U Galeriji ULUS, u četvrtak 14. maja 2015. u 19 časova - Aleksandar Luković ( Beograd, 1924 - Beograd, 2014) - Završio je Akademiju likovnih umetnosti i postdiplomske studije u Beogradu 1951. Od 1948. počinje njegova samostalna izlagačka delatnost, a sa grupom Samostalni od 1951. učestvuje na značajnim izložbama u zemlji i inostranstvu.
Više godina je bio aktivan u vođenju galerije Grafički kolektiv u Beogradu. Jedan je od osnivača Decembarske grupe (1955-1960). Objavio je četiri mape litografija u boji: Cirkus na ulici (1955), Klovnovi (1955), Igre klovnova (1957) i Cirkus (1976), kao i mapu bakroreza Optimist (1987). Sa međunarodnom grupom grafičara XYLON izlaže u gradovima Evrope, Azije i Južne Amerike. Godine 1960. izabran je za docenta, a 1975. za redovnog profesora Akademije za likovnu umetnost u Beogradu i na toj dužnosti ostaje do 1985. Prvu samostalnu izložbu priređuje 1954. kada i stilski utemeljuje poetiku.
Dosledan i autentičan, odnegovao je kompoziciju realističke fuguracije u kojoj centralno mesto pripada čoveku-klovnu i cirkusnoj areni ali “Samo lenji duh neće shvatit, smatra Luković, značenje simbola koje koristi, neće uvideti čovekovu nemoć da izađe iz mnogih nametnutih krugova i granica što ga sputavaju, neće razumeti sadržaj i upućenu poruku. Samo slepi kod očiju neće videti da on kao ctač, grafičar i slikar nikada nije gradio privid realnosti, nego je težio i uspevao da ostvari estetiku realnosti dela, naravno sa naglašenom moralno poukom. On nije slikar cirkusa i klovnova, kako se površno i brzopleto mođe zaključiti, nego je opori neumoljivi analitičar i krirtičar klovnoskog i cirkuskog u životu i društvu. Zbog toga se “savremena forma realizma” za kojom je tragao neprestalno, besprimerenom upornošću istinskog zanesenjaka i samotnjaka, ne nalazi na površini njegovog dela, u stvaralačkom postupku i korišćenim sredstvima izažavanja, nego u sadržini i samoj suštini dela. Uzaludno je zato svako nastojanje da se formalnim elementima njegovog stvaralačkog postupka prepoznaju odlike tipične za realizam i realističko prikazivanje stvari i stvarnosti. Zapravo, takva nastojanja bi pokazala da je Lukovićevo umetničko delo bliže duhu nadrealizma, kako je davno i tačno zapazio Aleksa Čelebonović, i angažovane umetnosti, kako je ocenio Pavle Vasić, što na čisto likovnom planu od umetnika zahteva da se koristi elementima stilizacije, koji su po prirodi stvari suprotna postupku realističke i mimetičke deskripcije.
Polazeći od uverenja da je umetnost religija kojoj autor mora u životu da se podredi, Luković je upornošću što podrazumeva golemu meru odvažnosti i nepokolebljive volje, dosledno gradio jedno sasvim osebujno i osobeno delo. bez uzora, prethodnika ali i sledbenika, on jeste i ostaje kod Srba i u svetu, umetnik bz premca, oličenje stvaralačkog poštenja i stvaralačke individualnosti.”
Nikola Kusovac, izvod iz teksta monografije Aleksandar Luković Lukijan (Beograd, 2012).
Učesnici razgovora:
istoričar umetnosti Nikola Kusovac,
akademski slikar Stanka Todorović,
akademski slikar Zoran Čalija,
rukovodilac Umetničkog bratstva manastira Dobrun Hadđi Branko Nikitović
i književnica Branislava Jeftović.
