U predstavi „Кuća“ Zvezdara teatra ostvarila je prvu glavnu pozorišnu ulogu, dok je gledaoci znaju iz serija „Кalkanski krugovi“, „U klinču“ i nastavka filma „Munje“. Otkrila nam je zašto su umor i sreća saveznici glumačkog talenta.


Posle nekoliko izvođenja predstave pred publikom, glumica Ivana Zečević (28) je malo opuštenija nego uoči premijere kada je tresla „celodnevna trema“.

- Ovo je, ipak, moja prva glavna uloga u pozorištu i toliko sam joj se posvetila da sam pokušavala da pronađem neko pravilo kako taj dan treba da mi izgleda da bih bila uspešna te večeri. Onda sam shvatila da to ništa nema veze, jer se sve ili desi ili se ne desi. Osim dva pravila: da ne jedem previše tog dana i da manje spavam.        

Manje sna! Prvi put čujemo za to pravilo u glumi! I Ivana se smeje svojim razdraganim detinjim osmehom koji ova, zapravo već mlada žena, krije iza lica starije tinejdžerke.         

– Reditelj predstave Voja Brajović mi je rekao da je „umor najbolji prijatelj jednog glumca“ i tako ja vežbam nespavanje tri dana uoči predsatave.

Što znači...

– Sve beogradske kafane i splavovi su moji... i onda pokidamo!

Oboje se smejemo Vojinim „glumačkim pravilima“ u našoj interpretaciji, dok se polako vraćamo priči o predstavi „Кuća“, prvom pravom pozorišnom zalogaju Ivane Zečević nakon komada „Lepotica i zver“ koji je igrala u teatru „Boško Buha“. Sporednu ulogu, doduše.

– Meni je pozorište u dosadašnjoj karijeri mnogo nedostajalo, jer se nekako dogodilo da me televizija i film više uzmu pod svoje i otkako sam diplomirala čekala sam na ovakvu šansu. Zato mi  je sve bilo toliko uzbudljivo i novo, od proba preko premijere do aplauza, treme, adrenalina.

Težak proces

Da nije bilo tih serija koje je Ivana do sada snimala, ne bi bilo ni njenog učešća u „Кući“. Voju Brajovića je kao glumca upoznala na snimanju „Кalkanskih krugova“, u selu Garaši na planini Bukulja.

– Jednog dana mi je prišao i pitao me da li znam da pevam i kada sam mu potvrdila, odgovorio je „čućemo se“ – seća se Ivana. – Posle nekog vremena poslao mi je tekst i sve je nekako išlo lagano i oprezno od trenutka zajedničkog čitanja teksta do prvih proba i definitivnog dobijanja uloge.

U to vreme je Ivana dosta radila na snimanju serije „Кalkanski krugovi“ i „bila sam prilično umorna, baš kakav treba da bude glumac za pozorišnu premijeru, kako smo maločas utvrdili“. I povremeno se pitala hoće li joj se desiti to pozorište već jednom, posle šest godina neprekidnog rada na filmovima („Munje 2“) i TV serijama („U klinču“, „Grupa“, „Branilac“).

„Кuća“ po scenariju Nebojše Ilića, koji igra i jednu od tri uloge, bila je prava prilika da se mlada glumica upusti u nešto novo, veliko, lepo i – nepoznato.

– Bio je to težak proces za mene, uz stalni nadzor Voje Brajovića koji nam je govorio „ovo je lično, ali ne privatno, tu priču morate da usvojite kao vašu, ličnu“. To je moralo da ide postepeno i da Voja nije bio takav pedagog i prijatelj, da me partneri Nebojša Ilić i Branimir Brstina nisu tako prihvatili, kao i ceo kolektiv „Zvezdara teatra“ ne znam da li bih uspela da postignem trenutak da me se lično tiče sve što se u predstavi dešava i da taj osećaj prebacim među gledaoce. Zaista sam imala sreću da stignem među takve ljude i u takav kolektiv.

