Na izložbi „ Život, Misli, Snovi” prvog septembra u 18 časova u novootvorenoj Galeriji Vasić (Kosovska 16) Beograđani će imati priliku da po prvi put vide neke od kolaža umetnika Ivana Tabakovića. Autor izložbe Vladimir Vasić opredelio se za šesnaest kolaža nastalih u periodu od 1965. do 1975. godine, iz kojih se može steći uvid u vrlo značajan segment stvaralaštva Ivana Tabakovića, a novim čitanjem i sagledavanjem prepoznati njegov vizionarski pogled na svet prožet filozofsko estetskim svetonazorom.
Zanimljivost i aktuelnost ovih kolaža, kao i činjenica da je prošlo 55 godina od čuvene izložbe kolaža u Galeriji Kulturnog centra Beograd 1966. godine a potom i u Galeriji Dorsky u Njujorku iste godine, podstakla je autora da ih ponovo predstavi publici i podseti na veličinu umetničkog stvaralaštva Ivana Tabakovića.
Za ovu izložbu kolaži su pozajmljeni iz privatnih kolekcija, od kojih većina nikada nije izlagana, a jedan od kurioziteta je da su 4 kolaža upravo sa pomenute izložbe u Njujorku sada ponovo pred našom publikom.
Izložbu prati katalog sa reprodukcijama svih dela i tekstom koji je pisao istoričar umetnosti Jerko Denegri. A sam Tabaković je govorio o svojim kolažima: „ ...to su moje intime beleške, zapisi o raznim vidovima i problemima našeg života i opstanka, koji se kreću od misli snova do misli stvarnosti, i obrnuto. To je izmaštana stvarnost, i preformulisana realnost. Mislim, dakle maštam!"
Izložbu možete pogledati do 1. oktobra 2021. godine.
Ulaz na izložbu je besplatan.
Ivan Tabaković rođen je 1898. u Aradu u današnjj Rumuniji. Slikarstvo je učio na Akademiji likovnih umetnosti u Budimpešti, a potom na Kraljevskoj akademiji za umjetnost i obrt u Zagrebu. Godine 1922. odlazi u Minhen, gde je dva semestra pohađao Akademiju lepih umetnosti u klasi profesora Beker-Gundala i Hansa Hofmana. Studije završava u Zagrebu u klasi profesora Ljube Babića. U Zagrebu sa Otonom Postružnikom 1925/26. osniva i vodi privatnu slikarsku školu i jedan je od osnivača umetničke grupe Zemlja.
Potom 1937. godine dobija Grand Prix za slikarstvo i keramiku na Svetskoj izložbi u Parizu. U Beograd dolazi 1938. godine i sa nekolicinom osniva Školu za primenjenu umetnost, koja će kasnije prerasti u Akademiju primenjenih umetnosti. Takođe, bio je i među osnivačima beogradske grupe Dvanaestorica.
Ratne godine provodi u Beogradu. U sastavu selekcije Jugoslavije na 34. Bijenalu u Veneciji 1968. godine izlaže ciklus Izvori likovnog istraživanja i stvaranja.
Sa Nedeljkom Gvozdenovićem inicira osnivanje Galerije Srpske akademije nauka i umetnosti. Godine 1965. postaje dopisni, a 1972. i redovni član SANU. Dobitnik je i Sedmojulske nagrade, Ordena rada, kao i Povelje Udruženja likovnih i primenjenih umetnika Srbije. Dobitnik je Politikine nagrade 1963. godine. Uručeno mu je priznanje za naročite zasluge i doprinos za uspešni razvitak Univerziteta u Beogradu 1974., a naredne godine odlikovan je nagradom AVNOJ-a SFRJ za stvaralaštvo i rad od opšteg značaja. Njegova dela su u kolekcijama brojnih galerija i muzeja.
U intervjuu za Borbu datom 1966. godine objasnio je da kolaž zauzima značajno mesto u njegovom stvaralačkom životu.
„Kolaž se može uporediti sa elektronskom muzikom, rad na kolažu sa sistemom komponovanja elektronske muzike, sa montažom ogromnog registra zvukova koji, spajajući se, rađaju najfantastičnije muzičke predstave koje je svet čuo. Kolaž je i u dosluhu sa naukom, sa naučnim zakonima, iako bi se reklo da se isti elementi mogu upotrebiti u bezbroj sadržaja. Još jedna vredna osobina kolaža je u brzini izrade, a to je veoma značajno, veoma važno da se misao ne izgubi. Nama koji oživotvorujemo svoje predstave ionako se dešava da po završetku dela vidimo da je zamisao iščezla, da je to pred nama nešto drugo, pomalo stvarno, da smo izgubili viziju negde u procesu stvaranja. To je u izvesnom smislu i opravdano, jer uvek dolaze novi tokovi, nove težnje, nove preokupacije i tako se rađa slika i tako se delo preoblikuje i protiv naših namera, i tako na kraju ne znamo uvek da li smo hteli da stvorimo ono što smo stvorili. Radeći kolaž ja sam često hvatao svoje predstave, zarobljavao ih u rasporedu elemenata i verujte da su nam ta ropstva naših ideja najdragocenija.”
Ivan Tabaković je umro u Beogradu 1977. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.
