Predvodnik nove struje kantautora na našoj muzičkoj sceni, poznat pod enigmatičnim imenom Kralj Čačka, na velikom koncertu, u četvrtak 22. decembra od 21:00 u Velikoj sali Doma omladine Beograda, promovisaće svoj prvi album "Zemlja snova". Očekuju vas nove, stare i razne druge pesme koje će Kralj i ekipa odsvirati samo za vas, u raskošnijem ambijentu nego ikad. Tim povodom popričali smo sa Kraljem Čačka o predstojećem koncertu, novom albumu i daljim planovima.

Šta je za tebe zemlja snova? Mesto iz mašte ili neki san koji može da se ostvari? Da li uopšte misliš da ironija i metafore mogu da se shvate na prvo slušanje pesama?

Kralj Čačka: Da, to je metafora i ironija, u isto vreme, za mesta iz stvarnosti, a shvatanje zavisi od percepcije slušaoca. Da li će biti na prvo ili peto slušanje ili stoto slušanje, ili uopšte neće biti, ne znam, pretpostavljam da zavisi od frekvencije na kojoj se slušalac i pesma nalaze.

Pesme na albumu su žanrovski različite, ambijent ide od bluza do šansone, u kom se ti okruženju osećaš najprijatnije?

Kralj Čačka: Muziku za svoje pesme pokušavam da izvučem iz samih tekstova, odatle i dolazi žanrovska šarolikost, a bluz je vrlo često prisutan kao stanje.

Kada bi morao da izabereš jednu pesmu sa albuma da se prestaviš nekome ko nikada nije čuo Kralja Čačka, koja bi to pesma bila i zašto?

Kralj Čačka: Sve pesme me određuju, ali ako bih baš morao da biram onda bi to bila pesma ‘’Na margini’’, jer odatle je sve krenulo.

Tokom poslednjih meseci bend se potpuno definisao i stabilizovao u sadašnjoj postavi. Predstavi momke i šta je emocija koju svaki od njih donosi u pesmama.

Kralj Čačka: Za bubnjevima je gospodin Igor Božić, svojim ritmom unosi nemir i stabilnost, kad je to potrebno, zatim  gospodin Miladin Stojković za kontrabasom, snažna harmonsko-ritmička podrška, gospodin Marko Marić za klavirom i el. gitarom, svojom šarolikom ulogom obogaćuje aranžmane i doprinosi ekspresiji pesama.
Često te porede sa Tomom Vejtsom, drugi pominju Đorđa Balaševića, treći Džonija Štulića ili Boru Đorđevića. U svim tim licitacijama imenima ostaješ nekako svoj i autentičan. Kada bi ti isticao uzore, ko bi to bio i šta ti se kod njih najviše dopada.

Kralj Čačka: Tom Waits, Bob Dylan, Leonard Cohen, Nick Cave, Howlin Woolf, Zvonko Bogdan, Arsen Dedić, Toma Bebić, Dado Đurić, Kurt Weill, Bertolt Breht, Louis Bunuel, Federico Felini, Ingmar Bergman, Robert Jonson, Howe Gelb, Giant Sand, Fernardo Pesoa, K.G.Jung, Žan Bodrijar, Bela Hamvaš kao i još mnogi drugi čija dela su uticala i utiču na mene.

Šta ćeš svirati na koncertu u Domu omladine Beograda i da li će biti i pesama koje nisu ušle na album?

Kralj Čačka: Naravno, sviraćemo pesme sa prvog albuma i pesme sa narednih još nesnimljenih albuma.
Samo nekoliko meseci će deliti izlazak knjige poezije i prvog albuma Kralja Čačka. Šta se u tebi promenilo ove godine, Kralj kao da je spreman da preuzme tron koji mu se dugo nudi... Da li to znači da si sada konačno sazreo kao muzičar, pesnik i pevač?

Kralj Čačka: Ove godine, izašla je zbirka pesama i konačno debi album, sa kojima sam zaokružio deo svog stvaralaštva. Samim tim odnos prema onome što radim postaje zreliji i ozbiljniji, naravno, takvom procesu nema kraja.

Šta su planovi za 2017. godinu?

Kralj Čačka: Više svirati, promovisati album i pripremiti se za snimanje novih pesama koje odavno čekaju da budu snimljene.

