MONDAY BLUES, serijal low-noise bluz koncerata u organizaciji Doma omladine Beograda,  prešao je dug put od svog premijernog predstavljanja publici u maju 2017. godine. Tokom desetina nastupa u centralnom holu i na Zidiću DOB-a, Aleksandar Đukić (bas i glas) i Bojan Vulin (gitara i glas) su bez kompromisa redefinisali suštinu bitisanja bluza na beogradskoj muzičkoj sceni, smelo uvodeći u svoje nastupe gotovo tribinski sadržaj. Đuka i Bojan otvorili su novu, letnju sezonu na Zidiću DOB 4. jula, a publika će imati priliku ponovo da ih čuje narednog ponedeljka, 11. jula od 20 časova na Platou Milana Mladenovića.


Dom omladine Beograda organizuje koncertni serijal MONDAY BLUES od 2017. godine, a Vi i Bojan Vulin postali ste neka vrsta „rezident dua“ ovog programa. Šta je, po Vašem mišljenju, ono što ovaj program učinilo popularnim kod domaće publike i da li možete da izdvojite neko posebno sećanje sa prethodnih nastupa?

Aleksandar Đukić: Da, krajem maja meseca 2017. godine smo započeli serijal MONDAY BLUES koncerata sa vrlo skromnim i ležernim ambicijama: da sviramo muziku koju volimo, nadajući se da će se naći makar neka publika kojoj će se to svideti. A dogodio se najbolji mogući scenario, ljudi su posvećeno počeli da redovno dolaze na MB u sve većem i većem broju. Neki od njih su čak prisustvovali na svim našim nastupima, od samog početka pa sve do danas!!!

Prošlog ponedeljka otvorili ste novu MONDAY BLUES sezonu na Zidiću DOB, kakvi su utisci i da li se publika uželela susreta sa vama?

Aleksandar Đukić: Bilo je to zaista predivno veče! Svirali smo ovaj program na zidiću DOB-a prvi put posle godinu dana pauze i dobili smo ekstremno dobru reakciju publike. Najlepše u ovome što radimo je kada vam posle nastupa prilaze ljudi i kažu da nikada u životu nisu bili na bluz nastupu, pa čak ni slušali bluz, a da posle našeg jednočasovnog nastupa imaju utisak da je to najbolja muzika na svetu.

Vaši nastupi su poznati po govornom, skoro tribinskom sadržaju, u okviru kojeg posetiocima otkrivate interesantne detalje iz istorije bluza i života čuvenih muzičara. Koliko je ovaj segment vaših koncerata doprineo stvaranju nove bluz publike u Beogradu?

Aleksandar Đukić: Iskreno mislim da je upravo u tim našim bluz pričama tajna uspeha ovih nastupa. To, koliko znam, niko na ovim prostorima nije pre nas radio. Otvorili smo potpuno neistražen prostor i publika je do te mere dobro reagovala da je danas gotovo polovina naših nastupa bluz pričanje.

Poznati ste po jedinstvenoj interpretaciji dobro poznatih bluz numera koje izvodite. Zbog čega i u kojoj meri je važno da izvođači budu unikatni u svom nastupu kada izvode kompozicije koje spadaju u “evergrin” repertoar? Da li smatrate da ste Bojan i Vi uspeli da im udahnete “novi život”?

Aleksandar Đukić: Biti originalan u izvođenju bluza je naša najveća ambicija. Sve pesme koje izvodimo smo na određeni način “posvojili” i do te mere promenili da ih doživljavamo kao svoje. To je jedini način da ih izvodimo, potpuno smo nezainteresovani za doslovno “skidanje” bluz standarda. I sama naša postava je neobična – gitara i bas. Ne znam da iko, ne samo kod nas već i u svetu, u tom formatu regularno izvodi blues.

Jednom prilikom ste izjavili da inspiraciju najviše pronalazite u radu Pitera Grina – zbog čega je tako i po kom kriterijumu vršite izbor repertoara.

Aleksandar Đukić: Ah, Peter Green je stvarno najbolji. Bio je neobičan čovek i stvarao je bluz sa jakim ličnim pečatom. Verovatno nas to približava njemu. Green je svirao toplu, slatku solo gitaru uvek. Niko nema ton kakav je Green imao. Osim toga, u njegovim pesmama postoji neki gotovo spiritualni sloj. Interesantno je da nije često zastupljen u repertoarima drugih bluz izvođača kod nas. Sve u svemu, Peter Green je od početka bio naš idealni bluz guru.

