Galerija ULUS, 4. jun 2015. u 19 časova, Olga Jevrić (Beograd, 1922 – Beograd, 2014) // Završila je Muzičku akademiju u Beogradu 1946.godine, a 1948. diplomirala je na vajarskom odseku Akademije likovnih umetnosti u Beogradu u klasi prof. Sretena Stojanovića i iste godine izlaže i na VII izložbi ULUS-a.
Na istom fakultetu magistrira 1949. godine, a tokođe studira istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Izlagala je na petnaest samostalnih i preko 200 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Na XXIX bijenalu u Veneciji1958. godine izlaže osam skulptura gde skreće pažnju evropske likovne kritike. Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su najznačajnije: Nagrada za dostignuća u skulpturi iz fonda Vladislav Ribnikar (1961), Nagrada za skulpturu na III jugoslovenskom trijenalu savremene umetnosti (1967), Sedmojulska nagrada za životno delo (1979), Nagrada SIZ-a za kulturu grada Beograda za najbolje ostvarenje u 1981. godini (retrospektiva održana u Muzeju savremene umetnosti,1982), Nagrada autoru čije je delo od trajne vrednosti u srpskoj kulturi na Jesenjoj izložbi ULUS-a (1990), Nagrada 13.novembar za skulpturu na 25. jubilarnoj izložbi jugoslovenske likovne umetnosti na Cetinju (1991), Nagrada Vukove zadužbine (2001), Nagrada Sava Šumanović u Novom Sadu 2013. godine. Bila je član SANU.
Na početku svog stvaralačkog opusa Olga Jevreć ostaje u tada dominantnim tematskim okvirima: aktu i portretu. Ovi motivi su oslobođeni podražavajuće dimenzije koja je u posleratnoj srpskoj skulpturi bila nezaobilazna. Da se njeno delo ne povinuje tadašnjim tendencijama potvrđuje i spomenička skulptura u kojoj umetnica nasuprot podrazumevanim spomenicima posvećenim pobednicima, svoju monumentalnu plastiku posvećuje žrtvama. Upravo to je i razlog što njeno nijedno spomeničko delo nije doživelo svoju materijalizaciju.
Ješa Denegri u tekstu monografije ove umetnice navodi osnovne postulate njenog dela, odnosno da se inovacioni karakter skulpture Olge Jevrić ispoljava u izboru i upotrebi u ovoj disciplini nestandardnih materijala (cement, gvozdene šipke, prskano gvožđe, ferioksid), kao i u načinu oblikovanja tog materijala. Jedna od determinanti stvaralaštva Olge Jevrić svakako je i to da u njenoj skulpturi nema upliva drugih likovnih disciplina, već sve ostaje isključivo u domenu jezika skulpture.
Jedna od posebnosti njenog dela je da je na ovim prostorima ona prva došla do apstraktnog izraza, kojem ostaje dosledna do kraja, baš kao i razuđenoj ekspresivnoj formi. O posvećenosti apstraktnom izrazu pisao je Dengri u tekstu monogafije i njeno delo doveo u vezu sa fenomenom enformela. „ «Primena pojma struktura u poimanju skulpture Olge Jevrić proizilazi iz organskog sklopa triju osnovnih elemenata koji uslovljavaju jedinstveno funkcionisanje te skulpture – materijalne mase, prostora između masa, sistema gvozdenih šipki koji te mase drži na okupu. Jer, tek na osnovu tog jedinstva gradivni elementi ove skulpture okupljaju se u smisaono organizovano, drugim rečima strukturisano umetničko delo.«
Jerko Denegri, izvod iz teksta u monografiji OLGA JEVRIĆ, Beograd, 2005.
Da bi se na što sveobuhvativniji način rasvetlila umetnička ličnost Olge Jevrić i razumelo njeno delo najbolje svedočanstvo daju upravo njena razmišljanja od kojih su neka saopštena u intervjuu koji je svojevremeno dala:
„Po završetku studija moj rad je bio uslovljen onim što se naučilo tokom školovanja. To je predstavljalo svojevrsnu stegu koje sam se želela osloboditi, kočnice na putu do sopstvenog sveta, sistema likovnog mišljenja. Akademija je pružala određena znanja koja su se, osim ostalog, odnosila na savladavanje skulptorske forme. Život je donosio sadržaje, doživljaje, iskustva koja su tražila svoj prodor u oblik, da bi se opravdao razlog bavljenja ovim poslom. Dramatična zbivanja u kojoj su se zatekla moja mladost duboko su zaparala bivanja i bivstvovanje. U nekom dubokom sloju pulsirala zapretana sadržajna magma u očekivanju trenutka izolovanja u mogući odgovarajući skulptorski govor, da izbiju na površinu kao transponovana građa stvaralačkog tkiva. Prilike su bile represivne – znalo se šta se može a šta ne. Osvajanjem individualne slobode stvranja bilo je pod nekom vrstom embarga. Izložba Petra Lubarde u toj atmosferi označila je razgrtanje ograničenja na standardni jezik. Meni je pomogla da utvrdim svoje pravo na poseban idiom i ohrabrila u nastojanjima da ostvarim sopstveno biće. U tom smislu i boravak u Parizu bio je veoma značajan. Susreti sa delima savremenih umetnika koji su svaki ponaosob otkrivali svoje posebne svetove – učvrstili su me u mom nastojanju i naslućivanju u ostvarivanju sopstvenog sistema izražavanja.
...Učila sam od prirode, njenih zakona, procesa, bogatstva oblika uvek i u funkciji funkcije...
A na pitanje da li je nekada bila u iskušenju da svojim formama da neko drugo obličje, da budu drugačije od izgrađenog i prepoznatljivog rukopisa, odgovorila je:
Često sam želela da budem neko drugi. Pokušaji obračuna sa samom sobom bili su uvek osuđeni na neuspeh. Nisam se sebi dopadala ali sam bila primorana po nekoj višoj, neumitnoj sili da ostanem ona koja sam. Umetnik je zarobljenik sopstvene slobode. Da bi promenio svoj jezik, morao bi da promeni svoje biće... Tokom rada nisam imala dubljih razloga da ulazim u prostore nekog drugog sveta – da menjam identitet. Tokom rada problemi su se množili i logično nadovezivali jedan na drugi. Nastale promene se nisu definisale u ciklusima. Skupine u kojima sam utvrđivala novootvoreno pitanje tretirala sam kao „porodice““.
Olivera Vukotić, izvod iz intervjua objavnjenog u listu Dnevnik, Novi Sad, 16. septembar 2001. godine.
Učesnici razgovora:
Prof. dr Ješa Denegri, akademski istoričar umetnosti
Prof. Vladimir Komad, akademski vajar
Prof. Mrđan Bajić, akademski vajar
Kustos Kuće legata Dejan Vučetić, akademski istoričar umetnosti
Prof. Slobodan Roksandić, akademski slikar