Odlukom petočlanog žirija Beogradskog festivala igre i kompanije Vip mobile, prestižna nagrada „Vip poziva“ pripala je Branislavu Henselmanu, izvršnom direktoru Baleta BC iz Vankuvera i predsedniku Kanadske asocijacije baletskih kompanija. Henselman će se sa BaletomBC iz Vankuvera, po prvi put predstaviti domaćoj publici 24. marta, na otvaranju 14. izdanja Beogradskog festivala igre, kada će mu i biti uručeno ovo priznanje. Sedmu godinu zaredom nagrada „Vip poziva“promoviše rad istaknutih baletskih umetnika sa naših prostora, koji su svojim raskošnim talentom već osvojili srca ljubitelja svetske plesne scene. Kompanija Vip mobile i Beogradski festival igre dodeljuju ovu nagradu sa ciljem da domaćoj publici približe umetničku igru kroz njene najsavremenije domete, dok istovremeno odaju priznanje domaćim plesnim stvaraocima koji afirmišu našu baletsku umetnost i van granica Srbije. Branislav Henselman, ovogodišnji laureat priznanja „Vip poziva“ je svakako jedan od njih.

Beograđanin Branislav Henselman, svoje prvo baletsko obrazovanje stekao je u Minhenu, odakle nastavlja školovanje u čuvenoj Rambert školi baleta i savremene igre u Londonu. Diplomu magistra lepih umetnosti stiče na Univerzitetu u Njujorku, nakon čega postaje umetnički kurator za Koreografski institut Njujork Siti baleta. Njegovo interesovanje i želja da što više doprinese zajednici vodi ga na mesto šefa programa i studija nacionalne plesne organizacije Dance East. Član je DAAD - nemačke akademske razmene i saradnik dekana Univerziteta u Njujorku, kao i nosilac titule uspešnog preduzetnika Vankuvera za 2014. godinu, među poslovnim ljudima mlađim od 40 godina. Nakon ispunjenja svog mandata izvršnog producenta u Kompaniji Majkla Klarka u Londonu, gde je producirao i putovao širom sveta sa brojnim pozorišnim radovima visokog profila i muzejskim instalacijama, Henselman se pridružio Baletu BC iz Vankuvera.

Vip mobile i Beogradski festival igre uspešno sarađuju već dugi niz godina kroz projekte kao što su nagrada „Vip poziva“, novinarska nagrada „Vip iskorak“, projekat za najmlađe „Vip talenti“, ali i kroz podršku Nacionalnoj fondaciji za igru, i kontinuirano doprinose popularizaciji umetničke igre i razvoju domaće baletske publike.
Četrnaesto izdanje Beogradskog festivala igre pod sloganom „Velika igra” biće održano od 24. marta do 11. aprila 2017. godine, u Beogradu i Novom Sadu.

Pre 25 god ste otišli iz Srbije u svet. Šta se dogodilo do sada? Koji gradovi i kompanije su obeležili vašu životnu karijeru od odlaska iz Beograda?
 
Otišao sam veoma mlad iz Srbije. U vreme kada sam živeo u Beogradu, uglavnom su me zanimale knjige, i želeo sam da postanem bibliotekar. Bilo je određene utehe u ideji da se okružim knjigama, i do današnjeg dana, knjige koje sam sakupio i dobijao su moje najveće blago. Iako sam sve vreme igrao, moja prva profesionalna težnja je bila da postanem naučnik, i tako, pre konačne odluke da krenem na konzervatorijum, studirao sam matematiku i biologiju u Minhenu, gde sam išao i u srednju školu. Na neki način, taj bibliotekar iz detinjstva i naučnik iz mladosti i dalje utiču na moje razmišljanje i moj pristup radu.
 
Kada ste ipak shvatili da je igra ono čime ćete se baviti?
 
