Holandski pijanista Volfert Brederode (Wolfert Brederode) vraća se na Beogradski džez festival posle izuzetnog koncerta u kvartetu 2009. godine. Njegov muzički izraz obeležava prefinjeno i fokusirano izvođenje, sklonost ka prirodnom toku muzike, otvorenost prema raznim stilovima i neumorno istraživanje novih horizonata. Na koncertu 27. oktobra od 19:30č u Velikoj sali Doma omladine Beograda, predstaviće novi trio, sa kojim je prošle godine objavio izvanredan, naglašeno lirski album „Black Ice“ za produkciju ECM.

Na 33. Beogradskom džez festivalu nastupićete sa triom, u kojem su Gulli Gudmundsson (kontrabas) i Jasper Van Hulten (bubnjevi). Recite nam nešto više o tome kako je počela vaša saradnja.

- Sve je počelo 2013. godine, kada sam dobio poziv da nastupim na jednom humanitarnom koncertu, te da za tu priliku oformim bend. Pozvao sam Gulija, sa kojim u tom trenutku nisam svirao, ali smo dosta sarađivali u prošlosti. Zatim i Jaspera, čijem radu sam se divio, ali nikada nismo zajedno nastupali. Nakon što smo odsvirali koncert, bili smo veoma uzbuđeni jer je nastup protekao toliko prirodno i glatko, kao da smo u toj postavi svirali godinama zajedno. I tako je moj novi trio rođen. Mnogo smo vežbali i odsvirali nekoliko koncerata, pre nego što smo ušli u studio da snimimo prvi album za ECM.

Debi album Vašeg trija, pod nazivom “Black Ice”, objavljen je 2016. godine i odmah se našao među albumima godine na „Written in Music“ listi. Recite nam nešto više o uticajima, inspiraciji i atmosferi koju ovaj album donosi pred slušaoca? Kako ste zadovoljni dosadašnjim reakcijama kritičara i publike?

- Na moje stvaralaštvo utiču različiti izvori i stilovi. Pored džeza dosta slušam i (savremenu) klasičnu muziku, indi, folk i minimalističku muziku. Osim muzike, inspirišu me i drugi oblici umetnosti. Želeo sam da ovaj album bude intenzivan i vatren, ali bez previše efekata, više u kontekstu sugestivnosti same muzike. Veoma mi je drago što su mnogi, kako kritika, tako i publika, razumeli šta pokušavamo da kažemo i pridružili nam se na našem muzičkom putovanju.

Koliko je redovno vežbanje važno za muzičara, bilo samostalno ili u bendu?

- Muzičar mora da održava formu u tehničkom smislu, ali i da radi na svom zvuku, kako bi svirao najbolje moguće i osećao se opušteno na sceni. Stalno se trudim da otkrijem nove načine pristupa muzici, bilo da vežbam sam ili sa bendom.

Napisali ste muziku za nekoliko predstava, plesnih produkcija i filmova – šta je ono što ste naučili iz tog dela profesionalnog angažmana? 

- Komponujući muziku za druge umetničke discipline naučio sam da su sugestije ostalih članova kreativnog tima i upotreba tišine veoma važni. Ponekad sasvim jednostavna harmonija, melodija ili muzički motiv mogu da imaju maksimalan efekat na čitav pozorišni komad ili film.

Tokom dosadašnje izuzetne karijere sarađivali ste sa mnogim kolegama. Da li je neki projekat posebno uticao na Vaš umetnički razvoj?
 
- Skoro svi projekti u kojima sam učestvovao tokom karijere su uticali na moj umetnički razvoj. Imam divne uspomene na saradnju sa Dejvidom Libmanom i Arveom Henriksenom, umetnicima koji su vizionari širokih pogleda. Takođe, dugo sam nastupao sa švajcarskom pevačicom Suzan Abuel. Ta saradnja je bila i veliki izazov i velika inspiracija za mene, budući da je njena muzika veoma snažna, ali istovremeno i vrlo nežna.

Već ste nastupali na Beogradskom džez festivalu 2009. godine sa kvartetom. Da li se sećate tog koncerta, atmosfere na festivalu, Beograda...?

