U nastavku letnjeg koncertnog serijala Doma omladine Beograda, 3. avgusta od 20h na Platou Milana Mladenovića, publika će imati priliku da čuje bend Bas i Stega. Muzika koju izvode je uglavnom instrumentalna, zasnovana na stabilnim ritmovima i razigranim bas linijama, obojena psihodeličnim gitarskim zvukovima. U svom radu povezuju više muzičkih pravaca: dab, fank, post-rok, džez i mnoge druge. U junu ove godine snimili su drugi studijski album “Negde daleko”, koji će ovom prilikom promovisati.

Bend Bas i Stega postoji od 2011, a tokom godina i postava i zvuk su me menjali. Kako kao autori gledate na taj razvojni put i da li ste zadovoljni onim što je bend danas?

Bas i Stega: Od nastanka benda, negde u novembru 2011. godine, pa do sada dosta ljudi se promenilo u bendu, a sticajem okolnosti i postavka instrumenata. Jako smo zadovoljni celokupnom evolucijom zvuka, jer nam je pristup muzici takav da smo uvek zainteresovani za napredak i nove stvari. Tokom ovih godina uvek je bilo bar dva ili tri člana iz prvobitne postave benda pa se duh benda sa početka uspešno održava. Stav nam je da uvek radimo sa onim čime raspolažemo u datom trenutku, gledamo u budućnost i idemo napred bez obzira na sve okolnosti koje su nekada divne, a nekada budu jako teške po bend. Letimo uspešno na krilima koje nam daje naša muzika. Postavu koja će nastupiti na Zidiću čine: bivši gitarista, a sadašnji basista benda Stevan Đorđević, na bubnjevima Siniša Stupar, Gale Vlajić na gitari i sazu, i novi član benda, pijanista Miloš Spasić na sintisajzerima, koji će imati prvi nastup pred beogradskom publikom.

Osvojili ste prvo mesto na dva muzička festivala – koliko vam je to pomoglo u karijeri?

Bas i Stega: Posmatrano sa ove vremenske distance možemo reći da su nam bile dosta značajne u razvoju benda, iako u tim momentima nismo mnogo razmišljali o njihovom značaju. Pobeda na “Šumadijskom demo festu” u Kragujevcu pod pokroviteljstvom tamošnjeg SKC-a donela nam je prvo ozbiljno snimanje. To je bio naš EP “Ustaj sad”, za koji smo imali priliku da profesionalno snimimo četiri numere u produkciji studija “Digimedija” i upoznamo se sa mogućnostima produkcije, snimanja i stvarima na koje bi trebalo da obratimo pažnju u svom budućem radu. Takođe, nam je pomenuti EP otvorio vrata promocije u raznim klubovima i na raznim festivalima.

Iste godine usledila je i pobeda na 46. “Zaječarskoj Gitarijadi” koja je mnogo jače odjeknula u medijima. Nakon te pobede stekli smo status benda koji ima izuzetno kvalitetnu live svirku te su nam se široko otvorila vrata nastupa u svim klubovima i na raznim festivalima. Počeli smo razmišljanje o snimanju prvog studijskog albuma i ozbiljnijem pristupu svojoj promociji. Dobili smo, nekako, vetar u leđa nakon te pobede, što je bilo bitno za naš bend u tom momentu. Intenzivno smo radili na probama i u studiju, te smo 2015. godine samostalno objavili prvi studijski album “Nova stvar” u produkciji studija “3×2” iz Pančeva, koji smo i promovisali kako širom zemlje tako i u inostranstvu.

Kako vidite aktuelnu rok scenu u Srbiji, a kako svoje mesto na njoj? Koliko je teško za jedan bend da predstavi svoj rad u regionu i dalje, u inostranstvu?

Bas i Stega: Na aktuelnoj sceni u Srbiji pojavili su se neki novi bendovi sa kvalitetnom muzikom i dobrom pričom i nadamo se da će uspeti da nađu svoje puteve opstanka i stvaralaštva u narednim godinama. Sebe vidimo kao bend koji funkcioniše nezavisno i aktivno na muzičkoj sceni, koji kvalitetom i upornošću pokušava da se izbori za svoje mesto. Naš rad je iskren i bez kompromisa. Uvek nastojimo da zadržimo svoj jedinstveni izraz i stav prema muzici, iako se to često pokazalo kao teži put. Što se tiče predstavljanja rada u regionu i inostranstvu malo je teže ukoliko nemate nekoga da vas „gura“, ali nije nemoguće. Potrebno je slati mejlove, skupljati kontakte i kucati na sva vrata. Uz upornst i sa kvalitetnim materijalom imate šanse. Mi smo uspeli do sada da prezentujemo svoj rad u Bosni, Hrvatskoj, Mađarskoj, Rumuniji i Berlinu. Upornost i kvalitetan rad uvek isplivaju. Sa novim albumom očekujemo da ćemo narednog leta svirati na još novih mesta.

Nedavno je objavljen vaš novi album „Negde daleko“. Šta donosi publici, a šta znači vama kao bendu?

