Otvaranje izložbe Ive Prilinčević pod nazivom "IGRA" je u ponedeljak 03.jula u 19h u Kući Kralja Petra. Ime Ive Prlinčević danas je već poznato na domaćoj stvaralačkoj sceni. To se, međutim, nije dogodilo zahvaljujući nekakvim dosetkama i provokacijama, što je u savremeno doba inače čest slučaj. Iva je, nasuprot tome, odmah prepoznatljiva po kvalitetu i osobenostima svog slikarstva. Ono je novo, autentično i sveže, a istovremeno kod posmatrača evocira sećanje na sasvim određena, klasična dela moderne epohe. U tom pogledu, ona je stilski najbliža čitav vek starijim ekspresionistima i fovistima, za čijim izrazom današnje vreme ima potrebu, a kojima je ona udahnula nov život na osoben način.
Dva glavna sredstva kojima se Iva Prlinčević maestralno služi su boja i linija. Ona je, nesumnjivo, izuzetan kolorista i na svojim delima postiže veliku izražajnost. Katkad se čini da su njene slike prava eksplozija boja, a ipak se ni u jednom trenutku ne oseća agresija, kakva inače često prati ovakav koloristički temperament. S druge strane, njene razigrane linije, iako više nego dinamične, nisu histerične. One ne razaraju oblike nego ih istančano grade do onog minimalnog stupnja koji je dovoljan da kod posmatrača izazove prijatne asocijacije. Ako bi se vratili na poređenja sa klasicima moderne, Ivino stvaralaštvo najsrodnije je delima francuskog foviste Raula Difija i nemačkog ekspresioniste Emila Noldea. Sa njima Iva deli sklonost da svoje slike uobliči u svojevrsno otelovljenje radosti.
Veličina izložbenog prostora omogućila je Ivi da se beogradskoj publici predstavi kroz čak tri ciklusa, pod nazivima „Dolce vita“, „Ljubav (erotika)“ i „Radost igre“, na kojima je neumorno radila tokom poslednjih godina. U prvom ciklusu („Dolce vita“) ona demonstrira svoju već potvrđenu moć da „uhvati trenutak“ radnje na tako vešt način da frejm iz filma ne predstavi kao isečak i diskontinuitet, već da u tom jednom „snapshot“-u jezgrovito sažme suštinu događaja i nagovesti sav njegov razvoj. Drugi ciklus („Ljubav“) posvećen je erotici koju Iva prikazuje veoma eksplicitno, ali istovremeno likovnim sredstvima uspeva da izbegne vulgarne asocijacije i da oplemeni seks, namerno evocirajući drevne tradicionalne uzore (staru Indiju i antičku Grčku) u kojima je ta fizička i fiziološka interakcija bila uzdignuta na nivo umetnosti. Treći, najnoviji ciklus („Igra“) na neki način je vezivno tkivo svega što je ona do sada radila, jer, iako veoma bukvalno predstavlja ono što naslov i kaže – igru i ples – ta aktivnost biva preobražena u svojevrsni arhetip. U suštinskom smislu, Iva Prlinčević svojim plesačicama i plesačima u kolima ilustruje hinduistički metafizički princip „lile“, shvatanja po kome je čitav svet nastao kao rezultat igre bogova.
U Kući kralja Petra Iva, međutim, ne samo što izlaže stvoreno, nego će posetiocima pružiti priliku da prisustvuju nastanku dela uživo. Daleko od toga da ovim performansom ona ima za cilj nekakvu samopromociju, ona prisutnima otkriva tajnu svog stvaranja, čime i sve ostalo što je izloženo dobija logično objašnjenje i razrešenje. Naime, Iva pripada onim slikarima koji stvaraju, ako ne bukvalno lako, onda brzo, strasno, neumorno i konstantno. Van Goga je obuzimala „radna jarost“, Milića od Mačve „belo usijanje“, a za Ivu bi se moglo reći da je obuzima „strast igre“: dajte joj četkicu i boje i ona će, u nedostatku platna ili hartije, odmah slikati po zidovima, po nameštaju, po predmetima i po ljudskom telu.
Paralelno sa ovim slikarskim performansom, na otvaranju se odvija još jedan, koji kao da je ovaploćenje igre predstavljene na platnima i crtežima. Taj multidisciplinarni čin, koji uključuje ples i muziku, istovremeno je i na granici hepeninga, jer posetiocima omogućuje da uzmu učešća u posebnoj kreaciji uživo, nalik na efemerni spektakl u režiji Ive Prlinčević.
Prof. dr Oliver Tomić
