Ovogodišnji FEST otvara film Otac Srdana Golubovića, proslavljenog reditelja filmova Apsolutnih sto, Klopka i Krugovi. Sa Srdanom smo uoči svetske premijere u Berlinu, a zatim i domaće u Beogradu, razgovarali o njegovom filmu i mitskom putovanju glavnog junaka.

Vaš film Otac imaće kroz nekoliko dana svetsku premijeru na filmskom festivalu u Berlinu, a ubrzo potom će otvoriti ovogodišnji FEST. Pred kojom publikom imate veću tremu?

Uvek imam veću tremu pred domaćom publikom. Premijera u Beogradu je uvek najveće uzbuđenje jer su tu ljudi s kojima sam odrastao, ljudi koji taj društveni kontekst kojim se ja bavim najbolje poznaju. To je ona publika koju nikako ne možeš da prevariš. Ima jedna divna rečenica čuvenog košarkaša Dragana Kićanovića koji je govorio da svaku zlatnu medalju sa svetskih, evropskih prvenstava moraš overiti na basketu u Čačku. Ja u to verujem. Svaki međunarodni uspeh je veliki i značajan; za film je značajnija berlinska premijera, ali za mene beogradska.

Očekujete li drugačije reakcije tih dveju publika?

Ne verujem da postoje publike koje drugačije čitaju film. Iz mog iskustva, ljudi uvek reaguju na iste stvari, na istim mestima plaču, smeju se, iste ih stvari pogađaju. Jezik filma, kao i muzike, je univerzalan. Ne očekujem drugačije reakcije, očekujem samo strožiju kritiku ovde.

Ovo nije prvi put da u ovoj konstelaciji prikazujete svoje filmove – Vaši filmovi Klopka i Krugovi, prikazani su ujedno na FEST-u i Berlinalu. Šta je ono što ta tri filma, izuzev reditelja, imaju zajedničko?

Sve filmove koje sam do sada radio, radio sam sa skoro istom ekipom. Praktično od fakulteta radim sa istim ljudima. Film je timski posao, reditelj je onaj koji je najistureniji i jedini koji u svakom trenutku zna celinu onoga što stvara, ali bez glumaca to ne postoji, kao ni bez direktora fotografije, scenografa, kostimografa, ali i ključnog saradnika reditelja – scenariste, koji pomaže u kreiranju priče. U mojim filmovima ima dosta toga sličnog, mada se ja trudim da svaki od njih bude drugačiji. Mislim da je ovaj drugačiji od prethodnih po rediteljskom pristupu. Ovoga puta sam se trudio da budem hrabriji, beskompromisniji, da idem do kraja pa makar i glavom kroz zid, te da i ovaj film bude najsiroviji, najogoljeniji, najtvrđi i bliži istini.

Spomenuli ste scenariste i priču. Ovaj film je okvirno baziran na istinitoj priči. Kako ste došli do nje?

Zadnja dva filma, Krugovi i Otac, zasnovani su na istinitim pričama. Pročitao sam na nekom portalu priču o Đorđu Joksimoviću, kojem je Centar za socijalni rad oduzeo decu i koji je, kada se suočio sa tim lancem birokratije i korupcije, rešio da peške ode za Beograd. Pročitavši to, odmah sam se setio filma Paris, Texas i filmičnosti koju to putovanje peške ima u sebi. Đorđe je već u tom trenutku bio ispred Ministarstva za rad i ja sam otišao da razgovaram sa njim. Družili smo se nekoliko dana, pružio sam mu podršku i odlučio da o tome želim da snimim film. On nije krenuo na to putovanje da bi pokazao bunt; on zapravo ni sam nije siguran zašto, ali vođen nekim impulsom on je samo krenuo. Bilo mi je interesantno da pravim film o čoveku, koji, boreći se sa nepravdom, ne racionalno, već duboko intuitivno, kreće na neko, gotovo mitsko putovanje.

S obzirom da je lik Oca zasnovan na Đorđu Joksimoviću, hoće li on biti na premijeri i kakvu njegovu reakciju očekujete?

Đorđe će svakako biti premijeri. Ovaj film je zasnovan na nekim događajima iz njegovog života, ali mi smo u samom scenariju od toga dosta odmakli. Rađenje filmova po istinitom događaju su radili Gordan Mihić i reditelj Ljubiša Kozomora, pripadnici crnog talasa, jer su uzimali priče iz novinskih članaka i to ima svoju autentičnost i životnost; ali s druge strane, život je uvek zanimljiviji od filma, umetnosti uopšte, te ako ostane samo na tim događajima postane isuviše ilustrativno. Moja teorija je da, ako se film radi po istinitom događaju, on mora da postane film o nečemu drugom. Tako dobija poetsku snagu i istinu; neku koja nije ona životna istina.

