Na 45. Festu po treći put se održava industrijski program. Šta je ove godine u fokusu?

U okviru Festa se treći put organizuje industry program pod nazivom Fest Forward, a ovo je druga godina kako se realizuje koprodukcijski market. U fokusu koprodukcijskog marketa su igrani i dokumentarni projekti za dugometražne filmove u svim fazama razvoja koji se bave jakim ženskim temama ili čije su autorke žene.

Zašto ste se odlučili da ovaj segment programa bude posvećen ženama, bili kao autorima bilo kao temi filmskih projekata?

Kada smo razmišljali o fokusu koprodukcijskog marketa, najvažnije je bilo da budemo orginalni  i ne  ulazimo  u   polje   fokusa   drugih   evropskih   marketa  koji  imaju  višedecenijsku tradiciju i sa kojima bi bilo teško da se takmičimo. Tako smo došli do usko profilisanog marketa sa fokusom na projekte koji se bave ženama i/ili čiji su autori žene. Ideja je promovisanje rodne ravnopravnosti za žene profesionalce u filmskoj umetnosti, a samim tim i promovisanje vidljivosti filmskih projekata sa jakim ženskim temama.

O problem rodne ravnopravnosti u filmskoj umetnosti se već dugo polemiše u Evropi i svetu, čak i neki evropski fondovi među kojima je Eurimaž imaju radnu grupu koja se bavi razmatranjem pitanja rodne ravnopravnosti i zastupljenosti žena u filmskoj industriji. Istraživanja u EU pokazuju da samo jedan od pet filmova režira žena, a i da većina javnih sredstava za finansiranje filmova, čak 84 posto, ide u filmove koje režiraju muškarci.

Kako su na tu ideju reagovali domaći autori i autorke? Da li ste zadovoljni odzivom iz regiona i sveta?

Zahvaljujući velikom angažovanju kolega producenata - članova Udruženja filmskih producenata Srbije, vest o otvorenom javnom pozivu projektima se jako brzo raširila ne samo u Evropi, već i šire, pa su ove godine na "Women in film" stigle 52 prijave projekata iz 16 zemalja (Albanija, Amerika, Belgija, BiH, Bugarska, Čile, Engleska, Francuska, Finska, Gana, Gruzija, Holandija,   Hrvatska,   Mađarska,   Makedonija,   Nemačka,   Poljska,   Slovenija,   Srbija,   Španija, Turska). Selekciju je prošlo osam projekata koji će biti predstavljeni gostima Fest Forwarda.

Domaći autori i autorke pozdravljaju zalaganja da se iz godine u godinu industry program unapređuje i razvija, jer je svima u interesu da što više stranih producenata, direktora fondova, televizija i distributera dođe u Beograd i tako ostvari kontakt sa domaćim autorima. Treba pomenuti   da   u   okviru   koprodukcijskog   marketa  istog   dana, 4. marta)   imamo   i   prezentaciju selekcije  domaćih projekata, tako  da  svi  domaći  autori  imaju  šansu  da se predstave  našim gostima.

Industrijski program na Festu imaće za temu i bioskope, odnosno distribuciju. Kakvo je aktuelno stanje u toj oblasti?

Pitanje distribucije je goruće pitanje već duži niz godina. Mi od početka Fest Forwarda stavljamo fokus na distribuciju kako regionalnu, tako i svetsku. U prvom izdanju industrija 2015. godine  imali   smo  program   "Bits  and  Pieces"   u  okviru  koga  su   tek  završeni  ili filmovi  u postprodukciji predstavljeni svetskim distributerima i predstavnicima regionalnih televizija. Ove godine  je  ta   inicijativa   podignuta   na   još   kompleksniji   nivo   održavanjem   prve   Konvencije distributera  i prikazivača   Srbije  u  organizaciji  Filmskog centra Srbije  i  u saradnji  sa  MCF MegaCom Filmom.

Koje učesnike iz regiona očekujete?

Pored kolega producenata koji su najbrojniji,  gosti će nam biti direktori filmskih centara, predstavnici festivala i koprodukcijskih marketa, kao i distributeri.

Da li se mogu konstatovati neki pomaci nakon prethodna dva industrijska programa na 43. i 44. Festu?