Bas i Stega: Novi album „Negde daleko” donosi publici zbirku numera koje su nastale u period od završetka albuma „Nova stvar” do 2019. godine, kao i osveženje u pogledu novog zvuka protkanog starim dobrim pristupom žanrovski široke muzike. Svaka pesma se može posmatrati kao priča za sebe, ali i kao deo celine koja čini “Negde daleko”. Mislimo da album može biti interesantan publici koja voli različite stilove spakovane u jednu celinu. Svako će na albumu pronaći svog favorita u vidu omiljene pesme, solaže, deonice, boje zvuka. Ukoliko ste voleli prethodni album “Nova stvar”, novi album će za ljubitelje muzike biti pravi muzički desert, posle izuzetno ukusnog obroka. Za nas album predstavlja zatvaranje jednog poglavlja rada i ostvarenje u vidu umetničkog dela koje ostavljamo u muzičko nasleđe domaće i planetarne muzike. Predstavlja i otvaranje novih dimenzija za budući rad i stvaranje trećeg albuma, koji ćemo moći sa ponosom da predstavimo baš kao “Negde daleko”.

Ko su vaši muzički uzori, a ko kolege čiji rad posebno volite i cenite?

Bas i Stega: Što se tiče muzičkih uzora to je jako široko pitanje s obzirom da svako od nas u bendu ima različite uzore, što je dobro za muziku. Neki od uzora su nam Pink Floyd, Shpongle, Korai Orom, Radiohead, Ozric Tentacles, John Scofield, Snarky Puppy, The Chameleons, Happy Mondays, The Doors…. Od kolega bismo izdvojili našeg producenta “Sergio Lounge”, Kezz, Sanu Garić, kao i radove bendova Popečitelji, Neočekivana Sila, Darkwood dub, Bjesovi, KKN i Obojeni Program.

Kako će izgledati vaš nastup na Zidiću, šta poručujete publici?

Bas i Stega: Na našem koncertu na Zidiću predstavićemo publici numere sa novog albuma, kao i neke starije pesame odsvirane u novim aranžmanima i obogaćene zvukom sintisajzera. Publici poručujemo da ponese sa sobom dobro raspoloženje, opusti se i prepusti nam da je provozamo našim psihodeličnim talasima.

Kakvi su vaši dalji planovi i šta vam je najveća profesionalna želja za sledeću godinu?

Bas i Stega: Naši dalji planovi vezani su za intenzivnu koncertnu promociju albuma tokom klupske sezone, kao i stvaranje nove muzike od tema koje su se pojavile kroz razne sesije u prethodnom periodu. Najveća profesionalna želja za narednu godinu nam je leto bogato festivalima širom zemlje, regiona i inostranstva, koncert u Riju gde publika peva melodije naših pesama dok sviramo, animirani spot za pesmu „Kalifornija“ i objavljivanje albuma „Negde daleko“ na vinilu od neke strane izdavačke kuće. Poželite nam mnogo sreće.

ALBUM "NEGDE DALEKO": ovde

U nastavku koncertnog serijala MONDAY BLUES, Dom omladine Beograda predstavlja alternativni bluz bend Loup-Garou. Kombinujući različite muzičke pravce poput swamp bluza, funkrock-a i swing-a, bend teži razvijanju sopstvene verzije bluza koji na našim prostorima još nije viđen. Inspirisani New Orleans i Cajun kulturom, članovi benda oživljavaju duh močvara Luizijane dodajući elemente džeza i psychedelic bluza kao svojevrstan pečat. Tekstovi se bave problemima običnog čoveka – bespuće, razočaranja, prevare, ljubav, borba, kao i sve ono što u duši stvara bluz. Ono što posebno izdvaja bend jeste autentični hrapavi vokal, koji poput Tom Waits-a ili Joe Cocker-a, uz prljave zvuke južnjačke slajd gitare, zavijajuće tonove usne harmonike i masan gruv ritam sekcije, donosi potpuno novu dimenziju bluza. Prljavo, sirovo i beskompromisno. Tokom leta 2019. bend će biti na prvoj turneji regionom, promovišući numere sa predstojećeg albuma “Witchcraft and Spirits“. Povodom predstojećih nastupa 29. jula i 5. avgusta na Platou Milana Mladenovića, razgovarali smo sa ovom kretivnom autorskom petorkom, koju čine Vladan Petrović, Ivan Jovanović, Vladimir Nedić, Milutin Kažić i Stefan Marković.

Svoj zvuk opisujete rečenicom „Tom Waits se izgubio u močvarama Luizijane“ i navodite da vaša muzika donosi potpuno novu dimenziju bluza. Koja je to dimenzija? Šta je to novo i drugačije što Loup-Garou nudi publici?

Loup-Garou: Zapravo, ta opisna rečenica je usledila od nekoga iz publike nakon jedne od naših prvih svirki i delovala nam je interesantno, pa smo je pozajmili na korišćenje. Donosimo originalne kompozicije u kojima publika može da propozna elemente swamp blues-a, funk-a, rock-a, swing-a , uopšte gruva Luizijane. Tekstovi se bave svakodnevnim problemima običnog čoveka – nešto sa čim ljudi lako mogu da se identifikuju, s tim što povremeno volimo da prošaramo sa vudu simbolizmom. Kad se to sve pomešta uz jedinstven hrapav vokal, slajd gitaru, usnjak s distorzijama i jaku ritam sekciju, tad se dešava ta nova dimenzija bluza.

