O Drum Dum Festu, polaznicima radionica i pogledu na svet ritma i bubnejva uoči Festivala, govorio je Petar Radmilović koji u Leskovac dolazi 14. jula. Stekao je osnovno i srednje muzičko obrazovanje u muzičkoj školi Stanković. Od 1994. je stalni član čuvenog RTS-ovog Big Benda. Neka od imena sa kojima je sarađivao: Duško Gojković, Bora Roković, Stjepko Gut, Mile Pavlović, Mića Marković, Vlada Maričić, Diane Shuur, Vito Giordano, Don Menza, Ack van Royen, Peter Herbotzheimer, Les McCann, Wilson de Oliveira, Shawn Monteiro, Catrine Finch, Nigel Kennedy, Eddie Henderson, Vic Vogel, Jessie Davis, Steve Turre, Randy Brecker. Publici u Srbiji i na Balkanu poznat je kao dugogodišnji bubnjar Đorđa Balaševića. Snimio je preko 50 studijskih albuma i više stotina snimaka za Radio Beograd. Zbog svog virtuoznog stila, stekao je nadimak "Pera Zver". Promoter je brendova Zilđan i Mapex.

Kada ste se odlučili za bubnjeve, ili su oni izabrali Vas?

- Dobro je to pitanje. Dopada mi se ovo, da su bubnjevi  mene izabrali (smeh). Jako mlad, davno je to bilo, bio sam Osnovna škola kada sam počeo da sviram.

Koliko ste vežbali i koliko zapravo treba vežbati da bi se dostigao ovaj nivo na kojem ste sada?

- Sa različitih tačaka gledano u nekom periodu kada sam ja bio mlađi, to je bilo ekstremno vežbanje, po 10, ili 12 sati u jednom trenutku, ne kažem ništa loše, ali nisam znao šta vežbam. Sa ove tačke sada mnogo manje, na primer sat, dva, ali konstruktivnog vežbanja, što je mnogo bolje, nego kada se setim pre mnogo godina.  Bitno je vežbanje, ali samo konstruktivno. Nisu sati toliko bitni, ali bitno je vežbanje.

Nastupićete na Drum Dum Festivalu u Leskovcu, ali ćete pre toga održati bubnjarsku radionicu. Šta ćete prvo, što se saveta tiče, reći polaznicima?

- Baš dugo pratim Festival i šta se na njemu dešava. Prvi put mi je sada koncepcija da krenem od nekih brutalno osnovnih stvari, dakle bazičnih. Cela priča mi je okrenuta koncepciji bubnja, krajnje jednostavna priča koja može da uključi sve posetioce. Generalno, ovo je priča koja muči sve bubnjare, samo nisu iskreni prema sebi, od početka pa do kraja. Neke stvari koje ni ja nisam mogao sa interneta da saznam, već kada sam malo porastao imao sam priliku da mi stariji kolega objasni na primer „Zašto ta ruka prati kontrabas, zašto ovo, itd...“ . To su saznanja koja generalno ne mogu da se čuju, osim ako se ne prenose s kolena na koleno, kojih se neko stidi, a neko shvata da nije bitno,  tako da bih samo malo temelj  učvrstio.

Spomenuli ste da ste dugo u džezu. Gledano do žanra do žanra muzike, kolika je razlika, ili sličnost u kompleksnosti sviranja bubnjeva?

- Ta tema je dugo bila tabu. Dugo sam slušao, da recimo ne treba toliko tehnike u roku, hevi metalu... Naprotiv! Svaki žanr, svaki stil traži i tehničku i mentalnu spremnost svirača. Ja recimo obožavam da sviram rok, ali sam toliko dugo u džezu, u ovom svetu, da počinjem samo na taj način da razmišljam. Dugo sam radio kao studijski muzičar, tako da sam znao da se mora skakati iz stila u stil, jer ne mogu ja kao džezer otići da snimim rok pesmu, izbaciće me s posla (smeh). Dakle, tu bih morao malo da se pripremim. Za mene je džez stil života, nekome je rok stil života i bilo koji stil traži svoje područije i mnogo odricanja.

Zašto je po Vašem mišljenu i koliko je važan DDF?

