Turisti su novi bend iz Beograda, čiji je osnivač i jedini stalni član Boško Mijušković Bole, basista grupa Straight Mickey and the Boyz i Škrtice. Ostali članovi dolaze i odlaze poput turista. Bend je nastao jedne noći u Žarkovu, kada je Bole inspirisan ljubavnim jadima i delta bluzom krenuo da svira po akustičnoj gitari u svojoj sobi i snima to telefonom. Njegov brat Nikola Džimi Mijušković mu se odmah pridružio i narednih dana nastale su pesme za prvi album Turista, koji je snimljen upravo u stanu gde je bend nastao i koji spreman čeka da bude objavljen. Premijerni nastup pred beogradskom publikom imaće 9. decembra u Amerikani, kao specijalni gosti na koncertu grupe Ti u Domu omladine Beograda. Ulaznice po ceni od 500 dinara dostupne su na svim Eventim prodajnim mestima i na blagajni Doma omladine Beograda.

Član si bendova Straight Mickey and the Boyz i Škrtice, da li je novi bend Turisti na tragu muzike koju znamo iz pomenutih postava, ili nešto sasvim drugačije?

-  Sigurno da postoje snažni uticaji bendova u kojima sviram (kao i drugih grupa i muzičara sa kojima sam imao prilike da sarađujem). Međutim, osnovne ideje oko Turista dolaze iz nešto drugačijih krajeva. Žanrovska šarenolikost, tzv. muzički kolaž i potreba za eksperimentisanjem su ipak odredili drugačiji pristup formi i zvuku, u odnosu na bendove sa kojima sviram i nastupam.

Da li su ljubavni jadi neophodna podloga za dobru pesmu?

- To je verovatno do pojedinca, kako ko i o čemu razmišlja tj. kakav ima pogled na stvari. Za mene je pre svega bitan mir u glavi u kojoj god situaciji da se nalazim jer tada, bez ozbira na sve, imam prostora za kontinuirani kreativni rad. Svakako, tuga jeste posebno osećanje s obzirom da može da odvede napred ka novim rešenjima i spoznajama, ukoliko se pametno iskoristi.

Šta je veće - sloboda ili odgovornost, kada si jedini stalni član benda?

- Najbitnija stvar koju mi je donela ta sloboda je činjenica da sam pomerio neke svoje granice, napredovao kao muzičar i postao bolji čovek. Odgovornost je utoliko veća, naravno, jer najveći deo stvari počiva upravo na meni i mom zalaganju. Ali kao i uvek, kada radiš ono u šta zaista veruješ i šta voliš, dobijaš neverovatnu snagu i energiju, potrebu da stalno pokrećeš i sebe i druge. Postoje ljudi koji me inspirišu i sa kojima imam želju da sarađujem na Turistima. To je zapravo i neki krajnji cilj cele ove priče, da okupim sve te različite forme i žanrove meni dragih muzičara i stvorimo nesto zanimljivo.

Iako Turiste još nismo čuli uživo, već se priča da ste jedinstvena i najkompletnija pojava na muzičkoj sceni Beograda, što je ozbiljan kompliment. Šta misliš o tome?

- Drago mi što se interesovanje za Turiste pojavilo već na samom početku i sa objavom prvog spota. Turisti jesu uzeli opšte poznato ime za sebe, ali muzika nije prilagođena opštim mestima i to je ono što je važno. Ideja je da sa svakim singlom napravimo pomak, da svaki sledeći na određeni način bude drugačiji od prethodnog.

Objavili ste nedavno prvi singl “Levo ili Desno” - reci nam nešto o ovoj pesmi i ekipi sa kojom si sarađivao.

Boško Mijušković: Rad na albumu je bio kompleksan i dugotrajan. Sve je počelo u malom kućnom studiju sa mojim mladjim bratom Džimijem, i zapravo je ``Levo ili Desno`` bila jedna od prvih pesama na kojima smo radili. Ova stvar, njen senzibilitet i tekst, konkretno govori o problemima u kojima se jedan odnos može naći, o nerazumevanju, o osećaju bezizlaznosti i momentima samoće. U stvaranju ove pesme učestvovalo je dosta dragih prijatelja i muzičara. Snimtelj je bio moj kolega iz Škrtica, Boris Bomla Mladenović, a bubanj je odsvirao Marko Ajković (Artan Lili). Prateće vokale je otpevala Janja Lončar, naša talentovana kompozitorka filmske muzike, a na albumu su pevale i postavljale vokalne aranžmane i Anjuta Janković (Stray Dogg) i Milica Tegeltija. Snimali smo u Vrbasu, u studiju “Šamarčina” kod Roberta Telčera, a producent ove pesme, kao i celog albuma je Niko Potočnjak, guru Turista i gitarista benda Seven That Spells iz Zagreba. Spot je dao poseban ton celoj priči, a njega je radila Marija Strajinić. Ceo ovaj projekat čini, pre svega, krug moje porodice, a zatim i prijatelji. Generalno, neizostavan deo Turista su i moj ćale, majka, sestra, devojka, ujak…