Kada mi je ponuđeno mesto u londonskoj Rambert školi, jednom od najprestižnijih konzervatorijuma u Evropi pod tutorstvom čuvenog baletskog pedagoga Ričarda Glastona, apsolutno nisam mogao da odbijem. Po diplomiranju, igra me je odvela ponovo u Minhen, a zatim u Njujork, gde sam imao sreću da se sretnem, radim i učim od nekih od najplodnijih umetnika i istinskih prosvetitelja u mojoj oblasti, uključujući i Mersa Kaningema. Zapravo, sve vreme me je pratila sreća!  Počeo sam da studiram u Njujorku, i to paralelno igru i biznis. To me je vodilo do mog posla u Njujork Siti Baletu, najvećoj baletskoj organizaciji Severne Amerike. Koreografski institut Njujork Siti Baleta, gde sam radio kao umetnički kurator, je takođe, i mesto gde sam upoznao Emili Molnar, umetničku direktorku Baleta BC. Moje interesovanje za mogucnosti drustva i obrazovanje, učinilo je da prihvatim mesto Šefa edukativnih programa i programskih aktivnosti zajednice DanceEast u Engleskoj, gde sam bio supervizor svih projekata u vezi sa igrom na celom istoku Engleske. Nakon toga, sam se pridružio Kompaniji Majkla Klarka u Londonu, kao izvršni producent. Tamo sam inicirao, producirao i organizovao turneje brojnih celovečernjih radova visokog profila, u teatrima i muzejima širom sveta.
 
A kako ste stigli u Kanadu?
 
Na jednom prijemu u Donjem domu Parlamenta u Londonu, 2012. godine, ponovo sam sreo Emili Molnar.  Pričali smo o Baletu BC. Započeo sam saradnju sa ovom vankuverskom kompanijom kao njen izvršni direktor, već u julu te iste godine.
 
Ove godine na 14.  Beogradskom festivaluigrepredstavićete se srpskoj publici.Da li ste uzbuđeni zbog toga?
 
Strahovito uzbuđen!
 
Šta Vasa trupa donosi u Beograd ? Šta nas očekuje?
 
Balet BC je kompanija zajedničkog interesa, neverovatno talentovanih pojedinaca – naših umetnika, službenika i članova Upravnog odbora iz Kanade i ostatka sveta – svih posvećenih baletu i igri danas. Kompanija je otelotvorenje svega što me je zanimalo tokom moje karijere, najpre kao igrača, a kasnije i kao kuratora i direktora; a uvek je sve bilo zasnovano na opstanku inovacije u umetnosti. Trupa kombinuje klasični integritet sa savremenim senzibilitetom. Naš rad se zasniva na strogosti i umetnosti klasičnog baleta, a ipak se fokusira i naglašava inovaciju i trenutak koji pripada 21. veku. Radovi koje ćemo prikazati na samom otvaranju 14. Beogradskog festivala igre, odnosno koreografkinje Kristal Pajt i Šaron Ejal, potvrđuju neverovatnu raznolikost umetnika Baleta BC, dok zatvaraju publiku u magični, poetični svet suštine ljudskog izraza, koji obe umetnice mogu da uhvate na tako veličanstveni način.
 
Šta mislite o nagradi Vip poziva?
 
Moj privatni i profesionalni život su toliko isprepletani, međusobno povezani i paralelni, da je teško povući granicu između njih. Posvetio sam se umetnosti, i ako je, u najboljem slučaju, umetnost odraz društva na širem planu, onda je jasno zašto je važno stalno opipavati puls svemu što je savremeno. Zaista, postoji ogroman osećaj ponosa, koji dolazi iz duboko ukorenjene, zajedničke kulture. Dok su na Beogradskom festivalu igre predstavljeni neki od najistaknutijih umetnika i plesnih kompanija, podjednako je važno da se prizna rad, strast i posvećenost toliko pojedinaca koji čine mogućim ono što mi radimo. Samo u posebnim trenucima zastanemo, napravimo pauzu u našem neumornom maršu napred, i pogledamo sve što je urađeno – i još važnije, ono što tek treba da bude urađeno. Nagrada Vip poziva je jedna od retkih, dragocenih mogućnosti koja, po svojoj čistoj prirodi, može da nas natera da zastanemo, napravimo pauzu i razmislimo.
 
Da li Vas je iznenadila vest da steupravo Vi njen laureat za 2016. godinu?
 
