Izložbe Nikole Markovića pod nazivom "UPUTSTVO ZA UPOTREBU"  će se dogoditi u sredu, 1.  novembra u 18.00 časova. Izložba će biti otvorena zapubliku do 31. decembra.  “Treba imati povjerenja u radnike” poručivao je Josip Broz Tito u govoru povodom usvajanja Osnovnog zakona o upravljanju državnim privrednim preduzećima i višim privrednim udruženjima od strane radnih kolektiva ─ kojim je u neposrednu praksu sprovedena akciona parola radničkog pokreta “Fabrike radnicima!”1. Sistem socijalističkog samoupravljanja, koji je u Jugoslaviji funkcionisao od 1950. pa do 1989, uz sva politička i ideološka zastranjivanja, bio je jedini (bar u ovom delu sveta) u čijem su se epicentru nalazili radnici. Od socijalističke Jugoslavije diktatura proleterijata načinila je zemlju u kojoj su čak i najsiromašniji radnici imali mogućnost da godišnji odmor provedu na moru

(baš kao u uvodnom citatu istoimene Miljkovićeve pesme). Sa SFRJ, kao najuređenijom i najhumanijom državnom zajednicom u kojoj smo do sada živeli, dogodilo se to što se dogodilo ─ ne bez „zasluge“ i krivice samih radnika, koji su se prilično lako odrekli kako „svojih“ fabrika tako i „svoje“ zemlje („Prije ćemo mi umrijeti, nego svoje zemlje dat“), postajući direktnim saučesnicima i za stanje u kom se trenutno nalaze? Ne daje li stvarnost koja je usledila za pravo upravo Josipu Brozu koji ─ predstavljajući je kao antipod vrednostima socijalističke države ─  istim govorom u prepoznatljivom ideološkom ključu ističe kako je “buržoaziji i eksploatatorskoj klasi država potrebna samo kao trajna sila za održavanje u potčinjenosti izrabjivanih klasa”.

Da li u vremenu u kom živimo prisustvujemo lenjinskom odumiranju države, i kako to da nas niko nije upozorio da odumiranje države sobom povlači i odumiranje humanističkih vrednosti koje se za nju tradicionalno vezuju (poput pravde, solidarnosti, dostojanstva, participativnosti)… Šta se, dakle, s radničkim pravima dogodilo danas? Kako su i zašto od nekadašnjih vlasnika države radnici i radništvo postali marginalna grupa čiji društveni i ekonomski status u javnoj sferi gotovo da ne postoji? Ma koliko ideološki konstrukt egalitarizma po meri komunističkih partijskih elita bio manjkav ─ predatorski kapitalizam današnjice čini da na privilegije socijalizma sve češće gledamo kao na davni, nikad dosanjani san. Pojednostavljeno: na radnike kao socijalne aktere danas gotovo više niko ozbiljno ne računa.

Koliko košta ljudsko dostojanstvo  

Saglasno Gramšijevoj tezi kako „u periodu kad staro umire, a novo još uvek nema snage da se rodi, vladaju čudovišta“, eksploatatorstvo i nejednakost postali su aksiomi postglobalizma. Umesto očekivane disperzije ─ koncentracija i zloupotreba moći danas su tolike da takozvana primitivna akumulacija, kako glasi osmo, najkotroverznije poglavlje Marksovog Kapitala („So-Called Primitive Accumulation”), ne samo da je radnike potpuno odvojila od sredstava za proizvodnju već ih je, od kreatora društvenih dobara, pretvorila u depersonalizovane izvršioce. Takoreći šrafove. Klasni antagonizmi prevaziđeni su tako što je jedna klasa (radnička) prosto prebrisana ─ dok je društvena (čitaj: partijska) regulacija zamenjena tržišnom. Proleterijat je postao prekarijat a produktivnost ideološka mantra pred kojom kapituliraju vrednosti i principi na kojim (deklarativno) počivaju uređena društva, otuda deluje kako je kraj političke ekonomije rezultirao sumrakom pojma humanosti. S obzirom da ovakve „prakse“ funkcionišu i u društvima u kojima postoje kredibilni zakonski i moralni sistemi (samo)zaštite ─ u zonama ekonomske (i političke) periferije, gde se povlađivanje stranim investitorima izdiže do nivoa nacionalnih strategija, „investitori“ postaju kolonizatori. No, da ne budemo nepravedni ni prema „investitorima“, valja konstatovati kako je karakteristika globalne periferije upravo u činjenici da je ona projektovana tako da to zauvek i ostane. Ilustracije radi, navodim primer južnokorejske kompanije Yura, čije ime je postalo sininim za nehuman odnos prema radnicima i gaženje ne samo radničkih već i ljudskih prava. Prema javno dostupnim podacima, Yuri su samo do 2016. godine iz budžeta Republike Srbije uplaćene subvencije u iznosu od 25 miliona eura (do danas taj iznos je, svakako, neuporedivo veći). Kao državnu pomoć kompanija uživa i infrastrukturnu podršku ─ odnosno pravo besplatnog korišćenja (javnog) zemljišta u čemu svakako nije usamljen slučaj. Uzmemo li tačnom tezu medijskog stručnjaka Lazara Džamića, koji kaže kako se „naše civilizacijske opcije trenutno svode na izbor između prekarijatskog ili totalitarijanskog ropstva“2, mogli bismo konstatovati kako se kolonije zapravo autokolonijalizuju. Navedena teza tačna je u jednakoj meri koliko i pogrešna ─ pošto se, u eri postistine, relativnost svakog teorijskog modela takođe sistemski projektuje. A kad su teorije već do te mere relativizovane nema nam izbora do da se okrenemo (neposrednim) praksama.

