Guje iz oluje su pank hip-hop sastav koji čine Bani Yamamoto i Uranova Sirena. Njihove sirove autorske rime odraz su bunta protiv zatvorenog sistema, ženske alfa perspektive i beogradske andergraund kulture. Kroz svoju muziku trude se da održe duh hip-hopa koji ne podleže senzacionalizmu, a uskoro objavljuju debi album. Publika će moći uživo da ih čuje 29. jula od 20 časova, u okviru 10. sezone Koncerata na Zidiću Doma omladine Beograda, na Platou Milana Mladenovića.


Vaša umetnička imena su Bani Yamamoto i Uranova Sirena, kakvo značenje imaju i kakve (scenske) identitete simbolizuju?

Bani: Bani Yamamoto je jedan od aliasa, postoji još i Banihana. Bani Yamamoto je klasičan haker, zna ljude, rešava šta joj treba i ne preza ni od koga. Jako je glasna i iskrena. Većinu vremena ostaje iza kulisa, rime joj se baziraju na ideji da masovna hipnoza treba da se razbija što češće, u vidu detoksa. Banihana je malo provokativnija, može se reći mekša, ali udara na patrijarhat, i slobodu ženskog užitka bez izvinjavanja, ume da se ubaci u neke od strofa, ali nju ćete tek upoznati.

Sirena: Uranova Sirena direkt iz Svemira je sve ono što mislim da mi fali ovako, u real life-u. Sirena je riba iz huda koja ima muda da kaže svoje želje i da ih ispuni. Nikog ne moli i ne čeka, zato što zna koliko je jaka. Mislim da bi ona možda mogla da ojača ženski glas i u duboko zadrtim sferama. Tu borbu, za razliku od mene, vodi na jedan šmekerski način, i brže joj radi mozak. U isto vreme je i mekša od mene, pa te suprotnosti prave dobitnu kombinaciju. Ovo ime sam smislila kad sam bila pod utiskom Hunky Dory albuma Dejvida Bouvija. Zato je spacey.

Svoju muziku ne želite žanrovski da ograničavate, ali se inspirišete sinergijom boom bapa i elektro zvuka. Ko su vaši muzički uzori?

Bani: Moji muzički uzori definitivno potiču od onoga što je slušao moj stariji brat, kako to inače ide. Rahkim, Smif n Wessun, Benny the Butcher, Ghostface Killah, Conway da Machine, Mob Deep, Alchemist, J Dilla Sunshine.

Sirena: Moji muzički uzori nisu samo reperi/reperke. Dosta sam u jednom periodu slušala rok i to mi je na neki način bio temelj. Definitivno Bowie u tom scensko-vizualnom delu. Od naših Moskri, Bičarke i Eyesburn. Od stranih Snoop Dogg, Asap Rocky, Nas, Lil Kim, Missy Elliott, Remy Ma, MIA, Erykah Badu…

Kažete da repujete o aktuelnim dešavanjima posmatrajući stvari kroz žensku prizmu – koja je vaša definicija tog ženskog ugla? Šta su, po vama, najveći problemi i šta je ono najvažnije o položaju žene u savremenom društvu, što želite da poručite svojom muzikom?

Bani i Sirena: Muškarci na Balkanu su navikli da njihova bude poslednja i da oni generalno postavljalju većinu pitanja i na ista sami daju odgovore. Mi smo navikle da na njihova pitanja dajemo još kompleksnija koja ih ostavljaju u čudu i nesnađene. Konfrontacija kod ženskog pola je nešto šta su kod nas sistem i religija donekle ugušili. Mi smo tu da nikad ne prećutimo i ne spuštamo glavu, već na pitanje: Šta je bilo? odgovaramo sa – Šta ti nije jasno?, u nadi da će mlade generacije slediti naš primer, jer je najbitnije imati jak karakter i izboriti se za sebe. Po tome ne mislim ni na kakvu agresiju, već na nasušnu inteligenciju koju žene sa Balkana drže u malom prstu, kao nosioci tradicije korenskog matrijarhata koji se izgubio kroz vekove. Zahtevamo poštovanje, a čuće nas svakako.

Recite nam nešto više o upravo objavljenom singlu „Avanti“, i debi albumu „Ko prvi umre nek pozdravi Moskrija“ koji pesma najavljuje, a koji će biti objavljen na jesen.

