U Galeriji ŠTAB 26.03.2015. u 20h, je otvaranje izložbe „IDEALNA DISTOPIJA“, dvojice beogradskih umetnika Aleksandra Todorovića i Milana Nenezića. Izložba će trajati do 01.04.2015. i moći će da se pogleda svakog dana od 10 do 15h, a susret sa umetnicima i vođenje kroz izložbu biće posebno najavljeni.
Živimo u vremenu sveprisutnog straha. Putem medija svakodnevno smo izloženi strašnim scenama iz sveta koje kreiraju utisak da čovečanstvo srlja u neku nesagledivu propast. Paranoja je postala normalno stanje na koje smo navikli kao na uporno danonoćno zujanje u ušima na ivici čujnosti, koje nikako ne možemo prekinuti, već samo naučiti da živimo sa tim.
Moderni kapitalizam i slobodno tržište svaljuju odgovornost na pojedinca. Sve, apsolutno sve, je naša krivica ili dostignuće - sreća i spoljni faktori ne postoje, to su izgovori slabića. Sa jedne strane su ljudi nesigurni u budućnost, nedovoljno svesni značaja humanizma i građanskih sloboda, koje su zamenili bespoštednom kompeticijom i konzumerizmom, a sa druge, oni koji znaju da je budućnost njihova i imaju rešenje za sve, rešenje preuzeto mahom iz svetih knjiga, manifesta i proglasa nacionalne, političke ili religiozne prirode. A kao kontrapunkt odbačenim humanističkim idealima uspostavljeno je društvo kontrole, naslonjeno na religiozne ili nacionalne fanatizme.
Svaka ideologija nudi neku vrstu Utopije, idealno funkcionišućeg sistema, a svaki njegov segment ima tačno određenu funkciju i mesto, i svako odstupanje se najstrožije kažnjava. Stremeći ka svom ispunjenju, svaka Utopija na kraju prerasta u svoju suprotnost – Distopiju, jer se ne prilagođava životnim okolnostima i prirodnim ciklusima, već svojim dogmatsko određenim potrebama. Rigidni obrasci ljudskog upravljanja i hijerarhije se tako niti menjaju, niti preispituju.
Savršeni model egzistencije u kapitalističkoj Distopiji je apsolutni konzumerizam. Ljudi žive u kockama koje predstavljaju iluziju sigurnosti i zaštite od spoljašnjeg sveta, u koji izlaze samo radi obavljanja svete građanske dužnosti - konzumiranja. Zaslepljeni svakodnevnom borbom za egzistenciju, ljudi postaju robovi strahova koje sistem sublimirano kreira kroz svojevrstan perpetuum mobile statusa kvo, a kao posledica u društvu se gubi svaki oblik slobode i čovečnosti, odnosno morala.
Zbog "ideala", izvitoperenih namerno i koristoljubivo od strane vladajućih struktura, podnose se "žrtve" i čine dela koja po strahotnim posledicama spadaju u domen negativnog morala. Snovi o supremaciji, razvoj nuklearnog, mikrobiološkog i biohemijskog oružja, insistiranje na nacionalnim i verskim razlikama, uska specijalizacija svake ljudske delatnosti, prenaseljenost, i konačno, uništavanje prirode – faktori su koji čoveka i društvo guraju ka ivici.
Utopija i Distopija zajedno čine jedan začarani krug, poput Uroborosa. Distopija postaje idealna, ako se ispune uslovi da se iz nje nikad više ne izađe. U toj idealnoj Distopiji ljudski život se svodi na puku funkcionalnost i isključivo je u službi održavanja i reprodukcije vladajuće ideologije. Odbacivši moral i etiku i rukovodeći se isključivo interesom, čovek se odrekao najbitnijeg ideala od svih - a to je sloboda. Ostaje da vreme pokaže da li je to samo jedna stanica, ili pak konačno odredište, na putu ka idealnoj Distopiji.
Aleksandar Todorović - U svojim radovima, Aleksandar Todorović ispituje društvena uređenja, i kataklizmične posledice koje distopijski uređeno društvo ostavlja za sobom. Ljudi bivaju svedeni na automate, arhetipove kod kojih funkcija i pozicija u društvu predstavljaju glavnu, često i jedinu, relevantnu odrednicu identiteta. Van te funkcije, oni postaju bezvredni i društveno nevidljivi. Političari, bankari, ljudi sa vrha hijerarhije, takođe imaju svoju tipsku ulogu, iz koje ne mogu da istupe tako lako- i njihov prikaz sledi arhetipe, koji potcrtavaju lakomost, slepu pohlepu i proždrljivost, okrutnost i sirovost. Sami podanici bivaju prikazani u obliku kreš-test lutki, spremnih da ispunjavaju zadatke, i daju i sam život, u ratovima i sumanutim projektima svojih vladara, povodeći se populizmima, i nacionalno-religijskim opskurnim simbolima.