Umetnost igra suštinsku ulogu u oživljavanju naše zajednice, čineći je životnom i kreativnom. Ona neguje dijalog i toleranciju, ekonomski razvoj, ohrabruje turizam i kreira osećaj identiteta u okviru našeg globalnog, multi-kulturalnog okruženja koje se neprekidno razvija. Ovaj dijalog i društvena interakcija je u srcu svake saradnje – i svake saradnje koju Balet BC podržava. I kao sa svakom saradnjom, zahteva uključivanje mnogih, kako bi postigla uzvišeno i kako bi se uzvratila na smisleni način. Bio sam neverovatno dirnut i počastvovan kada sam saznao da sam laureat za 2017 godinu, jer za mene je sve uvek bilo zasnovano na kolektivnom radu, i da bi pogurali neku kompaniju unapred, i otkrili sav njen potencijal, potrebna je neverovatna količina energije mnogih posvećenih pojedinaca. Tako, kada me je Aja Jung pozvala da popričamo o nagradi, bio sam siguran da je htela da se konsultuje oko mogućih kandidata iz celog sveta, za nagradu. Zapravo sam počeo da joj izlistavam imena, i čak i kada me je prekinula, da me obavesti da zapravo misli na mene, i dalje nisam skroz shvatio da je govorila o nagradi i meni. Sve do sledećeg dana, kada sam se probudio, novosti nisu doprle do mene. Tako da je malo reći da sam bio iznenađen!
 
Šta bi poručili publici koja vas poznaje ,ali i onima koji bi trebalo da dođu i pogledaju nešto od festivalskog programa?
 
Rečima čuvene Marte Grem: “Postoji vitalnost, životna sila, energija, oživljavanje koje se kroz vas prevodi u akciju, i zbog toga što ste vi jedni jedini svih vremena, ovaj izraz je jedinstven. I ukoliko ga zaustavite, nikada više neće postojati ni kroz jedan drugi medij, i biće izgubljen. Svet ga neće imati. Nije vaša stvar da određujete koliko je dobar, ili koliko vredan, ili kakav je u poređenju sa drugim izrazima. Vaš zadatak je da ga čuvate za sebe, jasno i direktno, da držite kanal otvorenim. Ne morate čak ni da verujete u sebe ili svoj rad. Treba da ostanete otvoreni i svesni… Ne postoji apsolutno zadovoljstvo, u bilo kom vremenu. Postoji samo čudno, božansko zadovoljstvo, blagosloveni nemir, koji nas tera da korčamo, i čini nas življim od drugih.”  Veoma smo srećni što je Aja Jung uspela da stvori jedan od najuticjnijih, zaista uzvišenih kulturnih događaja na svetu. Beograd je jako srećan što ima BFI, i što slavi njegovo 14. izdanje naredne godine. Tako da ne oklevajte, krenite – ne, potrčite!  Da, pogledate SVAKU predstavu ovogodišnjeg programa Beogradskog festival igre. Što više vidite, više ćete razumeti, a što više razumete, više živi ćete biti.
 
Šta Vas vezuje za Beogradski festival igre?
 
I Beogradski festival igre i Balet BC su uspeli da se učvrste kao dve najinovativnije, dinamične i poštovane organizacije izvođačkih umentosti na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou. Za mene, duboke veze sa festivalom dolaze iz zajedničkog pragmatičnog pristupa izvrsnosti u igri, rezultujući kulturnom demokratijom i društvenim – i dalje – ekonomskim razvojem i održivošću, poput svetionika dobre prakse i primera na koji način umetnost i uloga umetnika u društvu može da evoluira.
 
Koliko poznajete baletsku scenu u Srbiji danas? Kako posmatrate baletsku scenu u Srbiji? Sta se promenilo od Vaseg odlaska do sada?
 
Balet, i savremena igra u Srbiji – i na Balkanu -  su, čini se, pod velikom senkom gorostasa današnje umetnosti, kao što je Marina Abramović, a zatim i potpuno nove generacije umetnika iz regiona. Nakon post-modernizma izgleda da postoji praznina u informacijama i razmeni ideja. Pitam se da li je u pitanju samo marketing, ili je ipak nedostatak obrazovanja u savremenoj igri i baletu doveo do stvarnog nedostatka koreografa i izvođača, koji se mogu takmičiti na međunarodnim scenama. Postalo je očigledno da je veoma malo nas koji radimo u oblasti igre širom sveta danas, za razliku od onoga kako je bilo nekad, kada je Beograd je bio jedan od najvećih rasadnika talenata... Jako se radujem da vidim da se ovaj trend menja, i nadam se da ću biti deo te promene.
 
