Izložba Mirjane Bobe Stojadinović se otvara 08. maja u 19 časova u Galeriji ULUS, a za vreme izložbe biće upriličeni razni prateći programi kao i jedno autorko vođenje kroz izložbu, zakazano za 16. maj od 18 časova, zatim tri kustoska vođenja kroz izložbu zakazana za: 11. maj u 12h uz vođenje Miroslava Karića - Razgovori sa prostorima; 18. maj od 12h uz vođenje Gordane Belić - Prostor kao misaoni i psihološki eksperiment; i u utorak 21. maja u 18h uz vođenje Zorana Erića - Prostori / teritorije / relacije u radu Mirjane Bobe Stojadinović. Izložba se zatvara 25.05. u 12h, uz još jedno vođenje.

Reč umetnice: Moj profesionalni umetnički rad započeo je samostalnim predstavljanjem 1998. godine u galeriji Studentskog kulturnog centra u Beogradu na drugoj godini studija Fakulteta likovnih umetnosti, na poziv Biljane Tomić. Tema te izložbe bila su četiri „moja” grada: Beograd u kome sam rođena, Sombor odakle je moj tata, Sofija odakle je moja mama i Herceg Novi u kome smo porodično često provodili leta. Ova četiri grada mapirana su uličnim kockama koje sam intuitivno  rikupljala godinama. Nasuprot svake kocke nalazila se zbirka nađenih dvodimenzionalnih predmeta, mojih crteža i tekstova koji su se odnosili na svaki grad, a ambijent je bio ispunjen gradskim zvukovima, tonovima, bukom, koje sam, takođe intuitivno, snimala u svakom od ovih mesta tokom niza godina.
 
Kako sam tek nedavno prepoznala, moj sav dalji umetnički rad odvijao se u ovim tematsko-izvedbenim okvirima: istraživanja gradova, putovanja, lične pripadnosti i neprekidnog uspostavljanja odnosa, korišćenje veoma različitih materijala, umetničkh tehnika, kao i zvukova, što je sve bio materijal koje sam uobličavala u prostorni ambijent često tek na licu mesta u galeriji.
 
U okviru izložbe Mestopriča predstavljam devet radova koji su za mene čvorišta u kojima osećam da sam zaokružila misaone i izvedbene procese u poslednjih 25 godina, od prve samostalne izložbe 1998. godine. Mestopriča je osvrt na moj dosadašnji umetnički rad, ili ono što se u stručnoj terminologiji naziva poluživotna retrospektiva. Već nekoliko godina istražujem kontekst savremene likovne (vizuelne) umetničke produkcije ovog perioda u Srbiji, pa sam na osnovu tog istraživanja dobila potisak da sagledam i sopstveni rad iz ovog perioda: odakle sam krenula, šta je urađeno, u kom kontekstu. Možda ta potreba da se prepoznaju i imenuju fenomeni koji su obeležili ovo smutno vreme dolazi i iz, za mene, jasne potrebe da se okonča društveno turbulentni tridesetogodišnji period od početka devedesetih godina 20. veka. Osećam potrebu da razumem šta je bilo da bih mogla da nagovestim šta može da bude, nadam se nešto  drugačije.
 
Formiran u destabilizovanom društvenom poretku, moj svet ne funkcioniše u okvirima koji su zadati ili koji se podrazumevaju, već podstiče pitanja o mreži odnosa. Kroz umetnički rad bavim se prostorom i načinima na koje prostor stupa u interakciju i omogućuje kreativne, društvene i političke frekvencije svakodnevice. Prostor koristim kao način izražavanja i za intervencije, često produkujući radove specifično za vangalerijske ambijente. Moja praksa ukorenjena je u iskustvu neposrednog okruženja. Uvek sam u potrazi za specifičnošću konteksta i idiosinkratičnošću ljudskog iskustva. Osnovna materijalna sredstva koja koristim u radu su fotografija, tekst, zvuk, glas i svetlost i njihovi skulpturalni kvaliteti, koji zajedno oblikuju situaciju u prostoru. Zanima me rad sa i za ograničeni broj publike, eksperimentišući sa načinima na koje iskustvo može da se podeli.

