IndieBelgrade – 8. Festival američkog nezavisnog filma održava od 11. do 13. novembra u organizaciji Doma omladine Beograda, uz podršku Grada Beograda, Ambasade SAD u Beogradu i Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Tradicionalno će beogradskoj publici predstaviti najnovija filmska ostvarenja i zanimljive autore sa uzbudljive, nezavisne scene u Americi. Ovogodišnji fokus je na ženi, ne samo kao autorki, već i protagonistkinji – sa svojim pristupom, snagom i posebnim senzibilitetom. Jedno od neverovatnih ženskih lica festivala pripada i jedinstvenoj Dejl Diki (Dale Dickey), protagonistkinji filmske kantri-balade “Jedna ljubavna pesma”, za koji scenario i režiju potpisuje talentovani Maks Voker-Silverman (Max Walker-Silverman).  Film “JEDNA LJUBAVNA PESMA” (A Love Song, SAD, 2022, 81 min.), biće prikazan u nedelju, 13. novembra od 18 časova u Velikoj sali Doma omladine Beograda, a govori o ženi (Dejl Diki) koja u mitskim bespućima Kolorada, sama i nesigurna šta za nju znači ljubav, čeka svog ljubavnika iz mladosti. Film je osvojio gledaoce širom sveta, svoj put našao je na mnogim festivalima – od Berlinala i Sandensa, do Sofije i Bostona, a Diki je nagrađena na festivalima u Karlovim Varima i Sijetlu za glavnu ulogu. U ovoj lirskoj baladi, koja govori o usamljenosti, ali i lepoti života, Voker-Silverman uspeo je vrlo hrabro da se uhvati u koštac sa pitanjem šta u stvari znači ljubav za junake mnogo starije od njega, od kojih su neki i predugo sami. Poput kantri muzike, koja je tradicionalno usmeravala tugu i čvrstinu Amerikanaca u potrazi za sobom i drugima – na margine i van utabanih staza,  Maks Voker-Silverman plete tanan, lirski i na kraju radostan refren od tog čudesnog i transformativnog čina usamljenosti. Ulaznice po ceni od 300 RSD su u prodaji na Ticket Vision blagajni u Domu omladine Beograda, a posle projekcije sledi onlajn razgovor sa rediteljem i scenaristom Maksom Voker-Silvermanom.


Kako ste smislili priču za film “JEDNA LJUBAVNA PESMA”?

Maks Voker-Silverman: “Jedna ljubavna pesma” je krenula od priče koju sam čuo o udovici koja je čekala da je poseti stara simpatija, on je došao, nije im baš išlo, ali uprkos tome joj je to značilo sve na svetu.

Ljubav je tada ulazila u moj život, čista i nepogrešiva. Ali oko mene je bilo i razvoda, i starenja, i samoće. I taj kontrast je postao suštinsko pitanje ovog filma: šta je ljubav za one koji nemaju s kim da je podele? A odgovor je, nadam se, da je živa i lepa i da prožima svakog od nas. Da snaga ljubavi može da leži i u samoj mogućnosti ostvarenja.

Isto je i sa ljubavnim pesmama: govore o onome što smo izgubili koliko i o onome što smo imali. Cena posedovanja stvari je njihov gubitak, i to je danak koji se plaća.

Ovo je u suštini ljubavna priča, ali ne i pod pritiskom. Sve kao da lebdi u vazduhu. Zašto je to tako?

Maks Voker-Silverman: Ovo je ljubavna priča između dvoje ljudi koji su stariji od uobičajenih filmskih romansi. Zreliji. Njih dvoje su prošli mnogo štošta i mnogo štošta izgubili. U središtu projekta je pokušaj da se istakne činjenica da je starosna dob učesnika u stanju da ublaži tempo i pritisak romanse. Ljubav može postati tiša i strpljivija, ali svejedno ostaje snažna.

Opišite dinamiku između Fej i Litoa, vaših glavnih likova. Ko su oni bili u prošlosti, a kakav je njihov odnos sada?

Maks Voker-Silverman: To su likovi koje spajaju neke veoma bitne stvari. Zajedno su odrasli, oboje su doživeli gubitak. Oboje su bili svedoci promene i napretka Zapada, oboje je taj napredak zaobišao. Ali većinu tih stvari nisu prošli zajedno, a decenije u kojima su bili razdvojeni nije lako objasniti jedno drugome. Ključ njihove dinamike je taj sukob – toliko toga ih spaja, a toliko godina su bili razdvojeni.

Imate izvanrednu glumačku ekipu. U filmu Dejl Diki demonstrira svoje umeće, a Ves Studi iza sebe ima bogatu i slojevitu karijeru. Dirnuo je publiku nezaboravnim ulogama u “Plesu s vukovima”, “Poslednjem Mohikancu”, “Džeronimu” i osvojio Oskara za životno delo 2019.

Maks Voker-Silverman: Oboje su veliki američki umetnici, svako na svoj način priznat, koji su celoga života igrali snažne, negativne junake i ratnike. Napisao sam ovaj scenario za Dejl Diki, ne bih mogao da ga realizujem ni sa kim drugim. Kao i mnogi drugi, prvi put sam je primetio u filmu “Zima do kostiju” Debre Granik. I sećam da sam kao retko kad pomislio “ovo je stvarna osoba”. Imao sam utisak kao da mi je ona komšinica, drugarica, neko iz mog detinjstva. I jednostavno sam znao da u ovoj glumici postoje dubine koje jedva da se prikazuju.

Ves Studi je istinska legenda i bila mi je velika čast raditi sa njim. On je tako strpljivo i hrabro radio na tome da ponovo prikaže Zapad, vesterne i ruralnu Ameriku kakvu vidimo na ekranu. Radio je to u svakoj ulozi koju je igrao na jedinstven način. Možda je to tako zato što niko bolje od njega ne može da prikaže dostojanstvo i krhkost istovremeno.