 
 
 
 
 
 
 

U subotu, 10. decembra u 19 časova u okviru osmog Merlinka festivala biće prikazan austrijski dokumentarac „Braća noći“ u režiji Patrica Chihe. Film je premijerno prikazan na ovogodišnjem Berlinalu, a dobio je nagradu za najbolji dokumentarni film na Međunarodnom filmskom festivalu u Kuritibi – Brazil. Film prati grupu mladih bugarskih Roma koji su došli u Austriju tragajući za slobodom i brzim novcem. Oni prodaju svoja tela kao da je to sve što imaju i novac šalju svojim ženama i porodicama u Bugarsku. Reditelj Patric Chiha predstaviće film na Merlinka festivalu i odgovarati na pitanja publike nakon projekcije. On je rođen u Austriji 1975. godine, a trenutno živi u Parizu. Prvi kratki film snimio je 2001. godine, a njegov prvi igrani film „Domaine“ iz 2009. godine premijerno je prikazan na Biennalu u Veneciji. Najveći uspeh doživeo je s filmom „Boys Like Us“ koji je imao i bioskopsku distribuciju.

Mladići koji su glavna tema filma „Braća noći“ su heteroseksualci, mnogi od njih su oženjeni, ali zarađuju bavljenjem prostitucijom u Beču. Ovde se o toj temi retko priča i pretpostavljam da o tome ne razgovaraju sa svojom porodicom u Bugarskoj. Kako si pristupio toj tabu zoni?

Naišao sam na njih tokom istraživanja za jedan drugi film na temu homoseksualnosti i imigracije. Jedne večeri sam se našao u jednom baru za žigole u Beču, oni su svi bili tu i proveo sam celo veče sa njima. Veoma brzo su razumeli da ja nisam ni mušterija niti žigolo - bio sam previše mlad za prvo, a previše star za ovo drugo. Odmah su mi se svideli, ali u kinematografskom smislu. Dugo u filmovima nisam video takva tela, vragolast način na koji se kreću, igraju, poziraju, tumaraju, i konstantno pričaju jedni sa drugima. Podsećaju me na prelepe i nepredvidive likove u filmovima Fasbindera, Kopole i Pazolinija. Za mene, težnja da se snimi film je bazirana na ljudima. Želeo sam da snimim te ljude. Zanimalo ih je šta ja to radim, ali prošlo je vreme dok nisu razumeli šta je meni u stvari bilo bitno. Kada su videli da ih ja poštujem, postepeno su počeli da mi veruju. Sa njima sam proveo godinu dana. Često smo izlazili zajedno, da bismo se upoznali i da bismo stvorili jednu atmosferu poverenja, i kako bih mogao da im ukažem šta tačno želim da radim sa njima. Stavljam akcenat na to „sa njima“. Nisam želeo da napravim film o njima, hteo sam da to bude sa njima.

Koliko je velika njihova zajednica u Beču? Kako bi to opisao?

Postojala su dva bara (noćna kluba) u Beču u kojima su se ovi ljudi sastajali. Jedan su zatvorili, ubrzo nakon početka našeg snimanja, tako da je ostao samo jedan koji je svake večeri bio pun. Tamo sam upoznao prvo Rumune, hteo sam da napravim film sa njima, ali su oni postepeno nestali. Tako je to u ovoj zajednici. Meni nije bilo lako da napravim film sa ljudima koji nisu želeli da me čekaju, kojima nisam bio potreban i koji su nestajali.
Rumuni su se stalno žalili na Bugare, posebno Rome iz Bugarske, zato što su se zbog njih cene smanjivale. Na kraju su ostali samo Bugari. To je jedna brutalna zajednica, sa grupama nalik na prave bande. Oni su prijatelji, braća ili rođaci, i bilo ih je previše za posao koji se nudio. Kada su novi i mladi, mogu imati dosta uspeha, ali on veoma brzo nestane.

Iskoristio si reč „brutalne“ kada si opisivao te bande. To je aspekt koji se odmah dovodi u vezu sa njima, ali mislim da se ni na jedan način to nije odrazilo u filmu.