Generalno, sve pesme koje izvodimo biramo po principu mogućnosti da se sa njima i njihovim autorima lično poistovetimo. Ima mnogo divnih bluz pesama koje nikada nismo svirali, samo zato što ih iz nekog razloga nismo osećali kao svoje. To je ona stara teza, veruj u svaki ton koji odsviraš i bićeš ubedljiv. Ako nije tako, bolje ne sviraj.
Ako bi trebalo nekome ko ne sluša bluz da približite ovaj muzički pravac i preporučite mu da se sa njim upozna, kako biste to uradili?

Aleksandar Đukić: Bluz ima nekoliko jednostavnih pravila: 3 akorda, skala od samo 5 tonova, 12 taktova. Ne može biti jednostavnije od toga na muzičkom nivou. Ali, sve ostalo u bluzu je tako slojevito i tanano. Dakle, bez straha se otvorite prema bluzu i slušajte ga. Vratiće vam višestruko svu tu uloženu pažnju i trud.

Po profesiji ste pravnik, ali od rane mladosti se bavite muzikom Kako ste se nosili sa izazovima “redovnog posla” i bavljenja muzikom?

Aleksandar Đukić: Teško, iskreno. Ali vremenom otkrivaš da je i pravo neka vrsta umetnosti. Biraš pravu reč kao i pravi ton, u stvari.

Interesantno je da se pesme grupe Nesalomivi koju ste osnovali osamdesetih godina prošlog veka još uvek rado slušaju. Kako gledate na domaću muzičku smenu iz vremena kada ste počinjali, a kako Vam se ona čini sada? Da li među bendovima mlađih muzičara ima onih čiji rad pratite i volite?

Aleksandar Đukić: Nesalomivi su pripadali jednoj epohi, to je bio kraj 80-ih. Po mnogo čemu to su kod nas i u svetu najproduktivnije muzičke godine. Lepo je što su neke pesme Nesalomivih preživele to vreme i što se i dalje frekventno mogu čuti na programima naših radio stanica. To nam imponuje i pokazuje da smo autorski bili u pravu i pre 35 godina!
Danas je potpuno drugo vreme. Internet je sada generalna platforma za plasman savremene muzike, dostupna je ogromna količina nove muzike i nije lako to sve ispratiti. Mislim da još uvek volim taj alternativniji gotovo njuvejviš rok, recimo Straight Mickey and the Boyz.

Charlie Duncker, koji je za sebe odabrao ime ACRAZE, nekoliko godina radio je kao andergraund DJ. Sada je glavni američki izvoz kada je reč o mejnstrim elektronskoj muzici. Trenutno je na epskoj turneji širom sveta, u okviru koje dolazi i na Glavnu binu Exita u subotu, 9. jula. Ovaj dvadesetšestogodišnjak se prošle godine našao na izuzetno jakom lejblu Thrive, što je doprinelo popularnosti trake „Do It To It“. Samo Spotify broji skoro 400 miliona slušanja!
 
I sam kaže da recept za hit deluje jednostavno, iako svi znamo da nije tako. Splet okolnosti doveo je do jedne od najpopularnijih pesama prošlog, ovog i narednih leta, ali i puno truda i rada. Razgovarali smo sa njim o jutru kada je čuo pesmu koju je kasnije semplovao i koja ga je proslavila, o odnosu prema karijeri i šta očekuje od dolaska na EXIT - o kojem je, naravno, samo najbolje čuo.


Čujemo da treba da ti se čestita! Potpisao si sa Capitol Records. Možeš li nam reći nešto o tom dogovoru?
 
- Hvala! Moj tim i ja smo dugo radili da se to realizuje. Zahvalan sam na prilici da budem deo rostera takve izdavačke kuće, pored nekih živih legendi. Sećam se kada je Džeremi (glavni za A&R u Capitolu) bio u studiju i slušao neke moje demoe. Bio je u šoku. Stvarno mi se mnogo dopalo to što je strastven u vezi celog kataloga. Nova muzika stiže veoma uskoro!
 
Da li proveravaš brojke za „Do It To It“? Približavaš se polovini milijarde! Čestitke i na tome!
 
- Zaista je neverovatno pomisliti da neka od mojih pesama ima petsto miliona slušanja. Nikada nisam mislio da će tako nešto da mi se desi (smeh)! Informisali su me da ukupno na svim platormama imam 8.4 milijarde... Od toga mi tek mozak eksplodira!
 