Sirena: Uh, na Avanti smo mnogo radile… Još jedna pesma kojom smo htele da se podsetimo nekih dobrih, starih referenci i da nastavimo tamo gde je Moskri stao. Jednako je uticao na sve tri, i realno na dosta ljudi, fino nam isklesao tu hip hop skulpturu. Album prvenac donosi malo ženske energije. Mislim da je to omaž našeg velikog bunta koji bismo da pokrenemo u ljudima, a žensku populaciju da osnažimo što više možemo, jer je i ona veliki i bitan deo zajednice i društva. To je takođe i neka vrsta poruke da mi znamo šta radimo i da jedino što nam treba je podrška, ne samo nama, i tebi koji čitaš ovo.

Ko čini vašu većinsku publiku i kako ljudi reaguju na vašu muziku?

Sirena: Momci, tajno kad ih niko ne gleda 😊. Drugari naših drugara, za sad. Mada, primetila sam da nas dosta devojaka gotivi, što mi je iskreno baš drago. I dosta gej populacije što je must.

Pripadate mlađoj generaciji na sceni, kako vidite budućnost muzike kojom se bavite?

Sirena: Da rokamo tvrdo. Mislim da je Beograd dosta prljav, ali da mora da se nađe pravi način da se to oživi pa pokaže. Želim neko ujedinjenje, manje svađa i prozivki, više ideja i rada. I iskreno, volela bih da do tad rešimo i pink, pa da turbo folk siđe s dnevnog reda. Volela bih da se više značaja pridaje pesmi kao nečemu što ostaje iza nas, a ne samo da se ljudi gasiraju.

U petak, 29. jula nastupate na popularnoj letnjoj sceni Doma omladine, šta pripremate za tu priliku i da li imate li neku poruku za publiku koja će doći da vas čuje na Zidiću?

Sirena: Milan nas gleda u petak pa banite i vi. Pripremamo skromnu, ali jaku setlistu. Repovaćemo neke pesme prvi put uživo. Tako da, hip hop is back in town! Naučite refren pesme Avanti. Vidimo se!

Izvor: DOB

Tri Kapljice su dinamična rokenrol skupina iz Novog Sada, nastala 2007. godine. Ova bučna trojka, pored brojnih nastupa kako pred festivalskom, tako i pred klupskom publikom, ima iza sebe album sa pređašnjom postavom – “Girls are Back“, a spotom Surfin’ su najavili svoj novi EP “Brzo, brzo!” Inspiracija su im različiti muzički pravci i peroidi, a muzika koju stvaraju je melodična i glasna. Publika će imati priliku da ih čuje na Platou Milana Mladenovića 15. jula od 20:00, u sklopu desete sezone Koncerata na Zidiću u organizaciji Doma omladine Beograda. 


Ako bi trebalo da predstavite Tri Kapljice nekome ko do sada nije čuo za vas, kako biste opisali svoju muziku? Predstavite nam aktuelnu postavu.

Tri Kapljice: Opisali bismo naš izraz najšire moguće, kao rokenrol sa različitim uticajima. Nismo žanrovski bend, sviramo šta iz nas izađe. Distorzija, glasno, emotivno nabijeno muzičko iskustvo. Ima nas troje – na gitari i vokalu, Mina Stojanović, na bubnju i bekvokalima Vesna Vojvodić i, od pre 3 godine, na bas gitari i vokalu Čarli Kerol.

Koliko se vaš muzički izraz menjao tokom prethodnih godina i da li je činjenica da niste više isključivo ženski bend uticala na vaš zvuk i pristup radu? Ko su vaši muzički uzori? O čemu najčešće govore vaše pesme, gde pronalazite inspiraciju za tekstove?

Tri Kapljice: Svaki član donosi promenu i utiče na zvuk. Naš bend je saradnja između troje ljudi, gde svako ima svoj kreativni izraz i mogućnost da pusti mašti na volju. Iz našeg iskustva, zvuk nema veze sa polom, jer je i svaka žena koja je bila deo benda do sad, unosila nešto svoje u muziku.

Nas troje svi slušamo mnogo različite muzike, te je teško definisati baš jedan bend ili određenog gitaristu, basistu, bubnjara… Sve što slušamo i što smo slušali kroz odrastanje ima uticaj na naše stvaralaštvo.

