U utorak, 20. septembra U 19.00, u velikoj sali SKC Beograd u okviru ciklusa: Umetnost i ekokritika, sesija 05, održaće se predavanje na temu: Otobong Nkanga – zamišljanje ožiljaka na pejzažu, uz projekcije foto i video dokumentacije, radova i njihove kontekstualizacija. Radove Otobong Nkange predstavlja i kontesktualizuje Stevan Vuković. Nigerijsko-belgijska umetnica Otobong Nkanga proučava društvene i topografske promene koje se stalno dešavaju tokom procesa ekstrahovanja minerala i drugih prirodnih dobara, konstatujući da se time stvaraju svojevrsni ožiljci na telu pejzaža.
Stalno komplikujući odnos živog i neživog u prirodi, kako ga obično prestavljamo u imaginiciji kojom se prirodi pristupa kao nekoj organskoj celini, ona ne poziva na konkretnu ekološki usmerenu akciju, već na pokušaj da se preispitaju svi oni osnovi na kojima počiva eksploatacija prirode oko nas, pa i naše lične prirode. U njenom je radu nemoguće odvojiti istoriju eksploatacije prirode od kolonijalne istorije, kao ni ekokritiku od dekolonizacije.
Pesnikinja Panja Banjoko izvodi pesmu posvećenu okružju u kome sedi, to jest instalaciji pod nazivom "Ukus kamena", izvedenoj u okviru izložbene celine "Susret koji je oduzeo deo mene" Otobong Nkange, u savremenoj galeriji Notingem, 2017.
Otobong Nkanga na delu, pri izvođenju crteža direktno na zidu, 2017, u pripremi svoje samostalne izložbe u Kejptaunu, u muzeju posvećenom isključivo savremenoj afričkoj umetnosti, koji deluje pod nazivom Zeitz Museum of Contemporary Art Africa.
Frejm video dokumentacije performansa Otobong Nkange pod nazivom Diaoptasia (obostrana mišićna disfunkcija), izvedenog 26.novembra 2015. u Tejt Modern u Londonu. Posle performansa sledio je razgovor sa kustoskinjom Katarinom Vud, kao i sa publikom, koja se uključivala u realnom vremenu putem društvernih mreža. Deo je serije radova koji ispituju odnose ljudskog tele i pejzaža, sa naglaskom na ožiljke koje različite ljudske autodestruktivne aktivnosti ostavljaju i na jednom i na drugom.
U prvoj rečenici teksta koji je pratio izložbu Otobong Nkange u Kunsthausu u Bregencu 2021 stajalo je sledeće pitanje: "šta mi mislio o tlu po kojem hodamo i kako da ga lečimo i štitimo?". Orjentisana u fizičkom smislu oko umirućeg stabla preuzetog iz obližnjih šuma, stabla starog ceo jedan vek koje je već bilo načeto parazitima i počelo da se suši, da bi svoje poslednje dane doživelo provučeno kroz otvore probijene na tri sprata ovog muzeja, čineći dijagonalu smrti koja prolazi vertikalno kroz celu zgradu, ova instalacija postavlja mnoštvo temeljnih pitanja o cikusima življenja i umiranja, kao i stvaranja i razaranja, ali na način poptuno lišen patetike.
Instalacija Otobong Nkange na Bijenalu u Veneciji 2019. Rad je u katalogu intepretiran na sledeći način; "referirajući na (često nasilna) kretanja i razmene minerala, energije robe i ljudi, rad Otobong Nkange nas podseća na to da predmeti i akcije na postoje izolovano: postoji uvek neka veza, neki učinak. 'Niko od nas ne postoji u statičnom stanju', izjavila je umetnica. “Identiteti se stalno razvijaju. Afrički identiteti su mnogostruki. Kada, na primer, posmatram nigerijsku, senegalsku, kenijsku, francusku ili indijsku kuluturu, ne mogu da govorim o njihovim specifičnim identitetima a da ne govorim istovremeno i o učinku kolonijalizma i ekonomske razmene, i to istovremeno i u domenu robe, kao i u domenu kulturnih tekovina.
