Poljski saksofonista Maćej Obara (Maciej Obara) aktivan je od sredine dvehiljaditih. Radio je sa sastavima ADHD i Power of the Horns, kao i predstavljao svoje autorske projekte u triju i kvartetu. Njegov vanserijski talenat nije promakao legendarnom producentu kuće ECM Manfredu Ajheru, koji ga je preporučio Tomašu Stanku, a nekoliko godina kasnije i pozvao pod svoje okrilje. Obara je već objavio desetak albuma pod svojim imenom sa kolegama iz Poljske i inostranstva, pri čemu poslednji među njima, Unloved, za ECM 2017. godine. Neposredno pred festival izlazi mu drugo ECM izdanje, Three Crowns u formaciji kvarteta (Dominik Vanja – klavir, Ole Morten Vogan – kontrabas, Gard Nilsen – bubnjevi). Njihovi koncerti blistaju sjajem njegovog improvizatorskog nadahnuća, kao i veštine njegovih partnera, u maniru plime i oseke, narastanja i opuštanja tenzije. U okviru 35. Beogradskog džez festivala nastupiće 24. oktobra u Domu omladine Beograda. Ulaznice su u prodaji preko Ticket Vision mreže. 

Kada se osvrnete na početke svoje profesionalne karijere, šta je ono najbitnije što ste naučili i postigli kao umetnik do sada? Da li postoji nešto što biste promenili?

- Najbitniji su, definitivno, konzistentnost i vera u samoga sebe. Verovatno bih promenio pristup mogućnostima obrazovanja u Evropi, koje mi je moglo dati mnogo širu sliku onoga što se dešava u svetu, kada je muzika u pitanju. U vreme mog školovanja nisam imao mogućnost da učestvujem u Erasmus razmenama i drugim studentskim programima, Poljska se tek bila pridružila Evropskoj uniji i bilo je previše rano za neke mogućnosti koje su se kasnije otvorile mladim ljudima.

Kako je Manfred Ajher zapazio Vaš rad? Recite nam nešto više o tome kako se kretala Vaša karijera pre nego što ste snimili pri album za ECM.

- Snimak svog prvog albuma dao sam jednom prijatelju da presluša, a on svom rođaku, neznajući da ovaj radi za Manfreda. Tako je sve počelo, pre 10 godina. Kada mi je Manfred poslao prvu poruku, postao sam svestan svog novog cilja i on je bio veoma jasan. To mi je mnogo pomoglo u daljem muzičkom razvoju, koji je, naravno bio dug process. Osnovao sam internacionali kvartet i počeli smo da objavljujemo za poljsku etiketu “For Tune”. Svi snimci su bili live sessions i svake godine sam Manfredu slao svoju muziku. Ponekad bi mi poslao neki komentar. I to je bio jedan od pravaca na putu mog muzičkog razvoja. Još jedan od ključnih momenata u mojoj karijeri je bio kada sam se pridružio Tomašu Stanku u “New Balladyna” Kvartetu i sastavu Special Project.

Ovih dana izlazi Vaš novi album “Three Crowns”, drugo izdanje za ECM. Recite nam nešto više o ovoj ploči.

- “Three Crows” za mene predstavlja zvuk i sliku planina u Poljskoj. Baziran je na Lidijskoj lestvici koja je u osnovi poljske tradicionalne muzike. Tu su i dve kompozicije Henrika Mikolaja Goreckog, kao i dve pesme posvećene mom ocu i Tomašu Stanku, koji je preminuo pre nešto više od godinu dana.

Vaš kvartet “Unloved” čine muzičari iz Poljske i Norveške – molim Vas recite nam nešto više o vašoj saradnji. Koliko je u kreativnom procesu važna energija koju međusobno razmenjujete i energija koju razmenjujete sa publikom tokom nastupa?

- To je jedan vrlo spontan kvartet. I u našem radu se osećaju različiti muzički konteksti iz kojih dolazimo: od roka, preko džeza do klasike. Naš process rada predstavlja veoma otvorenu formu, u kojoj su kompozicije tačka susreta za međusobnu inspiraciju i dalju nadogradnju. Naravno, razmena energije je veoma važna i često se desi da koncerti odu potpuno nepredvidivim tokovima.