Inspiracija je svuda oko nas i u nama, u svakodnevnom životu, problemima, ljubavima, poslovima, druženjima, razmišljanjima… Tekstovi su nam mahom introspektivne prirode, pokušaji da nađemo odgovore na neka pitanja, reakcije na određene situacije kroz koje smo prošli…

Još uvek je aktuelan vaš EP Brzo, brzo, kako ste zadovoljni reakcijama publike i kada možemo očekivati album?

Tri Kapljice: Do sad je reakcija publike bila sjajna – pogotovo gde god da sviramo uživo, što mislimo da je i najbolji način da se upozna bend. Spotovi nam idu na TV-u i podkastima, singlovi se nalaze i na nekim listama i mogu se čuti na radio stanicama…

Planiramo da snimimo spotove za oba preostala singla sa EP-a, kao i da uđemo u studio do kraja godine.

Šta je po vašem mišljenju ključ uspeha i dugogodišnjeg opstanka jednog benda na sceni?

Tri Kapljice: Puno truda i istrajnosti, kao i ljubav i poštovanje među članovima benda.

Možete li da uporedite rokenrol scenu od pre 15 godina, kada je nastao vaš bend, i ovu današnju – postoje li promene koje su se desile u međuvremenu, a koje utiču na stilski izraz bendova? Šta je ono što nova publika najviše sluša?

Tri Kapljice: Ono što smo mi primetili je da ima manje ska, a da je više post rok, post metal i instrumentalnih bendova. Ali pored toga, postoji mnogo onih koji su i dalje na sceni i koje i dalje slušamo, iz raznih subkultura koje suštinski možemo smestiti u rokenrol.

Na popularnoj letnjoj sceni na Zidiću Doma omladine nastupate 15. jula, šta za vas znači ovaj koncert i kakav program pripremate za publiku?

Tri Kapljice: Jako smo srećni što smo dobili priliku da zasviramo na Zidiću! Pripremamo rokačinu, znojenje i đuskanje, tako da, spremite se 🙂

Šta Tri Kapljice planiraju do kraja godine?

Tri Kapljice: Planiramo da sviramo što više, da pravimo nove pesme, snimimo još koji spot i nadamo se ulasku u studio.

www.domomladine.org

MONDAY BLUES, serijal low-noise bluz koncerata u organizaciji Doma omladine Beograda,  prešao je dug put od svog premijernog predstavljanja publici u maju 2017. godine. Tokom desetina nastupa u centralnom holu i na Zidiću DOB-a, Aleksandar Đukić (bas i glas) i Bojan Vulin (gitara i glas) su bez kompromisa redefinisali suštinu bitisanja bluza na beogradskoj muzičkoj sceni, smelo uvodeći u svoje nastupe gotovo tribinski sadržaj. Đuka i Bojan otvorili su novu, letnju sezonu na Zidiću DOB 4. jula, a publika će imati priliku ponovo da ih čuje narednog ponedeljka, 11. jula od 20 časova na Platou Milana Mladenovića.


Dom omladine Beograda organizuje koncertni serijal MONDAY BLUES od 2017. godine, a Vi i Bojan Vulin postali ste neka vrsta „rezident dua“ ovog programa. Šta je, po Vašem mišljenju, ono što ovaj program učinilo popularnim kod domaće publike i da li možete da izdvojite neko posebno sećanje sa prethodnih nastupa?

Aleksandar Đukić: Da, krajem maja meseca 2017. godine smo započeli serijal MONDAY BLUES koncerata sa vrlo skromnim i ležernim ambicijama: da sviramo muziku koju volimo, nadajući se da će se naći makar neka publika kojoj će se to svideti. A dogodio se najbolji mogući scenario, ljudi su posvećeno počeli da redovno dolaze na MB u sve većem i većem broju. Neki od njih su čak prisustvovali na svim našim nastupima, od samog početka pa sve do danas!!!

Prošlog ponedeljka otvorili ste novu MONDAY BLUES sezonu na Zidiću DOB, kakvi su utisci i da li se publika uželela susreta sa vama?

