Jakob Bro, danski gitarista i kompozitor, sedmostruki je dobitnik Danish Music Award za najbolji džez album godine i dvostruki laureat The Carl Prize za kompozitora godine. Pre nego što je počeo da svira gitaru, školovao se za trubu, a najraniji kontakt sa muzikom imao je još u detinjstvu, uz oca muzičara. Trio sa kojim će nastupiti na 33. Beogradskom džez festivalu, 26. oktobra u Domu omladine Beograda, smatra svojim kako muzičkim, tako i prijateljskim uspehom. Povodom predstojećeg nastupa, razgovarali smo o njegovom detinjstvu, muzičkim uticajima, školovanju i drugim stvarima koje su ga načinile izuzetnim muzičarem.

Odrasli ste uz oca muzičara, recite nam nešto više o sećanjima na detinjstvo.

- Odrastao sam uz muziku Luja Armstronga, Djuka Elingtona i Kaunta Bejzija, koji su bili veliki heroji mog oca. Naša porodična kuća u kojoj sam odrastao bila je puna raznih muzičkih instrumenata, a moj otac je učio decu iz komšiluka da sviraju. Tako je i okupio svoj big bend, uz koji sam se i ja zainteresovao za muziku.
 
Najpre ste učili da svirate trubu, a potom ste se odlučili za gitaru - kako je došlo do te promene?

- Džimi Hendriks je glavni razlog što sam trubu zamenio gitarom. Mnogo puta mi je truba nedostajala i pomišljao sam da počnem ponovo da je sviram, ali gitara me u potpunosti zaokuplja. Umesto da se prebacujem sa jednog na drugi instument, volim da razmišljam o tome kako sam svoj stil u sviranju trube preneo na sviranje gitare, pre svega u melodijskom pristupu. Tako da, što se mene tiče, ja još uvek sviram oba instrumenta, samo što zvuk dopire iz gitare.
 
Pohađali ste “Royal Academy od Music” u Danskoj, a potom i “Manhattan School of music” u Njujorku. Tokom perioda školovanja šta je bilo Vaše najvažnije iskustvo?

- Prvi važan momenat bio je kada sam sa šesnaest godina odlučio da napustim srednju školu i ozbiljno se posvetim muzici. Godinu dana kasnije primljen sam na "Royal Academy of Music" u Orhusu (Aarhus) u Danskoj. Sledeći veoma važan trenutak bio je kada su mi John Abercrombie, Michael Brecker i Danilo Perez u isto vreme, iste večeri, rekli da bi trebalo da odem u SAD i tamo nastavim školovanje. U tom trenutku sam imao osamnaest godina. Odlučio sam da prekinem studije muzike u Danskoj i otišao sam u Boston, na "Berklee College of Music". Najvažnije što mi se tamo desilo bio je susret sa Georgeom Garzoneom, sa kojim sam više puta svirao, snimao, išao na turneje. Nekako u isto vreme sam upoznao i Kurta Rosenwinkela, koji mi je rekao da bi se rado družio sa mnom u Njujorku, kad god budem želeo. Tako sam ponovo prekinuo studije i iz Bostona se preselio u Njujork, gde sam se školovao naredna tri semestra. Ipak, najvažnija škola koju sam prošao u Njujorku bila je druženje sa Benom Streetom, koji je u to vreme bio cimer sa Markom Turnerom. Ben me je upoznao sa mnogim mojim herojima, među kojim su Andrew D’Angelo, Chris Cheek, Larry Grenadier, Ethan Iverson, Jeff Williams, Jeff Ballard, Ben Perowsky, Reid Anderson i mnogi drugi. Preseljenje u Njujork zato smatram još jednim od veoma značajnih momenata u životu.

Jednom prilikom ste izjavili da se se divite klasičnoj muzici, da li Vam ona predstavlja i inspiraciju u stvaralaštvu?

- Volim sve vrste muzike, trenutno slušam Sakamotov album "Async", koji je komponovao inspirisan idejom da kreira muziku za izmišnjeni film reditelja Tarkovskog. Slušam Baha, horsku muziku ("Messiaen O Sacrum" između ostalog), pratim rad danskog kompozitora Per Nørgårda. Sve ono što slušam i što mi se dopada utiče na muziku koju i sam stvaram.
 
Na 33. Beogradskom džez festivalu predstavićete Trio, u kojem svirate sa Tomasom Morganom (Thomas Morgan) i Džoi Baronom (Joey Baron). Recite nam nešto više o ovom sastavu.

- Džoija sam upoznao pre desetak godina, kada smo svirali na jednom koncertu sa Tomažem Stankom u Poljskoj. Otprilike u isto vreme sreo sam Tomasa na jednom snimanju u Njujorku. Kao trio smo se okupili 2013. godine, prvi album "Streams" smo snimili 2015, a objavili 2016. za ECM. Drugi album smo snimili uživo ove godine u Jazz Standardu u Njujorku, i biće objavljen 2018. takođe za ECM. Volim Džoija i Tomasa i veoma sam zahvalan, i kao čovek i kao muzičar, što imamo zajednički bend.

Kako izgleda kreativni proces Jakob Bro Trija?

- Želim da Džoi i Tomas budu potpuno slobodni u našoj muzici. Mislim da je to ono što je specifično u vezi sa muzikom koju zajednički stvaramo. Činjenica da svako od nas može da bude ono što jeste u okviru jednostavnih kompozicijskih okvira koje postavim. U principu, ja donosim materijal za kompoziciju, postavim njene skice i onda zajednički razvijamo muziku na licu mesta.

Šta publika može da očekuje od vašeg predstojećeg nastupa na Beogradskom džez festivalu?
 
- Naš trio uvek je spreman na "rizik", ostajemo dosledni onome što čujemo i idejama koje iskrsnu tokom našeg koncerta. Ne izlazimo na scenu sa prethodno pripremljenom idejom kako želimo da naše pesme zvuče. Kada sam na turneji ne upoređujem koncerte koje smo odsvirali, iako, naravno, uvek ima onih za koje mislim da su bili bolji od drugih. Ono što me suštinski zanima jeste da svake večeri kada izađemo na binu sledimo svoje uši i svoja srca. Između ostalih nagrada i priznanja, sedam puta se osvojili

Danish Music Award (ekvivalent Gremiju), za najbolji džez i crossover album godine, dva puta ste bili laureat priznanja "The Carl Prize" za kompozitora godine. Koliko Vam ovakva priznanja znače?

- Dobra stvar sa nagradama je što mogu da posluže kao sredstvo za skretanje pažnje šire javnosti ne samo na moj rad, već i generalno na džez i impovizovanu muziku.
 
Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “DŽEZ VIZIJE”. Kakve su Vaše vizije džeza za budućnost?
 
- Kao što je Albert Ayler rekao, muzika je isceljujuća snaga Univerzuma... Verujem da je tako.
 
Koncert Jakob Bro Trija, u okviru 33. Beogradskog džez festivala, realizovan je uz podršku Ambasade Danske u Beogradu.

Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.