Početak je najteži. Iako je ovo tek  treća   godina i   dalje  smo  na početku   i još  uvek postvaljamo   temelje.   Napredak   svakako   postoji   i  to  se  vidi  pre   svega  u   broju   prijavljenih projekata,  ali i u broju gostiju koji je ovoga puta najveći i broji oko 130 filmskih profesionalaca. Moram   da   naglasim   da   je   velika   zasluga   Filmskog   centra   Srbije i Udruženja  filmskih producenata Srbije koji finansijski, ali i svojim resursima i kontaktima podržavaju program.
 

Za istoriju Festa vezani ste na više načina, kroz aktivnosti svojevremeno u Savetu Festa, kao neko ko je u vreme sankcija dovodio u Beograd svetske zvezde (Džim Džarmuš, Džoni Dep, Beatris Dal, Harvi Kajtel), a sada ste dali svoj najnoviji film „Na mlečnom putu“ za svečano otvaranje festivala. Kako danas ocenjujete značaj Festa?

Fest je preživio. On je kao i naša država, pokušava da nađe svoje mjesto među festivalima kao i država prema drugim državama. Fest je bio mezimče Amerike i Evrope, svi filmovi su stizali do rumunske i bugarske gvozdene zavjese, nema ko od glumaca i autora u ono doba nije stigao u Beograd. Kada je srušena Jugoslavija meni je bilo žao pa sam, koliko je to bilo moguće, pomogao Fest. Ono što je važnije - Fest je u zlatnim godinama bio ogledalo svjetskog filma i ja mislim da bi on trebalo da nastavi sa onim što je ostalo u sjećanju iz tog doba: velika autorska dostignuća, veliki filmovi, to je ono što bi Fest trebalo da bude u budućnosti, pozornica na kojoj se smjenjuju najznačajniji autorski pothvati u svijetu.
 
Film „Na mlečnom putu“ je izazvao pozitivne reakcije na svetskoj premijeri na festivalu u Veneciji, zatim u Londonu, Moskvi, Lisabonu … i na domaćoj premijeri na Kustendorfu. Kakva su Vaša očekivanja od beogradske premijere?

Beogradska publika je oduvijek bila prava mjera za vrijednost jednog filma. Pošto je ta publika počela da me prati davno ja sam se uvijek trudio da ih dovedem do ushićenja. Nema razloga da to ne bude najbolja projekcija ovog filma.
 
Mediji su sa puno pažnje pratili nastanak ove, kako ste izjavili, savremene bajke, ali možete li za publiku Festa da podsetite na osnovnu ideju sa kojom ste ušli u projekat?

Ideja ovog filma je skrivena u tajni ljubavi, žrtvovanja i idealizovane forme koju njegujem od početka. Čovjek koji nosi mlijeko otkrije da zmija voli mlijeko, a žena koja je zaljubljena u njega sve čini da ga pridobije. K’o što to biva u životu, on se zaljubi u onu drugu. Nije ono što hoćeš nego će biti ono što je suđeno. Rječju, ovaj film aktivira ne samo zaplet koji vodi preko pogrešne odluke mlade žene koja je zaljubljena u Kostu, koja odluči da će svadba između njenog brata i one druge biti, što odvede u tragičan kraj, niti se njen brat i ona ne vjenčaju nego bivaju ubijeni od potjere koja goni onu drugu, koju igra Monika Beluči. U toj potjeri se pridruži Kosta i tada se javlja velika nerealizovana ljubav izmedju njih dvoje. Sve bude, na kraju, u znaku Foknera i njegove ideje iz romana “Divlje  palme” kada jedan čovjek prouzrokuje, ne htijući, smrt voljene osobe i kada želi da se ubije pomisli: ako se ubijem ko će se sjećati one žene gore i ljubavi naše!
 
Da li ste menjali scenario tokom snimanja? Koliko ste se držali plana, a koliko ste se prepuštali intuiciji, nadahnuću kao preduslovu za nastanak autorskog filma?

Nikada ni jedan film koji proizvodi potres u duši i koji ushićuje ljude nije pravljen tačno po scenariju. Ima i takvih ali su rijetki.
 