Aleksandar Đukić: Bilo je to zaista predivno veče! Svirali smo ovaj program na zidiću DOB-a prvi put posle godinu dana pauze i dobili smo ekstremno dobru reakciju publike. Najlepše u ovome što radimo je kada vam posle nastupa prilaze ljudi i kažu da nikada u životu nisu bili na bluz nastupu, pa čak ni slušali bluz, a da posle našeg jednočasovnog nastupa imaju utisak da je to najbolja muzika na svetu.

Vaši nastupi su poznati po govornom, skoro tribinskom sadržaju, u okviru kojeg posetiocima otkrivate interesantne detalje iz istorije bluza i života čuvenih muzičara. Koliko je ovaj segment vaših koncerata doprineo stvaranju nove bluz publike u Beogradu?

Aleksandar Đukić: Iskreno mislim da je upravo u tim našim bluz pričama tajna uspeha ovih nastupa. To, koliko znam, niko na ovim prostorima nije pre nas radio. Otvorili smo potpuno neistražen prostor i publika je do te mere dobro reagovala da je danas gotovo polovina naših nastupa bluz pričanje.

Poznati ste po jedinstvenoj interpretaciji dobro poznatih bluz numera koje izvodite. Zbog čega i u kojoj meri je važno da izvođači budu unikatni u svom nastupu kada izvode kompozicije koje spadaju u “evergrin” repertoar? Da li smatrate da ste Bojan i Vi uspeli da im udahnete “novi život”?

Aleksandar Đukić: Biti originalan u izvođenju bluza je naša najveća ambicija. Sve pesme koje izvodimo smo na određeni način “posvojili” i do te mere promenili da ih doživljavamo kao svoje. To je jedini način da ih izvodimo, potpuno smo nezainteresovani za doslovno “skidanje” bluz standarda. I sama naša postava je neobična – gitara i bas. Ne znam da iko, ne samo kod nas već i u svetu, u tom formatu regularno izvodi blues.

Jednom prilikom ste izjavili da inspiraciju najviše pronalazite u radu Pitera Grina – zbog čega je tako i po kom kriterijumu vršite izbor repertoara.

Aleksandar Đukić: Ah, Peter Green je stvarno najbolji. Bio je neobičan čovek i stvarao je bluz sa jakim ličnim pečatom. Verovatno nas to približava njemu. Green je svirao toplu, slatku solo gitaru uvek. Niko nema ton kakav je Green imao. Osim toga, u njegovim pesmama postoji neki gotovo spiritualni sloj. Interesantno je da nije često zastupljen u repertoarima drugih bluz izvođača kod nas. Sve u svemu, Peter Green je od početka bio naš idealni bluz guru.

Generalno, sve pesme koje izvodimo biramo po principu mogućnosti da se sa njima i njihovim autorima lično poistovetimo. Ima mnogo divnih bluz pesama koje nikada nismo svirali, samo zato što ih iz nekog razloga nismo osećali kao svoje. To je ona stara teza, veruj u svaki ton koji odsviraš i bićeš ubedljiv. Ako nije tako, bolje ne sviraj.
Ako bi trebalo nekome ko ne sluša bluz da približite ovaj muzički pravac i preporučite mu da se sa njim upozna, kako biste to uradili?

Aleksandar Đukić: Bluz ima nekoliko jednostavnih pravila: 3 akorda, skala od samo 5 tonova, 12 taktova. Ne može biti jednostavnije od toga na muzičkom nivou. Ali, sve ostalo u bluzu je tako slojevito i tanano. Dakle, bez straha se otvorite prema bluzu i slušajte ga. Vratiće vam višestruko svu tu uloženu pažnju i trud.

Po profesiji ste pravnik, ali od rane mladosti se bavite muzikom Kako ste se nosili sa izazovima “redovnog posla” i bavljenja muzikom?

Aleksandar Đukić: Teško, iskreno. Ali vremenom otkrivaš da je i pravo neka vrsta umetnosti. Biraš pravu reč kao i pravi ton, u stvari.

Interesantno je da se pesme grupe Nesalomivi koju ste osnovali osamdesetih godina prošlog veka još uvek rado slušaju. Kako gledate na domaću muzičku smenu iz vremena kada ste počinjali, a kako Vam se ona čini sada? Da li među bendovima mlađih muzičara ima onih čiji rad pratite i volite?