- Taj koncert mi je ostao u veoma živom sećanju! Uživao sam u atmosferi koja je vladala na bini i u publici, bili smo vrlo fokusirani i svirali smo sa mnogo energije. Sećam se i da je čitav festivalski program bio odličan i raznolik. Na žalost, nisam tada imao dovoljno vremena da upoznam Beograd, nadam se da će biti prilike ove godine.

Kakav program ste pripremili za nastup na Beogradskom džez festivalu ove godine?

- Izvešćemo kompozicije sa albuma „Black Ice“, ali ćemo odsvirati i neke nove numere na kojima smo radili u poslednje vreme, a koje donose potpuno nove nijanse našem stvaralaštvu.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “DŽEZ VIZIJE”. Kakve su Vaše vizije džeza za budućnost?

- Verujem da će džez nastaviti da se razvija kao eklektična muzika, još više se spajajući sa drugim žanrovima. Takođe, mislim da interdisciplinarne saradnje mogu učiniti muziku još boljom.
 
Koncert Volfert Brederode Trija na 33. Beogradskom džez festivalu je realizovan uz podršku Ambasade Kraljevine Holandije u Srbiji.

Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

Kanadska pijanistkinja i kompozitorka Kris Dejvis (Kris Davis) predstaviće se publici 33. Beogradskog džez festivala, na koncertu 27. oktobra u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Istaknuta u časopisu DownBeat kao jedno od 25 lica za budućnost, Kris Dejvis objavljuje albume u različitim formatima: na aktuelnom izdanju „Duopoly“ izložila je duo snimke sa osam eminentnih muzičara, među kojima je i njen beogradski partner, slavni američki bubnjar Bili Dramond (Billy Drumond).

Kada i kako ste otkrili džez?

- Otkrila sam džez kada sam se sa oko 12 godina priključila školskom džez bendu. Moj nastavnik muzike bio je veliki ljubitelj džeza, a njegova posvećenost i entuzijazam za ovu vrstu muzike bili su zarazni. Dao mi je da preslušam album Majlsa Dejvisa, „My Funny Valentine“ i odmah sam se oduševila. Potom sam otkrila Herbija Henkoka i Tonija Vilijamsa – nisam mogla da prestanem da slušam njihovu muziku.

Jednom prilikom ste izjavili da ste nakon preseljenja u Njujork, 2001. godine, promenili i svoj stil sviranja. Šta je bio razlog tome?

- Klavir je u svojoj suštini vrlo specifičan harmonijski instrument, jer na njemu možete svirati više od jednog tona u isto vreme. Tradicionalna uloga klavira u džez muzici je da postavi harmonijski temelj i da ga održava kroz pratnju ostatka benda. U to vreme sam počela da preispitujem ustaljene forme i da tražim drugi način da pristupim klaviru kao instrumentu. Na primer, da se postavim kao da sam trubač, bubnjar, basista, ili čak ceo orkestar, dok sviram klavir.

Na albumu „Duopoly“, koji je objavljen 2016. godine, sarađivali ste sa izuetnim muzičarima. Šta je ono što ih povezuje?

- Povezuje ih činjenica da su svi muzičari izuzetnog senzibiliteta i vrhunski profesionalci. Bilo je lako raditi sa njima, jer su se priključili novom i nepoznatom projektu potpuno iskreno, otvorenog uma i načuljenih ušiju, sa željom da napravimo odličnu muziku.

Jedan od muzičara koje je svirao na albumu „Duopoly“ je poznati američki bubnjar Bili Dramond, sa kojim ćete i nastupiti na 33. Beogradskom džez festivalu. Šta je neophodno za uspešan rad u duetu?

- Za mene je od suštinske važnosti da se između muzičara odvija komunikacija, a ne da jedan vodi drugog. To je ono što mi se dopada u radu sa Bilijem – on u potpunosti razume tu vrstu odnosa davanja i uzimanja u duetu. Na neki način, u duetu stvari stoje slično kao u plesu: treba pružiti podršku partneru, ali i verovati njegovim potezima i idejama.
 