Glumac Goran Bogdan koji tumači Oca, tokom spremanja uloge je za dva meseca izgubio dvadeset kilograma. Pored fizičkih priprema, kako je izgledala vaša saradnja na građenju tog lika?

Dosta dugo smo radili na tome. Tokom ta dva meseca, on je svakodnevno imao treninge koji su trajali po nekoliko sati i bio je na veoma striktnom režimu ishrane, a pre i posle treninga smo imali probe, sveukupno između pet i šest sati dnevno. Prolazili smo kroz scenario, govorili o ideji, o liku, analizirali; ozbiljno smo radili na tome jer je to takav zadatak. Bilo je potrebno da uđemo u svet jednog čoveka, svet kojem mi ne pripadamo, svet izuetnog siromaštva, a ni Goran ni ja nismo iz tog miljea. Glavni zadatak je bio da on glumi kao naturščik i da sve bude gotovo dokumentaristički, a da promena koja stiže na kraju bude ogromna, ali potpuno neprimetna. Ima jedna rečenica Abasa Kiarostamija, koja je za mene jako važna – pitali su ga šta je za njega dobar film, a on je odgovorio: Pa onaj kojem verujemo. Dakle cilj je bio da verujemo tom čoveku, da verujemo njegovim problemima i svemu onome što mu se događa.

A kada su u pitanju naturščici, po kom principu ste izabrali decu koja glume u Vašem filmu?

Bilo je organizovano veliko probno snimanje. Probali smo rad sa gotovo svom decom iz opština Prijepolje, Priboj, Sjenica, Tutin, Nova Varoš, jer je moj kasting direktor imao ideju da deca moraju biti iz tog kraja gde snimamo film i bio je u pravu. Dečaka, Muharema Hamzića, brzo smo našli. Čim se predstavio meni je bilo jasno da će on igrati tu ulogu. On nam je dao ključ kako Goran treba da igra. To je ta isitinitost i ta jednostavnost i ta ogoljenost koju taj dečak sam sa sobom nosi. To mi je bilo jako važno. Takođe, to su deca koja ne idu ni u kakve dramske grupe, ne znaju ništa o filmu i pozorištu i došli su u sve to potpuno čisti i bez ikakvog predznanja, što je za ovakve stvari jako dobro.

S obzirom da Vaš film otvara ovogodišnji FEST, da li i sami planirate da pogledate neke filmove na festivalu?

Uvek na FEST-u gledam što više filmova mogu, uvek mu se radujem i uvek je za mene bio najvažniji događaj, još od tinejdžerskih dana, kada sam odlučio da se bavim filmom. Gotovo sve najvažnije filmove u životu, u tom periodu, video sam na FEST-u. U Sava centru smo se krili ispod klupa kako ne bi plaćali karte. Ima dosta filmova koje bih želeo ove godine da pogledam.

Koji filmovi ili filmski autori Vam prvo padnu na pamet kad pomislite na FEST?

Osamdesetih sam počeo da gledam filmove. Film koji sam gledao na FEST-u, Idi i gledaj, Elema Klimova, me je potpuno rasturio. Pamtim takođe i film Mišima, Pola Šredera. To su ostvarenja koja su na mene puno uticala.

Reditelj Mladen Đorđević debitovao je na FEST-u 2005. dokumentarnim filmom "Made in Serbia", nakon čega je usedio veoma uspešni igrani film “Život i smrt porno bande”. U bioskope, ali i na male ekrane, konačno stiže i njegov dugo očekivani film ”Sumrak u bečkom haustoru”. U ovoj interesantnoj mešavini dokumentarnog i igranog filma, Đorđević prati sudbine nekoliko gastarbajtera rastrzanih između života u Beču i Srbiji. Premijeru će imati u Glavnom takmičarskom programu 48. FEST-a, 5. marta u 22h, a sa Mladenom smo razgovarali o njegovim junacima i njihovoj potrazi za srećom. 

Gde je granica između dokumentarnog i igranog u ovom filmu?