Dejl i Ves su majstori svog zanata, a ovo je bio moj prvi rodeo, da se tako izrazim. Moja uloga je bila da im darujem svoju naklonost prema njihovim likovima i da im ostavim prostor za rad. Što je najvažnije, jednostavno ne postoji niko na svetu čije prisustvo priča takvu prošlost kao što su Dejl Diki i Ves Studi. Oni se pojave u kadru i mi smesta imamo osećaj njihovog pređenog puta, teškoća na tom putu, čarobnih predela…

Pejzaž je važan za ovu priču. Opišite njegovu ulogu – i gde ste odlučili da postavite priču, i zašto…

Maks Voker-Silverman: Ja sam iz jugozapadnog Kolorada. Tu živim. I kao što to biva, taj pejzaž je prava bioskopska ikona, ali skoro uvek kao lokacija za nasilje. Dakle, ja imam tu čudnu percepciju američkog Zapada u filmu: pejzaž mi je blizak, priče su mi strane. Moja skromna misija ovde je da bacim neku nežniju svetlost na te krševite, surove predele. Da ispričam nežniju priču od onih koje su do sada bile dozvoljene ovim krajevima.

Gde ste konkretno snimali film i zašto ste izabrali baš ovu lokaciju?

Maks Voker-Silverman: Film je snimljen na mestu gde se planine spajaju s pustinjom u kampu/akumulaciji na oko 30 minuta od grada Norvuda u jugozapadnom Koloradu. Tu sam celoga života dolazio. S jedne strane se prostiru pašnjaci: goveda, lucerka. S druge strane je podnožje Loun Koun, veoma elegantna i usamljena planina – jedinstvena u Stenovitim planinama po svojoj topografskoj izolaciji. To me beskrajno inspiriše. Nepotrebno je reći da je to mesto daleko od utabanih staza. To je deo ideje svih likova na ovom mestu. Niko zaista ne može da dođe ovde namerno, ali ne može ni slučajno da zaluta.

Snimali smo oko mesec dana, sve dok lišće na jasikama nije požutelo. Poslednje večeri snimanja cela ekipa se popela na grbu Loun Kouna sa Dejl Diki da snimi ključnu scenu.

Proteklih godina smo videli mnoge egzistencijalne lutalice na velikom platnu, poslednji put u “Zemlji nomada”. Zašto je ovo način života za toliko veliki broj ljudi sada, uključujući i Fej?

Maks Voker-Silverman: Mislim da je tako već jako dugo. Oduvek, možda. Ovo su teška mesta za život. Sve je podređeno godišnjim dobima. U tom smislu, nomadski život je prilagođavanje. Tako je bilo s narodima Ute i Pueblo za koje je ovo mesto bilo dom mnogo duže nego bilo kom drugom. Ideja o životu na istom mestu tokom cele godine nije stigla u ove planine sve dok nije otkriveno srebro krajem 19. veka, a i to je kratko trajalo. Ono što je došlo kasnije – stočarstvo, rančevi, skijanje, turizam – sve je to sezonsko i zasnovano na migratornoj radnoj snazi.

Možda postoji i neka projekcija mog statusa u ovom pejzažu. Ovo je moj dom, moj istinski dom, ali ja ovde ne posedujem zemlju. Ne posedujem kuću. Dakle, dom postaje jedna od onih stvari koje ne možete kupiti. Priroda, u suštini, i prijatelji. Na sreću, to je takođe sve što je čoveku potrebno.

Recite nam nešto o stvaranju opuštenog tona i ritma ovog filma. Nigde se niste žurili, baš kao i Fej…

Maks Voker-Silverman: Rutina je moćna stvar. Njoj pribegavamo kad nemamo ništa drugo. Postoje trenuci u životu kada je potrebna velika hrabrost da se napravi kafa i pređe prag svako jutro. U toj poziciji se nalazi Fej na početku “Jedne ljubavne pesme”. Veliki izazov isceljenja je taj što zahteva rutinu – ali u nekom trenutku zahteva i raskid s rutinom. To je taj zastrašujući, plemeniti skok u nepoznato u nadi da će sve ispasti dobro. To je naše putovanje sa Fej.

Muzika je tako ključna za ovu priču – ona je deo Fejine životne priče, a i sam naslov filma se odnosi na pesmu.

Maks Voker-Silverman: Uz ovu muziku sam odrastao. Ona me inspiriše više od bilo čega drugog. U muzici ruralnog Zapada postoji mekoća i poezija koja tek treba da bude istražena na filmu. Nadam se da će “Jedna ljubavna pesma” doneti nešto od toga na bioskopsko platno.

Muzika za ovaj film je bazirana na kantriju – najlogičniji izbor, s obzirom na mesto radnje. Ali zadire duboko u korene tog žanra – u bluz, gospel, soul, divlju stranu folka 20. veka – i poštuje tradiciju kojoj kantri muzika duguje sve. Tu spadaju savremene zvezde poput Valeri Džun, legende kao što su Tadž Mahal, Elizabet Koton, Blejz Foli, Džeri Džef Voker, Majkl Harli, kao i umetnici koje istorija uglavnom zanemaruje kao što su Širli En Li, Hristovi sinovi, Dik Flad i Linda Brenon. To je širok dijapazon izvođača koji ima za cilj da pokaže da su ove tradicije i snažno istorijske i veoma žive, sastavljene od smelih i nežnih autsajdera poput likova u filmu.

Originalnu muziku je komponovao sirijsko-američki kompozitor i filmski stvaralac Ramzi Bašur — moj stari cimer. Inspirisana je našim dugogodišnjim divljenjem prema gitaristi Džonu Fehiju – još jedna legenda – i sadrži jednu gitarsku numeru. Ogoljen, akustični i melodični zvuk gitare.

