Kako ste odlučili da Vaš prvi dugometražni igrani film bude S/F, žanr koji je vrlo redak u srpskoj kinematografiji?    

SF je odličan okvir u kome, distancirano od mnogih uslovnosti realizma, mogu da se ispričaju veoma duboke i lične priče praćene nekom širom, socijalnom metaforom. “Ederlezi Rising” je priča o astronautu koji biva primoran da na dugo putovanje putuje sa androidom, suprotnog pola, koji je tu zarad njegovog zadovoljstva. I naš junak može da kalibriše njen karakter uz pomoć softvera. Vremenom naš junak se zaljubljuje u sliku žene koju sam kreira i poželi da od nje napravi pravu osobu, da ukine tu vezanost za softver, tu predvidljivost… i tu nastaju problemi.

Sem estetske izmeštenosti koja je negde očigledna i iz trejlera, “Ederlezi Rising” poseduje tu stilizovanost i u dramskim sekvencama. Iako su dramske sekvence fundametalno melodramske vremenom se stiče utisak da su karakteri u nekoj vrsti meta prostora poput čistilišta. Tako da bismo pre mogli da kažemo da, kako priča napreduje - ceo film gubi kontakt sa realnošću a ne samo glavni lik.
 
Mnogi gledaoci S/F povezuju prvenstveno sa akcijom, neki sa distopijom, dok u Vašem filmu ima i romanse, i to nežne, ima i erotike, ali i intrigantnih antropoloških pitanja. Šta je Vama bilo u fokusu?    

Ideja nam je bila da ispričamo jednu metaforičnu, snovitu ljubavnu priču i da napravimo vizuelno ekspresivan film. Vizuelna ekpresivnost ovog filma je jako bitna jer sem što ga ističe u moru filmova koji se proizvode danas, taj ekspresivni postupak koji je provučen kroz ceo film nosi sa sobom jak emotivni naboj. Film je u svojoj suštini duboko melodramski i nosi veliku dozu nežnosti koja je u antagonizmu sa distopijskim kontekstom u kom se film odvija, a to je rigidna budućnost nalik radikalizovanoj verziji kineskog korpo-komunizma.
 
Dva glavna i gotovo jedina lika – čoveka kosmonauta i androdida sa izgledom lepe mlade žene tumače harizmatični slovenački glumac Sebastijan Kavaca i američka glumica srpskog porekla Džesika Stojadinović Stoya, poznata po, kako se to kaže, filmovima za odrasle, što je privuklo veliku pažnju nekih medija tokom snimanja. Zašto ste napravili takav izbor?    

Stoya je vezana za ovaj projekat od samog početka. Kada smo prvi put razmišljali ko bi bio idealan za ulogu osobe koja to ustvari nije, za ulogu androida koji je tu isključivo zbog zadovoljstva drugog lika, odmah smo shvatili da bi konceptualno Stoya bila idealno rešenje. Sem konceptualne i vizuelne izuzetnosti Stoya se u procesu predpriprema za film, u procesu proba i istraživanja nametnula kao istinski talenat, neko ko u sebi nosi uverljivost naturščika i harizmu ozbiljnog filmskog glumca.

Pošto je glavni karakter Srbin, Jugosloven i ceo univerzum filma je smešten u socijalistički milje, u neku paralelnu stvarnost koja ponajviše podseća na sovjetsku Rusiju, ideja nam je bila da napravimo neku vrstu komunističkog Donald Drejpera. Jednog stamenog, mačo karaktera, koji duboko u sebi ima emotivni disbalans koji potiskuje. I Sebastijan se nametnuo kao odlično rešenje za lik, kao jedan od najboljih i vizuelno najupečatljivijih glumaca iz celog regiona bivše Jugoslavije.
 
Scenario je, prema priči Zorana Neškovića, pisao iskusni Dimitrije Vojnov. Da li ste ga potpuno pratili ili ste nešto menjali tokom snimanja?