Premijerni nastup Turisti će imati na koncertu grupe Ti, 9. decembra u Domu omladine Beograda. Šta možemo da očekujemo i ko će ti se pridružiti na sceni?

Boško Mijušković: Džimi je nezamenjljiv član benda. Pored njega, sa nama na sceni biće Anjuta, Milica i Janja. Posebno sam srećan zbog činjenice da će bubnjeve svirati Peđa Milutinović, koji za mene predstavlja jedno čudo od talenta, neverovatno prirodan i kompletan muzičar, uglavnom orijentisan ka džezu, a sada ćemo imati priliku da ga čujemo u nešto drugačijem izdanju. Nisam mogao da zamislim lepšu varijantu od koncerta sa grupom Ti, vrlo sam zahvalan svom prijatelju Iliji Duniju koji me je podstakao da ubrzam stvari i nastupim sa njima već u decembru.

Kuda Turisti ‘’putuju’’ nakon koncerta u DOB-u? Album, svirke, nove pesme…?

Boško Mijušković: Najzabavniji put jeste objava albuma koji je spreman, novi spotovi izlaze, na nekim još radimo. Plan je da nakon koncerta u DOB-u snimimo live session u Digimediji i to u većoj postavi. Želja mi je da nakon ovog koncerta organizujemo i koncerte po regionu, a sve sa ciljem daljeg povezivanja i saradnje. Rad svakako nastavljam, pripreme za sledeći album su uveliko u toku. Biće ovo jedno dobro putovanje.
 
Dok čekamo premijerni susret uživo sa Turistima 9. decembra u Domu omladine, Boško i ekipa nastavljaju sa aktivnostima i predstavljaju nam drugi po redu singl, u susret albumu prvencu! "Abu Dabi" je novi hit grupe, i drugačiji je oblik ljubavne pesme od dirljive "Levo ili Desno". Oštra, direktna i neobuzdana ova pesma će goreti u vašim ušima  već nakon prvog slušanja a poruka "Vratićeš se meni ti" nije upućena samo devojci koja odlazi u Abu Dabi, vec i slušaocu koji će ovu pesmu hteti da vrti iznova, i iznova. Psihodelični melos, tragična ispovest na pesku i ritam i gruv od kog Bo Didli ponosno počiva u miru, sve u jednoj pesmi u spotu snimanom na pesku nekog turističkog raja.

Pioniri avangarde, The Residents, u mnogo čemu su bili i pioniri savremene alternativne prakse u popularnoj kulturi, utirući put drugima – od pokretanja nezavisne izdavačke kuće do uvođenja videa kao ravnopravnog dela nastupa. Ponikli u okvirima kalifornijske andergraund umetničke scene, već 45 godina se smatraju najmisterioznijim ikonama avangardne muzike. The Residents su sva svoja iskustva spojili u jedno, sa idejom da stvore spektakularan novi program za novi vek, pod imenom "Između snova": muzičku predstavu sa još uvek izrazitim pozorišnim pristupom, koju će izvesti 20. novembra u Domu omladine Beograda. U susret ovom velikom koncertu, imali smo priliku da porazgovaramo sa Homerom Flintom (Homer Flynt), osobom za kontakt benda sa javnošću, i jedinim izvorom informacija o svetu ovih istinskih legendi američkog art roka. Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže, u vrlo ograničenom kontigentu. Koncert će biti sedeći, što omogućava maksimalan komfor i koncentraciju za praćenje ovog jedinstvenog umetničkog spektakla!

Kako su The Residents rešili da pokrenu Ralph Records, svoju nezavisnu izdavačku kuću, i da li se taj biznis model, koji nije bio uobičajen u to vreme, pokazao dobrim za grupu?

- Kao i sa mnogim drugim stvarim u vezi sa njima, mislim da je to bio dobar biznis model, posebno na početku. Pre svega jer ono što su The Residents radili kad su počinjali niko ne bi podržao. Uspeli su da nastave da rade isključivo zato što su imali svoju izdavačku kuću i distribuciju. Jedino tako su mogli da dođu muzikom do svoje publike.

