate publici da prepričavate ono što ste napravili, jer je sve napisano u knjizi.

- Kroz rad na ovoj adaptaciji prisetio sam se svog detinjstva, na televiziji Dnevnik i neki političari koji odlaze na grob Neznanom junaku. Uvek sam se pitao ko je on , zašto je neznan i nepoznat. Posle čitanja Milutina sam rekao – to je taj neznani junak!Toliko neobrazovan, a toliko plemenita ličnost, koja je arhetip jednog naroda. Osećate ga kao najbližu rodbinu, a opet mu se divite kao heroju. Jezdić je uradio veličanstven posao, otvorio je dimenziju ogromne plementosti i osećajnosti. Mislim da je napravio ulogu koja će se pamtiti.“, istakao je reditelj.

Dušan Kovačević, direktor Zvezdara teatra, objašnjava da je predstava monodrama, ali više nalik filmu, jer glumac u svojoj ispovesti putuje kroz tri rata, dva Balkanska i Prvi svetski rat.

- Jezdić priča priču koja je opšte mesto našeg stradanja, izuzetno potresna priča o čoveku koji je prošao golgotu povlačenja preko Albanije i vraćanje kući gde zatiče majku i ženu koje ga jedva prepoznaju. Neverovatno uzbudljiva, opominjuća, tragična, potresna i katarzična priča o događajima koji ne smeju da se ponove. "- rekao je Kovačević

Scenografiju i kostime za novi komad radi Vesna Popović, kompozitor je Bora Dugić, a adaptaciju teksta potpisuje sam reditelj, Egon Savin. Nakon premijernog izvođenja, koje je simbolično zakazano 11. novembra, kada se obeležava Dan primirja u Prvom svetskom ratu, reprize „Knjige o Milutinu“ biće 12, 18. i 19. novembar.

IZVOR: ZVEZDARA TEATAR

<<  Novembar 2024  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
    
 

Putopisi, Intervjui..