Scenario je inspirisan pričom “Predveče se nikako ne može”, koju je napisao Zoran Nešković još davne 1983. godine u tadašnjoj Jugoslaviji. Po sredi je SF priča koja je ustvari duboka metafora pojedinih muško ženskih odnosa, inhibiranosti, odnosa želja, mogućnosti i strahova usred zajedničkog života.

Dimitrije je uradio odličan posao jer je omogućio vrlo jasnu i motivisanu dramsku stukturu koja me je inspirisala i dala veliku umetničku slobodu u tumačenju i adaptaciji.
 
Android Nimani ima sposobnost da uči i čak zadatak da procenjuje psihološko stanje čoveka za potrebe moćne Ederlezi korporacije. U stvarnosti smo sve bliži kontaktu sa veštačkom inteligencijom. Da li Vam to deluje zastrašujuće?      

Ne, mislim da je uvek bolje vreme koje dolazi posle, tako da me budućnost sa svim svojim prednostima i manama ne plaši.
 
Ovaj film donosi pravo uživanje za oči, u čemu zasluge svakako imaju i Vaše studije na Fakultetu primenjenih umetnosti. Da li je nešto građeno od scenografije ili je sve bilo pred zelenim ekranom? Ko je kreirao uzbudljive slike svemira?

U filmu nije korišćen grin skrin uopšte! Najveći deo scenografije je građen i rađene su 3D ekstenzije u scenama izlazaka u svemir. Na vizuelnim efektima su radila tri studija u periodu od preko godinu dana, a to su PRIMER, FRIDE pictures i METAKLINIKA. Mislim da kvalitet vizuelnih efekata leži u tome što smo se konstantno dovijali i pokušavali da rešimo ove kadrove “iz kontre” da pokušamo da zavaramo percepciju, da stvorimo što impresivnije efekte sa jako limitiranim resursima.

Najzaslužniji za vizuelne efekte u filmu je Marko Milanković koji je prepoznao potencijal ovog filma i inicijalno formirao tim izuzetnih artista koji se bavio efektima.
 
Atmosferi mnogo doprinosi muzika Nemanje Mosurovića. Šta ste tražili od njega i kako ste sarađivali sa ostalim članovima ekipe?

Mosurovićeva muzika je jako bitan aspekt, jer film u izvesnoj meri funkcioniše kao "muzički film", ima te pasaže, te delove bez dijaloga koji su akcentovani muzikom i na emotivnom i simboličkom nivou povezani sa radnjom. Članovi autorskog tima su vrlo iskusni filmski radnici sa kojima je bilo zadovoljstvo raditi i teško da mogu da kažem da sam bilo šta od njih zahtevao, više sam, zajedno sa njima, kanalisao njihov beskrajni talenat u pravcu realizacije ovog filma.
 
Film je snimljen na engleskom jeziku. Kakvu posetu očekujete u domaćim bioskopima i kakvi su planovi za plasman na inostrano tržište?

Sa produkcione strane „Ederlezi Rising“ je promišljan u odnosu na globalne parametre iako iza njega u potpunosti stoje domaći autori. Zato kao takav on nalazi mesto u svetskoj ponudi nezavisnih filmova iz žanra SF-a i prepoznat je od američke sales kuće ARCLIGHT koja je zadužena za pregovore sa lokalnim distributerima širom sveta. Nadam se da će film imati bioskopsku distribuciju u regionu tokom godine, tako da je premijera na Festu za sada stvarno jedinstvena prilika da domaća publika vidi film.
 
Da li sada sebe vidite više kao dizajnera ili kao sineastu? Šta Vam znači premijera na Festu?

Ja sam diplomirani ilustrator, profesionalno se bavim dizajnom i srodnim umetničkim disciplinama, a  svoj autorski rad vezujem za skoro sve vrste vizuelnih umetnosti. I ovaj film je jedan od tih ličnih, autorskih radova. Posebno mi je drago što ovaj rad ima i neki tržišni potencijal, što nije toliko često.

Fest je mitološko mesto, tako da se nadam da će se na premijeri filma “dogoditi narod”.