Ta granica je u ovom filmu izbrisana. Ima dosta scena koje su rekonstrukcija onoga što se junacima desilo ranije, dosta scena koje su zapravo nadogradnja toga što im se desilo, i nekih scena koje su skroz dokumentarne u klasičnom smislu. Nije bilo moguće napisati scenario pa snimati sa njima, nego sam morao da snimam tokom istraživanja. Prosto je teško uhvatiti te ljude, imate ih na sat vremena pa idu da rade. Bilo je teško balansiranje između fikcije i dokumentarnog pa sam scenario za film i za seriju praktično ispisivao tokom snimanja i kasnije ga dokonstruisao u montaži . Na primer, postoji jedan omaž filmu “Taksista” koji je nastao u dokolici između dva snimajuća dana. Snimatelj zvuka Miloš Drndarević pitao je jednog od junaka da li je gledao Taksistu, pa pošto nije, dali smo mu da pogleda i on se oduševio. Tad mi je palo na pamet da snimimo scenu Milenkovog preuzimanja poznatog imidža glavnog junaka Skorcezeovog filma. Dosta toga je zaista nastajalo u hodu, to je komplikovana igra na oštrici između života i fikcije.

Nakon filma, očekuje nas i serija na RTS-u. Kako se razlikuje priča u filmu i seriji?

U seriji od dvanaest epizoda je dato više prostora razvoju likova, sporiji je tempo, ali su sve ključne tačke iste. Osnova zapleta je ista - njima se zakomplikuju životi u Beču kad Austrija uvede porez za taksiste, i oni taj problem pokušavaju da reše na različite načine, gledaoci će u filmu videti kako.

Kako si odabrao baš ove junake i kako si ih pronašao?

Ulaz u taj svet mi je bio roman “Sumrak u bečkom haustoru”, talentovanog pisca i pesnika Darka Markova, na osnovu koga je on napisao i monodramu koju izvodi po bečkim kafanama i alternativnim pozorištima. To mi je bio vodič kroz taj svet. Iako ovi likovi ne postoje u njegovom romanu, ja sam našao vrlo slične junake, i nekako se na kraju iskristalisalo da su glavni likovi trojica bečkih taksista i vračara kod koje oni često idu i sa kojom se konsultuju oko svakog bitnog životnog poteza. Imao sam malo veće muke da nađem odgovarajuću vračaru jer su me uglavnom odbijale. To je tamo strogo regulisano, da biste se bavili vračanjem morate da imate registrovanu agenciju zbog poreza, i one sve to rade takoreći na crno. Danju rade po nekim kancelarijama kao čistačice, a posle posla postaju gospodarice sudbina mojih junaka.

Kakva je uloga vračare u njihovim životima?

Vračare su u Srbiji prisutne u svim krajevima. Moji junaci su na neki način Srbiju spakovali i poneli u Beč, i to je pokušaj da se održi kontakt sa tradicijom, možda čak i prkošenje civilizacijskim dostignućima savremenog Zapada koji nikako da ih primi u svoje okrilje. Na taj način se oni vraćaju tom paganskom, potisnutom. Meni je to veoma slično kao odlazak kod psihijatra na zapadu, pošto tamo to nije tabu kao ovde. Primetio sam da je razlika samo u narativu, ali suština je ista - i vrač i psihijatar mogu da ti pomognu da budeš funkcionalni šraf društva, da možeš sutra da ustaneš i odeš na posao, ali u suštini ni jedan ni drugi ne rešavaju probleme. Možda ti ljudi i ne žele da im se reše problemi, možda im i prija nostalgija, ne žele da se liše te tuge.

Ovaj film prikazuje potpuno drugačiju sliku od onoga što smo navikli da čujemo o gastarbajterima.

Ja sam kroz ovaj film napravio demistifikaciju slike o tom “idealnom” gastarbajterskom životu. Ta priča nije realna, da oni zarađuju velike pare u inostranstvu i onda se pred kraj života vrate da žive lepo u Srbiji. Možda je to i bila realna slika sedamdesetih, do sredine osamdesetih, ali to se sad veoma promenilo. Kako oni žive u Austriji ne razlikuje se mnogo od života koji bi vodili u Srbiji, tako da se postavlja pitanje zašto su uopšte i otišli. Tu onda dolazimo do priče o mentalitetu, o ljudima koji beže od sebe i stvarnosti, putnicima koji žive u nekom limbu između zavičaja i tuđine, uvek na putu. To se uklapa i u priču o sudbini našeg naroda koji je često bio deo raznih seoba.

Čini se da je gastarbajterski san o sreći zapravo nedostižan. Gde je za njih sreća i da li uopšte vide negde kraj svog gastarbajterskog puta?

To je tema koju sam zapazio kao bitnu čitajući Darkov roman, oni su stalno u potrazi za srećom a nikad je ne nađu. To je dosta i do njih, kao da su deo kulture i kulta pesimizma koji je vezan za ovo balkansko podneblje. Zapravo možda i ne žele da pronađu sreću iako je traže, jer nisu navikli da žive u sreći. Možda je to deo mentaliteta. Ali očigledno je da je njihova sudbina da stalno tragaju, putuju i nikad se ne zaustave, nikad ne dostignu taj vrhunac sreće.