Uputstvo za upotrebu                                    

Pošto se, kao umetnik, temom analize nimalo jednostavnih struktura, mehanizama i(li) uzroka korporacijskih (manipulativnih) moći bavi godinama unazad ─ Nikola Marković ovaj put fokusirao se na neposredne posledice koje moć ostavlja na ljude. Ciklus radova „Uputstvo za upotrebu“ u fokus stavlja pitanja iz domena (z)gaženog dostojanstva ─ kako ličnog (radničkog) tako i kolektivnog, pa i nacionalnog. Nastojanjem da locira, specifikuje i objasni okolnosti koje su uslovile, unekoliko i odredile, prirodu i karakter njegovog pristupa ─ u video radu „(Ne)zvanična verzija“ Marković za svedoke uzima iskaze radnika/radnica, koji o savremenom ropstvu, čijim su akterima, kažu sledeće: „Radnik je ovde u stvari samo šraf. Besplatni i lako zamenljivi deo proizvodnje, koji je dobar samo dok radi bez greške!“ ili „Gazdi je žalije kada mu crkne mašina, nego kada pogine radnik. Radnika besplatno zameni drugim, a nova mašina ga košta“. Uranjajući u realnost „neoliberalizma“, u kom ljudi postaju šrafovi, Marković pokušava da taj proces učini reverzibilnim time što će, bar na reprezentacijskoj ravni, osvetljavajući okolnosti pod kojima je ova neprirodna rokada postala moguća, ponuditi uslove pod kojima bi šrafovi ponovo mogli postati istorijski subjekti, odnosno uspravni i dostojanstveni ljudi i građani. Progovarajući o problemima za koje svi manje-više znamo, jednako se praveći kako oni ne postoje ─ kao najdrastičniji primer dehumanizacije Marković uzima „preporuku“ koja postoji kod jednog broja stranih „investitora“ da radnici, kako ne bi gubili dragoceno vreme za proizvodnju čestim odlascima u toalet, počnu da nose pelene za odrasle! Prividno izlazeći u susret zahtevima eksploatatora, želeći da javno dostupnim učini ono o čemu radnici govore isključivo off the record, Marković je brendirao ekskluzivni model radničke pelene za odrasle „Prol et“. Pelene su dizajnirane u 'unisex' (ženskoj i muškoj) varijanti, s priloženim uputstvom za upotrebu u situaciji „Dok radnik/ca može da stoji“ kao i verziji „Kad radnik/ca ne može više da stoji“, štampanim, uz srpski, i na kineskom, korejskom, ruskom, italijanskom, turskom i nemačkom ─ kao službenim jezicima zemalja iz kojih dolaze strani „investitori“. Preuzimajući strategije transgresijskih igara, Marković realizuje i seriju koju čini dvadeset slika dimenzija 50x50 cm  ─ rađenih po modelima i u duhu „starih majstora“, koje uramljuje u zlatne ramove što, pored jasne aluzije na „zlatno doba“, po autoru potencira utisak „muzejske” (malograđanske) učmalosti.  Koristeći se mladim i zgodnim ženskim i muškim telima on, krajnje realistično, dočarava proces stavljanja, nošenja i odlaganja pelena nakon upotrebe. Naglašenom grotesknošću navedenih prizora, umetnik se obraća samim radnicima, njihovim poslodavcima ali i široj društvenoj zajednici, odnosno onima koji „gledaju svoja posla”, nastojeći da probudi osećaje empatije, solidarnosti, ljudskosti. U kontekstu društva u kom živimo ali i globalno gledano, Markovićevi radovi sadrže dozu ciničnog idealizma koji možemo iščitavati na više značenjskih ravni. S jedne strane, umetnik je lišen iluzija vezanih za postojanje radničke (klasne) svesti ─ uostalom na njegovim slikama i crtežima radnici, čak i u situacijama kad više ne mogu da stoje, pelene sebi stavljaju sami (dok kod „klasičnih“ pelena za odrasle to uvek čini neko drugi). S druge pak, obraćajući se eksploatatorima, dovodeći njihovu „preporuku“ do paroksizma, Marković podseća na ideale pravednijeg i humanijeg sveta, odnosno činjenicu da je ukidanje prinudnog i ropskog rada civilizacijska težnja koja korene vuče još iz ranog XIX veka. Sa treće strane, ukazujući na činjenicu da problem ima šire, nacionalne implikacije, s brutalnom direktnošću, autor kreira i predložak „Zastave savremenog prekarijata-proleterijata“, koju na reprezentacijskoj ravni sačinjavaju ukršteni šrafcigeri i umotan trožilni kabal u bojama srpske trobojke. Naposletku, vraćamo se na uvodni citat teksta, odnosno „zakonski garantovanoj“ mogućnosti i neophodnosti obezbeđivanja odmora za radnike. Sasvim u duhu „vrednosti“ koje promovišu ovdašnji „investitori“, Marković tu „mogućnost“ nudi instaliranjem mesta za odmor u vidu velike pelene-ležaljke, na kojoj bi i doslovno moglo da se odrema. Krug se, dakle, zatvorio time što smo od mora za radnike stigli do pelene za radnike. Naravno i za radnice…      