Možeš li da zamisliš... Da si tog jutra popio svoju kafu ili da ti je baterija na telefonu bila puna... stvari bi danas bile potpuno drugačije? Ne bismo imali „Do It To It“?
 
- Mislim da bih mogao knjigu da napišem o ovoj temi, jer, iskreno, stalno o tome razmišljam. Ali, da iskreno i nastavim, drago mi je da me je univerzum izabrao u tom trenutku. Ništa ne bih menjao, a trudim se da nastavim svoj put i inspirišem što više ljudi je moguće!
 
Znamo da si uspeo da uđeš u studio sa grupom Cherish! Šta se dalje sa tim dešava?
 
- Tako je! Samo smo jednom bili u studiju zajedno, ali to sigurno neće biti poslednji put. Oni su toliko talentovani i zahvalan sam na prilici da sa njima radim.
 
Da li ti se čini da kultura naginje u dva smera danas - ka nostalgiji za osamdesetim i ranim dvehiljaditim?
 
- Ovo je malo šire pitanje; muzika uvek naginje ka jednom ili drugom. Sa druge strane, slažem se da je današnja plesna scena veoma inspirisana diskom osamdesetih. Čujem puno semplova te ere, posebno kada je reč o melodijama. Rekao bih da bez takve muzike, današnja ne bi ni postojala.
 
Da li misliš da se na Jersey Club ponekad gleda sa visine? Možda nikada nije imao proboj u Evropi, pa se tako odavde čini.
 
- Jersey Club music je jedan od tih žanrova na koji sa visine gleda celokupna javnost. Njegova kultura ima dugu istoriju i neverovatnu muziku, a definitivno je skrajnut! Još uvek nije imao svoj proboj, ali sam siguran da je pitanje trenutka!
 
Šta po tvom mišljenju danas ima potencijal da bude viralno, natera ljude da slušaju i lude na žurkama i festivalima?
 
- Jednostavno, kratko i zarazno - čini mi se da to dobija trku, barem za mene.
 
Kada je tvoj tata bio u fazonu - „Okej, možeš da budeš DJ. Ne moraš više da juriš fudbalsku karijeru“?
 
- Većina roditelja želi za svoju decu  „normalnu“ karijeru, nešto što će činiti da se osećaju sigurno kada razmišljaju o budućnosti. Život, prema nekom mom mišljenju je - visok ulog, visoka nagrada! Moji roditelji nisu bili oduševljeni kako je moj put isprva delovao, ali su mi ipak uvek verovali, više kako je i uspeh rastao.
 
Dopada nam se kako pričaš o uspehu - da je za njega odgovoran talenat, većim delom vredan rad, ali i da je neophodno biti u pravom trenutku u pravo vreme. Razumeli smo da nije u pitanju sreća, već da si se stavljao u pozicije gde si mogao da dobijaš prilike, odnosno upoznaješ nove ljude. Možeš li reći klincima koliko zapravo truda ide na samom početku, ali i sada kada si hedlajner?
 
- Količina truda koju ulažem u svoju karijeru i snove se nije promenila. Nemam opciju da sednem i opustim se sada kada sam hedlajner. Čak mislim da radim više nego ranije, haha! Ali, ozbiljno sad, zaista verujem da jednom kad dostigneš nivo koji si sebi postavio, uvek ima prostora za napredak i za neke nove ciljeve. Što je uspeh veći, postaje komplikovanije. Što se uloženog truda tiče, ja na to ovako gledam:

1. Ne daj da ti uspeh pomuti pamet. Uvek ima još posla koji treba da se završi.

2. Vežbaj i nemoj da odustaješ od stvari koje voliš. Bićeš daleko uspešniji ako radiš ono što iskreno voliš, mnogo više nego kada je to nešto čime si tek  „zadovoljan“.
 
Koliko znaš o EXIT festivalu? Radujemo se susretu tamo.
 
- Stvarno sam čuo samo lepe stvari o EXIT festivalu! Biće to moj prvi nastup u Srbiji i radujem se ideji da puštam neke sveže trake za sve koji dođu da iskreno uživaju u žurci. Hvala na pozivu i vidimo se uskoro!
 