Imate iskustva u komponovanju i nastupima sa najrazličitijim postavama: od solo klavira, pa do okteta. Na koji način format benda utiče Vaš stvaralački proces?

- Rad u postavama različitog formata je veliki izazov za mene kao umetnika i veoma se razlikuje međusobno. Kao solo pijanista imam kompletnu kontrolu nad pravcem kretanja i razvoja muzike, što je u isto vreme i veoma oslobađajuće i zastrašujuće, jer moram sama sve da osmislim. U duetu može biti teško uspostaviti dobru i uspešnu komunikaciju. Što je sastav veći stvari postaju lakše u pogledu razmene ideja, ali istovremeno i teže jer svi žele da se svirački iskažu, pa može doći do zagušenja kompozicije. Zato je u velikim postavama najvažnije naći pravu ravnotežu između članova benda i instrumenata.

Repertoar u Beogradu imaće i jednu posebnu posvetu, recite nam o čemu je reč.

- U čast stogodišnjice rođenja Telonijusa Manka sviraćemo neke od njegovih kompozicija, koje ćemo povezati kroz slobodnu improvizaciju.
 
Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “DŽEZ VIZIJE”. Kakve su Vaše vizije džeza za budućnost?

- Kao umetnik, nadam se da ću nastaviti da istražujem u muzici, da ću svirati sa novim ljudima i učiti od svojih kolega iz benda. Uživam da povezujem muzičare iz različitih miljea i da otkrivam koje su to dodirne tačke koje nas sve spajaju. Volela bih da nastavim sa takvim saradnjama i saznam šta je sve na tom planu moguće ostvariti.

Photo by: Mimi Chakarova
Izvor: DOB

Performans “Thundesrstruck” švedske autorke Stine Nyberg, koji prati život genija i čudaka Nikole Tesle, a koji koristi Teslin kalem, premijerno je izveden 21. oktobra u 20 sati u Centru za kulturnu dekontaminaciju, u okviru jubilarnog, desetog Kondenz festivala saavremenog plesa i performansa u Beogradu. Nakon Beograda, performans će krajem oktobra biti izveden i u Stokholmu u MDTu, a zatim kreće na svetsku turneju. Stina Nyberg ističe kako se već duže vreme u svom radu interesuje za “vidljive moći”, između ostalog i one koje spadaju u nauku, ne samo u sferu dughovnog i spiritualnog, sa posebnim akcentom na promišljanju o čemu zapravo govorimo i mislimo kada kažemo da je nešto energija, energetsko:

“Zanimaju me različite vrste saznanja, i između ostalog, zainteresovala sam se za elektricitet, posebno kao silu koju uzmimamo zdravo za gotovo. Koristimo ga i viđamo ga svakodnevno, sva naša oprema i mašine koje nas okružuju rade pomoću elektriciteta, a s druge strane, malo je ljudi koji zaista znaju o čemu se tačno radi i na koji način elektricitet funkcioniše. Tako da sam iskoristila elektricitet kao dobar primer različitih tumačenja, naučnih i pseudonaučnih. Istorija elektriciteta dovela me je do Nikole Tesle, za koga mnogi kažu da je bio genije. Ja sam se u performansu poigrala sa tim mitom genija, i otud ta relacija sa feminizmom: većina (samoproklamovanih) genija su muškarci, žena koje nazivamo genijima je neuporedivo manje. To me je veoma zainteresovalo, i u ovom performansu ja uvodim novo božanstvo -  Boginju Elektriciteta”.