Aleksandar Đukić: Nesalomivi su pripadali jednoj epohi, to je bio kraj 80-ih. Po mnogo čemu to su kod nas i u svetu najproduktivnije muzičke godine. Lepo je što su neke pesme Nesalomivih preživele to vreme i što se i dalje frekventno mogu čuti na programima naših radio stanica. To nam imponuje i pokazuje da smo autorski bili u pravu i pre 35 godina!
Danas je potpuno drugo vreme. Internet je sada generalna platforma za plasman savremene muzike, dostupna je ogromna količina nove muzike i nije lako to sve ispratiti. Mislim da još uvek volim taj alternativniji gotovo njuvejviš rok, recimo Straight Mickey and the Boyz.

Charlie Duncker, koji je za sebe odabrao ime ACRAZE, nekoliko godina radio je kao andergraund DJ. Sada je glavni američki izvoz kada je reč o mejnstrim elektronskoj muzici. Trenutno je na epskoj turneji širom sveta, u okviru koje dolazi i na Glavnu binu Exita u subotu, 9. jula. Ovaj dvadesetšestogodišnjak se prošle godine našao na izuzetno jakom lejblu Thrive, što je doprinelo popularnosti trake „Do It To It“. Samo Spotify broji skoro 400 miliona slušanja!
 
I sam kaže da recept za hit deluje jednostavno, iako svi znamo da nije tako. Splet okolnosti doveo je do jedne od najpopularnijih pesama prošlog, ovog i narednih leta, ali i puno truda i rada. Razgovarali smo sa njim o jutru kada je čuo pesmu koju je kasnije semplovao i koja ga je proslavila, o odnosu prema karijeri i šta očekuje od dolaska na EXIT - o kojem je, naravno, samo najbolje čuo.


Čujemo da treba da ti se čestita! Potpisao si sa Capitol Records. Možeš li nam reći nešto o tom dogovoru?
 
- Hvala! Moj tim i ja smo dugo radili da se to realizuje. Zahvalan sam na prilici da budem deo rostera takve izdavačke kuće, pored nekih živih legendi. Sećam se kada je Džeremi (glavni za A&R u Capitolu) bio u studiju i slušao neke moje demoe. Bio je u šoku. Stvarno mi se mnogo dopalo to što je strastven u vezi celog kataloga. Nova muzika stiže veoma uskoro!
 
Da li proveravaš brojke za „Do It To It“? Približavaš se polovini milijarde! Čestitke i na tome!
 
- Zaista je neverovatno pomisliti da neka od mojih pesama ima petsto miliona slušanja. Nikada nisam mislio da će tako nešto da mi se desi (smeh)! Informisali su me da ukupno na svim platormama imam 8.4 milijarde... Od toga mi tek mozak eksplodira!
 
Možeš li da zamisliš... Da si tog jutra popio svoju kafu ili da ti je baterija na telefonu bila puna... stvari bi danas bile potpuno drugačije? Ne bismo imali „Do It To It“?
 
- Mislim da bih mogao knjigu da napišem o ovoj temi, jer, iskreno, stalno o tome razmišljam. Ali, da iskreno i nastavim, drago mi je da me je univerzum izabrao u tom trenutku. Ništa ne bih menjao, a trudim se da nastavim svoj put i inspirišem što više ljudi je moguće!
 
Znamo da si uspeo da uđeš u studio sa grupom Cherish! Šta se dalje sa tim dešava?
 
- Tako je! Samo smo jednom bili u studiju zajedno, ali to sigurno neće biti poslednji put. Oni su toliko talentovani i zahvalan sam na prilici da sa njima radim.
 
Da li ti se čini da kultura naginje u dva smera danas - ka nostalgiji za osamdesetim i ranim dvehiljaditim?
 
- Ovo je malo šire pitanje; muzika uvek naginje ka jednom ili drugom. Sa druge strane, slažem se da je današnja plesna scena veoma inspirisana diskom osamdesetih. Čujem puno semplova te ere, posebno kada je reč o melodijama. Rekao bih da bez takve muzike, današnja ne bi ni postojala.
 
Da li misliš da se na Jersey Club ponekad gleda sa visine? Možda nikada nije imao proboj u Evropi, pa se tako odavde čini.
 
- Jersey Club music je jedan od tih žanrova na koji sa visine gleda celokupna javnost. Njegova kultura ima dugu istoriju i neverovatnu muziku, a definitivno je skrajnut! Još uvek nije imao svoj proboj, ali sam siguran da je pitanje trenutka!
 