To je dobar komentar. Ja sam takođe primetio, kada sam počeo da uređujem film, da nedostaje taj osećaj opasnosti koji sam iskusio kada sam prvi put izašao sam njima. Brutalnost nestaje istog trenutka kad počneš da snimaš. „Brutalnost“ je jaka reč, možda je bolje reći da su mi preneli osećaj straha. Bio sam fasciniran njima, a u isto vreme su me plašili, ali na kraju krajeva, ove dve stvari često idu zajedno. Ali nisam hteo da ponovo stvorim taj strah kada sam počeo sa snimanjem, to ne bi bilo fer prema njima. Shvatio sam tokom procesa snimanja da sam u stvari pravio film o deci. Njihova brutalnost u stvarnom životu je jednim delom gluma. Bilo mi je bitno da prikažem ljude i šta cenim, i zašto su mi interesantni. Kada počneš sa snimanjem postoji prijateljstvo i međusobno poverenje. Posle godinu dana zajedničke saradnje, postali smo kao braća.

Tvoji poslednji filmovi pripadaju kategoriji fikcije. Da li si ovde naišao na pitanje da li da priđeš temi na skroz fiktivan ili na dokumentarni način? Kako si razvio ovu hibridnu formu?

Uvek sam bio siguran da će ovo biti dokumentarac, ali sam u isto vreme bio siguran da postoji granica između dokumentarca i igranog filma. Tačna pozicija ove granice ostaje misterija. Istog trenutka kada se kamera uključi, sve postaje izveštačeno. Film je jedna veštačka forma. Braća Darden takođe prave veštačke filmove. Kada sam to shvatio, osećao sam se dosta slobodnije u svom poslu. Ta izveštačenost je moj put ka realnosti, ljudima i njihovim osećanjima. Takođe je bitna činjenica da su barovi u kojima oni rade veoma slični onim barovima iz Fasbinderovog filma „Kerel“: crveno svetlo, kič lampe, teatralna atmosfera, bugarska muzika sa turskom aromom. Ti barovi su tako izvan svog vremena: otrcani, a u isto vreme glamurozni. Kao da ste u odeljku za filmske kostime ili na pozorišnoj sceni. Momci u kožnim jaknama, sa gelom u kosi, pričaju kao Marlon Brando ili muškarci iz Pazolinijevih filmova. Realnost takođe može biti teatralna. Ovi momci uglavnom žive noću, a noć je svet veštačke svetlosti i iluzije. Postavljaju se pitanja kao što su: „Ko smo mi?“, „Koji igru igramo?“, „Koje uloge poprimamo?“.

Trejler: ovde

Ako pitate nekog fana treš metal zvuka za jedan od omiljenih albuma gotovo sigurno će među odgovorima biti i neki od albuma benda Sepultura. Ako to isto pitate fana ded metal zvuka, dobićete isti odgovor. Ako idete dalje, pa krenete u blek metal i sve do nu metala, a neretko i hardkora, odgovori će sigurno sadržati i Sepulturinu diskografiju. Ako se pitate kako je to moguće, odgovor je vrlo jasan. Radi se o možda najkreativnijim muzičarima koje je svetska ekstremna scena ikada imala. Pokretačku snagu cele te mašinerije oduvek su činili braća Max i Iggor Cavalera.

Danas, 20 godina nakon objavljivanja albuma Roots koji je pomerio sve moguće granice komponovanja i stvaranja ekstremne muzike, njih dvojica su se odlučili na potez koji je uzburkao fanove širom sveta: da odsviraju album u celosti i poklone ga svim svojim lojalnim fanovima. „Roots“ će u svoj svojoj slavi i veličini biti izveden 14. novembra u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Ulaznice su u pretprodaji preko EVENTIM mreže po ceni od 2000 dinara.

Navršilo se 20 godina od kako je legendarni Roots album objavljen. Kako vam danas zvuči, nakon toliko vremena?

Maks: Meni je utisak daleko jači nego pre. Neverovatno je kako je taj album uspeo da odoli zubu vremena i kako i danas zvuči sveže, direktno i moćno. Toliko super stvari se desilo nakon što je album objavljen, inspirisao je mnogo bendova od nu metala pa sve do blek metal scene u Norveškoj.