- Veoma je važan. Recimo, kada odemo u inostranstvo negde, a i na netu kada vidim Modern Drummer časopis, generalno bunjari su komuna, koja je mnogo bolje organizovana nego neke druge organizacije... Imate sada Bass day, Guitar day... Ali Drum day, odnosno Festival bubnjara mi je uvek bio jači, tako da mi je drago da je neko u Srbiji uopšte uspeo da opstane ovoliko. Kad god imam priliku , volim da kažem da je ovo velika borba i svaka čast za entuzijazam i sve ostalo,  znam da nije lako, jer i ja se bavim muzikom koja je krajnje nekomercijalna. Ovako nešto napraviti, uz takve goste... Nisam čuo da još negde postoji nešto tog tipa, bar ne na Balkanu. Dolaze i gosti sa strane, Fest je internacionalan, tako da je meni jako bitan i tačka koja me emotivno pogodi.

Šta bi ste poručili DDF-u, publici, polaznicama radionica?

- Ono što sam ja zamišljao kao klinac kada sam počinjao, kako bih voleo da kao i u drugim zemljama imamo svoj Fest bubnjara, kao što je recimo Festival u Minhenu. Sad sam doživeo da postoji! To je nešto što kao klinci sanjamo i sada konačno imamo. Jako smo srećni da imamo DDF, koji treba negovati i koji je Sveti gral za bubnjare.

 
 
 

Slavko  Štimac, glavni glumac u filmu “Ime: Dobrica, prezime: Nepoznato”

Reditelj Srđa Penezić je izjavio da ste ga Vi podsticali da snimi film, ali recite nam od koga je potekla konkretno ova priča o Dobrici?

- Zajednička je, Vesna (Golubović, supruga, prim.aut), Srđa i ja smo zajedno imali ideju o nečemu dobrom, nečemu pozitivnom, što će da neguje lepe vrednosti, ali i da bude posveta klasičnom filmu, ima svega tu.

Na početku filma prikazuje se detinjstvo glavnog junaka za šta su korišćeni isečci iz filmova u kojima ste Vi glumili kao dete. Čija je to ideja?

- Srđina. On je režirao dugometražni animirani film „Film noir“ i ima jako dobro tehničko iskustvo. Njemu je palo na pamet da imamo jedinstvenu priliku da pratimo istog glumca od malih nogu do današnjeg dana, s obzirom na to da sam ja rastao na filmu. Prema tome su birani isečci i prilagođeni dijalozi, to je sve malo odužilo post produkciju, trebalo je dosta čistiti, doterivati. Niko u svetu to do sad nije uradio tako da je to jedan mali kuriozitet ovog filma.

Likovi u filmu se često protive Dobričinoj pozitivnosti, kao da ne žele da čuju nešto lepo nego insistiraju da se sve okrene na negativno. Šta to govori o nama?

- Govori o navikama, na šta nas mediji navikavaju. Ljudi u većini jesu dobri i čine dobro, kažu da i okoreli kriminalci vole da budu u društvu dobrih ljudi.

Kakve su bile reakcije publike na film?

- Reakcije su vrlo zanimljive, često nam se ljudi javljaju da kažu da ih drži inspiracija i dobro raspoloženje i po nekoliko dana posle filma. Znam da su te reakcije iskrene i ne sećam se da sam to ranije doživljavao u tolikoj meri. Film nije dugo bio u bioskopima, ne znam koliko ljudi ga je videlo, koliko ljudi uopšte idu u bioskop i kako ih namamiti. Ali ima i svoj televizijski život, ide polako, najvažnije je da ga što više ljudi vidi.

Film je veoma bajkovit što odudara od onoga na šta smo navikli u domaćem filmu.

- To je i bio cilj, smatram da se treba malo odmaknuti od ovoga što se radi danas i baviti se nečim što može biti i podsticaj i inspiracija. Znam da su teška vremena, uvek se tako govorilo, i jesu zaista, ljudi teško žive, ali mislim da za ovakve filmove ima mesta i te kako u našem društvu. Sudeći po reakcijama ljudi vidim da je to tačno.

Kako ste izgradili lik Dobrice?

- Intuitivno sam ga gradio, jako je teško igrati lik koji je od početka do kraja isti, nema transformaciju, on je jednostavno suštinski dobar i ne menja se. To možda deluje lako ali je ustvari najteže. Mi smo napravili divnu atmosferu za vreme snimanja, smatram da je to jako važno, i mislim da se to vidi i oseća u filmu. Što se tiče mog lika, ja sam jako zadovoljan, on je upravo onakav kakav je trebalo da bude.

Dobrica završi u zatvoru zbog toga što otvoreno kritikuje državu, da li je to bio komentar na prošlo vreme, ili možda na neko trenutno stanje?

