Izložba fotografija "Budimpeštanske priče", čiji su autori Imre Kinski i Oto Kajzer, biće otvorena u sklopu manifestacije "Nedelje mađarske kulture u Srbiji", u sredu, 5. decembra 2018. godine, u 19 časova, u Velikoj sali Collegium Hungaricum-a, Gračanička 14, Beograd. Izložbu će otvoriti Imre Šabo, umetnički fotograf. Izložba će biti otvorena do 20. decembra 2018, radnim danima, od ponedeljka do četvrtka od 9 do 16 časova, a petkom do 14 časova.
BUDIMPEŠTANSKE PRIČE
Jedan grad. Naizgled samo kamenje i ljudi. Ali iza igre svetlosti i senki kriju se male priče. Slike dvaju fotografa brišu godine i prikrivaju mesta. Fotografije Imrea Kinskog koje su nastale početkom XX veka i skoro 100 godina kasnije nastale fotografije Otoa Kajzera pričaju gotovo identične priče. Dva „lebdeća” umetnička duha su se ispreplitala u budimpeštansku bajku, jer se s istim divljenjem i ljubavlju posvećuju „kamenu” i ljudima.
Dok se inostrana stručna literatura priseća životnog dela Imrea Kinskog (Kinszki Imre 1901-1945) koje je uništeno u Holokaustu, kao jednakog sa delima Brašaija (Brassaï), Kertesa (Kertész), Lasla Moholi Nađa (Moholy-Nagy László), u Mađarskoj je samo nekolicina ljudi poznavala njegova besprekorna dela. Iako su se fotografije i publikacije Kinskog regularno obajvljivale u mađarskoj štampi, a njegove radove su objavili renomirani međunarodni listovi "National Geographic" i "American Photography". Između tema koje su ga zanimale izuzetno je važan materijal o Budimpešti, koji je uspeo da ovekoveči. U teškim vremenima kutiju svojih negativa je poverio svojoj porodici. Ova mala kutija je uspela da se spase zajedno sa decenijskim bezvremenskim trenucima i sećanjima na jedan potpuno nestali svet.
Kinski je bio pod snažnim uticajem modernih fotografskih trendova, stoga ga možemo smatrati najkonzistentnijim mađarskim stvaraocem nove objektivnosti. Pored gradskih fotografija „novog talasa” i žanrovske fotografije, takođe je stvarao fotografije sa motivima iz prirode, kao i makro-fotografiju. Njegova karijera prelazi iz „trojstva“ filozofa, biologa i fotografa u okvire birokrate, koje je za njega značilo egzistencijalno pitanje. Iako je dospeo na kvotu američkeu emigracione liste, nije uspeo na vreme da napusti Mađarsku i tako je postao jedna od brojnih žrtava fašizma.
Njegovi radovi su se pre samo par godina „probudili” iz sna „uspavane lepotice”. Od njegovih preostalih fotografija daleko više materijala nalazi se u Sjedinjenim Američkim Državama i Francuskoj, nego u Mađarskoj.
Oto Kajzer (Kaiser Ottó) rođen je 1953. godine, u malom mađarskom gradu Papi (Pápa). Nakon završenih studija fotografije, probao je da „upije”
trikove i tajne fotografskog zanata u fotografskim radionicama starih umetnika. Kasnije je radio za filmsku kompaniju, kako bi proučavao upotrebu rasvete i igre senke i svetlosti.
U međuvremenu je, kako bi osigurao svoju egzistenciju, prihvatio posao fotografa u većim gradskim magazinima, gde se bavio izdavaštvom štampe i knjiga.
Prethodnih decenija radio je kao fotoreporter, urednik fotografije, glavni urednik i osnivač više kulturnih i fotografskih stručnih magazina. U dosadašnjoj karijeru objavio je približno 40 fotografskih albuma i izlagao u više ode 50 zemalja. Često radi sa piscima, pesnicima, muzičarima sa kojima sarađuje na esejima, i manjim filmovima.
To „prijateljstvo” različitih žanrova ga je dovelo do toga, da u poslednjoj deceniji potraži stvaraoce mađarskog porekla u udaljenim mestima sveta, kako bi napravio njihove portrete. Uz podršku svog književnog izdavača uspeo je da pronađe 250 umetnika iz 15 zemalja.