Igor: Roots album zvuči kao da je juče snimljen, svež i nov. To dokazuje kvalitet koji poseduje, i dalje je jednako vredan i aktuelan.

Da li biste nešto promenili? Dodali neki deo ili nešto obrisali možda?

Maks: Oh da, promenio bih kraj pesme Roots Bloody Roots koji je po meni spor. Demo koji sam snimio za tu pesmu ima brži završetak i zvuči zaista odlično.

Igor: Nema šanse, ništa ne bih menjao. Sve je perfektno i na mestu gde treba da bude. Roots album je imao ogroman uticaj na metal i hardkor scenu, takoreći udario je prave temelje za mnogo novih pravaca i stilova. Da li vam se sviđa šta je sve nastalo kasnije? Mnogo bendova koji su danas vrlo popularni je kreiralo svoj stil baš prema Roots albumu.

Maks: Mislim da je album ozbiljno uticao na nu metal i bendove kao što su Slipknot ili System of a Dawn. Takođe na blek metal bendove Immortal i Enslaved, između ostalih. Tu su, takođe, i ekstremni metal bendovi kao Melechesh i Acyl koji su Roots album često navodili kao jedan od glavnih uzora.

Igor: Smatram da je najveće dostignuće Roots albuma što smo sa njim uspeli da pokrenemo ljude da totalno otvorenog uma krenu u istraživanje svojih muzičkih korena, prošlosti, tradicije. Od tog momenta više ništa nije isto i pokrenuta je prava lavina od nu metala pa do blek metal scene.

Dugo ste na sceni i propratili ste dobar deo evolucije metal zvuka, nastanka i nestanka mnogih stilova i trendva. Kako gledate na ekstremnu scenu danas, šta vam se dopada?

Maks: Ja baš aktivno pratim nove bendove i trudim se da pohvatam što više novih dešavanja na sceni. Jako mi se dopadaju: Homewrecker, Harmsway, Young And In The Way, Full of Hell, Code Orange, Mgla, Abbath, Benighted, Hour of Penance!

Igor: U ovom momentu širom sveta se stvara neverovatno mnogo kvalitetne muzike. Mnogo odličnih novih i mladih bendova pomera granice muzičke scene i to je fantastično. Sviđaju mi se bendovi kao što su: The Body, Code Orange, Full of Hell.

Svaki album Sepulture je različit od prethodnog i svaki donosi nešto novo u svom zvuku. Da li možete da za svaki album napišete jednu reč ili što kraći opis istoga? Nešto što opisuje vaša osećanja i razmišljanja o svakom od albuma?

Maks:
Besial Devastation / Morbid Visions = Početak. blek/ded metal koreni.
Schizophrenia = treš uticaji, tehnička svirka
Beneath The Remanis = izalak u svet i šire krugove
Arise = Perfektna kombinacija ded i treš zvuka
Chaos A.D. = početak eksperimentalnog komponovanja i tribalizma
Roots = dominacija tribalizma

Igor: Ja mislim da je to evolucija stvarana nekolicinom vrlo svesnih i otvorenih muzičara. Tako je najadekvatnije da se opiše sta šmo radili, i šta radimo.

Maks je svirao mnogo puta u Beogradu, ali nikada zajedno sa Igorom. Da li će za vas ovo biti poseban koncert, pošto ćete nastupiti po prvi put zajedno kod nas?

Maks: Da, mi jako volimo Srbiju i ja lično imam posebne konekcije sa srpskim plemenima. Biće to magično metal veče za pamćenje!

Igor: Oh da, ja sam jako uzbuđen što ću prvi put u životu svirati zajedno sa mojim bratom u Beogradu. To će biti događaj epskih razmera!

Ako bi vaši fanovi širom sveta organizovali glasanje i sakupili milion glasova sa zahtevom da snimite ponovo Roots album, da li bi pristali na to?

Maks: Uh, morao bih da razmislim o tome. To je baš veliki izazov, mada pošto ja volim izazove mislim da bih verovatno pristao na to.

Igor: Sigurno, obožavam izazove!

Hvala na ovom finom razgovoru. Srećno na turneji i jedva čekamo da čujemo koncert u Beogradu.

Maks: Super, hvala i tebi i vidimo se svi!

Igor: Hvala tebi!!!

(Intervju pripremio: Milan Rakić)