Pozivam Vas na izlozbu slika Mihaela Milunovica pod nazivom Senke sveta. Cetvrtak 11.10.2012. u Galeriji gradske opstine Vracar. SENKE SVETA: “Majkl Klajn, 52-godišnji direktor, poznatiji kao Kralj Kućnih Uređaja, isključuje svetla u svojoj prostranoj kancelariji, odlazi privatnim liftom na vetroviti krov kompanije koja liči na tvrđavu i hvata noćni prevoz po gradu - helikopter...
Krupni telohranitelji vode Klajna do zatamljene kabine tamno plavog helikoptera “Agusta A119 Koala”, koji za nekoliko trenutaka poleće pridružujući se drugim vazduhoplovnim limuzinama i nestaje na maglovitom horizontu. Klajn je jedan od stotine novih korisnika helikoptera u Sao Paolu, četvrtoj po veličini svetskoj metropoli, gde bogati i moćni borave visoko iznad razbuktalih gradskih nedaća.” Tako novinar Washington Posta Anthony Faiola započinje svoju reportažu o sao paolskoj zatvorenoj komuni “Alphaville”, staništu privilegovanih, za čiju su sigurnost zadužene električne ograde, video nadzori i privatna armija od preko hiljadu ljudi. Strah od brutalnih ubistava i otmica nagnao je bogate stanovnike ovog brazilskog grada da ograniče svoje živote na najčudnije načine, stvarajući male, ušuškane, dobro čuvane oaze, koje postaju sve prisutnija forma urbanog života razvijenih zemalja. Pre deceniju u Sao Paolu je bilo oko million ljudi u preko tri stotine ovakvih utvrđenih zajednica, koje su, želeći da izbegnu nesigurnosti realnog, napravile dobro organizovane i zaštićene paralelne svetove. Kroz istoriju, elite su uvek ograđivale svoj prostor radi protekcije i bezbednosti, uspostavljajući jasne granice prema onom što je moglo da ugrozi njihov konstruisani raj. Brojni su i istorisjki primeri stvaranja savršenih društvenih okruženja i sistema. Neka su dugo osptajala, na kraju se gušeći u svojoj ekskluzivnosti, rigidno kontrolisanoj i održavanoj surovim pravilima, zakonima, prohibicijama i kaznama. Strah od remetilačkog učinio je da zapadno društvo, naročito poslednjih deset godina, fortifikuje svoj način života i vrednosti nizom preventivnih i poošternih političkih, ekonomskih, vojnih i amdinistrativnih mera, uz konstantno praćenje i nadgledanje svih mogućih faktora destabilizacije. Opet kroz istoriju, svaki vid uređenosti regulisane zakonima, standardima, kodeksima, konvencijama ili nametnute silom „izrodio“ je para-strukture i aktivnosti kojima se izbegavaju/subverziraju njene restrikcije/kontrole ili prkosi njenim sankcijama. Istina, davna i bliska prošlost beleže i to da su se usluge para-entiteta često koristile za očuvanje zvaničnih državnih, političkih, ekonomskih poredaka. Početkom devedesetih godina prošlog veka francuski geograf Roger Brunet uvodi u društvenu geografiju kontraverzni pojam „anti-svet“ da označi pre svega mesta i teritorije na kojima se odvijaju ilegalne aktivnosti ili aktivnosti koje ne ispunjavaju uobičajene standarde (prostori organizovanog kriminala, prostitucije, human traffiking-a, slamovi, sekte, marginalizovane komune, ali i, iako legalne, još uvek ograničene zone kockarnica, „poreskih rajeva“, detencije...). Brunet-ova definicija „anti-sveta“ kao tajnovitog i od „regularnog“ sveta odvojenog mesta, dočekana je od mnogih sa kritikama zbog preterane simplifikacije i prenebregavanja činjenice (često mesto kontradiktornosti u Brunet-ovoj tezi) da devijantnost, marginalnost i iregularnost čine različitost i kompleksnost sveta koji nas okružuje. Iako nisu zaživela u naučnim krugovima Brunet-ova razmišljanja ostaju intrigantno polje za razmatranje i razumevanje brojnih lica i naličja realnosti i mutacija njihovog odnosa.