Da li ste se obratili određenim muzičarima za pesme, i ako jeste, zašto?

Maks Voker-Silverman: Jedna od čudnih i slatkih stvari u vezi sa pravljenjem muzičke pozadine filma je pisanje pisama svojim herojima i traženje od njih da vam izađu u susret. Ponekad to uspe, a ponekad ne. To je jedan od onih “uštini se” momenata u životu. Što se tiče “zašto?” ponekad se pesma jednostavno uklapa u određeni trenutak filma. Teško se teško može objasniti. Ali prava pesma u pravom trenutku u pravom filmu ume da bude najmoćnija stvar u umetnosti.
Šta očekujete da će gledaoci dobiti od ovog filma?

Maks Voker-Silverman: Najviše što može autor gledaocima da pruži je da im istovremeno izmami i osmeh i suze. To je moja definicija lepote. Nadam se da će ljudima posle gledanja ovog filma svet izgledati malo bogatije. I življe.

Izvor: DOB

Nakon najvećeg australijskog i najvećeg britanskog, prvi put u Srbiju 20. novembra dolazi najveći evropski Pink Floyd Tribute projekat. Projekat je nastao i osmišljen je u maju 2016. godine od strane niza karlovačkih muzičkih entuzijasta koji su okupili pomno odabrane muzičare sa ciljem da kvalitetno i verno izvode muzički opus grupe Pink Floyd. Koncept je zamišljen kao audio-vizuelni show koji će fanove Pink Floyda vratiti kroz vreme kako bi doživeli njihovu izvedbu uživo. „Show je napravljen kao tribute performans koji ima sve komponente – zvuk, video, svetlosni efekti i muzički aranžmani vrlo su slični originalnom izgledu Pink Floyda“ kažu članovi benda i dodaju da je na njihovim koncertima na bini 9 muzičara, a da ih uvek prate muzički producent, inženjer zvuka, video tehničar i reditelj rasvete.


Ekipa ovog sjajnog Pink Floyd tribute projekta jako se raduje koncertu u Beogradu.„Sviraćemo sve planetarno poznate hitove jednog od najznačajnijih muzičkih sastava u istoriji muzike“ kažu Flojdoci i naglašavaju koliko muzika ovog benda znači i njima kao muzičarima: „Na muzici Floyda smo odrastali, širili muzičke vidike. Tada, na samim počecima bavljenja muzikom nismo mogli ni da zamislimo da ćemo se jednog dana uhvatiti tako zahtevne materije i pokušati da je savršeno reprodukujemo... i da će nam to po svim dosadašnjim kritikama poprilično ići od ruke“
 
Pink Floyd je posebna vrsta magije koju nije lako „imitirati“... Koliku odgovornost osećate kada stanete na binu u svojstvu Pink Floyd tribute benda?

„Publika Pink Floyda ne poznaje starosne granice, upoznata je s materijom u svim detaljima i strašno je kritična, ne priznaje ništa manje od izvrsnosti. Toga smo bili svesni kada smo pokretali ovaj projekat i maksimalno smo se odgovorno postavili prema njemu, iz poštovanja prema liku i delu Floyda, prema tim besmrtnim muzičkim remekdelima koje su napravili, ali i iz poštovanja prema fanovima koji dolaze na naše koncerte sa velikim očekivanjima.“
 
Koliko vam je teško/lako na bini biti „neko drugi“?

„Jako je teško na bini biti Pink Floyd. Zahtevne su deonice svih učesnika ovog audio vizuelnog spektakla, bilo da se nalaze na bini ili ispred nje. U isto vreme je i veliko uzbuđenje i izazov na svakom novom koncertu biti na vrhuncu zadatka. I velika sreća i zadovoljstvo kad sa bine vidiš srećna lica publike koja učestvuje u svakoj pesmi kao dodatni član ekipe.“
 
Koliko vam je teško da odaberete repertoar za nastupe, s obzirom na opus benda čiju muziku svirate?

„Već smo nekoliko puta menjali i nadograđivali repertoar i to ćemo raditi i dalje. Prema našem osećaju i fidbeku publike. Obavezno promenimo set listu ako drugi put dolazimo u isti grad, kako bi i oni koji su već bili na našem nastupu doživeli nešto novo i drugačije.“  
 
Publika Pink Floyda je prilično „zahtevna“... kako su vas prihvatili na dosadašnjim nastupima?

„Publika Floyda poznaje materiju u detalje i zato smo srećni i strahovito ponosni što su nas, gde god smo do sada svirali, prihvatili s oduševljenjem.

"Zatvorim oči i čujem Floyde", rečenica je koju smo mnogo puta čuli na našim nastupima i koja nam strašno puno znači.“
 
Pred svoj prvi beogradski koncert, članovi benda kažu da očekuju u Hangaru Luke Beograd veliki broj kolega muzičara i znaju da će „svi redom u publici“ biti poznavaoci opusa grupe čiju muziku sviraju: „Daćemo sve od sebe da mogu da zatvore oči i čuju Pink Floyd, da sa ovog koncerta kući odu punog srca i nose lepe uspomene!“   
 
***
Ulaznice za Pink Floyd Tribute Show 20. novembra u Hangaru Luke Beograd možete kupiti na nekom od prodajnih mesta Tickets-a i online na tickets.rs >>

Izvor: PR Ljiljana Zdravković

Svake godine posebno mesto u programu „Džez za DŽ“ pripada učenicima džez odseka MŠ „Stanković“, čije koncerte Dom omladine Beograda organizuje u saradnji sa ovom obrazovnom institucijom. Završni termin desete sezone ovog popularnog koncertnog serijala, subota 1. oktobar od 13 časova, rezervisan je za nastup talentovane gitaristkinje Jovane Grubić. Jovana je učenica četvrte godina džez gitare, a publici će se predstaviti sa svojim kvartetom.