Šta ćete predstaviti publici 35. Beogradskog džez festivala?

- Izvešćemo kompozicije sa oba albuma: “Unloved” i “Three Crowns”.

Kako vidite džez u 21. veku i kako očekujete da će se menjati u budućnosti, u smislu kreativnosti, žanrovskih ukrštanja, publike…?

- Zvuk se menja, kao i publika. Obrazovanje je ključni faktor u stvaranju interesovanja publike za ovu vrstu muzike. Nije, na kraju, ni važno kako je zovemo, jer ona u sebi apsorbuje mnogo toga. Upravo zato ima toliko muzičara koji zvuče drugačije. To je za mene džez. Nadam se da ćemo kroz muziku imati priliku i da se, kao tako bliski susedi, bolje međusobno upoznamo.

Pijanista i kompozitor Milan Stanisavljević studirao je klasiku u Beogradu, a džez klavir u Gracu, gde je 2010. godine stekao zvanje mastera. Potom se seli u Sloveniju, dobija posao na Konzervatorijumu za muziku i balet u Ljubljani, i ostvaruje saradnje sa vodećim umetnicima svoje generacije. U njegovom stvaralaštvu dominiraju veliki autorski talenat, raskošan pijanistički rečnik i umeće u vođenju trija moderne orijentacije. Svoj najnoviji album “Weigth of Thought“, snimljen sa kvintetom, premijerno će izvesti u Srbiji na 35. Beogradskom džez festivalu, 23. oktobra u Domu omladine Beograda. Ulaznice su u prodaji preko TicketVision mreže.

Studirali ste najpre klasiku u Beogradu, a u Gracu ste nastavili studije džez klavira. Kada i kako ste otkrili svet džez muzike i šta Vas je profesionalno usmerilo u tom pravcu?

- U trećem razredu srednje škole sam svirao Geršvinov koncert „Rapsodija u plavom“. Tada sam se prvi put susreo sa bojama džezerskih akorda koje su mi se odmah jako svidele. Posle su usledili časovi džez klavira kod pijaniste Miloša Krstića, intenzivni odlasci na džez koncerte, a onda i Grac. Bila je to ljubav na prvo slušanje.

Da li je u 21. veku, sa ogromnim muzičkim nasleđem koje postoji, uopšte moguće povući jasnu granicu između džeza, klasike, savremene muzike? Gde je po Vašem mišljenju džez danas?

- Svaki dobar poznavalac u nekoj oblasti može povući jasnu granicu između onoga čime se bavi i drugih stvari koje utiču na konačan ishod, oplemenjujući ili ne oplemenjujući tu oblast. Tako je i sa muzikom. Klasika ima svoju estetiku, džez takođe. Problem koji se javlja kod džeza je što je u pitanju mlada muzika, nema toliko dugu tradiciju kao klasična muzika. Otuda i mišljenje da su sa džezom moguća svakojaka žanrovska koketiranja. Nekada urode plodom. Vrlo često i ne.

Od 2009. godine vodite trio, sa kojim ste do sada objavili dva uspešna albuma „Awakening“ i „Sound Quest“, a za potrebe novog albuma postavu ste proširili na kvintet. Kako je ovo uticalo na vaš zvuk?

- Jednostavno se je spektar boja proširio. Duvači su preuzeli teme, meni je na klaviru ostalo više prostora za dočaravanje posebnih raspoloženja.

Recite nam nešto o novom albumu „Weight of Thought“, koji ćete premijerno predstaviti publici upravo na Beogradskom džez festivalu, i o muzičarima u bendu?

- Bend sačinjavaju muzičari iz Slovenije koji za sobom imaju prilično uspešne solo karijere. Mislim, da je „casting“ bio dobar jer bend vrlo rado svira ovu muziku. Kao i prethodna dva albuma, i “Weight Of Thought” predstavlja neko moje viđenje savremenog džeza danas. Na albumu se izdvaja medli Pulsar koji objedinjuje 3 pesme sličnog tempa i pulsa, a različitog karaktera. Otuda i naziv Pulsar.