Međutim, kako vreme prolazi, vi počinjete da shvatate kako ne možete sve sami da uradite. Posle nekog doba, počinjete da razumete da neka druga kompanija možda može više vremena da posveti stvaranju interesa za tu muziku, nego što vi postižete. To je dovelo do drugačijih poslovnih dogovora oko distribucije muzike The Residentsa.
 
Da li je Internet olakšao situaciju tom smislu, pošto sad umetnik lakše nego ikad može da ima direktnu komunikaciju sa svojim fanovima?

- Iskreno rečeno, imam pomešana osećanja u vezi sa tom direktnom komunikacijom: sa jedne strane to je odlično, i predstavlja odjek onog što su i sami The Residents radili, kontrolišući sopstvenu izdavačku delatnost i kontakt sa publikom. Sa druge strane, proizvod nekako postaje jeftin, kao da gubi na vrednosti – muzika više nije tako specijalna kao što je bila nekad, pre trideset, četrdeset ili pedeset godina. Ali, šta ćemo, stvari se menjaju i jedini način da se opstane jeste da se ide u korak s vremenom...
 
U današnje vreme ima sve manje privatnosti i tajni, zahvaljujući sveopštoj umreženosti. Da li se The Residents danas bore sa nekim drugim opasnostima koje ovo vreme donosi?

- Slažem se da Internet menja stvari, neki put ne u dobrom smeru, ali sa druge strane je dobro što je omogućio da više u društvu ne postoje „čuvari kapije“, već svako može da dođe do svakog ili do svačeg što želi da istraži. Izdavačke kuće više ne odlučuju šta će ugledati svetlo dana, a šta neće, što je svakako dobra vest. Takođe, digitalizovane alatke omogućavaju danas svima da lako naprave album i snime ga svojim telefonom, što je sjajna stvar. Sa druge strane, toliko raznog đubreta se zbog toga pojavljuje, da je teško razabrati šta je dobro, a šta loše – ali to je i tako uvek bio problem.
 
Danas putujete širom sveta i susrećete fanove koji su odrasli u potpuno različitim kulturama, a svi vole The Residents. Kako oni funkcionišu u tako različitim kontekstima?

- Uvek je u to uključen element misterije. Recimo, kad su The Residents prvi put svirali u Rusiji, imali su dve rasprodate večeri u klubu – po njihovom saznanju niko do tad nije objavio nijedan njihov album u toj zemlji, pa je pitanje bilo kako su ti ljudi uopšte znali da oni postoje, a kamoli da treba da dođu na koncert. Takav je slučaj bio i na nekim drugim mestima na kojima su bili... Odgovor je samo ponekad bio očigledan: recimo, The Residents su bili veliki u Grčkoj, a razlog za to se krio u činjenici da je glavni klub u Atini, radio stanicu, te izdavačku kuću, držao čovek iz muzičkog biznisa koji je bio njihov veliki fan – naravno, on se brinuo da svi u Grčkoj čuju za njih, pa su tamo uvek bili veoma uspešni.
 
Sad prvi put imate pred sobom publiku iz „millenials“ generacije, kako oni reaguju na vaš šou?

- Drago nam je što su i oni tu, ali, kao što rekoh, niko ne razume kako su uopšte saznali za The Residents i gde.
 
Da li su The Residents ikad dali neki eksplicitan politički komentar?

- Ne, ništa posebno, nije ih to zanimalo. Na neki način, album „Wormwood“, sa pričama iz Biblije, bio je najbliže tome, jer je na njihov način predstavljao reakciju na rast religioznog konzervativizma u Americi krajem devedestih, ali ni to nije bio direktan komentar.

Mada se u videu koji prati ovu turneju pojavljuje bivši predsednik Nikson, to je ipak dato na način koji The Residents najviše vole, a to je jukstapozicija – kad stavite jednu pored druge dve stvari koje naizgled nemaju nikakve veze, i onda one komentarišu jedna drugu. Njima se činilo da je trenutak kad Nikson priznaje da je sanjao da je bluz pevač – krajnje šarmantan.

Konačno, da li su The Residents u pripremi novog albuma izučavali neke naučne poglede na snove?

- Ne, zaista nisu - svi imamo snove, pa su se The Residents u pripremi uglavnom orijentisali prema svojim snovima.