Moje viđenje dosadašnjeg rada odnosi se na percepciju umetničkog gesta koji nije materijalno postojan, međutim koji je otvarao džepove slobode za prostorno-iskustveni eksperiment kao i razmenu/deljenje iskustva sa publikom. Mreža odnosa (ličnih, prostornih, društvenih) osnovna su tematska okosnica mog rada. Ovom izložbom želela sam da i sama sagledam svoj rad u celini, da vidim trajektorije koje je on pravio kroz vreme i prostor. Na izvestan način, oslobađanjebalasta prošlog vraća me na početak. Posebno mi je zadovoljstvo da ovu izložbu realizujem u kontekstu ULUS-a, tu gde umetnici otvaraju vrata drugim umetnicima. Sa sužavanjem polja umetnosti u globalnim (pa onda i lokalnim) okvirima, i usmeravanjem polja kulture na privredne okvire, prostor koji ULUS otvara jeste oaza za intelektualnu, senzornu i emotivnu razmenu i nadogradnju.
 
U pripremi izložbe:

2004. – Senke crvenih ljudi (serija radova Senke, 2001–2004.) [crtež reprodukovan u materijalu u javnom prostoru]
2006. – Galerija [intervencija u izlagačkom prostoru]
2008. – Procep u celini [višekanalna video i slajd-projekcija i objekti]
2008–2011. – Zastava [tkanina, dokumentarna fotografija, tekst]
2009. – Stan [intervencija u prostoru nenaseljenog stana]
2011. – Rez [serija dokumentarnih fotografija kao društveni komentar]
2012. – Biblioteka [pokretni interaktivni objekat]
2012. – Vodič kroz izložbe i gradove [zvučni vodič]
2021. – Lutalaštvo [priče i fotografije i priče]
 
Mirjana Boba Stojadinović (1977, Beograd) diplomirala slikarstvo (2002) i magirstrirala crtež (2006) na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, potom magistrirala likovnu umetnost na Institutu Pit Cvart u Roterdamu, Holandija i Fakultetu umetnosti u Plimutu, Velika Britanija (2008). Samostalno je od 1998. godine izlagala u galerijama u Beogradu (SKC, DOB [tri puta], Remont [više puta], FLU, Reks, Magacin MKM, Galerija Kolarca), Somboru (Galerija KC Laza Kostić), Zrenjaninu (Savremena galerija), Čačku (Umetnička galerija Nadežda Petrović), Kragujevcu (SKC), Cetinju (Galerija DADO, Narodni muzej CG) i Zagrebu (Centar za suvremenu umjetnost). Osmislila, organizovala i učestvovala u brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu (Holandija, Italija, Nemačka, Hrvatska).

Dobitnica nagrade galerije 25. Memorijala Nadežde Petrović (2010). Bila je u najužem izboru za nagrade Doma kulture Studentski grad za najbolju nefikcijsku knjigu u 2021. godini; „Lazar Trifunović“ za likovnu kritiku za 2021. godinu; POHVALA za doprinos pojedinaca sceni savremene vizuelne umetnosti u Srbiji (2019); Promotieprijs Award 2008, Roterdam, Holandija. Njeni radovi su u kolekcijama Muzeja savremene umetnosti Beograd, Telenor kolekcije srpske savremene umetnosti, Savremene galerije Zrenjanin, Narodnog muzeja Crne Gore/Cetinje, Umetničke galerije Nadežda Petrović, i drugim javnim i privatnim kolekcijama. Takođe se bavi produkcijom polja savremene kulture. Jedna je od osnivača Udruženja umetnika DEZ ORG (2007–2012), a samostalno je vodila Udruženje umetnika Frekvencija (2013–2019). Autor je i realizator foruma UMETNIK KAO PUBLIKA (2010–2016). Jedna je od osnivača magazina za nezavisnu kulturu MANEK (2013). Kurirala je beogradsko izdanje transnacionalnog projekta AKTOPOLIS. Umetnost akcije Gete-instituta, sa lokalnim nazivom „FORMALNO NEFORMALNA. Beogradska samoorganizovana kulturna  rodukcija” (2015–2017).
Od 2018. do 2023. godine sarađivala je sa Redakcijom kulture Radio Beograda 2 (RTS) za oblast savremene vizuelne umetnosti, 2022–2023. godine sarađivala je sa KCB kao koordinator za odnose sa javnošću (uključujuči 59. Oktobarski salon), od novembra 2023. zaposlena je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu na poslovima arhive i odnosa sa javnošću.

Ljudi koji su ostavili neizbrisiv trag u mom profesionalnom formiranju su Svetlana Knežević, Biljana Tomić, Mrđan Bajić, Dragan Jovanović, Zoran Todorović, Darka Radosavljević Vasiljević, Bacači Sjenki (Boris Bakal, Katarina Pejović), Milica Tomić, Anke Bangma, Jan Fervort (Verwoert), Lizbet (Liesbeth) Bik.

foto Promo iz arhive umetnice