Jedan ste od srpskih muzičara koji živi i radi u inostranstvu, da li Vam je ta činjenica otvorila više profesionalnih mogućnosti? Šta bi savetovali mlađim kolegama koji razmišljaju da li da karijeru grade iz Srbije ili da „bazu“ prave na nekom drugom mestu?

- Praviti bazu na drugom mestu je najlakše ukoliko ste studirali „na drugom mestu“. Na faksu upoznajete ljude sa kojima ćete u budućnosti sarađivati. Beograd sada ima svoju akademiju za džez na kojoj predaju sjajni muzičari i definitivno je opcija vredna razmatranja. U moje vreme, krajem 90-tih toga nije bilo.

Kako vidite aktuelnu srpsku i regionalnu džez scenu?

- Mislim, da je sa otvaranjem beogradske akademije značajno zaživela srpska džez scena. Broj mladih ljudi zainteresovanih za džez je se povećao, a samim tim i mogućnost da se među njima izdvoje talenti. U Beogradu ih je sada mnogo. U Ljubljani takođe. Sa druge strane, opažam da se određeni broj mladih, verovatno usled manjka koncentracije, doslednosti i iskrene posvećenosti materiji, okreće nekim slobodnijim formama u kojima ne postaje nikakva muzička pravila. Neka vrsta linije manjeg otpora. Kao i u bilo kojoj drugoj umetnosti ili profesiji, tako se ni u džezu uspeh ne može postići idući linijom manjeg otpora ili odabirom prečice. Zamislite Noleta, da je birao prečice.

Beogradski džez festival petu godinu za redom organizuje program pod nazivom „Serbian showcase“, u kojem ove godine učestvujete, sa ciljem da domaćoj i međunarodnoj publici i kritici predstavi rad džez autora mlađe generacije. Koliko je po Vašem mišljenju važna ova misija BDŽF?

- Serbian showcase je odličan potez organizatora koji daje priliku mlađim bendovima da se predstave na jednom od najprestižnijih džez festivala u regionu. To su stvari koje ulivaju dodatnu snagu autorima, daju podstrek za dalje stvaranje.

Beogradski džez festival održava se po 35. put, šta za Vas kao muzičara znači ova manifestacija i da li postoji neki koncert sa prethodnih izdanja koji ste slušali iz pubike, a koji Vam je bio posebno važan i ostao do danas u sećanju?

- Mislim, da je to bilo 1998, kada sam u Beogradu uživo slušao McCoy Tynera. Lutajući po hodnicima Sava Centra, tražeći backstage, sam bukvalno u jednom od hodnika naleteo na McCoya. Zamalo se nismo sudarili. Prijatelji pijanisti sa kojima sam bio i ja smo samo zanemeli. Veliki McCoy je prošao pored nas.

Pored nastupa svog benda, čije koncerte na 35. BDŽF preporučujete publici?

- I ove godine je program jako zanimljiv sa velikim brojem koncerata. Neki od bendova koje bih ja voleo da čujem su sigurno Mingus Big Band, Charles Lloyd, Steve Coleman, Gilad Hekselman Trio.

Rastko Obradović prvi put je privukao pažnju ljubitelja džeza još kao srednjoškolac, pojavljujući se povremeno na džem-sešnima u legendarnom klubu „Čekaonica“. Odsek za džez u SMŠ „Stanković“ završio je za samo dve godine (danas predaje u ovoj školi), a potom otišao je na studije u Oslo, gde je formirao kvartet sa kolegama. Muziku opisuje kao mešavinu klasike, džeza, balkanskog i norveškog folka. Nastup Rastko Obradović Kvarteta na 35. Beogradskom džez festivalu, 23. oktobra u Domu omladine Beograda, je ujedno i promocija prvog albuma kvarteta pod nazivom „The Northern Experience“.  Album je snimljen krajem 2018. godine u „Future Nature Sound“ studiju u Pančevu uz podršku SOKOJ-a i organizacije Multikultivator, a 25. oktobra će biti objavljen za izdavačku kuću AMP Music and Records iz Norveške. Ulaznice su u prodaji preko TicketVision mreže.