Mnogi su fascinirani učešćem zvezde kao što je Monika Beluči u srpskom filmu, a mnogi Vam i zavide na scenama koje ste imali sa njom kao glumac. Šta je za Vas značila ta umetnička saradnja i po čemu ćete je se najviše sećati?

Pošto sam ja tanak glumac, ali sam dobar komunista, moja uloga je bila da pratim rad oko sebe, Moniku Beluči i Slobodu Mićalović. Moram da kažem kako sam oduševljen njihovim kreacijama, koje su i meni pomogli da budem i reditelj, ali i glumac komunista.

Posle Festa „Na mlečnom putu“ će biti i na redovnom bioskopskom repertoaru. Sa kojom vrstom publike će, prema Vašem mišljenju, najbolje komunicirati?

Mislim da je moguća šira komunikacija zato što film barata potresnim, dramatičnim, ali i duhovitim situacijama iz ljudskog života.

U opisu programa za koje birate filmove stoji da su u pitanju subverzivna arthouse ostvarenja. Koji su to elementi subverzivni u savremenom arthouse filmu, pa i u onima koje Vi birate?

Filmovi u programu Granice su, od godine do godine, na različite načine subverzivni. Ovaj program se, shodno svom imenu, bavi preispitivanjem granica. Možemo da kažemo da se ove godine, bar što se tiče dela programa, radi o granici između dokumentarnog i igranog, odnosno, brisanju iste. U programima najuglednijih svetskih festivala više nije neobično da se rame uz rame takmiče dokumentarni i igrani filmovi, i da dokumentarni neretko pobeđuju.

U programu Granice ove godine imamo tri veoma dobra dokumentarna filma, to su: “Safari”, kultnog austrijskog reditelja Ulriha Zajdla (po meni jednog od najznačajnijih evropskih reditelja danasnjice), koji je i prethodne godine bio prisutan u ovom programu sa ostvarenjem “U podrumu”. “Safari” je provokativan portret zapadnog društva, film koji se bavi zapadnim turistima, pripadnicima srednje klase, koji odlaze u Afriku u lov na životinje. Oni ubijanjem doživljavaju neku vrstu emocionalnog oslobođenja; pritom, treba imati u vidu da to nisu bogati turisti, pošto je ta vrsta putovanja postala pristupačna i pripadnicima srednje klase.

Odličan dokumentarni film “Liberami” se bavi sve vecim brojem slučajeva rituala isterivanja djavola koji se dešavaju u okviru katoličke crkve u Italiji.  Tu je i film “Roko”, o jednoj od najvećih zvezda svetske porno industrije. Roko je u intervjuima pred kamerama veoma iskren, ponekad čak toliko da dovodi svoj mit u pitanje. U ovom dokumentarcu publika će moći da sazna dosta o njegovim počecima, odnosu sa porodicom, i surovim odnosima u svetu šou biznisa.

FEST ima tradiciju provokativnih selekcija, a neke od njih pravili su Dušan Makavejev i Miroljub Vučković. Međutim, da se ne vraćamo u prošlost ovog velikog festivala: zašto je za FEST danas važno da isprovocira publiku?

Mislim da je provokacija publike danas posebno važna, pošto je konformistički, apatičan duh jači neko ikada. Takođe mislim da ta situacija nije karakteristična samo za nas, nego i Evropu, i Zapad uopste. Naravno, treba razdvojiti prvoloptašku, malograđansku subverziju od one temeljne.
 
Da li vam se čini da su takozvane “provokacije” privilegija samo ove tri selekcije u okviru festivala, ili nije baš tako? Fest se najčešće pozicionira kao festival kojeg krasi kvalitetan, ali mainstream program.

Provokacije koje pominjete postoje i u mainstream programu. Međutim, to su mahom filmovi koje publika može da vidi u bioskopima, odmah ili gotovo odmah nakon Festa.  Programi o kojima pričamo čine raritetniji filmovi koje, što se tice Srbije, uglavnom možete pogledati samo na Festu. Dakle, to su filmovi za prave filmske sladokusce, odnosno one najposvećenije što se tiče kulta.

Na koji način birate filmove za selekcije - putujete li po drugim festivalima, ili opipavate još neistražena polja autorskog filma?