Imajući u vidu da niste „klasičan“ bluz bend, ko su ljudi koji vole vašu muziku?

Loup-Garou: Naša bluz scena je dosta jaka i raznovrsna, sastavljena od vrhunskih muzičara, a publika vro dobro obrazovana po pitanju bluza – samim tim i oštar kritičar. Imali smo sreće da smo u startu dobili jaku podršku kolega koje su na sceni mnogo duže, i to je bila prva lampica da smo na dobrom putu. Potom su usledile klupske svirke, pa onda i festivali različitih žanrova. Možda je još uvek rano da zaključimo ko tačno čini našu „ciljnu grupu“, ali u načelu ljudi koji vole bluz su u većini, mada svirali smo i pred rokerima i metalcima i nailazili na zaista odlično prihvatanje.

Kakva je danas situacija na sceni i ima li publike za bluz muziku?

Loup-Garou: Samo gitarista je imao prethodno iskustvo u sviranju na bluz sceni. Vredno smo slušali i upijali znanje, prateći rad iskusnijih bendova poput Point Blank-a, Sirove Kože, Di Luna Bluz benda, The Gamblers, Texas Flood, itd. Što se tiče situacije na sceni, čini se kao da je u usponu, s obzirom da se otvaraju novi klubovi, sve je više bluza među živim svirkama i najvažnije, postoji ceo talas novih bendova koji gaje sjajan autorski rad – The Cockblockers, Soul Steamers, Bluz Mašina, The Cotton Pickers, Nikola Čubrilo bend itd, što sve zajedno čini „bluz ekosistem“ zdravim.

Ove godine nastupali ste na Open Air Blues Festivalu u Brezoju, u Rumuniji, zajedno sa izvođačima kao što su Beth Hart, Oscar Benton, Ana Popović i mnogi drugi. Kako se osećate zbog ovog velikog uspeha za bend koji postoji tek 2 godine i još uvek nema objavljen album?

Loup-Garou: Upravo smo se vratili sa ovog festivala, prepuni utisaka i pozitivnih reakcija publike. U ovoj postavi, bend je vredno radio godinu dana i kad smo počinjali imali smo jasnu strategiju i ciljeve na kojima ćemo raditi, i kojih se i dalje pridržavamo. Nastup na Open Air Blues Festivalu je svakako kruna tog rada i osećamo se srećnim da smo imali tu priliku. Obzirom da smo bez objavljenog albuma nastupali na istoj bini gde i neka od najvećih aktuelnih imena bluza, to smatramo „neobjašnjivom vudu magijom“.

Ovog leta ste na turneji koja najavljuje vaše prvo izdanje „Witchcraft and Spirits“. Recite nam nešto više o albumu i kada ga možemo očekivati?

Loup-Garou: Album je u završnoj fazi pripreme, snima se u Senses Audio Production studiju (Boris Zaborski) i simbolično će imati 13 autorskih pesama. Preostalo je da se snime prateći vokali i gostovanja drugih muzičara – klavijature Katarina Pejak i Darko Grujić (Dr. Project Point Blank, Sirova Koža, Don Giovanni Blues Band) i horn deonice. Još smo u pregovorima oko izdavačke kuće za koju ćemo potpisati, a izdavanje se očekuje početkom jeseni. Kao što naziv govori, više sile su morale da umešaju prste da bi ovaj projekat zaživeo, na koji smo vrlo ponosni i sa nestrpljenjem čekamo da ga i drugi čuju.

Imaćemo priliku da vas slušamo 29. jula i 5. avgusta ispred Doma omladine Beograda, u okviru koncertnog serijala Monday Blues, gde svakog ponedeljka beogradska publika i slučajni prolaznici, mogu da čuju sjajne bluz bendove. Šta mislite o ovakvom načinu prezentovanja muzike, kada kvalitetna muzika izlazi iz sala i postaje sastavni deo grada?

Loup-Garou: Vrlo smo zahvalni za ovu priliku da se predstavimo široj publici. Ovakav način predstavljanja bendova je ujedno i najzahvalniji pokazatelj kvaliteta nečijeg rada, jer ako uspeš da primamiš pažnju nasumičnog prolaznika i zadržiš ga makar i na pola pesme, to znači da tvoja muzika dolazi do ljudi koji nisu namenski došli na tvoju svirku, već ih je nešto u prolazu zagolicalo i nateralo da svoje vreme dodele tebi. To je velika stvar. Ujedno, ceo koncept ovakvog koncerta u mnogome podseća na otvorene svirke 60-ih i 70-ih i vreme kad se muzika mogla čuti prvo uživo, pružajući slušaocima iskren i sirov doživljaj nečije umetnosti. Posebno nam je velika čast i zadovoljstvo što ćemo svirati u okviru programa koji organizuje Dom omladine Beograda, Institucija sa velikim „I“ kad su pitanju sva kulturna dešavanja u zemlji.