Kako si se zainteresovala za džez muziku i kako je došlo do odluke da se tokom školovanja posvetiš baš ovom muzičkom pravcu? Ko su tvoji muzički uzori?

Jovana Grubić: Interesovanje za džez muziku došlo je spontano, slušajući muzičke pravce kao što su soul, funk, RnB došla sam do njihovog zajedničkog korena. Nakon klasičnog muzičkog obrazovanja nisam imala želju da se dalje usavršavam u tom pravcu, ali je afinitet prema muzici ostao. Džez odsek se poklopio sa mojim interesovanjima i opravdao očekivanja. Moji muzički uzori u džezu su pretežno gitaristi Wes Montgomery, Johnny Smith, Bill Frisell, Pat Martino, Joe Pass… Uzore i muzičke uticaje pronalazim u različitim muzičkim žanrovima i stilovima.

Pohađaš završnu godinu džez odseka u SMŠ ,,Stanković”, kakva su tvoja iskustva tokom dosadašnjeg školovanja i kakvi su tvoji planovi za budućnost?

Jovana Grubić:  SMŠ ,,Stanković” je opravdala očekivanja i podržala moje interesovanje. Profesori su posvećeni i cene želju za radom kod učenika. Svoje dalje školovanje volela bih da nastavim na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu ili na nekoj od evropskih muzičkih akademija.

Do sada si već imala prilike da nastupaš sa nekoliko sastava, ali i u okviru programa 37. Beogradskog džez festivala – kakve utiske nosiš sa tog koncerta?

Jovana Grubić: Nastup na Beogradskom džez festivalu, kao moj prvi nastup na nekom od velikih festivala, ostavio je na mene posebno pozitivan utisak i ostao u jako lepom sećanju.

Svake godine posebno mesto u koncertnom programu ,,Džez za DŽ” pripada  učenicima džez odseka SMŠ „Stanković“, čije koncerte DOB organizuje u saradnji sa ovom obrazovnom institucijom. Šta za tebe, kao muzičarku na početku karijere, predstavlja prilika za ovaj nastup?

Jovana Grubić: Smatram da je ovakva vrsta podržavanja učenika i mladih džez muzičara veoma bitna u širenju interesovanja za džez muziku kod mladih u Srbiji, takođe predstavlja i osveženje za starije generacije. Kroz ovakve nastupe učenici i mladi muzičari imaju priliku da se na dobar način predstave publici.

Na koncertu u subotu, 1. oktobra u Domu omladine Beograda, sa svojim bendom izvešćeš repertoar koji čine standardi, u novim aranžmanima koje ste pripremili. Reci nam nešto više o bendu sa kojim nastupaš i šta publika može da očekuje od vašeg nastupa.

Jovana Grubić:  U bendu su Lav Vozlić (bas gitara), Nikola Šašković (klavir) i Mihailo Novakov (bubnjevi). Bend je sastavljen posebno za nastup u okviru ove manifestacije, iako smo već imali prilike da sviramo zajedno u različitim sastavima. Publici ćemo predstaviti raznovrsni repertoar od sving i bosa nova ritma do modernijeg gruva.

Kao mlada umetnica, kako vidiš budućnost domaće džez scene?

Jovana Grubić: U budućnosti bih volela da se na domaćoj džez sceni pojavi još ženskih umetnica – džez gitaristkinja i džez muzičarki uopšte. Mislim su se u poslednjih nekoliko godina i generacija pojavili izuzetno talentovani mladi muzičari koji će sigurno uspešno negovati, unaprediti i nastaviti džez tradiciju na ovim prostorima.

Jednom nedeljno, od 3. septembra 2022. u redovnom terminu matinea subotom od 13 časova, posetioci su i ove godine imali priliku besplatno da čuju kvalitetne domaće džez izvođače mlađe generacije, u okviru koncertnog serijala „DŽEZ ZA DŽ“.

Ovaj ciklus koncerata pokrenut je 2013. godine sa ciljem da publici približi savremenu srpsku džez scenu, ali i da pruži podršku domaćim džez muzičarima. Osim što je svojevrsna najava

Beogradskog džez festivala, u znaku kojeg je tradicionalno mesec oktobar, „DŽEZ ZA DŽ“ za cilj ima i negovanje dobrog muzičkog ukusa i stvaranje nove džez publike, posebno među mladima.
Koncert se održava na Platou Milana Mladenovića ispred Doma omladine Beograda, a u slučaju loših vremenskih uslova, nastup će biti u Domu omladine. Ulaz je slobodan.

Izvor: DOB

Guje iz oluje su pank hip-hop sastav koji čine Bani Yamamoto i Uranova Sirena. Njihove sirove autorske rime odraz su bunta protiv zatvorenog sistema, ženske alfa perspektive i beogradske andergraund kulture. Kroz svoju muziku trude se da održe duh hip-hopa koji ne podleže senzacionalizmu, a uskoro objavljuju debi album. Publika će moći uživo da ih čuje 29. jula od 20 časova, u okviru 10. sezone Koncerata na Zidiću Doma omladine Beograda, na Platou Milana Mladenovića.


Vaša umetnička imena su Bani Yamamoto i Uranova Sirena, kakvo značenje imaju i kakve (scenske) identitete simbolizuju?

