Pisac, jedan od važnijih, čitavog života radio je u osiguravaćem društvu, kako već dolikuje deci srednje klase nakon studija prava. Oskudnog društvenog života, sa porodicom i prijateljima komunicirao je mahom preko pisama, u kojima se često žalio što nema uslova da se posveti pisanju, jer mu tako puno vremena oduzima brotberuf (nem. posao koji donosi hleb). Nije se, dakle, hrabro prepustio gladovanju u umetnosti, niti je ikada poverovao da su dela, van opsega životnog ciklusa, vredna opstanka, ali se zato bavio odnosom umetnika i društva - ozbiljno koliko i duhovito, možda i srazmerno tragizmu svog izbora.
U fokusu ove izvedbe je percepcija umetničkog rada u kontekstu društvene proizvodnje, kao i statusna pozicija umetnika\ca - preispitivanje do koje mere je ona nametnuta ili izabrana, do koje mere je kreirana društvenim očekivanjima, a koliko je kao artefakt konstruisana na osnovu ličnih nužnosti, da li je i zbog čega zaista nužna, pa tako i jedina moguća, od čega zavisi, čemu i kome služi, kako se menja. Konačno, šta sve nosi sa sobom kafkijanska umetnost gladovanja?
Priča je objavljena 1924. u časopisu Die neue Rundschau, gotovo četiri decenije pre no što je testiranje telesnih granica, pa i sama telesnost, postala jedna od odrednica umetničkih praksi neoavangarde. Ipak, nema ovde mesta za ironijsku distancu spram tekovina performansa, niti za jeftinu kritiku savremenih odjeka. U akciji, parabola postaje farsa: jedan prevarant prevari drugog, samo je pitanje hoće li umetnik\ca društvo, ili društvo umetnicu\ka. Političnost farse, njena subverzivnost u konfrontaciji sa publikom i ličnim izborima, može se dalje pratiti u opsegu tekućih borbi, i zajedničkog delovanja.
“Umetnik u gladovanju” je priča - nije drama, mada može to postati kada je u ruke uzmu reditelji\ke, jedna, dvoje, više njih. Okupljeni su tokom poslednjih par meseci oko preispitivanja prava na umetnički rad, i uslova u kojima (žele da) rade. Ako u nedelju 1. novembra svako od njih za rever zakači crveni karanfil, kako je to Kafka umeo da radi kada krene u školu, možda će se i prepoznati. Pravljenje zajedničke drame prva je javna izvedba jedne unije u nastajanju, a možda i početak kolaboracije sa umetnicima iz drugih `kaveza`.
Učestvuju: Ksenija Krnajski, Bojan Đorđev, Anđelka Nikolić, Pavle Terzić, Snežana Trišić i Irena Ristić (članice*ovi UDUS, rediteljska sekcija u osnivanju)
Autorka: Irena Ristić / Hop.La!
"Umetnik u gladovanju" Izvodi se u okviru izložbe "Neću može, hoću mora" u organizaciji ULUS-a.
Možete pratiti live stream događaja preko ULUS You Tube kanala - ovde
--