Šta po tvom mišljenju danas ima potencijal da bude viralno, natera ljude da slušaju i lude na žurkama i festivalima?
 
- Jednostavno, kratko i zarazno - čini mi se da to dobija trku, barem za mene.
 
Kada je tvoj tata bio u fazonu - „Okej, možeš da budeš DJ. Ne moraš više da juriš fudbalsku karijeru“?
 
- Većina roditelja želi za svoju decu  „normalnu“ karijeru, nešto što će činiti da se osećaju sigurno kada razmišljaju o budućnosti. Život, prema nekom mom mišljenju je - visok ulog, visoka nagrada! Moji roditelji nisu bili oduševljeni kako je moj put isprva delovao, ali su mi ipak uvek verovali, više kako je i uspeh rastao.
 
Dopada nam se kako pričaš o uspehu - da je za njega odgovoran talenat, većim delom vredan rad, ali i da je neophodno biti u pravom trenutku u pravo vreme. Razumeli smo da nije u pitanju sreća, već da si se stavljao u pozicije gde si mogao da dobijaš prilike, odnosno upoznaješ nove ljude. Možeš li reći klincima koliko zapravo truda ide na samom početku, ali i sada kada si hedlajner?
 
- Količina truda koju ulažem u svoju karijeru i snove se nije promenila. Nemam opciju da sednem i opustim se sada kada sam hedlajner. Čak mislim da radim više nego ranije, haha! Ali, ozbiljno sad, zaista verujem da jednom kad dostigneš nivo koji si sebi postavio, uvek ima prostora za napredak i za neke nove ciljeve. Što je uspeh veći, postaje komplikovanije. Što se uloženog truda tiče, ja na to ovako gledam:

1. Ne daj da ti uspeh pomuti pamet. Uvek ima još posla koji treba da se završi.

2. Vežbaj i nemoj da odustaješ od stvari koje voliš. Bićeš daleko uspešniji ako radiš ono što iskreno voliš, mnogo više nego kada je to nešto čime si tek  „zadovoljan“.
 
Koliko znaš o EXIT festivalu? Radujemo se susretu tamo.
 
- Stvarno sam čuo samo lepe stvari o EXIT festivalu! Biće to moj prvi nastup u Srbiji i radujem se ideji da puštam neke sveže trake za sve koji dođu da iskreno uživaju u žurci. Hvala na pozivu i vidimo se uskoro!
 
Razgovarao: Vojkan Bećir

U ponedeljak, 30. maja u Domu omladine Beograda publika će imati priliku da čuje Stevena Browna (Tuxedomoon), koji trenutno na turneji po Evropi promoviše svoj novi album “El Hombre Invisible“, objavljen pre mesec dana za čuvenu nezavisnu kuću Crammed Discs. Koncert se održava u sali Amerikana, sa početkom u 21h, a ulaznice su u prodaji na Blagajni DOB i preko tickets.rs mreže, po ceni od 1200 RSD. “El Hombre Invisible“ prvi je pravi solo album Stevena Browna od 1990-ih, i ovom prilikom se promoviše na evropskoj turneji. Usredsređen je na Stevenove prepoznatljive vokale, melodije i tekstove, smeštene u intimno okruženje, sa elegantnim aranžmanima za gitaru, bas, hornu, uz njegov zaštitni znak – ekspresivno sviranje klavira i saksofona. Opisuje godine provedene u Meksiku, gde Brown živi skoro tri decenije, i bogat je reminiscencijama na tamošnju kulturu. Nova kreativna avantura ove andergraund legende, već privlači veliku pažnju kritike.


Šta je razlog da Vaš novi album “El Hombre Invisible” bazirate na iskustvu života u Meksiku, gde ste se preselili i radite poslednjih 30 godina? Koliko Vas je ova kultura promenila, kao i Vaš pogled na muziku i svet?