Jako rano ste počeli da nastupate i profesionalno se bavite muzikom – kako ste otkrili džez i ko su muzičari koji su na Vas najviše uticali u periodu formiranja?

- Džez je oduvek bio pristuan u kući mojih roditelja, ali me je u taj žanr uveo i zainteresovao porodični prijatelj Radoica Bosiočić koji je inače kolekcionar ploča i diskova kvalitetne muzike među kojima ima i džeza. U tom periodu na moje formiranje najviše su uticali Jan Garbarek, Bojan Z, Soni Rolins, Keni Geret, a pod uticajem Garbareka počeo sam da slušam i tradicionalnu muziku iz različitih krajeva sveta, pre svega keltsku i skandinavsku.
 
Džez odsek MŠ „Stanković“ završili ste za samo dve godine, kako se sada sećate tog perioda svog života, iz perspektive profesora u istoj školi?

- Sećam se da sam oduvek želeo da napredujem što više i da sam bio gladan znanja, što je prijalo i mom tadašnjem profesoru Neši Petroviću. Pored toga što mi je prenosio znanje vezano za džez i sviranje saksofona, ohrabrivao me je u tome što radim. Mislim da je to jako bitan faktor u nastavi. Kako sam preuzeo baklju trudim se da pružim učenicima i znanje i veru u to što rade.
 
Profesionalno usavršavanje nastavili ste u Oslu u Norveškoj. Šta je najbitnije što ste tamo naučili i da li ste razmišljali da nastavite da gradite karijeru živeći u inostranstvu?

- Čovek kad se izmesti iz sopstvenog okruženja i zone komfora, kroz muku nauči nešto o sebi i onome što je važno. Ja sam konkretno naučio da je za mene muzički bitno da radim na sebi gde god se geografski nalazio, a kroz tamošnju kulturu da je timski rad najbitnija stvar, jer veliki broj norveških bendova pravi inovativnu muziku uprkos tome što nisu svi virtuozi na instrumentima. Taj zajednički duh, otvorenost i kreativnost prevazilazi bariere i tako nastaje muzika koja ima specifičan duh i svežinu.

Svirate fuziju džeza, klasike, balkanskog i norveškog folka. Da li mislite da će se u budućnosti sve manje pažnje obraćati na žanrovsku isključivost? Kako će izgledati budućnost džeza?

- Džez muzika je nastalna u određenom geografskom i društvenom kontekstu u kome je tadašnja popularna muzika pre korišćena kao nosilac improvizacije i uzor kompozicijama. Imajući u vidu da muzičar u današnje vreme ima pristup ogromnoj količini muzike svih žanrova, to ukazuje da je fuzija neminovna u nadolazećim izdanjima kao što već možemo čuti kod velikog broja modernih džez sastava.
 
Kao sasvim mlad muzičar već nastupali na Beogradskom džez festivalu 2013. i 2014. godine. Kakve utiske nosite sa tih nastupa?

- To je veliko i značajno iskustvo. Mnogo toga sam naučio svirajući sa muzičarima sa kojima sam nastupao tada.

Na 35. Beogradskom džez festivalu premijerno ćete predstviti svoj prvi album snimljen sa norveškim kvartetom, pod nazivom „The Northern Experience“. Recite nam nešto više o albumu, kolegama iz benda i kako će biti koncipiran nastup u Domu omladine.