Šta nam pripremate za predstojeće nastupe na Zidiću i gde ćemo imati priliku da vas čujemo do kraja leta?

Loup-Garou: Sviraćemo autorski repertoar sa predstojećeg albuma, dopunjen sa nekoliko pesama koje će ići na sledeći. Neposredno pre prve svirke na Zidiću ćemo svirati Arhangel Fest u Grockoj, potom Bluz i Pivo (veče posvećeno Dr. John-u čiji rad dosta cenimo), Timisoara Blues Festival, Nišville, Mountin Music Festival na Divčibarama, Prnjavorstock, Petrovac Jazz Festival, Festival Bluz Bendova (DKSG), Moto Skup na Moravi. Pozivamo sve ljubitelje bluza da prate naše društvene mreže kako bi bili u toku sa daljim dešavanjima.

“Običan narod voli naš film. Mi uvek potcenjujemo publiku, a ona je u stvari veoma otvorena, i mnogo inteligentnija nego što možemo da pretpostavimo” Teona Strugar Mitevska, rediteljka i koscenaristkinja filma “Bog postoji, ime mu je Petrunija”, prikazanog u sredu 24. jula u takmičarskom programu Festivala Evropskog filma Palić, jedna je od najzanimljivijih gostiju ove manifestacije. Činjenica da dolazi sa ovih prostora nije važna samo zbog lakoće komuniciranja na zajedničkim ili srodnim jezicima, već i zbog sličnih običaja, mentaliteta, i korpusa tema koje se javljaju u društvenom i političkom životu, a samim tim i u filmskoj umetnosti. Njeno aktuelno delo bavi se upravo temom i običajem koji je ovde dobro poznat i popularan – plivanju za časni krst. Šta se dešava kada, u patrijarhalnoj i konzervativnoj sredini, do krsta prva dopliva žena, a ne muškarac? Postoji li mogućnost promene običaja, revolucije? Ovim temama Strugar Mitevska se bavila kako na filmu, tako i na konferenciji za novinare na Paliću, gde je sa entuzijazmom govorila o svom delu.

Kada ste pisali scenario, koliko je bilo uživanje praviti ovakav ženski lik?

Mislim da film ne može da funkcioniše bez dobrog scenarija. Ali u ovom liku smo posebno uživali jer je Petrunija sve što smo mi: žene sa Balkana, naša generacija. Lik Petrunije nam je dao mogućnost u njega stavimo sve frustracije i sve što smo hteli da kažemo.

Film je po rađen istinitom događaju. Koliko ste zapravo nadograđivali sve ono što se dešavalo u Štipu?

Film je baziran na slučaju devojke koja je pre 6-7 godina skočila za krst i uhvatila ga. Ali van toga nismo zalazili u njenu privatnost, koja joj je veoma važna. MIslim da je to dovoljno za revoluciju – njen akt, to što je ona uradila. U pravom životu se slučaj razvlačio nekoliko dana, ona nije htela da vrati krst. Mi smo to stavili u jedan dan da bismo dobili više tenzije. Dramaturški nam je tako više odgovaralo pa smo adaptirali priču.

Da li se zapravo desila revolucija?

Jeste. Kad smo došli u Štip i hteli da snimamo film, pričali smo sa lokalnim stanovništvom i svi su nam govorili „Zašto hoćete da pravite film o toj ludoj ženi“. Polako smo pridobili lokalce, a moja sestra (producentkinja filma Labina Mitevska, op.a.) je napisala zvanično pismo Crkvi kako bi nam dopustili da snimamo crkvene običaje. Kasnije smo dobili odgovor od lokalnog popa, koji je u pismu napisao “Puno hvala na vašem interesu, ali neću da imam ništa sa vama i sa vašim filmom zbog toga što Bog postoji. On je muškarac i zove se Isus”. Ali, ove godine je opet devojka skočila za krst, uhvatila ga je i pop joj ga je dao bez problema. Eto, umetnost može da promeni svet.

Da li je film prikazan u makedonskim bioskopima? Kakve su bile reakcije, da li se nešto promenilo u glavama ljudi?

Makedonija je čudna. Film je prikazan prvo u Skoplju i tamo je prošao - onako. Politička elita ga nije baš prihvatila. Labina i ja smo bile u nekoj depresiji, i pitale smo se zašto pravimo film koji niko ne gleda. Međutim, jedan od glumaca u filmu ima ivent kompaniju i predložio je da napravimo putujući bioskop. Svakog vikenda film je prikazivan u malim gradovima po celoj Makedoniji.  Čudo se desilo, i film je prošao fantastično. Običan narod ga voli. Mi uvek potcenjujemo našu publiku, a ona je u stvari veoma otvorena, i mnogo inteligentnija nego što možemo da pretpostavimo. Mislili smo da će Crkva da reaguje, ali to se nije desilo.

Vaša umetnost je u stvari kao Petrunija u filmu, uporno bodete prstom u oko?

Koja je poenta umetnosti ako ne provociraš, ne govoriš o tabuima i nisi hrabar? Znate, toliko se filmova pravi. Moja majka je Crnogorka sa Cetinja - uvek prvo njoj dam scenario da pročita i ona uvek kaže: „Teona, ako nemaš šta da kažeš, nemoj da trošiš vreme. Ni meni ni publici“. I otprilike to je to. Ako nemaš šta da kažeš ili promeniš, radi nešto drugo.