Razgovarao: Vojkan Bećir

U ponedeljak, 30. maja u Domu omladine Beograda publika će imati priliku da čuje Stevena Browna (Tuxedomoon), koji trenutno na turneji po Evropi promoviše svoj novi album “El Hombre Invisible“, objavljen pre mesec dana za čuvenu nezavisnu kuću Crammed Discs. Koncert se održava u sali Amerikana, sa početkom u 21h, a ulaznice su u prodaji na Blagajni DOB i preko tickets.rs mreže, po ceni od 1200 RSD. “El Hombre Invisible“ prvi je pravi solo album Stevena Browna od 1990-ih, i ovom prilikom se promoviše na evropskoj turneji. Usredsređen je na Stevenove prepoznatljive vokale, melodije i tekstove, smeštene u intimno okruženje, sa elegantnim aranžmanima za gitaru, bas, hornu, uz njegov zaštitni znak – ekspresivno sviranje klavira i saksofona. Opisuje godine provedene u Meksiku, gde Brown živi skoro tri decenije, i bogat je reminiscencijama na tamošnju kulturu. Nova kreativna avantura ove andergraund legende, već privlači veliku pažnju kritike.


Šta je razlog da Vaš novi album “El Hombre Invisible” bazirate na iskustvu života u Meksiku, gde ste se preselili i radite poslednjih 30 godina? Koliko Vas je ova kultura promenila, kao i Vaš pogled na muziku i svet?

Steven Brown: Snimio sam preko deset albuma u poslednjih 30 godina sa svojim meksičkim bendom Nine Rain. Kasnije, živeći u Oaksaki, radio sam sa raznim drugim formacijama, kao što su Ensamble Kafka i Cinema Domingo Orchestra Banda, a tu je i soundtrack za dokumentarac “El Informe Toledo”. Ali sva muzika koju sam uradio u Oaksaki bila je instrumentalna. Nedavno sam ponovo osetio želju da pišem pesme i tekstove. Živeći u Meksiku, bio sam veoma zainteresovan za kulturu i istoriju te velike zemlje, i na neki način opsednut temom njenog osvajanja. Verujem da mi znamo vrlo malo o Meksiku pre dolaska Španaca – uz to, ono što su nam govorili u školi i pisali u knjigama, često je veoma iskrivljeno. Moj muzički zapis pod imenom “El Hombre Invisible” delimično odražava ovu ideju i saznanja koja sam u međuvremenu stekao o toj temi. Ali, kao što sam rekao, takođe predstavlja i oslobađenje raznih mojih muzičkih i lirskih ideja, koje su akumulirane u poslednjih nekoliko godina.

Ovo je Vaš prvi pravi solo album nakon tri decenije. Ko su bili Vaši saradnici i zašto je snimanje za Vas bilo posebno važno?

Steven Brown: Moji saradnici su uglavnom bili prijatelji, muzičari sa kojima sam radio u Oaksaki. Bruno Varela iz CDO i Julio Garcia iz Ensamble Kafka, kao i Beto Cruz, koji već nekoliko godina radi sa mnom na mojim solo projektima. Tu je i Chris Haskett, sa kojim sam sarađivao na albumu “Half Out” 1990, a sada živi u Australiji i snimao je sa nama na daljinu. Ploču je u Berlinu miksovao moj stari partner Nikolas Klau. Bilo mi je važno da zabeležim jedno iskustvo, koje do sad nisam uspeo da izrazim u tako koncentrisanom izdanju.

Ovo je jedan od prvih nastupa na kome predstavljate vaš novi album u Evropi. Šta ljudi u Beogradu mogu da očekuju na vašem koncertu 30. maja?

Steven Brown: Kompletno izvođenje moje nove ploče “El Hombre Invisible”, plus muziku grupe Tuxedomoon.

Rođen u Čikagu, Steven Brown se preselio u San Francisko sredinom 1970-ih, gde se pridružio pozorišnoj grupi The Angels Of Light. Tuxedomoon je osnovao sa Blainom L. Reiningerom godine 1977. Bend je snimio dva kultna albuma za Ralph Records, etiketu The Residents, pre nego što su se preselili u Evropu, napuštajući toksičnu atmosferu Amerike Ronalda Regana. Od svog početka, Tuxedomoon uključuju vizuelnu umetnosti u koncerte, kreirajući svoj originalan umetnički put, koji kombinuje inspiracije proistekle iz post panka, novog talasa, alternativog roka, elektronike, avangardne muzike i džeza – sve to zajedno, omogućilo im da iskristališu mračan, ali i romantičan pogled na svet, koji je učinio da brzo postanu jedan od najuticajnijih bendova 1980-ih. U našoj zemlji imaju veliki broj vernih poštovalaca, te su nekoliko puta nastupali u Beogradu od 2000. godine, najčešće u Domu omladine Beograda.