Šta se kasnije dešavalo sa junacima u stvarnom životu?

Darko i dalje izvodi svoju monodramu, i piše novi roman. Iako je Milenkova priča u filmu da se razočara Srbijom i vraća u Beč, istina je da se on zapravo vratio u Srbiju. Pokušao je da se ovde bavi ovčarstvom, ali to mu je propalo, i sad radi u komunalnom u okolini Šapca.

I da li je srećan?

Jeste, mnogo se bolje oseća ovde.

Koga možemo da očekujemo na premijeri od ekipe?

Ja se nadam sve junake.

Za kraj, reci nam nešto o svom novom filmu koji pripremaš.

Sklapamo finansijsku konstrukciju već nekoliko godina, i nedavno smo podržani od Euroimaža. Taj film ima dodirne tačke sa mojim prethodnim filmovima, čak i sa ovim o gastarbajterima. U pitanju su radnici bivše propale fabrike u jednom malom mestu, koji odbačeni od države i crkve utehu traže na tamnoj strani. Počinju da praktikuju prizivanje mrtvih i kasnije satanističke rituale, i pokušavaju na taj način da se osvete lokalnim vlastodršcima. Film snimamo u novembru i premijera bi trebalo da bude krajem sledeće godine, zavisi od festivala.

Reditelj Bob Bajington (Bob Byington) stiže u Beograd, kao specijalni gost 5. IndieBelgrade festivala, na kojem će imati srpsku premijeru svog najnovijeg, nagrađivanog ostvarenja „Frensis Ferguson“. Ovaj teksaški nezavisni autor, između ostalih priznanja dobitnik Specijalne nagrade žirija festivala u Lokarnu, održaće u Domu omladine i master-klas „Od scenarija do ekrana“. Peti Festival nezavisnog američkog filma „Indie Belgrade“ i dalje nastavlja da prati svoju jedinstvenu nit slobode, nezavisnosti, nepretencioznosti – u izboru tema, likova, načina pripovedanja i rediteljskih postupaka, te nam tako i ovog puta donosi sveži dah novog i nezavisnog američkog filma, uvek drugačijeg od onoga što je trenutno aktuelno na svim svetskim boks ofisima, u svim svetskim multipleksima, a dolazi iz najveće svetske „fabrike snova“: Holivuda. Svečano će biti otvoren u Domu omladine Beograda 12. decembra u 20 časova, srpskom premijerom filma  “UMETNOST SAMOODBRANE” / THE ART OF SELF-DEFENSE. Ova crna komedija (SAD 2019. / 104 min. / Režija: Rili Sterns) govori o smušenom knjigovođi Kejsiju koji se, nakon što dobije batine na ulici, prijavljuje u lokalnu školu karatea, u kojoj biva iniciran u zlokobno bratstvo nasilja i muškosti. Bob Bajington prisustvovaće svečanom otvaranju IndieBelgrade festivala, a srpska premijera njegovog novog filma, satire o seksualnoj napasnici, profesorki na zameni kojoj je život u braku toliko dosadan da je rešila da ga uništi vezom sa sedamnaestogodišnjim učenikom, zakazana je za 14. decembar u Velikoj sali DOB.

Filmski festival u Lokarnu nije poznat po komedijama. Ipak Vaš film “Neko me tamo gore voli” (“Somebody Up There Likes Me”) iz 2012. bio je na ovom festivalu ne samo prikazan, već i nagrađen Specijalnom nagradom žirija.

Bob Bajington: Da, ne prikazuju tamo baš mnogo komedije. Mislim da uspeh tog filma može da zahvali tadašnjem direktoru Olivije Pereu – on je shvatio šta ja to radim.
 
U Vašim filmovim porodica je uvek pomalo čudna: bebe ne rastu, žene bi radije u zatvor nego sa mužem, majke su bezosećajne. Bez obzira na stilizaciju Vaših priča, izgleda da postoji prilično realna teza da je američka ili generalno svaka porodica – disfunkcionalna…

Bob Bajington:  Slažem se. To je odlično zapažanje. Za mene je porodica zaista disfunkcionalna. Povodom mog prošlog filma “Zauvek beba” („Infinity Baby”) neko me je pitao – O čemu je taj film? Odgovorio sam mu: “Sedi za sto da večeraš sa svojom porodicom, pa ćeš videti”.
 