Bani: Bani Yamamoto je jedan od aliasa, postoji još i Banihana. Bani Yamamoto je klasičan haker, zna ljude, rešava šta joj treba i ne preza ni od koga. Jako je glasna i iskrena. Većinu vremena ostaje iza kulisa, rime joj se baziraju na ideji da masovna hipnoza treba da se razbija što češće, u vidu detoksa. Banihana je malo provokativnija, može se reći mekša, ali udara na patrijarhat, i slobodu ženskog užitka bez izvinjavanja, ume da se ubaci u neke od strofa, ali nju ćete tek upoznati.

Sirena: Uranova Sirena direkt iz Svemira je sve ono što mislim da mi fali ovako, u real life-u. Sirena je riba iz huda koja ima muda da kaže svoje želje i da ih ispuni. Nikog ne moli i ne čeka, zato što zna koliko je jaka. Mislim da bi ona možda mogla da ojača ženski glas i u duboko zadrtim sferama. Tu borbu, za razliku od mene, vodi na jedan šmekerski način, i brže joj radi mozak. U isto vreme je i mekša od mene, pa te suprotnosti prave dobitnu kombinaciju. Ovo ime sam smislila kad sam bila pod utiskom Hunky Dory albuma Dejvida Bouvija. Zato je spacey.

Svoju muziku ne želite žanrovski da ograničavate, ali se inspirišete sinergijom boom bapa i elektro zvuka. Ko su vaši muzički uzori?

Bani: Moji muzički uzori definitivno potiču od onoga što je slušao moj stariji brat, kako to inače ide. Rahkim, Smif n Wessun, Benny the Butcher, Ghostface Killah, Conway da Machine, Mob Deep, Alchemist, J Dilla Sunshine.

Sirena: Moji muzički uzori nisu samo reperi/reperke. Dosta sam u jednom periodu slušala rok i to mi je na neki način bio temelj. Definitivno Bowie u tom scensko-vizualnom delu. Od naših Moskri, Bičarke i Eyesburn. Od stranih Snoop Dogg, Asap Rocky, Nas, Lil Kim, Missy Elliott, Remy Ma, MIA, Erykah Badu…

Kažete da repujete o aktuelnim dešavanjima posmatrajući stvari kroz žensku prizmu – koja je vaša definicija tog ženskog ugla? Šta su, po vama, najveći problemi i šta je ono najvažnije o položaju žene u savremenom društvu, što želite da poručite svojom muzikom?

Bani i Sirena: Muškarci na Balkanu su navikli da njihova bude poslednja i da oni generalno postavljalju većinu pitanja i na ista sami daju odgovore. Mi smo navikle da na njihova pitanja dajemo još kompleksnija koja ih ostavljaju u čudu i nesnađene. Konfrontacija kod ženskog pola je nešto šta su kod nas sistem i religija donekle ugušili. Mi smo tu da nikad ne prećutimo i ne spuštamo glavu, već na pitanje: Šta je bilo? odgovaramo sa – Šta ti nije jasno?, u nadi da će mlade generacije slediti naš primer, jer je najbitnije imati jak karakter i izboriti se za sebe. Po tome ne mislim ni na kakvu agresiju, već na nasušnu inteligenciju koju žene sa Balkana drže u malom prstu, kao nosioci tradicije korenskog matrijarhata koji se izgubio kroz vekove. Zahtevamo poštovanje, a čuće nas svakako.

Recite nam nešto više o upravo objavljenom singlu „Avanti“, i debi albumu „Ko prvi umre nek pozdravi Moskrija“ koji pesma najavljuje, a koji će biti objavljen na jesen.

Sirena: Uh, na Avanti smo mnogo radile… Još jedna pesma kojom smo htele da se podsetimo nekih dobrih, starih referenci i da nastavimo tamo gde je Moskri stao. Jednako je uticao na sve tri, i realno na dosta ljudi, fino nam isklesao tu hip hop skulpturu. Album prvenac donosi malo ženske energije. Mislim da je to omaž našeg velikog bunta koji bismo da pokrenemo u ljudima, a žensku populaciju da osnažimo što više možemo, jer je i ona veliki i bitan deo zajednice i društva. To je takođe i neka vrsta poruke da mi znamo šta radimo i da jedino što nam treba je podrška, ne samo nama, i tebi koji čitaš ovo.

Ko čini vašu većinsku publiku i kako ljudi reaguju na vašu muziku?

Sirena: Momci, tajno kad ih niko ne gleda 😊. Drugari naših drugara, za sad. Mada, primetila sam da nas dosta devojaka gotivi, što mi je iskreno baš drago. I dosta gej populacije što je must.

Pripadate mlađoj generaciji na sceni, kako vidite budućnost muzike kojom se bavite?

Sirena: Da rokamo tvrdo. Mislim da je Beograd dosta prljav, ali da mora da se nađe pravi način da se to oživi pa pokaže. Želim neko ujedinjenje, manje svađa i prozivki, više ideja i rada. I iskreno, volela bih da do tad rešimo i pink, pa da turbo folk siđe s dnevnog reda. Volela bih da se više značaja pridaje pesmi kao nečemu što ostaje iza nas, a ne samo da se ljudi gasiraju.

U petak, 29. jula nastupate na popularnoj letnjoj sceni Doma omladine, šta pripremate za tu priliku i da li imate li neku poruku za publiku koja će doći da vas čuje na Zidiću?

Sirena: Milan nas gleda u petak pa banite i vi. Pripremamo skromnu, ali jaku setlistu. Repovaćemo neke pesme prvi put uživo. Tako da, hip hop is back in town! Naučite refren pesme Avanti. Vidimo se!