Koncertni sastav na aktuelnoj turneji čine: Steven Brown (Tuxedomoon) – glas, električni klavir, saksofon, klarinet, semplovi; Luc van Lieshout (Tuxedomoon) – truba, harmonika i Benjamin Glibert (Aquaserge) – gitara, bas

Kao opening act za koncert Stevena Browna, nastupiće dva izuzetna muzičara: Peter Zirbs (Austrija), multinstrumentalista, kompozitor i muzički producent, i Dušan Petrović (Srbija), saksofonista, aranžer i kompozitor, udružili su kreativne snage u duo projekat, koji će publici premijerno predstaviti tridesetominutnim programom.

www.domomladine.org

U suret prvom izdanju muzičkog festivala “ZADAJEMO RITAM”, koji Dom omladine Beograda i Binta Sound organizuju 28. maja, Igor Vince, idejni tvorac festivala i jedan od učesnika, otkriva zašto ne treba da propustite ovo jedinstveno veče bogato različitim ritmovima! Program počinje u 20 časova u sali Amerikana, učesnici su dobro poznate kvalitetne beogradske klupske atrakcije: Bane Lalić & MVP, Igor Vince & His Drum, Brass And Keys, Bege Fank & BKO, kao i Funkier Project, a ulaznice su u prodaji na Blagajni DOB i putem tickets.rs sajta, po ceni od 800 RSD.


Kako je došlo do ideje za pokretanje festivala ZADAJEMO RITAM?

Igor Vince: Već godinama, svirajući na scenama širom sveta, odnosno zadajući ritam kao perkusionista na binama širom sveta, iz mene je nekako izleteo taj slogan – Zadajemo ritam – koji mi je vrlo spontano i prirodno legao i koji sam počeo često da primenjujem. I od tog slogana je nastala i moja vizija o festivalu pod istim imenom. Hteo sam da u Beogradu predstavimo muzičke autore čija muzika odiše fankom, afrobitom, regeom, soulom i srodnim stilovima, koji su nekako bez razloga, nepravedno zapostavljeni. I evo, ima već dve i po godine kako se nosim idejom o pokretanju tog festivala. Bilo je dosta razmišljanja, razgovora, planiranja, ali uz sve što se dešavalo poslednje dve godine, delovalo je maltene nemoguće to ostvariti, sve dok svoju viziju nisam podelio sa uredništvom Doma omladine Beograda, koje je bezrezervno podržalo moju ideju, i ne samo podržalo, nego je na raspolaganje stavilo i sve svoje resurse. I tako je i krenulo sa pripremom programa ovog prvog izdanja festivala. Ovom prilikom se još jednom izrazito zahvaljujem celom timu Domu omladine Beograda na razumevanju i izuzetnoj saradnji.

Funk, groove, reggae, soul & latino jazz teme prvog izdanja festivala, a učesnici su dobro poznati domaćoj publici. Recite nam nešto više o programu koji nas očekuje 28. maja u Domu omladine.

Igor Vince: Sve nas, učesnike, povezuje jedna zajednička stvar, a to je da svojim nastupom, svirkom, izrazom – zadajemo ritam. U nastupima svakog od ovih umetnika publika će osetiti fanki, hip hop, afrobit, rege, soul vibracije, i to je ono što je bila okosnica programa ovog prvog izdanja festivala. Neponovljivi, harizmatični autori, veliki broj sjajnih muzičara na bini, vrhunska živa svirka koja nam toliko nedostaje, i muzički stilovi koji vuku na ples i ispunjavaju pozitivnim vibracijama. To je to!

Prošle godine obradovali ste publiku singlom “Sreća je”, šta je trenutno aktuelno, da li možemo da očekujemo novi singl ili možda album?

Igor Vince: Da, upravo tako, rekao bih da se trenutno nalazim u veoma inspirativnoj fazi i radim uporedo na nekoliko novih pesama, a vrlo uskoro biće objavljen i moj novi singl, čiji je radni naziv “Reči”.

Zašto publika ne bi trebalo da propusti ovaj događaj?

Igor Vince: Mnogo je razloga!