- Kompozicije koje su objavljene na albumu „The Northern Experience“ nastale su kao pokušaj rekreiranja generalne atmosfere određenih događaja, mesta i razmišljanja koja sam imao tokom studiranja u Norveškoj. Na albumu sviraju moji dobri prijatelji iz Osla: Rejmond, Aleksander i Martin, sa kojima sam svirao u brojnim različitim kombinacijama i sa kojima sam uvek imao dobru energiju i razumevanje, pa je bilo jedino prirodno da upravo oni čine moj bend. Takođe, na albumu imamo specijalnog gosta, Arkadija Šilklopera na horni, koji je svojom nepresušnom energijom, ogromnim iskustvom i znanjem dodao poseban začin kompozicijama i inspirisao ceo bend da da maksimum. Nažalost Arkadi nije u prilici da gostuje na koncertu sa nama, ali ćemo zato imati gosta iznenađenja.

Prošle godine imali ste priliku da nastupate na finalnom koncertu Euroradio Jazz takmičenja, gde ste ostavli toliko snažan utisak, da vas je urednik orkestra odmah pozvao da im se pridružite. Recite nam nešto više o tome kako ste doživeli ovaj izuzetan uspeh i daljim planovima sa Euroradio Jazz Orchestra.

- Na Euroradio Jazz takmičenju sam nastupao sa fantastičnim bendom „Schime trio“ u kojem su svi muzičari vrhunski, tako da sam bio baš iznenađen kada sam dobio poziv za Euroradio Jazz orkestar. Turneja sa njima je bila fenomenalno iskustvo. Svirali smo, između ostalog, kompleksnu muziku estonske muzičarke Kirke Karja i povezao sam se sa vrhunskim mladim muzičarima širom evrope.

Proglašeni ste za najboljeg mladog muzičara u 2019. godini od strane Udruženja muzičara džeza, zabavne i rok muzike Srbije. Šta za Vas znači ovo priznanje?

- Drago mi je da imam podršku kolega, to mi daje podstrek za dalje napredovanje.
 
Kako vidite aktuelnu srpsku džez scenu?

- Domaća džez scena je u usponu sa sve više autorskih projekata i izdanja.
 
Beogradski džez festival petu godinu za redom organizuje program pod nazivom „Serbian showcase“, u kojem ove godine učestvujete, sa ciljem da domaćoj i međunarodnoj publici i kritici predstavi rad džez autora mlađe generacije. Koliko je po Vašem mišljenju važna ova misija BDŽF?

- Mislim da je „Serbian Showcase“ Beogradskog džez festivala jako bitan program kao podrška našoj džez sceni, program koji stavlja umetnike iz Srbije na radar domaće i evropske džez publike i kritičara.

Beogradski džez festival održava se po 35. put, šta za Vas kao muzičara znači ova manifestacija i da li postoji neki koncert sa prethodnih izdanja koji ste slušali iz pubike, a koji Vam je bio posebno važan i ostao do danas u sećanju?

- Beogradski džez festival je za mene poseban događaj u godini koji pratim od srednjoškolskih dana, a posebno se sećam koncerta Džo Lovanovog Noneta na Kolarcu, 2009. godine ako se dobro sećam.
 
Pored nastupa svog benda, čije koncerte na 35. BDŽF preporučujete publici?

- Pre svega preporučujem da odslušaju ostale bendove sa Serbian Showcase-a: Dragon’s Fuel i Milan Stanisavljević kvintet. Od ostalih koncerata na festivalu preporčio bih Gilad Hekselman Trio, Nikolov-Ivanović Undekteta, Henri Texier Sand Woman, Mingus Big Band, Charles Lloyd Kindred Spirits i naravno Ketil Bjørnstadov nastup.

Katarina Pejak je mlada kantautorka, pijanistkinja i pevačica, koja je svojim izvanredim talentom odavno osvojila domaću publiku. Početkom godine objavila je album “The Roads That Cross” – četvrti u karijeri a prvi za Ruf Records, koji je zauzeo prvo mesto na Top 50 Tennessee Album Chart, Roots Music Reporta. Na ovaj uspeh nadovezao se i poziv da se, kao istaknuti izvođač iz kataloga svog uglednog bluz izdavača, pridruži turneji koja tokom cele godine promoviše po tri mlada muzičara pred kojima je blistava budućnost. Ruf Records Blues Caravan stiže u Beograd 21. septembra, kada će Katarina i njene koleginice Ina Forsman i Ally Venable nastupiti u Velikoj sali Doma omladine Beograda od 20:30 časova. Organizatori koncerta u Beogradu su Dom omladine i Blues Time, uz podršku Ambasade SAD u Srbiji. Ulaznice (numerisana mesta) su u pretprodaji preko TicketVision mreže, po ceni od 1000 RSD. Na dan koncerta cena će iznositi 1200 RSD.