Selektovanje filmova podrazumeva putovanje po festivalima, ali i gledanje filmova preko linkova. To je najbolji način da se opipaju neistražena polja autorskog filma.

Koliko vam je važno ono što je za glavne programe neretko presudno, da je film nagrađivan ili ima poznatog reditelja? Smatrate li hrabrim uzimanje nekog filma koji, u inače subverzivnoj selekciji, ni po čemu nije blizak publici?

Festivali se dele na one ključne, koji odredjuju modu tj. osnovna kretanja u svetskom arthouse filmu (ima  ih najviše deset), i prateće festivale, koji mahom prikazuju nagrađivane i hvaljene filmove sa pomenutih mainstream festivala. Tih pratećih, satelitskih festivala, u kojima težiste nije na otkrivanju novih naslova i autora, u svetu ima na stotine. Ja pokusavam da, kolko je to moguće, povremeno  u selekcije stavim bisere, odnosno prikažem i one filmove koji nisu prethodno dobili pečat odobrenja od tih najvežih festivala, ili nisu bili na pravi način vrednovani nakon tamošnjih premijera. Takvih naslova, koji možda nisu na pravi način vrednovani, ima i u glavnom takmičarskom programu.

Microvawe je selekcija koja predstavlja domaće niskobudžetne filmove, estetska osveženja, kako ste jednom prilikom izjavili. Međutim, po čemu se ona značajno razlikuje od selekcija Thrills&Kills i Granice?

Microwave selekcija je vezana pre svega za domaće filmove i posledica je moje namere da motivišemo domaće autore da, ukoliko su prinuđeni, stvaraju filmove mimo podrške na konkursima. Da li su, na koji način i u kolikoj meri, to subverzivni filmovi, za ovu selekciju nije važno. U nekim primerima se vidi da je moguće u produkcijskim uslovima štap - kanap stvoriti vredna umetnička dela.To se dešava  onda kada je estetska koncepcija unapred pomirena sa pomenutim produkcijskim uslovima. To pomirenje zahteva, pored talenta, iskustvo i zrelost.

Najbolji bosanski rokenrol sastav, Zabranjeno pušenje, koji donosi autentični kolokvijalni pank iz srca Olimpijskog Sarajeva, vraća se pred našu publiku da uveliča novogodišnje praznike! U Domu omladine Beograda nastupiće 2. januara 2017. godine, kad se praznična euforija već pomalo smiri, da doprinesu svečanoj atmosferi na mestu na kome će se okupiti sva bivša SFRJ raja. Tokom ove muzičke svečanosti, obnoviće se sećanja na sve što je bilo lepo i dobro, na sve što je bilo veselo i sjajno, uz dosta odgovarajuće satire – dakle, pevaće se onako kako je bilo.U susret koncertu razgovarali smo sa Sejom Seksonom, frontmenom Zabranjenog pušenja.

Da li ste ikada bili u Beogradu za vreme novogodišnjih praznika? U to vreme se ovde okuplja publika iz cele bivše Jugoslavije – da li će program za koncert biti presek cele vaše karijere?

Sejo Sekson: "Pa, iskreno, nisam nikad bio u Beogradu svirati za Novu godinu pošto postoje ozbiljne alternative u Jahorini i Bjelašnici i planinama koje smo voljeli za opijanje, ali znam za ovaj događaj, za ovaj ritual okupljanja i nadam se da ćemo odgovoriti pozivu saveznog kapitena, da ćemo zadovoljiti ljude izborom pjesama. Nije lako za Pušenje koje ima toliko ploča i toliku karijeru napraviti neki raspored koji će zadovoljiti sve. Uvijek bude tih pitanja zašto niste “Piccola Storia”, zašto niste “Na straži pored Prizrena”, ali to je valjda usud, mada mi odsviramo i po tri sata koncert, ali teško je odsvirati sve pjesme koje ljudi vole. I tako… Elvis J. Kurtovich kaže za mene: “Sejo Sexon – zabava za cijelu obitelj” pa se nadam i da će ljudi u Beogradu otići zadovoljni s koncerta."