Bane Lalić i njegov MVP godinama nisu svirali pred beogradskom publikom, i mislim da je vest o njihovom učešću na ovom festivalu obradovala sve ljude koji su uživali u Banetovim čuvenim hitovima. Ja i moj dvanaestočlani sastav “Igor Vince & His Drum, Brass And Keys” nismo nastupali u Beogradu pune 3 godine! Nismo koncertno promovisali ni singl “Vreme je” kao ni poslednji “Sreća je”. I jedva čekamo da se ponovo, svim srcem i ritmom, spojimo sa publikom.

Mladi i harizmatični Funkier Project će prvi put izvesti neke od svojih autorskih pesama, a Bege Fank, koji je upravo objavio svoju prvu, fantastičnu, knjigu posvećenu hip hop kulturi “Dobar rep” i virtuozni DJ BKO, premijerno će izvesti svoj “all inclusive” intimni rep spektakl.

Osim svih tih prejakih razloga, pozivam sve ljubitelje dobre, žive muzike uopšte, da uveličaju ovaj događaj svojim prisustvom i budu deo istorije time što će, slobodno ću reći – svojim učešćem i interakcijom sa nama koji ćemo biti na bini doprineti nezaboravnom doživljaju i ostvarenju prvog izdanja festivala “ZADAJEMO RITAM”.

Američka alternativna rok zvezda, Kristin Hersh, po prvi put će nastupiti u Srbiji 27. maja od 21 sat u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Kao liderka i frontwoman legendarnog američkog alternativnog rok sastava Throwing Muses, zajedno sa Pixies i drugim sastavima krajem osamdesetih XX veka proslavili su scenu iz Bostona. Njihov visokoemotivan gitarski stil udario je temelje savremenom shvatanju kako pop-rok bendovi treba da zvuče i izgledaju.

Throwing Muses, a posebno Kristin Hersh, kao gitaristkinja i pevačica, odigrali su izuzetno značajnu ulogu u afirmisanju ženskog principa unutar rokenrola u modernim vremenima. Uticajna kao autorka muzike, tekstova i multiinstrumentalistkinja, Kristin Hersh vodi indie bend Throwing Muses i noise rock power trio 50 Foot Wave. Tokom 2022. na solo turneji promoviše veoma cenjeno prošlogodišnje izdanje grupe Throwing Muses – "Sun Racket" (Fire Records). Njeno ekskluzivno solo gostovanje u Domu omladine Beograda, biće prvo u Srbiji, i prava prilika da upoznamo osobu koja je jedna od autentičnih alternativnih heroina svoje generacije, iz doba kad je "grandž" vladao listama.

Koncert ove alternativne muzičke ikone otvoriće nastup Freda Abonga, pevača/tekstopisca i basiste uticajnog art-pank benda Throwing Muses, kao i indie-pop benda Belly. Pre toga, Fred je bio aktivan kao bubnjar i basista u brojnim hardkor pank bendovima na lokalnoj sceni u Newportu, Rhode Island. Sa nekoliko solo izdanja iza sebe i sa karijerom člana svih pratećih sastava Kristin Hersh, Fred Abong će svojim električnom solo setom obezbediti pravi uvod u njeno autorsko veče, uveličavši prvo gostovanje ove poznate umetnice u Beogradu.


Ulaznice su u prodaji na Ticket Vision Blagajni u DOB-u, po ceni od 1200 RSD.

Da li ste ikad dolazili negde blizu, u ovaj deo sveta?

Kristin Hersh: Snimam albume i obilazim svet bez prestanka svih ovih godina; solo, sa Throwing Muses i 50 Foot Wave, ali kod vas još nisam imala priliku da nastupam! Tako sam srećna što konačno stižem u Beograd. Dugo se čekala prilika da dođem do vas.

Na koji način je počela vaša muzička karijera?

Kristin Hersh: Čujem muziku kao boje — dakle, crvenu, plavu, žutu. Uvek sam volela da ih slažem, ali sam tražila svoje boje. Kada je moj hipi otac to shvatio, poklonio mi je gitaru. Kao mala, živela sam u komuni, gde su se uvek puštale rok ploče ili je neko svirao folk muziku. Onda sam učila da sviram klasičnu gitaru, ali sam zavolela hardcore punk. To je moj pravi background.

Koje su glavne teme vaših pesama?