Kao prilično usamljen primer bavljenja ovom temom, u zemlji gde kultura pamćenja u sebi po pravilu sadrži i element katastrofe zaborava i svest o tome kako snove o jednakosti, slobodi, solidarnosti, bratstvu ovde danas malo ko sanja ─ izložbu „Uputstvo za upotrebu“ umetnika Nikole Markovića možemo čitati, odnosno posmatrati, i kao svojevrstan apel i poziv na dostojanstvo.

Nebojša Milenković

Nikola Marković (1976) Fakultet likovnih umetnosti završio je u Beogradu, u klasi prof. Čedomira Vasića. Doktorirao je na istom fakultetu, pod  mentorstvom profesora Milete Prodanovića (komentor prof. Čedomir Vasić). Član je ULUS-a. U Srbiji samostalno izlagao u Somboru (2004), Nišu (2006, 2018 i 2023), Beogradu (2015, 2016 i 2020/21) i Novom Sadu (2021 i 2023). Učestvovao i na brojnim kolektivnim izložbama u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Čačku... kao i u sazivu nekoliko likovnih kolonija u zemlji (Sićevo, Classic, Niš art fondacija...) i inostrantvu (Austrija, Slovenija). Od 2007. godine sarađuje sa galerijom „Suppancontemporary“ iz Beča, preko koje je samostalno i grupno izlagao u Austriji, Nemačkoj, Italiji, uključujući i učešće na brojnim  sajmovima umetnosti. Na završetku studija, od strane likovnih kritičara, izabran među deset perspektivnih mladih umetnika za izložbu „Perspektive“ (2003). Dobitnik Prve nagrade na nacionalnom konkursu za mlade likovne umetnike umetnike u organizaciji Niš art fondacije, a pod pokroviteljstvom kompanije Philip Morris (2007). Bio je i u najužem izboru za nagradu za crtež fondacije Vladimir Veličković (2016). Dobitnik nagrade na Bijenalu umetnosti u Utacu u Japanu (Utazu Art Awards Biennale 2020). Dobitnik glavne nagrade na Niškom salonu „2/12“ (2020). Radovi Nikole Markovića zastupljeni su u značajnim kolekcijama u Austriji a Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije otkupilo je (2016) njegov triptih iz ciklusa „Izvodi iz neverbalnog govora“ za zbirku Galerije savremene likovne umetnosti u Nišu. Od 2018. godine radi na Fakultetu umetnosti u Nišu, u zvanju vanredni profesor.

Projekat je podržan od strane Gradske uprave za Kulturu Novog Sada i Ministarstva kulture Republike Srbije.

Dizajn plakata: Stefan Ilić