Od 29. novembra do 11. decembra 2022. u Galeriji Doma omladine Beograda - Nasuprot pokušajima objedinjavanja i osmišljavanja u jednu sređenu celinu svih fragmenata postojanja, saznanja i uosećavanja, izdvaja se prihvatanje stvarnosti kao haosa, serije nasumičnih dešavanja i prizora, koji se pred nama pružaju bez reda i van našeg kontrolisanja. Upravo nemogućnost davanja jedne objedinjene svrhe i pronalažanje nasumičnih fragmenata smisla unutar uosećavanja scena iz svakodnevnog okruženja, tema je izložbe „Fragmenti budnosti“ Jovane Babić.
FRAGMENTI BUDNOSTI / Jovana Babić
Serija radova o onim fragmentima budnosti koji najviše liče na san.
Izložba pod nazivom Fragmenti budnosti čija je autorka Jovana Babić daje mogući odgovor sopstva na svekoliku upitanost pred problemom stvarnosti koja nam je data. On se suštinski sastoji upravo u sopstvenoj negaciji, nemogućnosti objedinjenog smisla kao konačnog rešenja, te u ponudi nezavršenosti, nejasnosti i disperzije značenja. Reč je o seriji nasumičnih dešavanja i prizora, koji se pred pojedincem pružaju van reda i van njegovog kontrolisanja, ali po nečemu izdvojeni kao neobične pojave stvarnosti unutar spektra običnog i svakodnevnog. Taj antagonizam dodatno je naglašen smeštanjem prizora u nama sasvim bliske, gradske pejzaže, gde se nijedan element slike ne ističe po unutrašnjoj vrednosti ili tematskoj nadmoćnosti, no ono po čemu se ističu je formalna mirnoća i skladnost, mogući nagoveštaj neke druge, smislenije dimenzije. U međi jave i sna, prikazi koji se smenjuju poput kadrova filma najviše proizlaze iz ličnog i podsvesnog, te zbunjuju svojim naizgled nasumičnim smenjivanjem. Nasumičnost je ono što je kod svakog pojedinca različito, kao kada Heraklit piše da budni i sneni imaju jedan jedini svet, a da se svaki okreće posebnom.[1] To okretanje ka individualnom priznavanju vrednosti onoga što biramo uosećavanjem, unutar širokog polja opšteg postojanja, dokaz je sopstvene budnosti.
Jovanine radove karakterišu jasne kompozicije, čiste površine i precizne linije koje formiraju nasumične mreže i okvire, kontrastirane stvarnošću koja je suptilno izmenjena određenim pojavama, kao što su različiti efekti svetlosti i senke, svojstva određenih materijala, odrazi i neobična percepcija prizora izobličenih vodom i drugim efemernim uticajima. Tu simbiozu preciznog i amorfnog, uhvaćenu u trenu bivanja nalik na kadar fotografije, i sa skoro jednakom doslednošću, bira da prikaže kroz tradicionalnu slikarsku tehniku, ulje na platnu. Oduzevši fotografiji njen integritet, slika kadrove onakvim kakvim ga oko vidi, realnost realniju, uzevši u obzir prizme kroz koje pogled mora proći prilikom gledanja; one su pre svega, sopstvena podsvest, pogled, akcenat i smisao, što, takozvani, objektivan pogled nikada ne može da dostigne. Elementi koji formiraju sadržaj slike nasumični su predmeti našeg vidokruga, preko prozora, zgrada, ulica, semafora, kućnih elemenata i uglova pojedinih prostorija. Karakteristika prostora je da su oni prazni, no nikako u apsolutnoj praznini; na većini radova javlja se nagoveštaj ljudskog prisustva, kroz kakvu senku ili radnju koja se dešava uvek uz prisustvo nekakvog subjekta (kao što je oticanje vode u slivnik gde se pretpostavlja da je subjekat čovek koji vodu pušta da oteče). Kadrovi koji, zapravo, u pojedinačnoj svesti, ostaju urezani, izabrani kao nosioci vrednosti, najčešće su nasumične pojave u svakodnevnoj relanosti čovekovoj. Kroz pokušaj da se vrednovanje oslobodi stega koje nosi (nalik na Pesoinu estetiku ravnodušnosti [2]) primarni smisao se može izdvojiti u savremenom svetu i sistemu kao ponovo najvažniji, a on je, postojati, promatrati, zabeležiti.
Minja Lazareski
