Izložba Miladina Miletića "Čin I, scena II" biće otvorena 8. marta u 20:00, a Beograđani će moći da je posete do 14. marta u 21:00.

Šta bi bilo kad bi bilo - da je bilo ali ponekad jeste!

Autor Miladin Miletić je jedna od najznačajnijih novih pojava beogradske scene grafičkog dizajna. Trenutno angažovan u jednoj od perspektivnijih advertising agencija ex jugoslovenskih prostora, uspeo je da priredi ovu polu subverzivnu vizuelnu provokaciju u prostoru odveć ušminkanog političkog plakata. Plakat je u svojih 100 godina istorije i evolucije, postao sociološka odrednica portreta jednog vremena. “Čin I, Scena II” je svojevrsno novo čitanje jedne epohe u drugačijem dekoru ali u scenografiji istorijskih trendova koji se ponavljaju.

Autor o izložbi:

Izložba „Čin drugi, scena prva“ predstavlja, pre svega, istraživanje likovnog jezika epohe koja bi trebalo da je ostala u ruševinama četrdesetih.

Mnoštvo vizuelnog materijala nastalog pre i tokom Drugog svetskog rata, kao i istraživanje internet ćoškova sa kreacijama ljudi koji, ako i prihvataju poraz u maju 1945, još uvek maštaju o drugom poluvremenu velikog obračuna, navela me je na razmišljanje o stvaralaštvu fašističke Nemačke i okupirane Srbije danas, u slučaju pobede sila Osovine.

Pokušao da istražim neke od osnovnih atributa fašističkih društava poput militarizma, mačizma, nacionalizma, homofobije, insistiranja na kolektivizmu i sabornosti, preispitivanja i rekonstruisanja istorije, spajanja mitova sa današnjicom i drugim odlikama koje je Umberto Eko podvukao u svom eseju o „Večnom fašizmu“.

No, najviše me je inspirisala zloupotreba medija, umetnosti, nauke, religije i sporta u službi održavanja ovakvog poretka.

Lokalni karakter prikazanih radova mogao bi navesti na zaključak da se radi o obračunu sa konkretnim institucijama u našem društvu. Taj zaključak je pogrešan, jer se radi o njihovoj izmaštanoj zloupotrebi.

Fašizam posmatram kao mračnu kolektivnu stranu savremenog doba koje nije pošteđen ni pojedinac, ni institucija, pa ni društvo u celini. Ovaj rad zamišljam kao upozorenje i podsetnik da je Predstava završena 1945. i da ne smemo dozvoliti novi čin sa akterima u izmenjenim kostimima i redigovanim tekstom.