Otvaranje izložbe je 30.03.2015. u Galeriji Stepenište Centra za likovno obrazovanje Šumatovačka - Kolaž (od francuske reči coller - lepiti), rezultat je eksperimeta znamenitih umetnika kubizma – Pabla Pikasa i Žorža Braka. Ova tehnika doživljava procvat u umetnosti dade i nadrealizma.
Bogatstvo sugestivnih narativa, komponovanih sa velikim stepnom slobode, automaskim i intuitivnim postupkom, dalo je pečat autentičnoj estetici umetnosti avangarde između dva rata, koja je imala za cilj da problematizuje tradicionalne vrednosne kriterijume u umetnosti i umetnički postupak čvršće poveže sa aktuelnim društvenim i političkim kontekstom i emotivnim i perceptivnim procesima koji su bili u žiži tadašnjih istraživanja u psihologiji. Kolaž se u umetnosti ekspresionizma, pop-a i fluksusa, dalje razvija kroz tehnike asamblaža i fotomontaže.
Modernizam karakteriše svojevrsno brisanje granica između života i umetnosti. Kolaž igra važnu ulogu u ovom procesu, kako u periodu koji je iza nas, tako i u umetnosti i filozifiji današnjice. Aktuelnost ove tehnike potvrđuje podudarnost principa na kojima umetnost kolaža počiva sa karakterističnim višeslojnim iskustvom koje je odlika kolektivne svesti danas.
Raznorodnost, fragmentarnost, prelamanje, aproprijacija, hibridnost, dominiraju osećanjima i delovanjem savremenog čoveka, podržani i razigrani oruđima virtuelnih prostora. Od postuka kojim se težilo prevazilaženju dvodimenzionanosti i jednoznačnosti čitanja klasičnog slikarskog medijuma, do žive ilustracije višedimenzionalne, ipak nepotpuno proživljene stvarnosti, kolaž pruža neposredan i lični pristup kako umetniku koji ga stvara, tako i posmatraču koji u njemu pronalazi sopstvena skrivena značenja. Kolažistkinja Ivana Milovanović, koja stvara i izlaže pod imenom Sara Kej, verna je originalnoj tehnici lepljenja papira na podlogu, jer kaže da joj takav način rada predstavlja posebno zadovoljstvo. Vintidž estetika, naklonost ka nadrealističkim motivima i rešenjima, interesovanje za čoveka i njegovo mesto u društvenom i prirodnom poretku, čine njene radove neobično dopadljivim i intrigantnim. Ljudsko telo nosilac je formalne strukture dela i osnova za građenje priče, bilo da zauzima simbolično mesto ili značenje ili predstavlja oblik subjektivne izjave autorke u odnosu na teme kojima se bavi u svojim radovima.
Iskrenost, emotivnost i izvesna doza oštroumnog humora, delikatnost upotrebljenih materijala, biranih sa pažnjom, ukazuju na ličnost prefinjenog senzibiliteta za koju je stvaralaštvo dragoceni vid samorefleksije i razumevanja stvarnosti koju duboko proživljava i promišlja.
Ksenija Marinković
istoričarka umetnosti