Kako ste došli do glavne glumice? Kako je tekao njen rad i oslobađanje, zbog njene “prekomerne” težine?

Scenario nije napisan za nju lično, već za neku Petruniju koju bih ja pronašla na kastingu. Kad sam Zoricu prvi put upoznala, gledala sam je za ulogu prijateljice. Ponudila sam joj ulogu tek tri meseca kasnije. Za karakter Petrunije je esencijalno to da ona nije glasna, već ima neku tihu jačinu. To je bilo važno, da je prihvatimo i živimo s tim karakterom. Onda samo malo adaptirali scenario, pa je u suštini postalo još važnije da Zorica Nuševa dobije tu ulogu.

Mislim da je važno da junakinje i heroine u filmovima budu svakakvi ljudi, da to ne mora da bude model. Zorica je talentovana. Ona je Petrunija, ona je lepa. To što ne zadovoljava neke kriterijume na kraju je najmanje važno. Mislim da to niko ni ne registruje. Primećuju taj njen unutrašnji duh, jačinu, Jovanku Orleanku koja menja stvari. To što Zorica igra Petruniju nije ništa čudno. To je najnormalnije, i samo tako treba da bude.

Kakav će biti dalji život filma „Od Vardara do Triglava“, izvan Makedonije?

Ovo je arthaus film koji nije blokbaster, ali je veoma uspešan. Distribuiran je u 35 zemalja u celom svetu. To je izuzetno za ovakav film. Izašao je u Francuskoj, Švajcarskoj, Kini, Australiji, celom svetu. Pregovaramo i za teritoriju Severne Amerike. Na ovim prostorima imamo distributere za Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, tako da se nadam da ćemo, na našim prostorima, početi da gledamo i naše filmove. To je jako važno.

Sa selektorom Eco Dox programa Festivala evropskog filma Palić razgovarali smo o odabranim filmovima i gorućim ekološkim temama - Pogubni uticaji ljudskog delovanja na životnu sredinu i planetu Zemlju uopšte, pomalo neočekivano su dospeli i u globalni politički fokus na izborima za Evropski parlament, gde su stranke Zelenih postigle odlične rezultate u nekoliko zemalja. Imajući to u vidu, te činjenicu da se na domaćem tlu ove teme još uvek tretiraju sa nedovoljno pažnje i ekološke svesti, program Eco Dox na Festivalu evropskog filma Palić je relevantniji nego ikad, od svog pokretanja 2008. godine. Ovogodišnja selekcija Eco Dox prikazuje se od 21. do 26. jula u Filmskom klubu (II ulaz, prizemlje Otvorenog univerziteta Subotica) od 17.30 časova, i sadrži šest ostvarenja po izboru selektora Igora Toholja, počev od austrijskog “Zelena laž” koji otvara pomenuti program.  Eco Dox obuhvata i nemački dokumentarac “Nebo, zemlja i čovek” , italijanski “Sojalizam”, holandski “Heroj ovaca”, te “Speleonaut – Pod kamenim nebom” srpske rediteljke Sonje Đekić. Selekciju će zatvoriti film “Dobrodošli u Sodomu”.

Sa selektorom Igorom Toholjem razgovarali smo o samoj selekciji, ali i o gorućim ekološkim temama u svetu i kod nas, u Srbiji.

Pored uobičajenih kriterijuma kvaliteta i dostupnosti filmova, čime ste se rukovodili u izboru ostvarenja za selekciju Eco Dox?

Pošto je ta selekcija stara 12 godina, ona je postala i pomalo autorefleksivna. Na otvaranju te selekcije smo imali film Zelena laž autora Vernera Butea, čiji smo film ovde prikazivali pre 10 godina. Ovaj film na našem programu po prvi put preispituje neke aksiome ekologije. Jedan od tih postulata je da ćemo doprineti održivosti eko sistema ako konzumiramo ekološki opravdane proizvode. On zapravo preispituje tu celu stvar i dokazuje da iza kampanje za neke od ekološki opravdanih proizvoda takođe stoje multinacionalne kompanije. Koje na taj način opet zarađuju, ali kroz propagandu ekologije. To je vrlo zanimljiv pristup.

Trudim se i da svake godine, pored tih dominantnih tema, imamo i jedan domaći film. Ovog puta je to film Sonje Đekić „Speleonaut - pod kamenim nebom“ , zaista ličan i introspektivan dokumentarac koji prati dnevnik njenog protagoniste, koji je odlučio da postavi rekord u vremenu provedenim pod zemljom. Ali on takođe reinkarnira i povezanost sa prirodom, pa je na taj način zaista o životnoj sredini.

U svetu je trenutno hiperprodukcija dokumentaraca generalno, pa samim tim i ovih koji se bave životnom sredinom. Oni sve više nalaze svoje mesto čak i na festivalima A kategorije igranog filma. Sada je veći izbor čak i u tako maloj selekciji od nekoliko filmova. Vi možete da pokrijete skoro sve teme koje su vezane za životnu okolinu.