- To je osvrt na njegov lik, pre svega on je jako iskren i govori ono što misli, nema te stvari koja može da ga pokoleba u tome da bude dobar i da u svemu nalazi dobru stranu. Samim tim i boravak u zatvoru i sve nedaće koje on podnosi, to je sve u cilju prikazivanju lika. Što se tiče prošlog vremena i sadašnjeg, ja mislim da je tu najbolji primer novinarka koja predstavlja u velikoj meri današnju medijsku situaciju. Naročito kad priča o tome kako je bila proganjana, a Dobrica joj kaže „pa vi ste tako divno i nadahnuto govorili o tom sistemu i komunizmu, da je tu bilo i dobrih stvari“, a ona se zgrane, to je otprilike to. Često sam sretao ljude za koje znam da nisu imali nekih velikih problema u bivšem režimu ali su svi redom govorili kako su bili proganjani, disidenti. To je bio mali osvrt na tu situaciju, kako se preko noći pesma promeni.

 

 

Uoči domaće premijere filma "Mladi Karl Marks", koja će u okviru drugog festivala subverzivnog filma Plan B biti održana 28. maja od 20 časova u Velikoj sali Doma omladine Beograda, reditelj Raul Pek podelio je sa nama neke od izazova vezanih za snimanje filma o Karlu Marksu iz perspektive 21. veka. Pek je javnosti poznat kao reditelj kultnog filma “I’m not your Negro”, a u svom novom ostvarenju donosi nam uzbudljivu biografsku priču o prvom susretu Marksa i Engelsa i nastanku “Komunističkog manifesta” u grotlu Evrope 19. veka koju iz korena potresaju protesti i revolucije.

Od čega ste počeli u kreiranju filmske priče o Marksu?

- "Glavno pitanje za mene je bilo - kako se nositi sa Marksom? Da li je Marks osujećena utopija, ili mislilac i delo koje je bolje da zaboravimo, ili pak traumatično sećanje onih koji su živeli njegovu ideju? Da li je u pitanju kritičko mišljenje suviše komplikovano da bi bilo zaista ispravno shvaćeno? Opasna, prevaziđena doktrina? Ali dok svet prolazi kroz seriju kolosalnih finansijskih kriza, interes za Karla Marka, zajedno sa njegovom popularnošću, vrtoglavo raste."

Da li je bilo teško snimiti film o tako važnoj istorijskoj ličnosti kakav je Marks i tubulentnom vremenu u kojem je živeo, iz perspektive 21. veka?

-  "Od početka sam odlučio da napravim film za najširu publiku, bez izvrtanja istorijskih istina. Želeo sam moderan i dinamičan film, koji će pratiti mladački duh i godine glavnih junaka. Tri glavna glumca dugo su probala pre početka snimanja kako bih stvorio među njima istinski osećak drugarstva koji sam želeo da prenesem na platno.

Pre nego da napravim ko zna koju po redu kostimiranu istorijsku dramu, cilj mi je bio da dočaram atmosferu grozničave realnosti tog doba, kako bih precizno opisao Evropu sredinom 19. veka: brutalnost engleskih fabrika, ekstremnu prljavštinu mančesterskih ulica, ušuškan luksuz pariskih enterijera i energiju mladih ljudi željnih da promene svet. Sve je ovo bio odraz nejednakosti epskih razmera toga vremena.

Ova priča o Marksovoj mladosti nije fikcija u klasičnom filmskom smislu te reči. Želeo sam da ostanem što verniji stvarnoj i životnoj priči o ovim junacima većim od života, kao i duhu vremena."

Ko je Marks kojeg prikazujete gledaocima u Vašem filmu?

- "Pripremajući se za ovaj film, tokom više od 6 godina rada, pročešljali smo sve najrelevantnije biografske izvore i razna istraživanja o Marksovom životu i radu, uključujući i one čiji je ugao veoma kritički. Na kraju smo se fokusirali sa jedne strane na pisma koja su u periodu od 1843. do 1850. godine razmenjivali glavnih akteri kojima se film bavi (uključujući i obimnu prepisku između Marksa i Engelsa), a sa druge strane na predavanja Rejmonda Arona, sa College de France. Čitav pripremni rad rezultirao je scenariom koji se temelji na filmskom jeziku, daleko od bilo koje forme didaktike.