Vaš muzički put vodio je od Beograda, preko prestižnog Berkli koledža, do muzičkog grada Nešvila u državi Tenesi. Šta su najvažnije životne i profesionalne lekcije koje ste na ovom putu naučili?

- Tokom poslednjih nekoliko godina sam, u cilju građenja karijere, imala prilike da steknem iskustva koja su me oblikovala i izmenila pre svega kao ličnost a onda i kao muzičara. Rekla bih da je studiranje na Berkliju tu bilo ključno, manje zbog programa, a više zbog tako muzikom bogate sredine i suočavanja sa samom sobom u jednoj takvoj sredini. Nešvil je u tom smislu sličan, samo što je istovremeno doneo i neke druge, životne izazove i suočavanja. Ipak, nešvilska scena ima tu osobinu da je autorstvo nešto što se podrazumeva i to mi je jako prijalo. Ne bih volela da izdvajam nekakve pouke, mislim da je za to rano, a profesionalne lekcije učim najviše u poslednje vreme, svakog dana.

Vi ste se na internacionalnom nivou etablirali kao kauntautorka koja se pretežno bavi bluzom, sa prizvucima soula i amerikane. Šta je 21. vek doneo bluzu kao žanru i koje značenje on ima na savremenoj muzičkoj sceni?

- Bluz je, kao i još neki starinski žanrovi opet u modi, valjda je to dobra strana te nostalgije koja je sada u modi. Čini mi se da je bluz, ipak, svoju renesansu doživeo krajem dvadesetog veka i da mnogi moderni izvođači danas, poput Džoa Bonamase, Džona Mejera i drugih, jašu taj talas. Bluza ima i u alternativi i u mejnstrimu  i to je njegova velika prednost. To je muzički izraz koji je suština mnogih drugih stilova i kao takav je uvek prisutan, ponekad iz senke, ponekad pod reflektorima.

Trenutno ste na turneji sa Ruf Records Bluz karavanom, u okviru koje promovišete svoj četvrti album “Roads That Cross“. U okviru turneje nastupate zajedno sa muzičarkama Inom Forsman i Ali Venabl širom Evrope. Kakvu saradnju ste ostvarili sa njima i kakve utiske nosite sa prvog dela turneje?

- U pitanju su tri prilično različita temperamenta i pristupa bluzu, u najširem smislu. To čini nastupe zabavnima i publici i nama.

Recite nam nešto više o Vašem novom albumu, šta publika ima priliku da čuje na njemu?

- U pitanju je jedanaest pesama, koje su nastajale u različitim periodima. Neke su napisane baš za ovaj album i te su mi drage kao poduhvati. U pitanju je za nijansu tvrđi zvuk nego u mom ranijem radu. Posebno mi je draga pesma “Moonlight rider”, rekla bih da sam tu otišla najdalje od svog uobičajenog izraza.

U okviru turneje nastupaćete i u Beogradu 21. septembra u Velikoj sali Doma omladine. Šta nam pripremate za ovaj nastup? Da li će se razlikovati od drugih na turneji s obzirom da nastupate u svom rodnom gradu?

-  Mislim da će beogradski nastup biti sličan kao i drugi nastupi Bluz karavana, zato što mislim da će publici biti interesantno da čuje Ininu i Alinu muziku, a ja sam na bini u toku većeg dela koncerta, s tim što mi se uloga menja od frontmenske do uloge pratećeg muzičara. Ovogodišnji karavan je jedna veoma sveobuhvatna  bluz tura, posetioci mogu da čuju sve, od gitarskog Teksas bluza, preko soula i RnB-a do mekane, ženstvene svirke.