U filmovima “Registrovani seksualni napasnik” (“RSO”) kao i u najnovijem “Frensis Ferguson” (“Frances Ferguson”), glavni junaci su seksualni napasnici. Obe priče su ispričane iz njihove vizure i junaci se teško ponovo integrišu u društvo. Zašto Vam je ova tema tako važna?

Bob Bajington: Gledam na poteškoće koje Fransis (glavna junakinja filma) ima i poredim ih sa svojim. Hteo sam da smestim njen lik u socijalni centar, jer takvo okruženje, po meni, rađa neizbežno humor: “Ako si seksualni napasnik, idi sad skupljaj đubre”.

Teksas, odakle dolazite, postao je važno mesto za filmske produkcije i baza za mnoge talentovane nezavisne autore.

Bob Bajington: Mislim da su za to zaslužni reditelj Ričard Linklejter (Richard Linklater – autor filmova “Pre svitanja”, “Dečaštvo”) i filmsko društvo koje on osnovao početkom 90-ih. Tako su mnogi reditelji došli u Ostin, kao na primer, Endrju Bujalski (Andrew Bujalski).
 
Nik Oferman (Nick Offerman), glumac poznat i po seriji “Fargo”, igra ili je narator u svakom Vašem filmu…

Bob Bajington: On je izvanredan tip i velika inspiracija za mene. Srećan sam što ga poznajem.

Imate poseban dar za rad sa glumcima. Ako biste mogli da izaberete da radite sa nekim svetski poznatim glumcem, ko bi to bio?

Bob Bajington: Neko me je to pitao pre deset godina i odgovorio sam: Bred Pit. Dakle, reći ću ponovo: Bred Pit.

Intervju: Hristina Hadžiharalabus

Ulaznice za sve projekcije su u prodaji na Blagajni DOB, po ceni od 300 dinara.

Festival savremenog plesa i performansa Kondez održava se od 23. oktobra do 4. novembra na više lokacija u Beogradu. Ovogodišnje dvanaesto izdanje festivala u fokus interesovanja stavlja nekoliko ključnih tema, obrađenih kroz performanse, prezentacije, predavanja i razgovore. Posebna pažnja posvećena je predstavljanju njujorške savremene plesne scene, pitanju radnih odnosa i ženskog rada, kao i onima koja se bave rodnim identitetima i društvenim normama. Rita Gobi, koreografkinja iz Mađarske izvela je sinoć (u četvrtak, 24. oktobra) predstavu “Volitant” u okviru Festivala u Bitef teatru. Ovaj performans je zapravo priča o telu i predstavlja stanje između “već-ne-tu” i “još-ne-tu”, uvodeći nas u svet metamorfoze.

Govoreći o inspiraciji za svoj umetnički rad, Rita Gobi je istakla potrebu za slobodom:

„Prvenstveno me inspiriše da radim ono što dolazi iz mene, pa da tako probam da nađem nešto što će me dovesti do toga da razumem gde sam ja sad, šta me sad zanima i u kojoj tački svog života se nalazim.  Nemam cilj, samo želim da budem slobodna u svom radu.“

Muziku iz predstave komponovao je Dávid Szegő. Reč je o kompozicijama zasnovanim na akustičnim i elektronskim zvucima Morzeove azbuke i noiza, koja je postala landmark za plesnu izvedbu kreiranu minimalnim sredstvima koja dosežu do scenske punoće.

Sa predstavom „Volitant“ Rita Gobi nastupala je širom sveta, i prema njenim rečima, bez obzira na kulturološke razlike, publika iz svih delova zemlje je može razumeti jer je tema predstave univerzalna i nešto što je zajedničko svim ljudima:

„Za ove dve godine sam puno putovala sa predstavom, od Koreje do Meksika, i po Evropi. Shvatila sam da je svejedno gde si i gde je scena, gde je energija i gde je stvaram, samo je važno da si tamo. Još jedan lep utisak koji sam stekla je taj da je ceo svet kao jedan veliki grad jer je ova predstava priča o telu, a mi smo svi ljudi isti. U tom smislu, nema razlike u zemljama i kulturi, svi razumemo i možemo da proniknemo u sebe i tamo nađemo neka pitanja u vezi sa predstavom.“

Učešće na Festivalu savremenog plesa i performansa Kondenz je njen prvi nastup u Beogradu nakon deset godina, što je posebno raduje, kao i kontakt koji je ostvarila sa publikom:

“Pre deset godina sam imala predstavu u Beogradu i sad sam nakon toliko godina ponovo ovde, zbog čega se baš lepo osećam. Mislim da smo stekli nekakav kontakt sa publikom i drago mi je što su danas izdvojili vreme da budu sa mnom.“