Definisana malim fizičkim prostorom i velikom radoznalošću, galerija Drina je mesto esencija. Naše izložbe - ponekad duži pogled u delo jednog umetnika, ponekad razgovor između autora - pakuju dosta nijanse i gracioznosti, snage i strasti u svojih pet nesavršenih zidova. Da parafraziramo Ursulu K. Le Guin, mi nemamo vremena za gubljenje i stoga moramo misliti na ono što je najvažnije. Stoga je postavka kao što je Radikalna Mekoća izazov da se progovori sažeto i sa maksimumom jasnoće i upečatljivosti. Izložba se otvara 09.02. i traje do 17.03. u galeriji Drina i posvećena je sećanju na Ursulu K. Le Guin (21.10.1929 - 22.01.2018.)
Radikalna Mekoća je stecište polazišta u četiri narativa. Četiri umetnice predstavljaju četiri strane kompasa, a mapa je vaša žeđ za istraživanjem često sakrivenih aspekata sveta. Izazov za umetnice Oliveru Parlić, Miu Ćuk, Valentinu Savić i Marijanu Ćurčić bio je da zadaju pravac kroz temperovani objekat - tu živu-neživu stvar - i kroz proces koji zgušnjava stvarnost i inicira empatiju, nežnost, oštrinu i humor. Izazov za kustosa je dozvoliti priči da nesputano teče, evokativno i elokventno, u četiri smera koji se susreću u prostoru liminalne materijalnosti.
U svetu (još uvek) prevashodno muško orijentisanog skulptorskog objekta, materijali ove postavke se samosvesno javljaju kao meki i ženstveni. Ručno livene lizalice Marijane Ćurčić (1987) u koje umetnica pohranjuje insekte (uvek pronađene, nikad namerno ubijene) u grobnice od svetlucavog šećera su osmišljene kao svečanost i invokacija, poput gesta zahvalnosti kojim se u Japanu polomljene igle ostavljaju u za to namenjene jastučiće u Šinto hramovima, u znak zahvalnosti i priznanja da ni jedna stvar nije isuviše mala da bi se smatrala beskorisnom. Ali ovo mesto odmora nije ni bezazleno ni permanentno: šećer je koncentrovana esencija koja može biti i otrov. Viktorijanci devetnaestog veka su silom prilika otkrili da se u masovno proizvedenim bombonama mogu izmešati šećer i arsenik. Danas znamo da šećer intenzivira upalne procese i hrani neke bolesti - a ipak se i dalje smatra ukusom nevinosti.
Zavodljiva, neglazirana i pozlaćena keramika Valentine Savić (1970) polazi od profanih objekata svakodnevice (kao što su menstrualni ulošci) i pretvara ih u behar na šaljivim i neobičnim vazama. Savićevoj je blizak jezik rodne umetnosti, tako da s lakoćom igra ping-pong sa svojim prethodnicama: keramička instalacija Network (2016), Večera za Bunjuela (2016) ili performans Proždrljivost (2017) su mogući samo posle Džudi Čikago, Eve Hese, Luiz Buržoa ili Helen Čedvik, pa ipak, njeni radovi nastavljaju sopstveno istraživanje narativa i materijalnosti. Vaze i predimenzionirane pudrijere pokušavaju da razmrse alijenirani odnos sadržaja i one koja sadrži, paralelnog othranjivanja sopstvenog postojanja i podrške postojanju drugoga; nežnost i strah majčinstva [i] kreativnosti; pokušaj da se postane više kroz oduzimanje sadržaja.
Vizuelne sekvence Olivere Parlić (1971) vode u drugom pravcu. Diskretni i tajnoviti, njeni predmeti uzvraćaju eho melanholične empatije prema vremenu provedenom iznad raznih posuda, ispred ogledala, raščešljavajući kosu na budoarskim stolicama u dugim satima pripreme i čekanja. Ako su nam skulpture Rejčel Vajtrid pokazale prostore koji su nam ostajali nepoznati odlivajući ih u opipljive objekte, Parlićeva čini vreme provedeno oko određenih objekata opipljivim kroz preciznost detalja koji obuhvataju uhvaćene emocije. U njenim sporim (ali ne i statičnim) objektima habitat i imaginacija miroljubivo koegzistiraju na istom prostoru, zauzeti nekim praktičnim zadatkom koji se oteo kontroli, poput melodije koja nas vraća u sećanje. To nisu "mašine sa dušama", već duše nastale iz empatije za sve oblike živih i neživih stvari.
Na kraju, kroz fragment instalacije Brod koji je potonuo iznutra (prvi put u celosti prikazane u galeriji Artget u Kulturnom centru Beograda 2017. godine uz kustosiranje Miroslava Karića i Slađane Petrović Varagić), umetnica Mia Ćuk (1988) evocira ono što nam izmiče uspostavljajući slikovnu petlju koja podseća na eksperiment. Umetnica hvata projektovanu nefiksiranu slajd fotografiju u kutiju namenjenu arhiviranju samih slajdova, stimulišući percepciju procesa i dajući na ovaj način otisak nevidljive mehanike fotografije. Instalacija, koja se javlja kao javni spomenik zastareloj intimnoj dokolici projektovanja slajdova, je suštinski o objektu koji možda nikada nije ni postojao. Što je slabiji naš fokus na vizuelni otisak, to je jača svest o postojanju interpretativnih mehanizama koji utiču na ono šta vidimo i na ono što na kraju spoznajemo kao kontradikcije između meditativnog i arhivskog prostora: bunar u kom se muti slika meseca i stih koji pokušava da ga opiše.
Sve četiri umetnice poseduju duhovitost i dobru dozu kritičnosti prema neujednačenim stazama koje vode ka identitetu, otuđenju i drugom/drugima. Njihovi radikalno razigrani objekti odražavaju zamršenost mašte bez koje ne može opstati saosećanje i nada - a to je dovoljno za razmišljanje.
Aleksandra Lazar, kustos, direktor galerije Drina