Selekcija Eco Dox postoji od 2008. godine. Koliko se od tog početka menjao korpus obrađenih tema u eko dokumentarcima, na globalnom nivou? Da li se radi o manje-više istoj problematici ili nadolaze neke nove teme i perspektive?

Primetio sam da je sada u opticaju bilo manje filmova koji se bave globalnim zagrevanjem. No posle ovih najnovijih poplava, pretpostavljam da će se ponovo snimati filmovi sa tom tematikom. Ima dosta filmova koji se bave proizvodnjom hrane, što je takođe goruća tema. Ali ja ipak preferiram one u kojima se posredno govori o nekim problemima, da to nisu uvek direktno angažovani filmovi. Meni su čak zanimljiviji neki dokumentarni eseji, kakav je svojevremeno bio film Petera Metlera „The End of time“. U tom smislu, trudim se da to budu par ekselans autorski filmovi koji imaju svoj odjek i u kinestetičkom smislu, a da su tek potom i tematski povezani sa ovim programom.

Po prirodi stvari ekološke teme su angažovane. Gde je, u dokumentarističkom izrazu, ta granica između pamfletskog pristupa i artizma? Može li direktno angažovani film da bude umetnički ili se te dve kategorije međusobno isključuju?

Može da bude pamfletski ako autor svoj stav ne dokazuje direktnim novinarskim angažmanom, već ima neku vrstu ironijske distance, ako ima drugačiji pristup. Mi smo, recimo, imali nekoliko tako napravljenih filmova – na primer “The Yes Men Fix the World”, gde vi gledate smišljenu provokaciju na filmu, a la Majkl Mur. Ali je to vrlo duhovito uobličeno. Naravno, tu uvek postoji opasnost da se sklizne u nešto što je televizijska produkcija. Nije uvek lako odrediti tu distinkciju.

Meni je drago što, iako ta publika nije uvek mnogobrojna, postoji jedan broj ljudi koji dolazi na te programe iz godine u godinu. Mi se već i znamo, pa u tom smislu mislim da on ima nekog odjeka i značaja, samim tim što se odvija u okruženju eko sistema (Palićkog jezera, op.a) koji je poslednjih godina u sanaciji.

Koji je vama lično najdraži film u ovogodišnjoj selekciji?

Što se tiče kinestetičkog kvaliteta, film Karoline Rojker„Nebo, zemlja i čovek“ je zaista upečatljiv. To je više antropološki dokumentarac nego ekološki, zato što preisputuje način života ljudi u marokanskoj pustinji u 21. veku, koji je potpuno apartan. Oni tek sada dolaze u dodir sa novim tehnologijama. „Dobrodošli u Sodom“ je možda malo repetitivan, ali zaista je šokantno videti takav svet, koji izgleda kao da je prenet iz nekog antiutopijskog filma, poput Pobesnelog Maksa. Vidite brda tog elektronskog otpada koji je neko doneo tamo, u Ganu. Ljudi na 50 stepeni prebiraju po tom otpadu.

Ta dva filma su najviše po mom ukusu. Ne kažem da najviše odgovaraju selekciji po svom angažmanu, koji nije direktan, ali baš u tome je njihova lepota. Film Karoline Rojker u stvari slavi i promoviše način života koji više ne postoji. Gde ljudi žive krajnje jednostavno i ne treba im mnogo da bi bili spokojni. Njihov posao uveliko zavisi od promena u prirodi, na koju su direktno upućeni. Dok se  mi, stanovnici urbanih naseobina, iznenađujemo svaki put kad nas priroda nešto opomene. Kao da nismo nekada živeli u skladu sa njom.

Kako se domaća dokumentaristika odnosi prema eko temama?

Mi smo imali nekoliko domaćih dokumentaraca. Trenutno je u produkciji jako zanimljiv film Nebojše Vojnovića na temu Vinčanske deponije. Dugo se već snima i pretpostavljam da će biti vrlo studiozan i kompleksan. Ali inače ih nema mnogo, pogotovo dugometražnih dokumentaraca. Mi smo prikazivali neke kraće i srednjemetražne filmove, imali smo i jedno zapaženo ostvarenje o pokušaju da se na reci Rzav napravi brana i hidrocentrala. Nema mnogo takvih filmova, ali ja pokušavam da ih vratim. Razmišljao sam i o ideji da se možda napravi okrugli sto, na kome bismo se bavili selekcijom filmova iz te godine. Da ne budu samo debate o pitanju Palićkog jezera.

Koliko eko film ima moć da zaista napravi neku konkretnu promenu? Ima li takvih primera na svetskom nivou?

Svakako, recimo pokret vezan za film „Yes Man...“. Ti filmovi su nešto promenili. Verner Bute je, recimo, u film „Zelena laž“ inkorporirao intervjue s menadžerima velikih multinacionalnih kompanija  - Unilevera, Ikee, Koka-Kole, koji otvoreno govore neistine. Vi vidite nekog generalnog menadžera koji daje izjavu, i onda u sledećoj sekvenci vidimo da to nije tako. Ako ti filmovi završe „samo“ na festivalima, onda opet dolazimo do pitanja da li je televizija taj medij koji najviše može da dopre do ljudi. Ja mislim da je ova stručna i zainteresovana publika na festivalima neka prva stepenica, a da bi bilo svakako dobro, što se mi trudimo inače, da dopremo i do šireg auditorijuma. U U Evropi su primeri konkretnog uticaja eko filmova svakako učestaliji nego kod nas.

