Raša Todosijević je, do sada, u svom umetničkom radu realizovao crteže, slike, grafike, kolaže, skulpture, objekte, instalacije, performanse, video radove, plakate, programske tekstove i priče, pa i grupne izložbe (od “Umetnost, Ironija, itd” do “Privatno-Javno”).
U katalogu: “Velike južne predstave” (SKC Beograd, 1980) Ješa Denegri to tumači kao rezultat strategije „nomadskog ponašanja“, i to „sa ciljem zauzimanja što šireg područja ispoljavanja vlastitih ideja, stavova i pogleda, pri čemu se svesno više ne vodi računa o zahtevima za homogenošću stila kao osnovne prepoznatljive oznake nekog autorskog opredeljenja „. Kakvo mesto rad sa pokrenim slikama zauzima u jednom takvom opusu biće tema razvogora na Filmforumu u SKCu, u utorak, 4. septembra u 20.30. Polazna tačka za razgovor biće projekat „Was ist Kunst?“, u okviru koga je Todosijević realizovao tri verzije istoimenog video-peformansa.
„Was ist Kunst?“ kao video rad, u svojoj prvoj verziji („Was ist Kunst, Patrizia Hennings?“), nastao je kao video-performans u produkciji Galerije Krizinger iz Insbruka, u mesto Brdo u Istri, u periodu od 1. do 9. oktobra 1976. Kasnije su nastale još dve njegove video verzije, a više puta je izvođen i kao performans, na primer na Pariskom bijenalu mladih 1977, pa u Galerija Sretna Nova Umetnost, te iste godine, pa , pod nazivom „Was ist Kunst? – Zabranjeno pušenje“, u Galeriji Mospan, Varšava, 1978, kao „Was ist Kunst, Malgožata?“ na Internacionalnm festival u pod nazivom Perfomance & Body, u Galerji Labirint u Lublinu, 1978, pa ,kao „Was ist Kunst?“, na Internacionalnim performans susretima u SKCu 1978 i u Osterrichischer Kunstverenin u Beču, na Internacionales performance festival, 1978... U svom tekstu u katalogu „Nova umetnost u Srbiji, Pojedinci, grupe pojave, 1970-1980“ (MSU Beograd, MSU Zagreba i Galeriji umetnosti u Prištini, 1983), Ješa Denegri tvrdi da je taj rad preloman za Todosijevićevu strategiju kao umetnika. Ovim radom Todosijević se odvaja od principa „proglašenja (nominacije umesto formulacije) umetničkog dela“ , koji je, po Denegriju, on primenjivao u performansima pod nazivom „Odluka kao umetnost“, da bi počeo je da primenjuje „upitnu formu izjašnjavanja o prirodi umetnosti, tvrdeći pri tome da sam način na koji umetik postavlja pitanje o umetnosti jeste umetničko delo“.
U istom tekstu Denegri navodi citat iz Todosijevićevog makar do tada neobjavljenog teksta, u kome stoji da su „performansi pod nazivom „Was ist Kunst?“ politički performansi u najširem smislu te reči - ne umetnost u službi politike nego umetnost koja društveni performans sublimira u jedan umetnički performans naglašavajući u tom sublimiranju neke karakteristike društvenog događanja, fenomena psihologije masa, demagogije jezika, stalnog ponavljanja – u jednom katarzičnom naglašavanju. Dejan Sretenović, u tekstu u katalogu Todosijevićeve retrospektive u MSUB (MSUB, Beograd 2002), tvrdi da je taj performans „delo čvrsto ukotvljeno u objektivnosti fizičke akcije, proizvodnji a ne simulaciji nasilničkih akata“, i tu polemiše sa Denegrijem. Šolhamer u katalogu za Todosiejvićevu izložbu na Bijenalu u Veneciji (MSUV, Novi Sad, 2011), to nasilje tretira i u odnosu na potencijalnog posmatrača, koji, po njemu, biva doveden u „jedan identifikacioni konflikt: oni su mučitelji modela i ujedno umetnika, jer on neurotično očajava nad pitanjem koje postavlja“. Umetnik je u radu prisutan glasom, koje je vrlo ekspresivan, iako je u komandnom tonu, i takvo mučenje samog umetnika se može u njemu čuti... I,konačno, Branko Dimitrijević je u katalogu/knjizi „Video umetnosti u Srbiji“ (SCCA, Beograd 1999) iznosi svoju verziju odnosa tog nasilja spram posmatrača, baveći se videom i načinom na koji je kroz njega performans predstavljen, naglašavajući sledeće: „klaustofobično kadriranje performansa čiji je efekat intimidacije i agresivnosti pojačan statičnošću kamere; kritička intonacija u odnosu na poimanje umetnosti i njenu ideološku matricu, naglašena j emedijskim trajanjem koji čini događaj opresivnijim za gledaoca putem real-time prenošenja.“