Nismo se bavili prikazom ostarelog bradonje koji se posmatra kroz prizmu dogme, već smo želeli da prikažemo intelektualne i životne avanture trija (Karl i Dženi Marks i Fridrih Engels) koji nije bilo lako obuzdati represivnim merama, u Evropi tog doba, nabijenoj tenzijama, punoj cenzure i proleterskih revolucija.

Iz današnje perspektive, Marksova duga brada ne krije samo njegovo lice: ona zaklanja mogućnost iskrene refleksije, ometa istraživanje njegovih pravih naučnih i političkih doprinosa, njegove izuzetne analitičke sposobnosti, humanističkih namera, opravdane zabrinutosti za raspodelu svetskog bogatstva, dečiji rad, jednakost žena i muškaraca… A to su sve bitna pitanja aktuelna i relevantna i danas u Evropi i svetu."

Intervju by DOB

Film “Ovo je naša zemlja” u četvrtak 25. maja od 20 časova otvara ovogodišnje izdanje festivala subverzivnog filma PLAN B, u Domu omladine Beograda. O ovom uzbudljivom, intimnom filmu o pretvaranju dobronamerne medicinske sestre u udarnu pesnicu ekstremističke političke partije u francuskom malu gradu, razgovarali smo sa rediteljem Lukasom Belvoom (Lucas Belvaux).

Polin je mlada i posvećena medicinska sestra, u novčanim problemima i suočena sa emocionalnom praznino. Ali da li ona ziasta pati?

- Naravno. Ona je samohrana majka dvoje dece i nedostaje joj ljubav. Svakodnevno se suočava sa patnjom. Sa patnjom drugih ljudi, fizičkom i društvenom. Ona je saosećajna osoba. I pruža podršku krhkim osobama sa kojima radi svaki dan. A onda je tu i njena lična patnja. Osećamo da nešto nije uredu u njenom odnosu sa ocem. I taj odnos, bilo da je u pitanju otuđenje ili neki sukob između njih, provlači se kroz čitav film. Mislim da pristupanje populističkoj, ekstremnoj političkoj partiji, ma kojoj, uvek i definitvno ima veze sa odnosom sa ocem.

Film prati i drugu žensku junakinju, Anjes, koja ima određene sličnosti sa Marin Le Pen. Šta je bila Vaša ideja?

- Želeo sam da ona više bude odjek, eho, nego pravi portret. Ona je filmski lik inspirisan realnom osobom, a ta osoba zaista nudi puno materijala da se inspirišemo. Na žalost. Radio sam na asoscijacijama na prvu loptu – plava kosa i njena oštrina. Za građane i glasače ova dva elementa se podsvesno prepoznaju i deluje i mimo političkih govora. Želeo sam da se fokusiram na javnu stranu njene ličnosti. Mi nju nikada ne viđamo u privatnom životu, iako je često viđamo kod kuće. Ona je predstavljena jedino u odnosu na politiku, na mitinzima i sastancima. To je slika koju ona želi da predstavi, slika koju ona bira i na kojoj radi, to je slika koja i mene zanima. Slika bez nijansi kako bi bila što efektnija moguća, skoro kao neka vrsta političkog slogana.

Vaš film nije samo još jedna “levičarska fikcija”, sa jasnom političkom porukom. VIše je pokušaj da razumemo šta to gura ljude da podrže ekstremne pokrete i partije. Ali, zar ne postoji opasnost da kroz ovaj film previse saosećamo sa takvim ljudima?

- Postoji ta opasnost, ali to saosećanje nam je potrebno. Ono je važno jer nam pomaže da razumemo kako smo dospeli do ovde. Ali saosećanje ne znači identifikaciju. Ne želim da se publika identifikuje sa junakinjom. Ideja je da se bude sa njom, pored nje, da se stavimo u njenu poziciju i da delimo njen pogled na svet kako bismo razumeli put koji ju je doveo dotle. Razumeti taj proces ne znači opravdavati ga. To je nešto čemu kao reditelj posvećujem veliku pažnju. Želim da publika misli šta god hoće. Mislim da imamo sa jedne strane “totalitranu” vrstu kinematografije koja nameće poglede na stvari  koristeći likove u filmovima, i pozitivice i negativce. Sa druge strane, imamo “demokratsku” kinematografiju, u kojoj reditelj u filmu ne skriva svoj pogled na svet, već daje publici dovoljno slobode da razvije sopstveno mišljenje.

[PLAN B INTERVJU] DOB