Kakva su iskustva sa poslednjih koncerata i turneja, da li mlađa publika poznaje stare pesme? A kako starija publika reaguje na nove?

Sejo Sekson: "Pa ja to često govorim, mislim da je tajna naše dugovječnosti vjerojatno u roditeljima ovih klinaca koji danas dolaze i u nekoj porodičnoj tradiciji u kojoj je srećom i ploča ili CD Zabranjenog pušenja. Vjerujem, pošto Pušenja nema puno u medijima i na radio stanicama, da se ta neka tradicija prenosi nekom usmenom porodičnom predajom, tako da bude puno ljudi, puno generacija i mislim da to svaki bend mora smatrati velikim komplimentom."

Kakvo je po vama nasleđe Zabrenjenog pušenja, kao vrha jednog potkulturnog pokreta, i kako poruka tog pokreta komunicira sa savremenim svetskim i regionalnim zbivanjima?

Sejo Sekson: "Umjetnost nikada nije mijenjala svijet, tako ni naš pokret. Stvari idu svojim tokom, ali sve ovo što smo radili i komunicirali kroz sve ovo vrijeme, zapravo je bilo kao onaj pijanac za šankom koji se izjada konobaru. Čovjek jednostavno ima potrebu nešto da kaže o tome, da neka svoja razmišljanja, pogotovo kad smo bili klinci, iskomunicira sa svijetom. Pošto je Novi primitivizam uvijek bio reakcija na akutni, mainstream primitivizam, koji je danas sveprisutan, mislim da za Novi primitivizam nema zime. I inače naš region, na sreću ili na žalost, uvijek daje inspiraciju i uvijek daje teme koje su zanimljive i atraktivne za raditi ih, bilo kroz film, bilo kroz muziku, bilo kroz knjige, bilo kroz pozorište, tako da mislim da za umjetnike u regionu bez obzira što možda skromno zarađuju i skromno žive, što se tiče inspiracije, nikad neće biti problema."

Kako vidite savremenu rok scenu, u Bosni, Hrvatskoj i Srbiji? Ima li novih talenata koje cenite? Pod kojim uslovima oni danas rade, ako se stanje tržišta uporedi sa nekadašnjim?

Sejo Sekson: "Nadovezujemo se na prethodno pitanje… Znači, puno je bendova koji su imali Pušenje u svojoj lektiri i ja sam jako sretan zbog toga. Pogotovo što su to danas najuspješniji bendovi u regionu, kao što je Dubioza, T.B.F, Hladno pivo… To su sve, u stvari, bendovi koje vidim kao svoju djecu i jako sam sretan zbog njihovog uspjeha jer to govori puno i o Pušenju, a govori i o nekoj našoj stvarnosti koja još uvijek traži takve teme i takve bendove i nisu svi završili u tom moru žabokrečine u kojem se nalazi najveći dio današnje estrade. Ako se uporedi sa prije, u svakom slučaju, teže se probiti. Naši mali feudalizmi su, kako bi uzeli svoj danak, doveli do toga da je danas teško saznati za bend iz Srbije u Hrvatskoj. Izgubila se ta moćna poluga te omladinske strukture, omladinskih klubova, omladinske štampe, koja je podržavala rock’n’roll i možemo otvoreno reći da ni režim nije baš zazirao od njega, mada smo često bili na suprotnim stranama. Ali s druge strane, tu su puno veće mogućnosti snimanja, tu su danas velike mogućnosti promocije putem Interneta, tako da, što kažu u Bosni, dobiješ na ćupriji, izgubiš na mostu."

Šta Zabranjeno pušenje trenutno radi, kada će izaći novi album?

Sejo Sekson: "Pušenje je trenutno na turneji koja obuhvata nekih 4-5 zemalja. Svirat ćemo novogodišnje partyje i u Skopju i u Beogradu. Imali smo sad nekoliko koncerata u Hrvatskoj i Sloveniji. Poslije toga imamo jedan koncert u Sarajevu. Počeli smo polako raditi i novi album, ali sve su pripreme usmjerene na film o Pišonji i Žugi, koji bi se trebao početi snimati negdje krajem aprila. Pozdravljam svu raju što vas čita i nadam se da se vidimo na koncertu!"