Proleća 1998. Godine, Džejson Vebli napustio je svoj stalni posao, uzeo harmoniku, uskočio u „Greyhound“ autobus sa namerom da bude ulični svirač, dok mu ne nestane novca. Skoro deset godina, pet albuma i desetine zemalja  kasnije, Vebli  i dalje tumara izvan granica i zavija na crveni mesec.

Vebli  izgleda  kao prorok iz kraja noseći  slojevitu  vrećastu garderobu , kišni mantil,  i  stari „porkpie“  šešir.  On skače po bini, na  ivicu prozora, po šankovima, grčevito pumpajući  meh harmonike i izvodi ritam dok zavija i zvižduće  strastvenim, hrapavim baritonom. Njegova muzika – mešavina romske, folk i pank muzike – prevazilazi  pojam vremena  i socijalnog porekla, oslikava predake, decu, protuve, pijanice i  ljubavnike u zagrljaju.

Pored harmonike, Vebli  svira i druge intrumente – gitaru, klavir, kao i specijalno njegov  udarački instrument – plastična flaša votke, ispunjena novčićima iz celog sveta. Veblijevi nastupi su često mnogo više od uobičajenih muzičkih događaja. Priče, igra lutkama, zajednička pevanja, popunjavaju prostor između numera. U jednom trenutku, publika očarana Veblijevom lirskom strofom i zagonetnom atmosferom, toliko će biti tiha da će se čuti list koji pada, u drugom, čitava prostorija će eruptirati u džinovsku treperavu borbu.

Nestašna odbačenost  i dečija lakomislenost  postaju zarazni. Svi se smeju. Neki ljudi plaču. I, skoro svaki nastup završava se scenom publike koja zagrljena, nišući se, peva iz sveg glasa.