Performans “Thunderstruck” polazi od devetnaestovekovnog fenomena putujućih predstava o struji. U vreme kada je struja još uvek bila naučni novitet, na ovakvim predstavama prikazivana je kao magija. “Thunderstruck” je feministički pristup performansu sa Teslinim kalemom. Polazi od interesa za koreografiju pokreta, zvuka i objekta postavljenih na jednakim osnovama – gde oba izvođača, svetlo, tehnika i zvuk nastupaju kao glavni protagonisti. Ovaj performans stvara alternativu postojećim mačo-spektakularnim nastupima sa Teslinim kalemom, spajajući tehničke inovacije sa dugotrajnim istraživanjem o nauci i magiji. “Thunderstruck” se vraća u vreme kada su umetnik i naučnik verovali u mogućnost transformacije sila prirode u sile koje pokreću društvo, koristivši prirodnu energiju za stvaranje gotovo magičnih naprava. Predstava daje i jasan uvid u rodno uređenu istoriju struje, kult genija i potencijal magije.

Performans je nastao nakon kroz istraživanje sa arhivistkinjom Sandrom Linel (Linnell) u jesen 2016. godine, a zatim kroz rad u Beogradu, u Staničinom rezidencijalnom programu StationOne maja 2017. godine. Stanica je koproducent predstave, uz MDT iz Stokhholma, a uz lokalnu podršku Centra za promociju nauke.

Ovogodišnji, deseti po redu Kondenz festival održava se od 20. do 25. oktobra u organizaciji Stanice – Servisa za savremeni ples.

Jakob Bro, danski gitarista i kompozitor, sedmostruki je dobitnik Danish Music Award za najbolji džez album godine i dvostruki laureat The Carl Prize za kompozitora godine. Pre nego što je počeo da svira gitaru, školovao se za trubu, a najraniji kontakt sa muzikom imao je još u detinjstvu, uz oca muzičara. Trio sa kojim će nastupiti na 33. Beogradskom džez festivalu, 26. oktobra u Domu omladine Beograda, smatra svojim kako muzičkim, tako i prijateljskim uspehom. Povodom predstojećeg nastupa, razgovarali smo o njegovom detinjstvu, muzičkim uticajima, školovanju i drugim stvarima koje su ga načinile izuzetnim muzičarem.

Odrasli ste uz oca muzičara, recite nam nešto više o sećanjima na detinjstvo.

- Odrastao sam uz muziku Luja Armstronga, Djuka Elingtona i Kaunta Bejzija, koji su bili veliki heroji mog oca. Naša porodična kuća u kojoj sam odrastao bila je puna raznih muzičkih instrumenata, a moj otac je učio decu iz komšiluka da sviraju. Tako je i okupio svoj big bend, uz koji sam se i ja zainteresovao za muziku.
 
Najpre ste učili da svirate trubu, a potom ste se odlučili za gitaru - kako je došlo do te promene?

- Džimi Hendriks je glavni razlog što sam trubu zamenio gitarom. Mnogo puta mi je truba nedostajala i pomišljao sam da počnem ponovo da je sviram, ali gitara me u potpunosti zaokuplja. Umesto da se prebacujem sa jednog na drugi instument, volim da razmišljam o tome kako sam svoj stil u sviranju trube preneo na sviranje gitare, pre svega u melodijskom pristupu. Tako da, što se mene tiče, ja još uvek sviram oba instrumenta, samo što zvuk dopire iz gitare.
 
Pohađali ste “Royal Academy od Music” u Danskoj, a potom i “Manhattan School of music” u Njujorku. Tokom perioda školovanja šta je bilo Vaše najvažnije iskustvo?

- Prvi važan momenat bio je kada sam sa šesnaest godina odlučio da napustim srednju školu i ozbiljno se posvetim muzici. Godinu dana kasnije primljen sam na "Royal Academy of Music" u Orhusu (Aarhus) u Danskoj. Sledeći veoma važan trenutak bio je kada su mi John Abercrombie, Michael Brecker i Danilo Perez u isto vreme, iste večeri, rekli da bi trebalo da odem u SAD i tamo nastavim školovanje. U tom trenutku sam imao osamnaest godina. Odlučio sam da prekinem studije muzike u Danskoj i otišao sam u Boston, na "Berklee College of Music". Najvažnije što mi se tamo desilo bio je susret sa Georgeom Garzoneom, sa kojim sam više puta svirao, snimao, išao na turneje. Nekako u isto vreme sam upoznao i Kurta Rosenwinkela, koji mi je rekao da bi se rado družio sa mnom u Njujorku, kad god budem želeo. Tako sam ponovo prekinuo studije i iz Bostona se preselio u Njujork, gde sam se školovao naredna tri semestra. Ipak, najvažnija škola koju sam prošao u Njujorku bila je druženje sa Benom Streetom, koji je u to vreme bio cimer sa Markom Turnerom. Ben me je upoznao sa mnogim mojim herojima, među kojim su Andrew D’Angelo, Chris Cheek, Larry Grenadier, Ethan Iverson, Jeff Williams, Jeff Ballard, Ben Perowsky, Reid Anderson i mnogi drugi. Preseljenje u Njujork zato smatram još jednim od veoma značajnih momenata u životu.