Na nedavnim zborima za Evropski parlament, tzv. Zelene stranke su postigle izvanredan rezultat, naročito u Nemačkoj. Kako očekujete da će se ova politička promena odraziti na tretman ekoloških tema u praksi?

Mislim da, u razvijenim zemljama parlamentarne demokratije kakva je Nemačka, politička većina može da doprinese boljitku jer je to nepobitna stvar. Što se tiče svesti naroda, recimo na primeru Srbije, mislim da se ovde polako razvija svest o značaju reciklaže, zahvaljujući stranim trgovinskim lancima koje već imaju sortirane kontejnere za reciklažu plastike i druge ambalaže.  Ljudi polako shvataju da nije OK da bacaju plastiku gde i sav drugi otpad. To je na nekom osnovnom konzumerističkom nivou.

Malo globalnije gledano, mi još nismo dovoljno bogata sredina da možemo da razmišljamo o važnosti zagađivanja posredstvom energenata. Daleko smo od toga da ljudi počnu da koriste, recimo, električna prevozna sredstva, što je na Zapadu već standard. Neke velike kompanije planiraju da, za desetak godina, prestanu sa proizvodnjom vozila na fosilna goriva. Sa druge strane, veliki broj naših stanovnika ruralnih sredina i manjih gradova se još uvek greje na ugalj i drva.

Svedoci smo i skandala sa Folksvagenom, koji je u Americi morao da plati odštetu od 17-18 milijardi dolara samo zato što su njihovi motori bili drugačije deklarisani nego što je trebalo da budu. Taj minimum viška zagađivanja neko kažnjava kroz finansijske penale. Niko se zbog toga nije bunio, oni su priznali svoju grešku. Mi smo još daleko od svega toga.

Ovde, ipak, postoji svest o korišćenju alternativnih izvora energije. Sve više je u upotrebni solarna i geotermalna energija. To je stvar koja se čak i ovde podržava, tako da mislim da smo se malo pomerili u tom segmentu.

Ugledni scenograf Miljen Kljaković Kreka, ovogodišnji dobitnik nagrade „Aleksandar Lifka“ Festivala evropskog filma Palić, u kategoriji domaćih stvaralaca, ovo priznanje je primio lično na otvaranju festivala na Letnjoj pozornici. Tom prilikom je ovaj istaknuti filmski radnik napomenuo kako se nada da će scenografija konačno dobiti pažnju kakvu zaslužuje, a prikazan je i kratki dokumentarni film o njegovom stvaraštvu, u kome je publika mogla da vidi kako nastaju neki od impozantnih dekora koje je konstruisao i sagradio tokom bogate karijere. Intternacionalnu slavu stekao je ostvarenjem “Delikatesna radnja”, dok je u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji ostavio je veliki trag scenografijama u filmovima “Specijalno vaspitanje”, “Miris polјskog cveća”, “Sok od šlјiva”, “Dom za vešanje”, “Andergraund”, “Varljivo leto '68.” i mnogim drugim. Kljaković je nagrađivan mnogobrojnim nagradama, među kojima su Zlatna arena Festivala u Puli, francuska filmska nagrada Cezar, Evropska filmska nagrada za scenografiju u filmu "Delikatesna radnja", a bio je nominovan i za prestižnu nagradu za TV stvaralaštvo Emi - za scenografiju TV filma "Raspućin". Filmovi na kojima radi često prikazuju istorijske epohe iz davne prošlosti, te pružaju dosta mogućnosti Kljakoviću da realizuje velike, impozantne dekore. O ključnim momentima svoje karijere, izazovima posla i ambicijama, govorio je na na konferenciji za novinare, dan nakon svečanog otvaranja Festivala evropskog filma Palić.

Prvi ste scenograf koji je dobitnik ove nagrade. To govori, između ostalog, i o odnosu prema scenografiji u domaćoj kinematografiji. Nadamo se da će ova nagrada nešto da preokrene, tako da se scenografija ceni više.

Filmska scenografija je jedan od važnijih elemenata svakog filma, jedna od najvažnijih karika u tom čitavom procesu proizvodnje. Ali je, nažalost, uvek skrajnuta i gurnuta na margine filmskih dešavanja. To je velika šteta. Da li je to zbog toga što, u temama koje obrađuje domaći film, scenografija ne može da dođe do pravog umetničkog izraza, ili zbog nečeg drugog, to je veliko pitanje.

Dosta toga ste sagradili. Neko bi rekao da ste sagradili mnogo više nego neki ministri i predsednici vlada. Da li se vi osećate kao graditelj?

Filmska scenografija je umetnost za jednokratnu upotrebu. Ona je takva kakva jeste, posle svakog snimanja filma se ruši. Ona ne ostaje dugotrajno. Možda ostane par godina ako je solidnije urađena i ako je filmski objekat veliki, pa se koristi i u nekim drugim filmovima koji dolaze.

