Od 28. juna do 10. jula 2022. u galeriji Doma omladine Beograda - Izložbom “Klaud” Marija Urošević, kroz novu seriju instalacija, skulptura i crteža, nastavlja priču o pamćenju. Preispitujući lično sećanje, postavlja pitanja o istinitosti zapamćenog, verodostojnosti informacija koje dobijamo, kao i njihovom roku trajanja. Centralnom audio-vizuelnom instalacijom umetnica nas uvlači u svoju postavku, čineći nas, ne samo delom instalacije, već i svedocima ličnih doživljaja i živim bazama podataka.
Na ovoj izložbi, pored preispitivanja sećanja varljive verodostojnosti, ona iznova stvara i recept za kokos kiflice njene majke koji je zauvek izgubljen. Put do tih kiflica neće biti lak, kako umetnici – tako i samim posetiocima.
Marija Urošević (1990.) završila je osnovne studije vajarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Mrđana Bajića i Radoša Antonijevića 2017. i master studije u klasi istih profesora 2019. Od 2020. je u statusu samostalnog umetnika. Živi i radi u Beogradu. Izlagala je na više grupnih izložbi u zemlji, od kojih se izdvaja Prolećna izložba 2020., u Paviljonu Cvijete Zuzorić.
Samostalno je izlagala tri puta:
„Znaš čega sam se setila?“ Studentski kulturni centar Kragujevac, 2020.
„Znaš čega sam se setila?“ Galerija Remont, 2020.
„Pamćenje zaborava“, Galerija Stepenište, Centar za likovno obrazovanje Šumatovačka, 2019.
Ako me se sećaš, onda me nije briga što su me svi drugi zaboravili.
Haruki Murakami – ,,Kafka na obali mora”.
Klaud. Pojam koji kroz svakodnevnicu neretko odzvanja našim stvarnostima koliko i uspomene. U odnosu na kontekst u kome ih iskusimo, one imaju svojstvo kojim mogu da razvedre ili iznenada smrknu naše dane. Optočena virtuelnim magistralama kojima naše digitalne reakcije putuju brzinom organskih impulsa, veza između pamćenja i mreža nikada nije bila opipljivija. No, svojstvenosti koje sećanje predstavlja umnogome doprinosi i njegova mogućnost transformacije – ono se vremenom pretapa u pripovedanje utiska koji nosimo o trenutku.
Verodostojnost sećanja je noseći element narativa i trenutnog likovnog stvaralaštva koji umetnica dovodi u pitanje predstavljenom izložbom. Marija Urošević kroz svoje zvučno – vizuelne intervencije, crteže i reljefe, poput goniča, sledi tragove događaja koji su vodili ka prelomnoj tački kojom započinje ovo samopromatranje. Kao što se putanje sazrevanja njene ličnosti i izraza u protekloj deceniji nastavljaju ili proniču jedne kroz drugu, tako se i različiti mediji kojima komunicira svoj razvoj dopunjuju, čineći postavku gotovo spontanom. Odnosno, deo puta na kome se odvažite da joj se pridružite u prikupljanju proteklog nije precizno određen, zato što bilo koji segment predstavlja osnovu kroz koju su istkane njene impresije samo tog momenta. Na tom mestu počinje da vam se poverava.
Upravo zato, svojom centralnom instalacijom – ,,Memorijskim stanicama” ona poziva da njenu svest doživimo kao kolektivnu u rastavljenim prostorima izopštenim od sadašnjosti. Hermetičnost ovog dela, čiji derivat ovog puta promatramo kroz samostalne funkcionalne jedinice, satkana je od samostojećih struktura i zvučnih zapisa koje je Marija odabrala po senzibilitetu, a ne hronološki ili tematski. Dekonstruišući sopstvenu svrhu u procesu iz autorske u poziciju eksponata, ovakvom intervencijom nam dopušta da iskusimo njene uspomene onako kako ih danas čuva u sebi i deli, a ne šta su one značile kada su nastajale. Kontrasti ,,nebitnih snimaka iz voza” i rođendanske proslave sa porodicom koji su bili posebno važni u formativnom periodu umetnice doprinose enigmatičnoj atmosferi i temi izložbe.
No, kao što je to slučaj i sa sećanjima, postavka je prožeta gubitkom. Marija traga za posebnim receptom jedne poslastice. Analogija koju pravi između ushićenja koje oseća kada uživa u tom domaćem slatkišu i osećaja zaštićenosti u porodičnom domu imaju zajednički činilac—njenu majku. Njen prevremeni gubitak je u umetnici podstakao nagon za očuvanjem svega što može da produži majčino prisustvo u sadašnjem svetu. Stoga, kokosov prah i njegova aroma su nedvosmislena metafora za osećanja koja gaji ka majci, i slatkih uspomena koje čuva vezanih za nju. Takođe, bela boja je u relaciji sa oblakom informacija koje oblikuju našu svest.
Ostatak postavke čine razmišljanja (dugo)trajnosti sećanja, predstavljena u putanje. Tranzicije su gotovo definišući faktor njenog pripovedanja ukoliko posmatramo Marijina kretanja u stvarnosti – rođena je Paraćinu, odrasla u Cerovcu kod Smederevske Palanke, a veći deo dosadašnjeg odraslog života je provela u Beogradu, i na svakom od tih mesta je stvarala značajne trenutke. Te putanje se, po rečima umetnice, uspostavljaju onako kako ih se ona seća, ne nužno onako kako su se one odigrale. U prilog tome ide pomenuti zapis putovanja vozom – jedan iz Marijine perspektive, a jedan iz ugla prijateljice i sagovornice, čime dobijamo svojevrstan dijalog koji nam može pomoći da formiramo objektivan utisak o tome kako je taj put protekao.
U svojoj završnici, na izložbi nas očekuju glinene pločice koje predstavljaju ,,pametne” telefone, ključno sredstvo komunikacije današnjice. Poput klinastog pisma koje je direktna inspiracija za ovaj vid izraza čiju evoluciju formira u oblik savremene tehnologije, Marija Urošević doslovno urezuje njoj bitne situacije sa bliskim ljudima u želji da ih sačuva od mogućeg brisanja ukoliko ostanu u svojoj primarnoj, digitalnoj formi.
Baveći se sećanjima i osobama koje ih formiraju kao bazama podataka koje potom sortira i interpretira po sopstvenom algoritmu, Klaud predstavlja više od introspekcije, pozivajući nas da osvestimo pohranjene uspomene kao ličnosti koje smo uz njihov uticaj postali, a ne kao osobe iz trenutka kada smo ih proživeli.
Milan Ličina, vizuelni umetnik