Pijanista Đovani Gvidi (Giovanni Guidi) više nije najveći talenat italijanskog džeza, kakvog smo ga upoznali kada je prvi put svirao na Beogradskom džez festivalu 2010. godine u kvintetu Enrika Rave, već koautor najboljeg džez albuma u Italiji 2016, u anketi časopisa Musica Jazz. Na trećem nastupu (drugi put je svirao u duu sa Đanlukom Petrelom 2013.) predstavlja novi kvintet „Inferno“ sa istaknutim italijanskim saksofonistom Frančeskom Bearcatijem. Koncert na ovogodišnjem, 33. BDŽF je zakazan za subotu, 28. oktobar u Velikoj sali Doma omladine Beograda.

Opširnije...

Nagrađeni plesni performans “Lumi” autora i izvođača Marka Milića, bio je na programu četvrte festivalske večeri jubilarnog, desetog Kondenz festivala, 23. oktobra od 20 sati u Magacinu. Reč je o performansu koji je nedavno dobio specijalnu nagradu žirija Udruženja baletskih umetnika Srbije (UBUS) za inovativni pristup u oblasti savremenog plesnog teatra. Žiri je u obrazloženju naveo da je reč o predstavi “u kojoj se zapaža studiozan rad, što ovo ostvarenje čini stilski homogenim, bogato značenjima i smislom, a vizuelno aktraktivno”.

Izvođač i autor Marko Milić istražuje kako traumatični događaji oblikuju našu sposobnost da posmatramo svet oko sebe. Prema njegovim rečima, “Lumi” je kao rad nastao istraživanjem teme kako mi kao ljudi reagujemo na traume, i kako nakon njih posmatramo svet i pojave koje nas okružuju, kao i kako ta iskustva oblikuju način na koji se povezujemo sa ljudima oko nas.

- “Celo to istraživanje smo razvili u rad koji traje 69 minuta. Reč je o multimedijalnom radu što je bila srećna okolnost, s obzirom da smo aplicirali na konkursu Ministarstva kulture za multimediju, i tako dobili podršku i mogućnost da izvedemo performans.”

Povodom specijalne nagrade UBUS-a za inovativni pristup u oblasti savremenog plesa, Marko je izjavio:

- “Drago mi je da smo mi dobili nagradu za inovativnost jer nam je potrebna podrška, s tim što nam je potrebna češće i više nego jednom godišnje, ali za to se i mi moramo izboriti, da dođe do ozbiljne promene na široj umetničkoj sceni, na samo na plesnoj. Plesne produkcije gotovo da nije bilo u protekloj sezoni, i samo dve su podržane od strane Ministarstva kulture. Cela dodela nagrada je simptom trenutne situacije u tom polju u Srbiji, s obzirom da smo mi naš rad napravili u drugim okolnostima, podrškom koja je došla od drugog konkursa (za multimediju). “Parlić” nije dodeljen, po mom mišljenju, ne zato što ovogodišnja domaća produkcija nije zadovoljila kvalitet, već zato što nema prave konkurencije, ukoliko vi imate samo sve domaće produkcije u sezoni”.

Ovogodišnji, deseti po redu Kondenz festival održava se od 20. do 25. oktobra u organizaciji Stanice – Servisa za savremeni ples. Večeras od 20 sati u Bitef teatru publika će imati prilike da pogleda “Pokušaj ustanka iz fotelje” Dušana Murića. Zarad “preživljavanja” (a to je rastegljiv pojam), umetnici pristaju da budu deo raznih reklama, promocija, događaja, koji uglavnom služe ojačavanju i perpetuiranju kapitalističke mašine i odnosa, da bi se zatim vratili svojoj umetnosti, gde promovišu visoke humanističke ideale. Kako i da li umetnik može da sačuva svoj integritet? Šta ostaje od njegove umetnosti, jednom kada je taknuta banalizacijom? Pirueta na kori od banane.

Poslednje večeri festivala, u sredu 25. oktobra, od 20 sati u prostoru Magacina, na programu je plesni eksperiment Frederika Giesa “Good Girls Go To Heaven, Bad Girls Go Everywhere”. Reč je o performansu koji traje 3 sata i 38 minuta, u prostoru ispunjenom bitovima tehno seta DJ Fiedela (Berghain / Ostgut Ton) i podnom instalacijom vizuelnog umetnika Antona Stojanova. Berlinska tehno i kulpska scena je bila mesto sastajanja ova tri umetnika, koji su započeli svoju saradnju ovim eksperimentom 2014. godine, i od tada su kreirali nekoliko performansa zajedno. Njihovo iskustvo i različiti angažmani na ovoj sceni preokreću svaki element koji dolazi u obzir u igru u ovom eksperimentu, što je pozivnica individualnim i kolektivnim pokretima da se priključe.