Kada dobijete temu koja je toliko daleko od nas, bilo da je to Venecija ili Meka i Medina, kao da završite čitav fakultet na temu epohe. Kako uđete u sve to?

Kada ozbiljan filmski projekat govori o prošlosti koje više nema, onda je priprema za takav posao dosta dugačka i obimna. Koristi se arhivska literatura i građa, sve što može da pomogne da bi se jedna scenografija napravila što realističnije, da bude što više  u funkciji filma. To je dugotrajan proces, zavisno od teme i flmske priče. Nekada se dešavalo da to traje po nekoliko meseci.

Vi ste završili likovnu, a ne Akademiju primenjenih umetnosti.  Da li mislite da biste bili drugačiji scenograf, da je bio obrnut slučaj?

Ne verujem da bi se nešto desilo drugačije. U to vreme, kad sam bio mnogo mlađi, konkurisao sam na grafičkom odseku koji uopšte nije imao kontakt sa filmskom scenografijom i pozorištem. Pošto sam odbijen par puta, konkurisao sam na Likovnoj akademiji i završio je. Ona mi je pružila dosta te likovne slobode. To je vrlo važno za umetnika, da ima odrešene ruke.

Kako izlazite na kraj sa sve češćim zahtevima producenata da se nešto preskoči, da ne mora biti baš istorijski istinito, da će se scenografija nadograditi digitalno? Kako branite svoju profesiju?

Te nove tehnologije koje se sada forsiraju sigurno pomažu scenografiji. Ali ja sam od onih scenografa koji voli pre svega da gradi i da napravi, zato što je spoj realne i digitalne scenografije uvek nekako vidljiv. Tu se gubi karakter i iluzija same slike. Postoji mnogo kompanija koje se bave digitalnim radom, ali su samo jedna ili dve u svetu vrlo dobre i garantuju kvalitet,tako da posle tih intervencija sve izgleda dobro. Ali 99% tih malih firmi koje rade na digitalnoj animaciji, toliko je loše urade da cela iluzija filma pada u vodu. Ja sam od onih scenografa koji voli da gradi. Tako sam radio u svim filmovima i uvek sam se izborio, jer su producenti shvatali da je to bolje i jeftinije.

Šta biste želeli da sagradite na filmu, a da do sada niste imali prilike? Imate li nekih neostvarenih želja?

Ja sam sve svoje želje, na neki način, ispunio. Radio sam dosta ozbiljne filmove i velike scenografije. Uvek priželjkujem velike dekore i pre svega scenografije, filmove i tekstove o vremenu kojeg više nema. Te filmove najviše volim da radim, i nadam se da ću ubuduće samo njih raditi. Ali specijalnih želja nemam, jer mislim da sam dosta toga uradio obuhvatajući praktično sve epohe koje postoje.

Čemu kažete ne, kada dobijete ponudu da radite film?

Ako tekst nije dovoljno inspirativan i nije dovoljno dobar da se može napraviti scenografska nadogradnja, takav film odbijam.

Radili ste sa mnogim velikanima evropskog i svetskog filma. Poslednji je Beri Levinson. Nedavno ste ste završili snimanje filma „Heri Haft“. Šta nam možete reći o tom filmu?
Priča obuhvata period od 1942. godine - nacističku Nemačku, logore, Aušvic, Poljsku... sve do 1963. godine. Sve smo snimali i radili u Budimpešti, nešto malo i u Americi. To je bio pozamašan projekat. Sa Berijem Levinsonom treba raditi. Ne možete ga odbiti, on je veliko ime svetskog filma. Ja sam prezadovoljan onim što sam video, verovatno će film biti gotov do kraja godine.

Da li dobijate ponude iz zemlje i regiona? Ako dobijate, zašto ih ne radite?

Radio sam dosta domaćih filmova sa svim našim eminentnim rediteljima – Goranom Markovićem, Paskaljevićem, Šijanom, Karanovićem, tu je bio i Kusturica, ali to je bilo neko drugo, nevinije vreme. Filmovi su se radili na neki drugi način. Čini mi se da više nema ni takvih ideja, ni takvog prostora, da se scenografski nešto napravi na domaćem filmu. Zato na neki način „izbegavam“ da radim domaći film. Napolju mi se pružaju dobri uslovi, veće šanse za realizaciju pravih filmskih dekora, tako da verovatno zbog toga ne prihvatam ponude.

Kakav je vaš osećaj kada na kraju snimanja sruše dekor, kada nestaje nešto u šta je uložen ogroman trud?

To jeste bolno. Toliko truda uložite, pravite, napravite, sa ekipom svojih ljudi, arhitekata, crtača, direktora, građevinara i svega ostaloga, pogotovu na velikim setovima. Taj poslednji momenat, kad se to sve ruši, i kada dolaze sa buldožerima direktno u dekor, to je vrlo, vrlo bolno.  Ali to je neminovnost filma. Svaki film je takav, i to tako mora da bude. Ja sam svestan toga, ali nikada ne prisustvujem zatvaranju seta. To vam je kao kad bi slikaru isekli platno.