Kristin Hersh: Iskreno, mislim da nijedna pesma nema istu poruku kao neka druga. Koriste fragmente mog života kad ih pišem: stvari koje su mi ljudi rekli i sam čula u razgovoru, događaje koji menjaju život i neke neobavezne, male trenutke, novinske članke i snove – sve je to materijal koga koristim da bi iznela svoje mišljenje. Pesme su kao moja deca: vodim računa o njihovom zdravlju i one polako rastu i postaju ono što treba da budu.

Šta možemo da očekujemo na vašem prvom koncertu Beogradu?

Kristin Hersh: Pre svega, ja ne koristim set liste! Samo škrabam pesme na poleđini gitare i onda sviram ono što mi se sviđa. Tako da stvarno ne znam. Bili smo prethodno na turneji kao trio, sa Mooseom, bubnjarom iz grupe 50 Foot Wave i Fredom Abongom, iz Throwing Muses na basu – Fred nastupa i kao predgrupa u Beogradu. To nam je omogućilo da sviramo sve nove pesme Muses i 50 Foot Wave sa naših pandemijskih izdanja „Sun Racket" i „Black Pearl", a tu su i moje solo pesme – sve to biće osnova mog programa u Domu omladine Beograda.

www.domomladine.org

Nenad Vasilić, priznati džez kontrabasista i kompozitor, prisutan je na evropskoj muzičkoj sceni više od 25 godina. Svoje autorske kompozicije, inspirisane balkanskim ritmovima, džezom i klasičnom muzikom, sa velikim uspehom izvodi u različitim sastavima – od dua do seksteta, kao i na solo nastupima. Na koncertu povodom Svetskog dana džeza, 30. aprila od 20č u Domu omladine Beograda, Vasilićeve originalne kompozicije publika će čuti u potpuno novim aranžmanima, u izvođenju Big Benda RTS. Atraktivnost ovog nastupa ogleda se i u tome što je „Balkan džez“ muzika do sada u čitavom svetu veoma retko izvođena sa orkestrima Big Bend formata, a ovaj koncert će biti ujedno i svetska premijera Vasilićeve muzike u „novom ruhu“. Koncert organizuju Dom omladine Beograda, Beogradski džez festival i Muzička produkcija Radio-televizije Srbije, a ulaznice po ceni od 1200 RSD su u prodaji na Blagajni DOB i online na Tickets.rs . Muzički program povodom Svetskog dana džeza tradicionalno je i uvod u predstojeći, 38. Beogradski džez festival, koji će biti održan u poslednjoj nedelji oktobra.


Ideja da Vaše kompozicije budu pretočene u aranžmane za veliki orkestar nije nova. Ovaj projekat pripreman je za i Beogradski džez festival 2020, ali je zbog pandemije odložena njegova realizacija. Kako se sada osećate, neposredno pred prvi susret publike sa Vašim kompozicijama u “novom ruhu”?

Nenad Vasilić: Ta ideja je daleko starija, još pre desetak godina sam dobio želju da kompozicije koje sam snimio odsviram i sa većim sastavima, a ono što je tada izgledalo najnedostižnije je bilo moje izvođenje kompozicija sa Big Bendom. Osećaj je sjajan, u ovakvom projektu potencijali leži na različitim mestima – od kompozicija, preko aranžmana, samog benda, ritam sekcije, čak i od toga da imamo harmoniku u Big Bendu, koja orkestru daje još specifičniji zvuk…

Ko je radio na aranžmanima?

Nenad Vasilić: Imali smo sreću da su na ovom projektu radila tri aranžera, sa tri različite strane sveta. To su Stefan Hecke iz Austrije, Sheldon Brown iz Kalifornije i Vladimir Nikolov iz Beograda. Ja sam odavno prepoznao da neke od kompozicija koje sam pisao za postave u formatu Trija, Kvarteta, Kvinteta, Seksteta… imaju potencijal za veće sastave, kao što je Big Bend, i učestvovao sam u njihovom aranžiranju. Već u radu sa prvim aranžerima dobio sam utisak kako će muzika zvučati: kakav će oblik kompozicije imati, kakva je estetika kojoj težimo i šta će u procesu biti teže, a šta lakše…

Koliko je sam proces transformacije Vaših kompozicija u repertoar za Big Bend bio zahtevan?

Nenad Vasilić: Kompozicije su aranžirane tek toliko da budu prilagođene Big Bendu i da dobiju nove boje, a da pritom ostanu i dalje autentične i prepoznatljive. Transformacija koja se desila je primetna, aranžer u Big Bendu ima ulogu skoro kao što je uloga kompozitora pri pisanju samog dela. Moja želja je bila da neki drugi aranžeri u kompozicije koje sam odabrao unesu svoj osećaj za estetiku.