Izvor: DOB

Tri Kapljice su dinamična rokenrol skupina iz Novog Sada, nastala 2007. godine. Ova bučna trojka, pored brojnih nastupa kako pred festivalskom, tako i pred klupskom publikom, ima iza sebe album sa pređašnjom postavom – “Girls are Back“, a spotom Surfin’ su najavili svoj novi EP “Brzo, brzo!” Inspiracija su im različiti muzički pravci i peroidi, a muzika koju stvaraju je melodična i glasna. Publika će imati priliku da ih čuje na Platou Milana Mladenovića 15. jula od 20:00, u sklopu desete sezone Koncerata na Zidiću u organizaciji Doma omladine Beograda. 


Ako bi trebalo da predstavite Tri Kapljice nekome ko do sada nije čuo za vas, kako biste opisali svoju muziku? Predstavite nam aktuelnu postavu.

Tri Kapljice: Opisali bismo naš izraz najšire moguće, kao rokenrol sa različitim uticajima. Nismo žanrovski bend, sviramo šta iz nas izađe. Distorzija, glasno, emotivno nabijeno muzičko iskustvo. Ima nas troje – na gitari i vokalu, Mina Stojanović, na bubnju i bekvokalima Vesna Vojvodić i, od pre 3 godine, na bas gitari i vokalu Čarli Kerol.

Koliko se vaš muzički izraz menjao tokom prethodnih godina i da li je činjenica da niste više isključivo ženski bend uticala na vaš zvuk i pristup radu? Ko su vaši muzički uzori? O čemu najčešće govore vaše pesme, gde pronalazite inspiraciju za tekstove?

Tri Kapljice: Svaki član donosi promenu i utiče na zvuk. Naš bend je saradnja između troje ljudi, gde svako ima svoj kreativni izraz i mogućnost da pusti mašti na volju. Iz našeg iskustva, zvuk nema veze sa polom, jer je i svaka žena koja je bila deo benda do sad, unosila nešto svoje u muziku.

Nas troje svi slušamo mnogo različite muzike, te je teško definisati baš jedan bend ili određenog gitaristu, basistu, bubnjara… Sve što slušamo i što smo slušali kroz odrastanje ima uticaj na naše stvaralaštvo.

Inspiracija je svuda oko nas i u nama, u svakodnevnom životu, problemima, ljubavima, poslovima, druženjima, razmišljanjima… Tekstovi su nam mahom introspektivne prirode, pokušaji da nađemo odgovore na neka pitanja, reakcije na određene situacije kroz koje smo prošli…

Još uvek je aktuelan vaš EP Brzo, brzo, kako ste zadovoljni reakcijama publike i kada možemo očekivati album?

Tri Kapljice: Do sad je reakcija publike bila sjajna – pogotovo gde god da sviramo uživo, što mislimo da je i najbolji način da se upozna bend. Spotovi nam idu na TV-u i podkastima, singlovi se nalaze i na nekim listama i mogu se čuti na radio stanicama…

Planiramo da snimimo spotove za oba preostala singla sa EP-a, kao i da uđemo u studio do kraja godine.

Šta je po vašem mišljenju ključ uspeha i dugogodišnjeg opstanka jednog benda na sceni?

Tri Kapljice: Puno truda i istrajnosti, kao i ljubav i poštovanje među članovima benda.

Možete li da uporedite rokenrol scenu od pre 15 godina, kada je nastao vaš bend, i ovu današnju – postoje li promene koje su se desile u međuvremenu, a koje utiču na stilski izraz bendova? Šta je ono što nova publika najviše sluša?

Tri Kapljice: Ono što smo mi primetili je da ima manje ska, a da je više post rok, post metal i instrumentalnih bendova. Ali pored toga, postoji mnogo onih koji su i dalje na sceni i koje i dalje slušamo, iz raznih subkultura koje suštinski možemo smestiti u rokenrol.

Na popularnoj letnjoj sceni na Zidiću Doma omladine nastupate 15. jula, šta za vas znači ovaj koncert i kakav program pripremate za publiku?

Tri Kapljice: Jako smo srećni što smo dobili priliku da zasviramo na Zidiću! Pripremamo rokačinu, znojenje i đuskanje, tako da, spremite se 🙂

Šta Tri Kapljice planiraju do kraja godine?

Tri Kapljice: Planiramo da sviramo što više, da pravimo nove pesme, snimimo još koji spot i nadamo se ulasku u studio.

www.domomladine.org

MONDAY BLUES, serijal low-noise bluz koncerata u organizaciji Doma omladine Beograda,  prešao je dug put od svog premijernog predstavljanja publici u maju 2017. godine. Tokom desetina nastupa u centralnom holu i na Zidiću DOB-a, Aleksandar Đukić (bas i glas) i Bojan Vulin (gitara i glas) su bez kompromisa redefinisali suštinu bitisanja bluza na beogradskoj muzičkoj sceni, smelo uvodeći u svoje nastupe gotovo tribinski sadržaj. Đuka i Bojan otvorili su novu, letnju sezonu na Zidiću DOB 4. jula, a publika će imati priliku ponovo da ih čuje narednog ponedeljka, 11. jula od 20 časova na Platou Milana Mladenovića.


Dom omladine Beograda organizuje koncertni serijal MONDAY BLUES od 2017. godine, a Vi i Bojan Vulin postali ste neka vrsta „rezident dua“ ovog programa. Šta je, po Vašem mišljenju, ono što ovaj program učinilo popularnim kod domaće publike i da li možete da izdvojite neko posebno sećanje sa prethodnih nastupa?

Aleksandar Đukić: Da, krajem maja meseca 2017. godine smo započeli serijal MONDAY BLUES koncerata sa vrlo skromnim i ležernim ambicijama: da sviramo muziku koju volimo, nadajući se da će se naći makar neka publika kojoj će se to svideti. A dogodio se najbolji mogući scenario, ljudi su posvećeno počeli da redovno dolaze na MB u sve većem i većem broju. Neki od njih su čak prisustvovali na svim našim nastupima, od samog početka pa sve do danas!!!

