U izdanju "Lagune" ovih dana se pojavio "Parter" novi roman Igora Marojevića, autora "Žege" i "Šnita". . Prvi utisci koji se nameću po čitanju „Partera“ jeste da je u pitanju prilično drugačiji roman od „Šnita“ i „Žege“. Priča koja prati povratnika Luku Razića, didžeja i šankera na zemunskom splavu „Parter“, i njegove peripetije sa raznim devojkama vrlo lako se prati, a hepiend kao da je ovog puta, iako bez patetike, izveden odlučnije nego u „Žegi“? S jedne strane, to kao da je ulog građe, koja traži da bude shvaćena pošto je već stvarnost iz koje je izvučena maltene nerazumljiva. Mislim na tranzicionu stvarnost u Beogradu, na usamljenost pojedinaca i parova, mrgodno kuliranje, sve ono što se vidi na svakom koraku, a potiče iz teško spojivog spleta okolnosti diktiranih nezaustavljivim razvojem tehnologije i svetskom ekonomskom krizom, lokalnom renesansom hrišćanstva i praznoverja, te recidivima devedesetih koji su uvek prisutniji nego što to na prvi pogled deluje.

Koliko god Luka Razić želeo da živi u sadašnjosti, njega mnogo toga vraća na devedesete kada je živeo u Španiji nakon što je pobegao iz zemlje usled jalovih studentskih protesta 1992. Tada je imao i jedan bitan smrtni slučaj.

Pokazuje se pak da sam „Parter“, kao splav koji želi da animira kultivisanu klijentelu, ima svoju mračnu prošlost koja seže u devedesete, te da splav, kao neka vrsta glavnog junaka romana, ne može da prođe mnogo bolje od svojih gostiju. Padne tu i poneka bomba, znate.

Mnoge ljubavne veze na koje bi se gosti „Partera“ u njegovim mirnodopskim fazama odlučili naprasno se prekidaju jer su uslovljene nečim iz devedesetih, to jest taj retrogradni link negde iskrsne. Ali, tako mora biti kad nacija ima privilegiju da proživi jedno tako epohalno razdoblje kakva je ovdašnja verzija završne decenije prošlog stoleća.

Ovog puta ste se baš fokusirali na ispitivanje muško ženskih odnosa? Bilo je toga i ranije kod vas ali u „Parteru“ ste se usredsredili...

Čitao sam neku anketu u kojoj je trećina srpskih muškaraca priznalo sopstvenu impotenciju, što mi se mnogo dopalo. Mislim, ako toliko ljudi priznaje polnu nemoć, koliko njih ne priznaje… i kako je to samo epohalan trenutak, moment u kojem su mačisti jasno i javno kapitulirali, a ta vrsta ego tripa se svodi na izvesne tragikomične trzaje.

Naše žene imaju posla sa poraženim lovcima, a i jedne i drugi se u isti mah trude da deluju opušteno jer takvo ponašanje diktiraju opštiji trendovi, a u stvari ono je isprepleteno sa tim nekim nemoćnim mrgođenjem, kao fasadom koja treba da posluži pojedincu da se od nečeg odbrani.

Tako kroz „Parter“ prolazi niz smrknuto iskuliranih momaka i cura, a u stvari usamljenih i punih želja, ali suviše ponosnih da bi ih priznali i drugima, a kamoli sebi.

Ispostaviće se da se hepiend u takvim uslovima, rasplet koji se događa Luki Raziću i devojci koja isprva ne deluje kao njegov mogući partner, svodi na saživot dvoje ljudi koji mogu jedno s drugim jer su izvukli neku pouku iz napetih iskustava, za razliku od većine, koja nastavlja da niže iskustva lišena lične pouke. U tome je negde i razlika između iskustva i frustracije. Možemo govoriti o iskustvu samo ako čovek uspeva da ga primeni i izbegne greške a u suprotnom, ako ne zna šta s tim da radi, redukuje ga praktično na najobičnije traume.

Prvo što se obično pitaju čitaoci koji imaju u rukama „Parter“ jeste gde je njegovo mesto u vašoj Etnofikciji, petoknjižju započetom romanima „Šnit“ i „Žega“, odnosno da li i vaša nova knjiga spada u tu pentalogiju?

„Parter“ je iskorak iz Etnofikcije. Jasno mi je zašto bi neko ko se bavio mojim knjigama automatski dovodio nove projekte u vezu sa petoknjižjem, to je jednostavno moj središnji projekt. Međutim, „Parter“ je naprosto iskorak u optici i postupku.

Za početak, umesto dvadesetog veka, čiji razni segmenti su obojili postojeće delove petoknjižja, a one predstojeće tek treba da počnu da boje, „Parter“, očigledno, fokusira stoleće u kojem živimo. Da u ovom što živimo nisam prepoznao epohalnu građu, ne bih pravio taj iskorak. Ja uvek, i kad pišem (anti)istorijske romane, govorim o sadašnjosti, ali da bih obradio sve ono što me je kopkalo iz te tako neobične sadašnjosti koja ako ne nudi dobre životne uslove, nudi bajno bizaran materijal za pisanje. Hteo sam da joj se odlučno okrenem i u smislu opšteg okvira, kako sam to radio na primer u „Mediteranima“ ili u „Dvadeset četiri zida“, ovaj put ne koristeći nikakve jezičke igrarije već se fokusirajući na direktnu obradu stvarnosti.

Umesto donekle komplikovanog stila koji ispostavljaju „Dvadeset četiri zida“ i „Mediterani“ a naročito „Žega“ i „Šnit“, „Parter“ je na svom spoljnjem nivou pitak koliko god je to moguće, a književne igrarije koje su činile neke od ranijih knjiga pomalo hermetičnima ovde su premeštene na unutrašnji nivo. Drugim rečima, ko želi da lovi književne reference i eventualna dublja značenja može da se bavi isključivo time, a ko hoće da u knjizi nađe samo priču, nema ni potrebe da je traži jer će ona svakako sama doći po njega. „Parter“ je tako napisan.

U tom smislu, smislu pitkog sadržaja i selidbe motiva s odloženim dejstvom u dublji nivo priče, mislim da je u „Parteru“ moja strategija pisanja izvedena najdoslednije.

Primećuje se da ste u romanu veliku pažnju posvetili gestovima i mimici?

Osim ankete o impotentnim muškarcima, na pisanje „Partera“ me je nagnala scena iz jednog kafea. Ispao mi je upaljač i sagao sam se da ga pokupim, neizbežno zakačivši pogledom noge obližnjih gostiju i primetio sam da svi, i žene i muškarci, sve vreme nervozno lupkaju stopalima. Od tada sam počeo da obraćam veću pažnju na gestove, neverbalnu komunikaciju i da ispunjavam notes. Ko tako posmatra stvarnost može da vidi štošta što mu inače izmiče.

Na zapadu se pišu mnoge studije o neverbalnoj komunikaciji i emocionalnoj inteligenciji ali ljudi na njihov sadržaj, gestove kakve smo pomenuli, i dalje obraćaju srazmerno slabu pažnju.

Paradoksalno je da je takva građa, kao nešto što je najočiglednije, u isto vreme i najneprimetnija, jer je ljudi obično ne koriste za tumačenje tuđih postupaka. Ali u ovako zbrkanoj stvarnosti kakvu „Parter“ opisuje gotovo da nema potrebe naznačiti da je nešto paradoksalno jer je u njoj paradoks praktično najučestalija pojava.