Tokom četiri poslednja dana 15. Kondenza – festivala savremenog plesa i performansa, završenog 30. oktobra, izvedene su predstave „Ranjiva tijela“ Ane Jelušić, „To Speak Light Pours Out“ Kate McIntosh”, „Trança“ Thiaga Granata, „O iscrpljivanju ili plutanje van sopstvenih granica“ Marka Pejovića, i „U.F.O. - Hommage to Katalin Ladik“ Irene Z. Tomažin i Jule Flierl. Petog dana ovogodišnjeg Kondenza, u četvrtak 27. oktobra, u Magacinu je izvedena predstava „Ranjiva tijela“. Ovo delo autorke Ane Jelušić, u saradnji s plesnom umetnicom Martom Krešić i dramaturškinjom Ninom Gojić, bavi se time kako gledamo i šta vidimo u tome što gledamo, oslanjajući se na haptički materijal koreografiranog dodira.

„Ranjivost u ovom radu došla je iz jednog prijašnjeg solo rada, u kojem se bavim mehanikom udaranja. U sklopu njega je došlo do nekakvog kretanja i različitih položaja tijela koji su za mene sugerirali i asocirali na ranjivost, ranjenost, povredu. Ovaj rad naravno da ima veze sa ranjivošću, ali u biti također uveliko ima veze s povredom. Koliko u njemu ima preciznosti, ima i nekakve prljavosti. Cijelo vreme barata nečime što se radi, kao i nekime kome je nešto rađeno. Radi se o odnosu subjekt-objekt“. pojasnila je Ana Jelušić.
 
U petak 28. oktobra u Velikoj sali Studentskog kulturnog centra izveden je performans „To Speak Light Pours Out“ autorke Kate McIntosh koji, kroz mešavinu tekstova različitih pisaca, kompozitora i izvođača, uranja publiku u moćan prostor za slušanje, stvarajući zvučni svet koji kanališe energiju ritmova, glasova, tekstova i njihovih značenja.
 
Autorka Kate McIntosh je o predstavi rekla: „Ima puno teksta u predstavi i on jeste centralni deo, ali je važan i zvučni deo. Morale smo da naučimo da sviramo poliritmično. Dosta je teško pratiti sopstveni ritam, a da vas drugi ritam ne ometa. Radi se o posebnom načinu slušanja, da budete u stanju da čujete toliko različitih informacija, ritmova, načina pevanja, a u isto vreme da osetite sebe i držite se svoje istine. Kada počnemo da slušamo pažljivo, odjednom shvatimo da smo gluvi i da ne čujemo stvari koje su oduvek bile tu. Neke stvari, pogotovo one koje dolaze s margine, čućemo samo ako se dovoljno utišamo. To je politički i društveno važna ideja.“
 
U bašti Galerije Legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, 29. oktobra je izvedena predstava „Trança“ autora Thiaga Granata - poziv na taktilno putovanje gde se zvuk i pokret prepliću na vrtoglavim površinama i temporalnostima.
 
„Ova predstava je drugi deo trilogije koja se zove „Konverzacije“. U okviru te trilogije pozivao sam po dva koreografa za svaku predstavu, da ostvare koreografsku konverzaciju kroz moje telo. Za prvu sam pozvao dva mrtva koreografa, za predstavu „Trança“ (što znači pletenica) dva živa, dok sam za treću pozvao dva koreografa koji još nisu rođeni. Za „Trança“ koreografi koriste moje vezivno tkivo (fascija) kao medij kroz koji komuniciraju. Ali ideja projekta nije bila da oni zaista rade sa mnom, već sam više zamišljao šta bi radili. U tom procesu ruke su imale posebnu ulogu, tako da je to postala koreografija bazirana na rukama“, pojasnio je Thiago Granato.
 
Istog dana u Centru za kulturnu dekontaminaciju odigrana je predstava Marka Pejovića „O iscrpljivanju ili plutanje van sopstvenih granica“. Nastala u okviru projekta „Redovno u zoni neživljivosti“, ona se fokusira na to kako nas uslovi života – društveni, politički, ekonomski, radni… dovode u stanje konstante iscrpljenosti koja postaje redovna pojava.
 
„Ove godine imao sam dva projekta koja su se bavila pitanjem neživljivosti. Jedan je „Vanredno u zoni neživljivosti“, gde sam se bavio problemima s kojima su se suočavali ljudi iz marginalizovanih grupa tokom vanrednog stanja. Ova predstava je nastavak toga. Termin neživljivost je na neki način uvela Džudit Batler, pričajući o ljudima koji principima ili mehanizmima normativne regulacije bivaju držani van fokusa, i onda bivaju ostavljeni u stanju neživljivosti, odnosno tamo gde zapravo nema suštinskih uslova za život“, kaže Marko Pejović. „U predstavi imamo pet plesača i plesačica mlađe generacije koji već imaju neko iskustvo za sobom, ali istovremeno su često se nalaze u situaciji da moraju da rade puno, i to više stvari paralelno, pa vrlo lako odlaze u stanje iscrpljenosti. To stanje se naravno reflektuje na telo, koje je osnovni medijum rada plesača. i onda nastaje jedno vrzino kolo“.
 
Poslednjeg festivalskog dana, u nedelju, 30. oktobra u Bitef Teatru u 20h izvedena je predstava „U.F.O. - Hommage to Katalin Ladik“ Irene Z. Tomažin i Jule Flierl koje slave zajedničko interesovanje za umetničku poziciju Katalin Ladik. Ovo je omaž koji briše granice između poezije, glume i eksperimentalnog rada glasom, posvećen „Joko Ono Balkana“ i pionirki umetnosti glasa i performansa u Jugoistočnoj Evropi.
 
Jule Flierl je o nastanku predstave rekla: „Prvo me je Irena pozvala 2019. radi istraživanja. Došla sam tri puta u Sloveniju, a takođe smo nastupali i u Berlinu na festivalu nove muzike, gde su se kristalizovala naša interesovanja. Obe već dugo radimo i bavimo se ulogom glasa u plesu, a takođe me i istorijski veoma zanima kako se odnos tela i glasa menja kroz različite kontekste“. O specifičnom odnosu prema Katalin Ladik u predstavi, ona je dodala: „U neku ruku ovo je bio kao trio, sa takvom vrstom energije. Imali smo veoma intenzivan odnos sa nekim ko nije na sceni“.
 
Istog dana prikazan je video intervju sa Anom Ignjatović Zagorac, a potom i razgovor uživo sa njom i autorkom videa Milicom Ivić.

„Praksa video intervjua koji se prikazuju u okviru Kondenza održava se već četiri godine za redom, a Ana je mnogo dopunila sve što smo do sada znali o formiranju scene plesa, iz vrlo specifične perspektive. Od nje sam čula mnogo stvari koje niko do sada nije ispričao“, istakla je Milica Ivić.
„Ovo je veoma važan projekat, jer bi ostalo sve nezabeleženo, kao da mnogi od nas nikad nisu postojali ni radili. A radili smo itekako“, dodala je Ana Ignjatović Zagorac.
 
Festival Kondenz ove godine održan je od 23. do 30. oktobra na više lokacija u Beogradu pod sloganom “Radikalna ranjivost”, a izvedeno je ukupno devet predstava i performansa, uz brojna predavanja i razgovore.

Foto: Milan Milošević