Otvaranje izložbe u utorak, 08. septembra u 19:00 u Galeriji DOB-a - U poodmakloj tehnološkoj eri svako posezanje manuelnim može se videti kao neka vrsta ako ne protesta, onda barem rezervisanosti u odnosu na sveopštu lakoću digitalnog, user friendly sveta. Radovi Stefana Tasića i Luke Tripkovića uz takvo opredeljenje nose i naglašeno odustajanje od raznobojnog univerzuma, gotovo asketsko svođenje na grizaj (u slikama), to jest grafit (u crtežima).
Na onaj način na koji danas snimljene crno-bele fotografije ili igrani filmovi svesno evociraju neka davna vremena, vremena sa patinom, i radovi ove dvojice umetnika – barem na prvi pogled – računaju sa igrom nazvanom „retro“. Ali to je varka, u podtekstu izloženih crteža i slika stoje (između ostalog) i znanja stečena u informatičkoj sferi, predlošci posredovani digitalizovanom fotografijom i računarom... To su, dakle, konceptualni kolaži podešeni da stvore utisak starovremenskog, analognog pristupa. U tom i takvom svetu, prividno sređenom i lišenom trauma, nalaze se, međutim, koreni svih nedoumica koje razdiru naše vreme. Svi oni činioci koji uslovljavaju našu današnju nesigurnost, našu bojazan od skorašnjeg rasprskavanja globalnog poretka koji – čini nam se – opstaje i pretrajava po nekoj vrsti inercije, začeti su kao malena čvorišta, embrioni, iskliznuća... baš u tim sada davnim vremenima sveopšteg epohalnog spokoja.
Slika na kojoj je Stefan Tasić „uvezao“ više svojih interesovanja prikazuje Maksimilijana Faktoroviča, patrijarha sveprisutne veštine kozmetičke, poznatijeg pod nom de plume Max Factor. U potrazi za idealom lepote koji će potom biti multiplikovan na filmskoj traci ovaj poljski emigrant, osnivač imperije ulepšavanja i korekcija, neka vrsta praoca današnje post-humane epohe u kojoj sveštenike zamenjuju plastični hirurzi, koristio je „kalibrator lepote“, spravu koja (kao i mnogo toga što se koristi u industriji lepote) neodoljivo podseća na alate za mučenje. Pred Tasićevom slikom koja je u osnovi nedvosmisleni citat, posmatrač je zbunjen – nije sasvim jasno da li se to merenje obavlja u nekakvom Lombrozovskom cilju. Tu sumnju podupiru i čudno izobličene lobanje koje kao pattern lebde „ispred“ prizora i daju ritam celom prizoru. Lobanje ovde nisu samo memento mori već služe kao ulaznica u lavirint pitanja o lepoti, rasi, zastranjenjima istorije...
Crteže velikih formata Luke Tripkovića takođe obeležava izvesna lebdeća dvosmislenost. U napuštene prostore njegovih ranijih prostora sada su se uselili ljudi. Oni su zauzeli središnje, dominantne pozicije u okviru kadra. Na većini radova „pozadinu“ čini minuciozno iscrtani tapet sa repetitivnim uzorkom. Osobe prikazane na crtežima sasvim su blizu graničniku polova, njihova androginost jeste od one vrste koja se objavljuje na stranicama modnih magazina. Odatle potiče i izvesna neodređenost njihovih pogleda: čas se učini da emituju neki blagi (hinjeni) prkos, čas zbunjenost... Na nekim od crteža prikazane su i biljke. Neme, kakve već jesu po svojoj prirodi – i biljke ovde na neki način govore svojom, ponovo ambivalentnom simbolikom. Konačno, na jednom od crteža osoba prekrštenih podlaktica stoji ispred zida sa nizom okačenih trofejnih rogova srndaća. Centralni trofej je tačno nad njenom glavom. A mi dobro znamo ko je taj čije ljudsko obličje dopunjuju rogovi...
Crteži i slike dvojice umetnika su, dakle, slojevite zagonetke: operativni na više nivoa oni traže aktivnog i obrazovanog posmatrača. Naravno, svojim pojavnim horizontom, egzekucijom, ovi radovi mogu zadovoljiti i gledaoca koji od umetnosti ne traži ništa više od perfekcije izvođenja... Onaj, pak, ko crtež vidi kao (moguću) mapu (zakopanog blaga) moći će da se, prateći lucidno raspoređene detalje, otisne na istraživačko putovanje.
Mileta Prodanović
Luka Tripković (1989) je diplomirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na slikarskom odseku 2014. godine, u klasi red. prof. Milete Prodanovića. Trenutno student doktorskih studija na istom fakultetu.