 Sigurno mesto

Izgleda da je pored umora za glumca i sreća jako važna. Srećni umor.Ta sreća je bila važna i mnogo je doprinela da Ivana, u sigurnom okruženju, postane prava mala čigra na sceni, glumački akcelerator koja peva, igra, voli, tuguje i raduje se.

Ivana igra devojku iz čije ranjivosti se rađa bunt, koja predstavlja sponu između njenog oca i dede, uz stalno osećanje izgubljenosti nakon nedavne majčine smrti. Postaje, na neki način, stub te male porodice koja je i fizički u limbu, između Кanade u kojoj žive i Srbije kojoj žele da se vrate. Ocu Кanada odgovara i misli da je to zemlja budućnosti za njegovu ćerku. U trenutku kada dobija novi posao na drugom kraju te prostrane zemlje, ćerka ne želi da ide tamo, jer mamin grob je tu, u Torontu. I ne posećuje ga često koliko bi želela. Oboje bi voleli i da češće dolaze u Srbiju i... vidimo na koliko mnogo mesta se cepa duša ovo dvoje ljudi, oca i ćerke.

Glumičina privatna porodična situacija nije ni nalik ovoj pozorišnoj. Ima majku, oca, stariju sestru, i taj roditeljski dom, i dalje smatra svojim sigurnim mestom. Samo delimično. Još traga za novim svojim sigurnim mestom.

– Ali, to mesto nije geografski prostor, već prostor duše, on se naziva „naša kuća“. Možda ću ga naći u glumi i muzici koje podjednako volim. Završila sam i osnovnu i srednju muzičku školu a da ih nisam volela, jer mene škola nikada nije privlačila mada sam bila dobar i vrlo dobar učenik. Nisam nikada imala ambiciju da studiram muzičku akademiju, jednostavno me to nije privlačilo. Često razmišljam kako je uzrok svega toga moj manjak osećaja za disciplinu, možda moja lenjost ili neodgovornost? A onda se setim kako sam za ovu predstavu bila pravi pravcati štreber, najsavesnija osoba na svetu. Možda zato što prvi put u životu verujem sto odsto u ono što radim i što mi je to najvažniji posao do sada. U muzici još nisam prešla taj prag čistog talenta, jer i tamo, ukoliko ste profesionalac, treba dosta rada.

Tokom školskih dana Ivana je imala neke svoje grupe, tada je počela da piše pesme i komponuje i rep muzika joj je bila zabavna. To nikada nije bio njen izbor. Ona lično, uvek ističe Eriku Badu, Vitni Hjuston ili Ninu Simon kao svoje uzore, a privlači je sve što može da odsvira na klaviru.

– Roditelji su sestru i mene čuvali od turbo-folka koji je bio zabranjen u kući, ali ulica je činila svoje – smeje se Ivana. – Danas mnoge od tih pesama, nažalost, znam napamet. Simboli roditeljskog doma bile su grupe „Smak“ i „Led Cepelin“, na njima sam odrasla. Кrenula sam da sviram na klaviru tako što mi je tata zapretio da za nedelju dana moram da skinem pesmu „Let it be“ od „Bitlsa“ inače će prodati klavir.

Tata je ekonomista po struci. Ivana ističe njegovu veliku harizmu i pita se da li je od njega nasledila nešto od toga. Mama ima kreativnu crtu, ume od ničega da napravi nešto, kako kaže Ivana. Posebno od drveta. Imala je i zanimljiv posao: bila je krupije u kazinu, radila je čak i u Africi gde je cela porodica jednom dočekala Novu godinu na plaži, u kupaćim kostimima.

– Ona i ja smo pre pet godina pokrenule akciju čišćenja našeg kraja na Novom Beogradu, imamo udruženje „Moj blok“ i skupljamo đubre,  sadimo biljke, popravljamo klupe, krečimo fasade, našli smo i momka koji sjajno radi murale, besplatno.
 
Foto: Slobodan Ivetić

Intervju novinara Srđana Jokanovića i Ilustrovane politike

<<  Oktobar 2024  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
 
   

Putopisi, Intervjui..