Održali ste nekoliko proba sa Big Bendom RTS, kako ste zadovoljni radnim procesom i šta publika može očekivati u subotu u Domu omladine?

Nenad Vasilić: Vrlo je interesantno… Imali smo mnogo posla. Probe su trajale po četiri sata i izazov je održati energiju na visokom nivou sve vreme. Ovo je veoma bitan proces u kojem stvaramo jedan fantastičan materijal, žanr koji bi mogli da nazovemo “Balkan Džez Big Bend” – a to je nešto što nismo imali priliku da čujemo do sada. U pitanju je zajednički rad, koji u samom procesu ispunjava, pogotovo što se već posle druge probe mogao nazreti jedan izuzetan produkt, pa je motivacija veoma velika.

Nedavno ste objavili novi album za Jugoton Croatia records, kakve su reakcije javnosti?

Nenad Vasilić: Reakcije su čak iznad naših očekivanja – album je objavljen prošle nedelje, budući da je Jugoton imao sluha da trenutak izlaska albuma uskladi sa mojim boravkom u Beogradu. U pitanju je “LIVE” album mog Trija, sa kojim sam najčešće nastupao poslednjih petnaest godina. Osetili smo da je sada trenutak da se ta saradnja na neki način obeleži, a kako smo u tom periodu bili veoma aktivni, imamo na albumu i tri “nove” kompozicije, koje do sada nisu snimljene. Naišli smo na jako lep odziv u medijima, a lično mi je posebno zadovoljstvo da se album pojavio najpre u Srbiji i Hrvatskoj, dok će se u Evropi pojaviti za desetak dana.

Kakvi su Vam profesionalni planovi do kraja godine?

Nenad Vasilić: Planova je mnogo! Najpre nas očekuje objavljivanje albuma “Trio LIVE” u Nemačkoj, i njegova promocija u ORF-u početkom maja.

Posle dve izazovne godine vraćamo se intenzivnijim koncertnim aktivnostima, zadovoljstvo mi je da će ih biti u većem broju kako u Srbiji tako i u regionu… Spremaju se i neki novi projekti i albumi, a tu su i obaveze prema studentima na Džez akademiji u Berlinu…

Što se Big Bend projekta tiče ideja je da snimim album sa ovom muzikom, a skrivena želja mi je da to postane jedan od mojih novih projekata koji će se izvoditi na godišnjem nivou, koliko to puta bude moguće. Ovo je sada premijera, početak jednog projekta koji bi mogao da bude važan za sve nas, kako za Big Bend, tako i za mene kao kompozitora i basistu, a usudiću se da kažem i za našu muzičku scenu. Big Bend koji izvodi moje originalne kompozicije inspirisane balkanskim ritmovima i folklorom, krećući se po žanru Balkan džeza, nismo imali prilike do sada da čujemo, tako da mislim da je ovo važan korak za sve nas u ovom projektu, kako izvođače, tako i organizatore – Dom omladine Beograda, Beogradski džez festival i Muzičku produkciju Radio-televizije Srbije.

NENAD VASILIĆ YOUTUBE KANAL

Ovaj koncert realizuje se u sklopu nastavka programsko-poslovne saradnje između Muzičke produkcije RTS i Doma omladine Beograda. Zajednička kulturna misija i visoki umetnički i stručni kriterijumi u kreiranju i izvođenju programa, predstavljaju jednu od glavnih uporišnih tačaka buduće saradnje ove dve institucije. Big Bend RTS je preko 70 godina reprezent vrhunskih umetničkih dometa u džez muzici, sa najvišim standardima u izvođenju ove vrste muzike. Dom omladine, kao institucija koja od 1971. godine organizuje Beogradski džez festival – najstariji i međunarodno najugledniji srpski džez festival, kontinuirano radi na promociji džez muzike kao umetničke forme i daje podršku srpskoj džez sceni. Tokom narednih meseci, publici će zajednički predstaviti izuzetne umetničke programe u izvođenju Big Benda RTS i istaknutih domaćih i inostranih solista i kompozitora, koji će nastupiti kao specijalni gosti.

www.domomladine.org

--

<<  Novembar 2024  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
    
 

Putopisi, Intervjui..