Prošlog ponedeljka otvorili ste novu MONDAY BLUES sezonu na Zidiću DOB, kakvi su utisci i da li se publika uželela susreta sa vama?

Aleksandar Đukić: Bilo je to zaista predivno veče! Svirali smo ovaj program na zidiću DOB-a prvi put posle godinu dana pauze i dobili smo ekstremno dobru reakciju publike. Najlepše u ovome što radimo je kada vam posle nastupa prilaze ljudi i kažu da nikada u životu nisu bili na bluz nastupu, pa čak ni slušali bluz, a da posle našeg jednočasovnog nastupa imaju utisak da je to najbolja muzika na svetu.

Vaši nastupi su poznati po govornom, skoro tribinskom sadržaju, u okviru kojeg posetiocima otkrivate interesantne detalje iz istorije bluza i života čuvenih muzičara. Koliko je ovaj segment vaših koncerata doprineo stvaranju nove bluz publike u Beogradu?

Aleksandar Đukić: Iskreno mislim da je upravo u tim našim bluz pričama tajna uspeha ovih nastupa. To, koliko znam, niko na ovim prostorima nije pre nas radio. Otvorili smo potpuno neistražen prostor i publika je do te mere dobro reagovala da je danas gotovo polovina naših nastupa bluz pričanje.

Poznati ste po jedinstvenoj interpretaciji dobro poznatih bluz numera koje izvodite. Zbog čega i u kojoj meri je važno da izvođači budu unikatni u svom nastupu kada izvode kompozicije koje spadaju u “evergrin” repertoar? Da li smatrate da ste Bojan i Vi uspeli da im udahnete “novi život”?

Aleksandar Đukić: Biti originalan u izvođenju bluza je naša najveća ambicija. Sve pesme koje izvodimo smo na određeni način “posvojili” i do te mere promenili da ih doživljavamo kao svoje. To je jedini način da ih izvodimo, potpuno smo nezainteresovani za doslovno “skidanje” bluz standarda. I sama naša postava je neobična – gitara i bas. Ne znam da iko, ne samo kod nas već i u svetu, u tom formatu regularno izvodi blues.

Jednom prilikom ste izjavili da inspiraciju najviše pronalazite u radu Pitera Grina – zbog čega je tako i po kom kriterijumu vršite izbor repertoara.

Aleksandar Đukić: Ah, Peter Green je stvarno najbolji. Bio je neobičan čovek i stvarao je bluz sa jakim ličnim pečatom. Verovatno nas to približava njemu. Green je svirao toplu, slatku solo gitaru uvek. Niko nema ton kakav je Green imao. Osim toga, u njegovim pesmama postoji neki gotovo spiritualni sloj. Interesantno je da nije često zastupljen u repertoarima drugih bluz izvođača kod nas. Sve u svemu, Peter Green je od početka bio naš idealni bluz guru.

Generalno, sve pesme koje izvodimo biramo po principu mogućnosti da se sa njima i njihovim autorima lično poistovetimo. Ima mnogo divnih bluz pesama koje nikada nismo svirali, samo zato što ih iz nekog razloga nismo osećali kao svoje. To je ona stara teza, veruj u svaki ton koji odsviraš i bićeš ubedljiv. Ako nije tako, bolje ne sviraj.
Ako bi trebalo nekome ko ne sluša bluz da približite ovaj muzički pravac i preporučite mu da se sa njim upozna, kako biste to uradili?

Aleksandar Đukić: Bluz ima nekoliko jednostavnih pravila: 3 akorda, skala od samo 5 tonova, 12 taktova. Ne može biti jednostavnije od toga na muzičkom nivou. Ali, sve ostalo u bluzu je tako slojevito i tanano. Dakle, bez straha se otvorite prema bluzu i slušajte ga. Vratiće vam višestruko svu tu uloženu pažnju i trud.

Po profesiji ste pravnik, ali od rane mladosti se bavite muzikom Kako ste se nosili sa izazovima “redovnog posla” i bavljenja muzikom?

Aleksandar Đukić: Teško, iskreno. Ali vremenom otkrivaš da je i pravo neka vrsta umetnosti. Biraš pravu reč kao i pravi ton, u stvari.

Interesantno je da se pesme grupe Nesalomivi koju ste osnovali osamdesetih godina prošlog veka još uvek rado slušaju. Kako gledate na domaću muzičku smenu iz vremena kada ste počinjali, a kako Vam se ona čini sada? Da li među bendovima mlađih muzičara ima onih čiji rad pratite i volite?

Aleksandar Đukić: Nesalomivi su pripadali jednoj epohi, to je bio kraj 80-ih. Po mnogo čemu to su kod nas i u svetu najproduktivnije muzičke godine. Lepo je što su neke pesme Nesalomivih preživele to vreme i što se i dalje frekventno mogu čuti na programima naših radio stanica. To nam imponuje i pokazuje da smo autorski bili u pravu i pre 35 godina!
Danas je potpuno drugo vreme. Internet je sada generalna platforma za plasman savremene muzike, dostupna je ogromna količina nove muzike i nije lako to sve ispratiti. Mislim da još uvek volim taj alternativniji gotovo njuvejviš rok, recimo Straight Mickey and the Boyz.

Charlie Duncker, koji je za sebe odabrao ime ACRAZE, nekoliko godina radio je kao andergraund DJ. Sada je glavni američki izvoz kada je reč o mejnstrim elektronskoj muzici. Trenutno je na epskoj turneji širom sveta, u okviru koje dolazi i na Glavnu binu Exita u subotu, 9. jula. Ovaj dvadesetšestogodišnjak se prošle godine našao na izuzetno jakom lejblu Thrive, što je doprinelo popularnosti trake „Do It To It“. Samo Spotify broji skoro 400 miliona slušanja!
 
