Važan deo 58. Oktobarskog salona čini Filmski program u Dvorani Kulturnog centra Beograda (Kolarčeva 6). Kustosi Ilarija Marota i Andrea Bačin odabrali su radove sledećih umetnika: Niko Vašelari, Siprijen Gajar, Džeremi Deler i Sesilija Bengolea, Sesil B. Evans, Mark Leki, Anri Sala, Igor Simić, Marijana Simnet, Kolin Snep sa Maurom Hertigom. Liminalni potisak u smislu fizičkog otpora, izloženosti opasnim situacijama i gubitka kontrole, često izražen u performansima Niko Vašelarija (Nico Vascellari), prisutan je i u video-radu Posetite unutrašnjost Zemlje (2020), koji je deo Filmskog programa. Vašelari evocira poetske i naučne eksperimente vezane za lik čoveka koji leti, od Leonarda da Vinčija i nadalje, sa referencom na film – citiranjem uvodne scene Felinijevog Slatkog života (1960).
Siprijen Gajar (Cyprien Gaillard) u video-radu Jezero Arčes (2007) prikazuje grupu mladića koji uranjaju u vodu čiju dubinu ignorišu, u nekoj vrsti rituala prelaza lišenog čari. Ogroman profil postmodernističke građevine – „Arkade na jezeru“ [Arcades du [Lac] u gradu San Kenten an Ivlin, koju je projektovao arhitekta Rikardo Bofilj 1981. godine – stoji tiho poput sablasnog prisustva u pozadini scene, u veštačkom i zaustavljenom pejzažu.
Video rad San Bom Bom (2016) Džeremi Delera i Sesilije Bengolee (Jeremy Deller, Cecilia Bengolea) dokumentuje putovanje japanske plesačice Bom Bom na Jamajku, smešteno između fantazije i stvarnosti, sna i budnog stanja. Ritualna i popularna dimenzija, muzika i ples, prirodni pejzaž i univerzum snova, ljudsko, biljno i životinjsko carstvo – sve to doprinosi prikazu svojevrsnog inicijacijskog puta. Video počinje likom Bom Bom koja, zatvorenih očiju, ulazi u snoliki ambijent, vođena glasom naratora-kameleona, uranja u morsku scenografiju prepunu životinja koje plešu. Iz ovog imerzivnog okruženja, putovanje se nastavlja kroz fantastične predele u kojima se plesačica slobodno kreće između zemlje i neba, vrteći se vrtoglavo među oblacima, prkoseći zakonima gravitacije i proporcija, učestvujući u plesnom opštenju, da bi je, konačno, bukvalno progutao sopstveni san. Iznenadno buđenje tada pokreće isečke video zapisa sa plesnih takmičenja u kojima Bom Bom učestvuje, usred prašine, buke i mnoštva tela uhvaćenih u grozničavim ritmičkim pokretima.
U video radu Marka Lekija (Mark Leckey) Englesko dete iz snova 1964–1999. nove ere (2015) u pitanju je neka je vrsta mapiranja umetnikovog kulturnog DNK, „video o sazrevanju“, kolaž od nađenih snimaka, muzike i zvukova u kojima se lična i kolektivna sećanja, mit i stvarnost, tela i tehnologije, duhovi i snovi pojavljuju paralelno. Rezultat je intenzivna priča, svojevrsni autoportret napravljen od anonimnih materijala (TV-klipovi, video snimci sa Jutjuba, nađeni predmeti i rekonstrukcije postojećih pejzaža) u kojima misterija, folklor i tehnologija konvergiraju kako bi definisali hibridnu dimenziju negde između stvarnog i zamišljenog sveta, između doživljenog iskustva i sna.