Steven Brown: Snimio sam preko deset albuma u poslednjih 30 godina sa svojim meksičkim bendom Nine Rain. Kasnije, živeći u Oaksaki, radio sam sa raznim drugim formacijama, kao što su Ensamble Kafka i Cinema Domingo Orchestra Banda, a tu je i soundtrack za dokumentarac “El Informe Toledo”. Ali sva muzika koju sam uradio u Oaksaki bila je instrumentalna. Nedavno sam ponovo osetio želju da pišem pesme i tekstove. Živeći u Meksiku, bio sam veoma zainteresovan za kulturu i istoriju te velike zemlje, i na neki način opsednut temom njenog osvajanja. Verujem da mi znamo vrlo malo o Meksiku pre dolaska Španaca – uz to, ono što su nam govorili u školi i pisali u knjigama, često je veoma iskrivljeno. Moj muzički zapis pod imenom “El Hombre Invisible” delimično odražava ovu ideju i saznanja koja sam u međuvremenu stekao o toj temi. Ali, kao što sam rekao, takođe predstavlja i oslobađenje raznih mojih muzičkih i lirskih ideja, koje su akumulirane u poslednjih nekoliko godina.

Ovo je Vaš prvi pravi solo album nakon tri decenije. Ko su bili Vaši saradnici i zašto je snimanje za Vas bilo posebno važno?

Steven Brown: Moji saradnici su uglavnom bili prijatelji, muzičari sa kojima sam radio u Oaksaki. Bruno Varela iz CDO i Julio Garcia iz Ensamble Kafka, kao i Beto Cruz, koji već nekoliko godina radi sa mnom na mojim solo projektima. Tu je i Chris Haskett, sa kojim sam sarađivao na albumu “Half Out” 1990, a sada živi u Australiji i snimao je sa nama na daljinu. Ploču je u Berlinu miksovao moj stari partner Nikolas Klau. Bilo mi je važno da zabeležim jedno iskustvo, koje do sad nisam uspeo da izrazim u tako koncentrisanom izdanju.

Ovo je jedan od prvih nastupa na kome predstavljate vaš novi album u Evropi. Šta ljudi u Beogradu mogu da očekuju na vašem koncertu 30. maja?

Steven Brown: Kompletno izvođenje moje nove ploče “El Hombre Invisible”, plus muziku grupe Tuxedomoon.

Rođen u Čikagu, Steven Brown se preselio u San Francisko sredinom 1970-ih, gde se pridružio pozorišnoj grupi The Angels Of Light. Tuxedomoon je osnovao sa Blainom L. Reiningerom godine 1977. Bend je snimio dva kultna albuma za Ralph Records, etiketu The Residents, pre nego što su se preselili u Evropu, napuštajući toksičnu atmosferu Amerike Ronalda Regana. Od svog početka, Tuxedomoon uključuju vizuelnu umetnosti u koncerte, kreirajući svoj originalan umetnički put, koji kombinuje inspiracije proistekle iz post panka, novog talasa, alternativog roka, elektronike, avangardne muzike i džeza – sve to zajedno, omogućilo im da iskristališu mračan, ali i romantičan pogled na svet, koji je učinio da brzo postanu jedan od najuticajnijih bendova 1980-ih. U našoj zemlji imaju veliki broj vernih poštovalaca, te su nekoliko puta nastupali u Beogradu od 2000. godine, najčešće u Domu omladine Beograda.

Koncertni sastav na aktuelnoj turneji čine: Steven Brown (Tuxedomoon) – glas, električni klavir, saksofon, klarinet, semplovi; Luc van Lieshout (Tuxedomoon) – truba, harmonika i Benjamin Glibert (Aquaserge) – gitara, bas

Kao opening act za koncert Stevena Browna, nastupiće dva izuzetna muzičara: Peter Zirbs (Austrija), multinstrumentalista, kompozitor i muzički producent, i Dušan Petrović (Srbija), saksofonista, aranžer i kompozitor, udružili su kreativne snage u duo projekat, koji će publici premijerno predstaviti tridesetominutnim programom.

www.domomladine.org

U suret prvom izdanju muzičkog festivala “ZADAJEMO RITAM”, koji Dom omladine Beograda i Binta Sound organizuju 28. maja, Igor Vince, idejni tvorac festivala i jedan od učesnika, otkriva zašto ne treba da propustite ovo jedinstveno veče bogato različitim ritmovima! Program počinje u 20 časova u sali Amerikana, učesnici su dobro poznate kvalitetne beogradske klupske atrakcije: Bane Lalić & MVP, Igor Vince & His Drum, Brass And Keys, Bege Fank & BKO, kao i Funkier Project, a ulaznice su u prodaji na Blagajni DOB i putem tickets.rs sajta, po ceni od 800 RSD.