Posmatrajući novu slikarsku produkciju Mihaela Milunovića, ali i njegov prethodni rad sve gore pomenuto čini se razložnim uvodom pre svega što ključnu tačku umetničke prakse, kako je to dobro primetio u jednom tekstu francuski istoričar umetnosti Damien Sausset, čini upravo realnost, sa svim njenim krajnostima, protivrečnostima, apsurdnostima i začudnostima. Intrigiranost onim skrivenim, senovitim, kriptičnim mehanizmima pojavnog sveta, inicirala ga je u istraživanje reona van granica utvrđenih raznim konvencijama, u pronicanje naličja dekora savremenog života spretno izdizajniranog, nametnutog, manipulisanog od strane raznih ideologija. Na toj ekspediciji Milunović temeljno proučava najrazličitija polja društvene istorije, militaristike, naučnog inžinjeringa, detaljno upoznaje mitove, heraldiku, supkulturu, svetove pop kulture, mass medija, stripa, advertajzinga... Rezultat je suptilno subverzivno demaskiranje političkih i ideoloških sistema, nesvakidašnje vizuelne beleške u kojima autor prepiliće različite vrste referenci, kreirajući autentične narative, čija sugestivnost i snaga svoj izvor nalaze u tenzičnoj konfrontaciji, u rearanžmanu potencijala, simbolike, vrednosti i konteksta događaja, situacija, slikovnih sadržaja koje eksploatiše. Svojevrsne alegorije kolektivnog iskustva, doživljaja i saznanja o svetu, Milunovićeva dela često posmatrača suočavaju sa zbunjujućim, uznemirujućim vizuelnim predstavama provokativnim za dalje odgonetanje njihovih poruka o vidljivim i nevidljivim procesima stvarnosti. Umetnikovi radovi funkcionišu kao minijaturni univerzumi, reflektujući drame aktuelnih globalnih društveno političkih i ekonomskih odnosa, konfuziju i krizu etičkih vrednosti, kolektivnu psihozu i strepnju o daljoj sudbini ljudske zajednice sve nemoćnijoj u pružanju otpora sopstvenim željama, hirovima i fantazijama.
U najnovijoj Milunovićevoj seriji slika vrsna impelmentacija njegovog širokog spektra znanja i interesovanja još jednom donosi autentične vizuelne celine. Na snazi su ponovo Milunovićevi zapleti divergentnih ikonografskih sistema, začudni narativi kao snažne metafore o brojnim realnostima današnjice. Reference na sopstvenu umetničku produkciju, jasne aluzije na oniričku atmosferu metafizičkog slikarstva, magični realizam, puste, melanholične eksterijere Edvarda Hopera, SF, pulp i stripovsku estetiku, ekonomsko-političko propagandnu imažineriju proteklog veka, slivaju se na Milunovićevim slikama u snoliku viziju uvodeći posmatrača u priču o naličju dičnih simbola civilizacijskog progresa. Pred nama su dela koja traže da zaboravimo konvencionalne sadržaje, uobičajene perspektive, da u jukstapoziciji vizuelnih fragmenata i njihovih konotacija otkrivamo skrivena značenja i drugačiju povezanost sveta. Milunovićev hibrid univerzum je mesto čudne slobode, refleksija nepregledne fantazmogoričnosti savremenog. Razvivši vizuelni vokabular koji odražava sa jedne strane carstvo naših želja i potreba, a sa druge zastrašujuću dimenziju političke, ekonomske manipulacije i ideološke infiltracije u društveni život, Milunović u upečatljivim likovnim predstavama naglašava svu složenost i kontradiktornost njihovih odnosa. Umetnikova konstantna zaintrigiranost onim manje vidljivim, dislociranim mehanizmima funkcionisanja našeg svakodnevnog okruženja, stalno preplitanje fikcije i realnosti, ostaju na aktuelnim slikama Milunovićevo već prepoznatljivo sofisticirano, ali snažno sredstvo društvene i političke kritike. Velikog formata, koloritne, ove slike se doživljavaju na vrlo intezivan način i ispituju sa velikom radoznalošću, na isti onaj način na koji umetnik pristupa svetu kao „nepoznatoj zemlji“ njegovom nesagledivom prostranstvu antagonizama koji ga čine toliko uzbudljivim i inspirativnim.
BIO // Mihael Milunović
Rođen 1967 u Beogradu (Srbija). Državljanin Francuske I Srbije. Živi I radi između Pariza I Beograda. Dilpomirao na odseku slikarstva u klasi Prof. M. Antonovića na Fakultetu Likovnih Umetnosti 1992. Magistrirao na istom fakultetu 1995. Specijalizirao slikarstvo u klasi Prof. V. Veličkovića na l’Ecole Nationale Supérieure des Beaux-Arts de Paris 1995-1996.
Nagrade:
Lauréat nagrade Fondacije P.A.Renoir (Francuska) za 1997.
Otkupna nagrada XVIII Memorijala Nadežde Petrović (Serbija) 1994