Video rad Daj mi boje (2003 ) Anri Sale (Anri Sala) prikazuje promene kroz koje je prošao glavni grad Albanije nakon programa urbane obnove, farbanja zgrada u živopisne boje. Glas tadašnjeg gradonačelnika Tirane Edija Rame – koji je promovisao projekat, a i sam je umetnik – opisuje ovaj proces regeneracije koji se zasniva na idejama nade i utopije. Video-rad je portret grada koji se menja, prepunog kontrasta, uhvaćenog između noći i dana, sa zvukovima svakodnevnog života na ulicama. Tumačeći kontraste stvarnosti iz intimne i svakodnevne perspektive, rad ima veliku političku vrednost. Nudi suspendovano posmatranje poroznog pejzaža koji se menja i propalog društvenog tkiva, ali koje želi da se obnovi.
Na 58. Oktobarskom salonu iѕložena su dva dela umetnika Igora Simića, serija Radio Nostalgija sa Marsa u Galeriji Podroom, i drugo, video Melanholični dron (2015), kao deo filmskog programa. U video-radu Melanholični dron , nadzorni dron razmišlja o svom postojanju dok leti nad Beogradom i sledi neplaniranu putanju. Čini se da je dronu, humanizovanom tehnološkom liku, gotovo dosadila njegova funkcionalnost; suptilno ironična aluzija na temu koja zabrinjava i fascinira naučnu zajednicu i određene filmske produkcije: mogućnost digitalne savesti.
Kolin Snep (Colin Snapp) predstavlja novi video-rad o američkim tržnim centrima pod nazivom Spomenici Zapada (2021). Umetnik aktivira temeljit i detaljan istraživački proces, nedeljama istražuje i snima, s ciljem da mapira ova ne-mesta gde mehanizmi konzumerizma kao da i dalje rade, bez obzira na trenutnu ekonomsku i socijalnu krizu. Muzika za video, koju je komponovao Mauro Hertig (Mauro Hertig) polazeći od nađenih zvukova i delova iz projekta Liquid Contra (2018), savršen je komentar na protivrečnost slika koje se kreću između tuposti običnog i uznemirujućeg univerzuma sna koji se ponavlja.
Rad Sesil B. Evans (Cécile B. Evans) Probno snimanje za adaptaciju Žizele (2019), eksperimentalno je probno snimanje za adaptaciju baleta Žizela iz industrijske ere u eko-feministički triler. U originalnoj verziji baleta, radi se o krhkoj ženi koja umire zbog izdaje, i odlazi u zagrobni život na nagovor tzv. Prezrenih žena. U novom baletu, čija je radnja sada smeštena u blisku budućnost, Žizela i njeni prijatelji sele se iz propale metropole u selo njene majke da bi „resetovali društvo“. Prodiranje nekog nepoznatog prisustva u njihovu uspešnu zajednicu dovodi do kontaminacije novoformiranog ekosistema starom dinamikom moći. Ovde Žizelina smrt sugeriše promenljivost i mnogostrukost kao strategiju bekstva, sa silom prirodnih „kultura“ kao saveznikom protiv nasilja esencijalizma. Preplitanjem digitalnih snimaka visoke i niske rezolucije, 16 mm kamerom, kućnih videa, animacije i duboke veštačke inteligencije, ovo probno snimanje stvara jedan hibridizovani svet u kojem na površinu izbija više različitih stvarnosti.
Igra ptice (2019) Marijane Simnet (Marianna Simnett) sočna je mračna bajka u kojoj vrana koja govori navodi šestoro dece da igraju smrtonosnu igru. Pobednik može da se pretvori u pticu i više nikada ne mora da spava. Ptice su poznate po svojoj izuzetnoj sposobnosti da prežive s malo ili nimalo spavanja – fenomen koji naučnici pokušavaju da ’ukradu’ kako bi ljude duže držali budnima. Radnja filma se odvija u jednom usamljenom dvorcu bez odraslih, u kojem sve sobe izgledaju kao različite šupljine bolesnog mozga. Ova brutalna priča o detinjstvu i transformaciji zaraziće vaše snove i stvoriti vam noćne more.
Radno vreme Dvorane kulturnog centra je od utorka do nedelje, 13.00 do 21.00h
Oktobaski salon traje do 22. avgusta 2021. godine.
Više informacija potražite na sajtu: oktobarskisalon.org
Instagram: @oktobarski_salon // Facebook: Oktobarski salon // Twitter: @OktobarskiSalon