Kako je došlo do ideje za pokretanje festivala ZADAJEMO RITAM?

Igor Vince: Već godinama, svirajući na scenama širom sveta, odnosno zadajući ritam kao perkusionista na binama širom sveta, iz mene je nekako izleteo taj slogan – Zadajemo ritam – koji mi je vrlo spontano i prirodno legao i koji sam počeo često da primenjujem. I od tog slogana je nastala i moja vizija o festivalu pod istim imenom. Hteo sam da u Beogradu predstavimo muzičke autore čija muzika odiše fankom, afrobitom, regeom, soulom i srodnim stilovima, koji su nekako bez razloga, nepravedno zapostavljeni. I evo, ima već dve i po godine kako se nosim idejom o pokretanju tog festivala. Bilo je dosta razmišljanja, razgovora, planiranja, ali uz sve što se dešavalo poslednje dve godine, delovalo je maltene nemoguće to ostvariti, sve dok svoju viziju nisam podelio sa uredništvom Doma omladine Beograda, koje je bezrezervno podržalo moju ideju, i ne samo podržalo, nego je na raspolaganje stavilo i sve svoje resurse. I tako je i krenulo sa pripremom programa ovog prvog izdanja festivala. Ovom prilikom se još jednom izrazito zahvaljujem celom timu Domu omladine Beograda na razumevanju i izuzetnoj saradnji.

Funk, groove, reggae, soul & latino jazz teme prvog izdanja festivala, a učesnici su dobro poznati domaćoj publici. Recite nam nešto više o programu koji nas očekuje 28. maja u Domu omladine.

Igor Vince: Sve nas, učesnike, povezuje jedna zajednička stvar, a to je da svojim nastupom, svirkom, izrazom – zadajemo ritam. U nastupima svakog od ovih umetnika publika će osetiti fanki, hip hop, afrobit, rege, soul vibracije, i to je ono što je bila okosnica programa ovog prvog izdanja festivala. Neponovljivi, harizmatični autori, veliki broj sjajnih muzičara na bini, vrhunska živa svirka koja nam toliko nedostaje, i muzički stilovi koji vuku na ples i ispunjavaju pozitivnim vibracijama. To je to!

Prošle godine obradovali ste publiku singlom “Sreća je”, šta je trenutno aktuelno, da li možemo da očekujemo novi singl ili možda album?

Igor Vince: Da, upravo tako, rekao bih da se trenutno nalazim u veoma inspirativnoj fazi i radim uporedo na nekoliko novih pesama, a vrlo uskoro biće objavljen i moj novi singl, čiji je radni naziv “Reči”.

Zašto publika ne bi trebalo da propusti ovaj događaj?

Igor Vince: Mnogo je razloga!

Bane Lalić i njegov MVP godinama nisu svirali pred beogradskom publikom, i mislim da je vest o njihovom učešću na ovom festivalu obradovala sve ljude koji su uživali u Banetovim čuvenim hitovima. Ja i moj dvanaestočlani sastav “Igor Vince & His Drum, Brass And Keys” nismo nastupali u Beogradu pune 3 godine! Nismo koncertno promovisali ni singl “Vreme je” kao ni poslednji “Sreća je”. I jedva čekamo da se ponovo, svim srcem i ritmom, spojimo sa publikom.

Mladi i harizmatični Funkier Project će prvi put izvesti neke od svojih autorskih pesama, a Bege Fank, koji je upravo objavio svoju prvu, fantastičnu, knjigu posvećenu hip hop kulturi “Dobar rep” i virtuozni DJ BKO, premijerno će izvesti svoj “all inclusive” intimni rep spektakl.

Osim svih tih prejakih razloga, pozivam sve ljubitelje dobre, žive muzike uopšte, da uveličaju ovaj događaj svojim prisustvom i budu deo istorije time što će, slobodno ću reći – svojim učešćem i interakcijom sa nama koji ćemo biti na bini doprineti nezaboravnom doživljaju i ostvarenju prvog izdanja festivala “ZADAJEMO RITAM”.

<<  Septembar 2022  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
   
  

Putopisi, Intervjui..