Jednom prilikom ste izjavili da se se divite klasičnoj muzici, da li Vam ona predstavlja i inspiraciju u stvaralaštvu?

- Volim sve vrste muzike, trenutno slušam Sakamotov album "Async", koji je komponovao inspirisan idejom da kreira muziku za izmišnjeni film reditelja Tarkovskog. Slušam Baha, horsku muziku ("Messiaen O Sacrum" između ostalog), pratim rad danskog kompozitora Per Nørgårda. Sve ono što slušam i što mi se dopada utiče na muziku koju i sam stvaram.
 
Na 33. Beogradskom džez festivalu predstavićete Trio, u kojem svirate sa Tomasom Morganom (Thomas Morgan) i Džoi Baronom (Joey Baron). Recite nam nešto više o ovom sastavu.

- Džoija sam upoznao pre desetak godina, kada smo svirali na jednom koncertu sa Tomažem Stankom u Poljskoj. Otprilike u isto vreme sreo sam Tomasa na jednom snimanju u Njujorku. Kao trio smo se okupili 2013. godine, prvi album "Streams" smo snimili 2015, a objavili 2016. za ECM. Drugi album smo snimili uživo ove godine u Jazz Standardu u Njujorku, i biće objavljen 2018. takođe za ECM. Volim Džoija i Tomasa i veoma sam zahvalan, i kao čovek i kao muzičar, što imamo zajednički bend.

Kako izgleda kreativni proces Jakob Bro Trija?

- Želim da Džoi i Tomas budu potpuno slobodni u našoj muzici. Mislim da je to ono što je specifično u vezi sa muzikom koju zajednički stvaramo. Činjenica da svako od nas može da bude ono što jeste u okviru jednostavnih kompozicijskih okvira koje postavim. U principu, ja donosim materijal za kompoziciju, postavim njene skice i onda zajednički razvijamo muziku na licu mesta.

Šta publika može da očekuje od vašeg predstojećeg nastupa na Beogradskom džez festivalu?
 
- Naš trio uvek je spreman na "rizik", ostajemo dosledni onome što čujemo i idejama koje iskrsnu tokom našeg koncerta. Ne izlazimo na scenu sa prethodno pripremljenom idejom kako želimo da naše pesme zvuče. Kada sam na turneji ne upoređujem koncerte koje smo odsvirali, iako, naravno, uvek ima onih za koje mislim da su bili bolji od drugih. Ono što me suštinski zanima jeste da svake večeri kada izađemo na binu sledimo svoje uši i svoja srca. Između ostalih nagrada i priznanja, sedam puta se osvojili

Danish Music Award (ekvivalent Gremiju), za najbolji džez i crossover album godine, dva puta ste bili laureat priznanja "The Carl Prize" za kompozitora godine. Koliko Vam ovakva priznanja znače?

- Dobra stvar sa nagradama je što mogu da posluže kao sredstvo za skretanje pažnje šire javnosti ne samo na moj rad, već i generalno na džez i impovizovanu muziku.
 
Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “DŽEZ VIZIJE”. Kakve su Vaše vizije džeza za budućnost?
 
- Kao što je Albert Ayler rekao, muzika je isceljujuća snaga Univerzuma... Verujem da je tako.
 
Koncert Jakob Bro Trija, u okviru 33. Beogradskog džez festivala, realizovan je uz podršku Ambasade Danske u Beogradu.

Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.