I sam kaže da recept za hit deluje jednostavno, iako svi znamo da nije tako. Splet okolnosti doveo je do jedne od najpopularnijih pesama prošlog, ovog i narednih leta, ali i puno truda i rada. Razgovarali smo sa njim o jutru kada je čuo pesmu koju je kasnije semplovao i koja ga je proslavila, o odnosu prema karijeri i šta očekuje od dolaska na EXIT - o kojem je, naravno, samo najbolje čuo.


Čujemo da treba da ti se čestita! Potpisao si sa Capitol Records. Možeš li nam reći nešto o tom dogovoru?
 
- Hvala! Moj tim i ja smo dugo radili da se to realizuje. Zahvalan sam na prilici da budem deo rostera takve izdavačke kuće, pored nekih živih legendi. Sećam se kada je Džeremi (glavni za A&R u Capitolu) bio u studiju i slušao neke moje demoe. Bio je u šoku. Stvarno mi se mnogo dopalo to što je strastven u vezi celog kataloga. Nova muzika stiže veoma uskoro!
 
Da li proveravaš brojke za „Do It To It“? Približavaš se polovini milijarde! Čestitke i na tome!
 
- Zaista je neverovatno pomisliti da neka od mojih pesama ima petsto miliona slušanja. Nikada nisam mislio da će tako nešto da mi se desi (smeh)! Informisali su me da ukupno na svim platormama imam 8.4 milijarde... Od toga mi tek mozak eksplodira!
 
Možeš li da zamisliš... Da si tog jutra popio svoju kafu ili da ti je baterija na telefonu bila puna... stvari bi danas bile potpuno drugačije? Ne bismo imali „Do It To It“?
 
- Mislim da bih mogao knjigu da napišem o ovoj temi, jer, iskreno, stalno o tome razmišljam. Ali, da iskreno i nastavim, drago mi je da me je univerzum izabrao u tom trenutku. Ništa ne bih menjao, a trudim se da nastavim svoj put i inspirišem što više ljudi je moguće!
 
Znamo da si uspeo da uđeš u studio sa grupom Cherish! Šta se dalje sa tim dešava?
 
- Tako je! Samo smo jednom bili u studiju zajedno, ali to sigurno neće biti poslednji put. Oni su toliko talentovani i zahvalan sam na prilici da sa njima radim.
 
Da li ti se čini da kultura naginje u dva smera danas - ka nostalgiji za osamdesetim i ranim dvehiljaditim?
 
- Ovo je malo šire pitanje; muzika uvek naginje ka jednom ili drugom. Sa druge strane, slažem se da je današnja plesna scena veoma inspirisana diskom osamdesetih. Čujem puno semplova te ere, posebno kada je reč o melodijama. Rekao bih da bez takve muzike, današnja ne bi ni postojala.
 
Da li misliš da se na Jersey Club ponekad gleda sa visine? Možda nikada nije imao proboj u Evropi, pa se tako odavde čini.
 
- Jersey Club music je jedan od tih žanrova na koji sa visine gleda celokupna javnost. Njegova kultura ima dugu istoriju i neverovatnu muziku, a definitivno je skrajnut! Još uvek nije imao svoj proboj, ali sam siguran da je pitanje trenutka!
 
Šta po tvom mišljenju danas ima potencijal da bude viralno, natera ljude da slušaju i lude na žurkama i festivalima?
 
- Jednostavno, kratko i zarazno - čini mi se da to dobija trku, barem za mene.
 
Kada je tvoj tata bio u fazonu - „Okej, možeš da budeš DJ. Ne moraš više da juriš fudbalsku karijeru“?
 
- Većina roditelja želi za svoju decu  „normalnu“ karijeru, nešto što će činiti da se osećaju sigurno kada razmišljaju o budućnosti. Život, prema nekom mom mišljenju je - visok ulog, visoka nagrada! Moji roditelji nisu bili oduševljeni kako je moj put isprva delovao, ali su mi ipak uvek verovali, više kako je i uspeh rastao.
 
Dopada nam se kako pričaš o uspehu - da je za njega odgovoran talenat, većim delom vredan rad, ali i da je neophodno biti u pravom trenutku u pravo vreme. Razumeli smo da nije u pitanju sreća, već da si se stavljao u pozicije gde si mogao da dobijaš prilike, odnosno upoznaješ nove ljude. Možeš li reći klincima koliko zapravo truda ide na samom početku, ali i sada kada si hedlajner?
 
- Količina truda koju ulažem u svoju karijeru i snove se nije promenila. Nemam opciju da sednem i opustim se sada kada sam hedlajner. Čak mislim da radim više nego ranije, haha! Ali, ozbiljno sad, zaista verujem da jednom kad dostigneš nivo koji si sebi postavio, uvek ima prostora za napredak i za neke nove ciljeve. Što je uspeh veći, postaje komplikovanije. Što se uloženog truda tiče, ja na to ovako gledam:

1. Ne daj da ti uspeh pomuti pamet. Uvek ima još posla koji treba da se završi.

2. Vežbaj i nemoj da odustaješ od stvari koje voliš. Bićeš daleko uspešniji ako radiš ono što iskreno voliš, mnogo više nego kada je to nešto čime si tek  „zadovoljan“.
 
Koliko znaš o EXIT festivalu? Radujemo se susretu tamo.
 
- Stvarno sam čuo samo lepe stvari o EXIT festivalu! Biće to moj prvi nastup u Srbiji i radujem se ideji da puštam neke sveže trake za sve koji dođu da iskreno uživaju u žurci. Hvala na pozivu i vidimo se uskoro!
 
Razgovarao: Vojkan Bećir

<<  Decembar 2022  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
   
 

Putopisi, Intervjui..