Svetski poznata bluz gitaristkinja i pevačica Ana Popović, u sklopu turneje na kojoj promoviše trostruki album Trilogy, stiže i u svoj rodni grad! Na koncertu, koji organizuje Dom omladine Beograda, u saradnji sa BELEF-om i pod pokroviteljstvom Sekretarijata za kulturu Grada Beograda, nastupiće u petak, 6. jula od 21 čas u Bašti SKC-a. Beogradska publika biće u prilici da uživo čuje najambiciozniji projekat u dosadašnjoj karijeri ove istaknute bluz muzičarke, uz pratnju ritam sekcije iz Teksasa. Ulaznice su dostupne na Blagajni Doma omladine Beograda i preko EVENTIM mreže, po pretprodajnoj ceni od 1200 RSD.

U okviru turneje povodom promocije albuma Trilogy nastupićete 6. jula u bašti SKC-a. Šta beogradska publika može da očekuje na promociji Vašeg najambicioznijeg projekta do sada?

- Sviraćemo muziku sa “Trilogije”, koja nam je donela 23 nove pesme u različitim žanrovima: ‘Morning’ – funk&soul, ‘Mid-day’ – rock&blues, i ‘ Midnight’ – jazz. Kao i nekoliko pesama sa prethodnih albuma. Biće žestok koncert sa mojom fenomenalnom ritam sekcijom iz Teksasa, koja prvi put dolazi u Beograd.
 
Svirate na najvećim festivalima i u najbitnijim koncertnim prostorima širom sveta, ali se redovno vraćate i u Beograd. Šta za Vas znače susreti sa publikom u rodnom gradu?

- Koncert u Beogradu je za mene poseban, jer to je prvenstveno vraćanje mojim korenima. Ljudi koji me znaju od kako sam počela, znaju koliko vremena, truda i energije je uloženo u moj zvuk i nastup, koji se toliko puta menjao i usavršavao tokom godina. Verujem da, takođe, prepoznaju onaj moj prvobitni ‘drive’ – da sviram dobru muziku sa sjajnim muzičarima.
 
Po čemu je za Vas lično “Trilogy” poseban i drugačiji album?

- “Trilogija” je moj najambiciozniji album što se tiče produkcije, a tome svedoči tim od preko 30 muzičara, u samom vrhu muzičke scene, počev od Joe Bonamasse, Robert Randolfa, preko Bernard Purdyja i Delfeayo Marsalisa. Ja sam stoprocentno bila in charge. Lično sam izabrala svakog producenta, muzičara, aranžera, prema stilu i zvuku albuma. Sve do poslednjeg detalja je bio moj izbor. Za svaki od tri albuma stilistički potpuno različitog zvuka, ništa nisam prepuštala slučajnosti. I dala sam sebi odrešene ruke da prema stilu izaberem prave ljude iz tri muzičke meke: Memfisa, Nešvila i Nju Orleansa.
 
Kakva iskustva nosite iz saradnje sa Džo Bonamasom i ostalim muzičkim velikanima sa kojima ste sarađivali na poslednjem albumu?

- Svako od njih je veoma različit, ali svi su vrhunski muzičari i svi daju sebe stoprocentno. Ako si na tom nivou ne otaljavaš stvari. Stojiš iza svake note koju odsviraš.
 
Publika, ali i ljudi iz muzičke industrije sa severnoameričkog kontinenta brzo su prepoznali Vaš talenat. Kako ste se odlučili da se preselite u SAD i tamo nastavite da gradite svoju karijeru?

- To je bio logičan sled događaja. Ništa nisam forsirala, jer dok sam živela u Amsterdamu takođe sam snimala i nastupala u Americi. Mene je Amerika uvek privlačila i inspirisala, i bilo je prirodno da u jednom momentu nemam više šta da tražim u Evropi. Takođe, put do zapadne obale trajao je četiri godine, ali sada se po prvi put zaista osećam kod kuće u Los Anđelesu.
 
Bluz je tipično američka muzika. Koliko je teško nekome ko nije iz Amerike da ostvari intenacionalnu karijeru sa obe strane Atlantika svirajući bluz?

- Izuzetno teško. Tome svedoči podatak da i dalje osim britanskog uticaja, dakle što se kontinentalne Evrope tiče, ne postoji niko ko je bilo šta uradio u Americi. A mnogi su godinama pokušavali. Ja sam pre skoro 20 godina bila nominovana za Američku Bluz nagradu kao prvi muzičar sa teritorije kontinentalne Evrope i to je tako, mislim, ostalo i do danas. Jednostavno, vrlo je teško da te prime i da zaradiš njihovo poštovanje kao bluz muzičar.
 
Da li su Amerikanci skeptični prema neameričkim izvođačima bluz muzike?

- Mislim da neameričkim izvođačima često fali identitet, većina samo kopira Amerikance. Retko se desi da izađu sa nečim zaista drugačijim i pomere stvari. A ako to i nije slučaj, često im akcenat ili pogrešan izbor reči u pesmama ne ide u prilog, što Amerikanci ‘ne kupuju’.
 
Učestvovali ste u Hendrix experience projektu. Kakav je osećaj svirati Hendriksovu muziku? Ima li većeg izazova za nekoga ko svira gitaru?

- Naročito svirati u sklopu takvog line up-a je veliki izazov. Nije stvar samo odsvirati Hendriksa, već odsvirati na svoj način, kada pre i posle tebe takvi gitaristi kao što su Dweezil Zappa ili Zakk Wylde isto to rade. Ja sam se potpuno osećala ‘kod kuće’ na toj turneji i posebna mi je čast bila da predstavljam žene, jer kao i na većini gitarskih festivala i na ovom je bila samo jedna, a godinama pre mene to je bio isključivo muški line up.
 
Ako Brus Springstin za nekoga kaže da je “opako dobar gitarista”, koliko je zahtevno da se novim projektima održava svetska reputacija?

- Sa ili bez Springstina bitno je da se sa novim projektima pomere neke stvari, sa svakim novim albumom pomeram svoje granice i dodajem novi zvuk. Takođe i sa novim albumom, koji ponovo zvuči potpuno drugačije i koji je rezultat saradnje sa četvorostrukim dobitnikom nagrade Grammy, Keb’ Mo’.
 
Odrasli ste u kući u kojoj se slušala i svirala dobra muzika, koju ploču iz kolekcije Vašeg oca najbolje pamtite? Koje ploče iz tog perioda i danas volite da slušate?

- Toliko dobrih ploča je u Milutinovoj kolekciji: Albert King, Collins, Stevie Ray Vaughn, War, Delta blues... I danas slušamo neke od njih kada sam kod kuće i naravno džemujemo kad nam se ukaže prilika. Sada nam se pridružuje i moj sin koji voli da džemuje sa dedom.
 
Koji savet biste dali mladim, talentovanim muzičarima iz Srbije, koji su na početku karijere?

- Ne slušaj savete drugih i radi stvari na svoj način.
 
Kada publika može da očekuje novi album?

- Novi album izlazi 15. septembra.