U svojoj seriji Ikonostasa Srbizama, Aleksandar analizira moderno društvo u Srbiji, i njegovu skoriju istoriju, kroz povezanost mitova, nacionalnih simbola, ratova, i sveprisutnog zla koje provejava iz svih društvenih uređenja, podeljenih na polove komunizma, nacizma, i kapitalizma, i koje je oblikovaklo, i dovelo društvo u Srbiji na ivicu totalitarne samocenzurišuće distopije. Pritisnuto sa svih strana, ovo društvo je dovedeno na svojevrstan socio-ekonomski "horizont event" (horizont događanja, astrofizička odrednica), tačku posle koje nema povratka, pri čemu svaki sledeći dan može samo da bude sve gori i teži. Gledajući globalno, isti princip analize omogućava nam da sagledamo obrasce i u svetu van Srbije- tako digitane ikone ilustruju upravo te sveprisutne arhetipove, i socijalne uloge koje moderno društvo spremno dodeljuje svojim podanicima- individualost se jedino meri količinom novca, i stepenom konzumacije dobara i usluga u datom društvu. Na tim slikama su pored karaktera političara i običnog čoveka, tj. "drones" (radilice), prikazani i tipovi poput birokrate- ljudi koji rade u društvenim institucijama i glavni su medijator između naroda i upravljača, i modela- bilo da su u pitanju TV voditelji, glumci ili sportisti, svi oni koji imaju najveću "harizmu i individualnost", kao i sposobnosti da ih iskažu i surovom, "take no prisoners" svetu sveprisutnog i pobedničkog kapitalizma. Pored tih radova, na svojim slikama rađenim akrilom, Aleksandar pored obaveznih simbolika i prikaza političara, svojevrsnog lajtmotiva koji se provlači na svim njegovim radovima u raznoraznim "bitter-sweet" (gorko-slatkim) kontroverznim situacijama, uz humor, ironiju i satiru dekonstruiše socijalne uloge takozvanih "guard dogs" (pasa čuvara) sistema, poput vojnika, ratnog veterana, policajca i sl., uz obilno korišćenje refernci i klišea iz pop-kulture.
Milan Nenezić - Milan Nenezić je slikar čiji je stil ukorenjen u realizmu, pri čemu sadrži ekspresivne poteze četkice i transcendentalnu tematiku. Njegovi radovi se fokusiraju na prizore i simbole koji nam dolaze u vidu vizija, snova, halucinacija, meditacije i ostalih izmenjenih stanja svesti. Nenezić nam svojim slikama objašnjava da su ovo odrazi naših strahova, kako iz spoljašnjeg sveta, tako i naših unutrašnjih slabosti, gde simboli svojim upornim delovanjem otkrivaju našu podsvest. Gledajući ove slike, čovek je absorbovan ogromnom, nedoljivom i nepodnošljivom količinom tame. Svaka slika je vizija koja nas obuzima i doneta je na svet upravo tom unutrašnjom , već postojećom tenzijom. Koristeći ljudsko telo, Nenezić manifestuje nečiju unutrašnju borbu, stvarajući izuzetno sirov, istrajan, grub i žilav konflikt. Perfektno naslikane figure bore se sa svojim ljudskim slabostima, njihova izvijena tela odupirući se stanju raspadanja pucaju, pršte, bivajući na kraju rastrgnuta u večnoj potrazi za razumevanjem.
Noćne more nisu samo sa nama kada su nam oči sklopljene, one su uvek tu, deo sveta oko nas, nameću nam se i pomaljaju kroz užase koje gledamo putem malog ekrana, čitamo u novinskim člancima, ili direktno čujemo u razgovoru sa dobrim prijateljima. Ove slike su, naravno, samo mali osvrt na stravično ljudsko iskustvo, koje nam je doneto direktno iz slikarevih ličnih konflikata. Telesna deformacija, unutrašnje gađenje, sveprožimajuće napastne misli, seksualni eskapizam i potpuna mentalna skrhanost su nam servirani na srebrnom, ili pre plavom poslužavniku, pravo iz zamrzivača. Teško je, ne želimo da ih vidimo ni podnosimo, ali Nenezićeve suočavajuće slike su, za razliku od naših snova i vizija, nešto od čega je nemoguće skrenuti pogled. One neće nestati za tren oka ili postati bleda uspomena- Nenezić drži čvrsto to ogledalo, prisiljavajući ga da reflektuje tu tamu u nama samima, onu najdublju i najstrašniju jamu, mračnu istinu koju itekako treba sagledati.
Nenezić je umetnik čiji je rad zagonetna zamka u kojoj zaista ne bi trebalo predugo da ostajemo, ali i ona iz koje u svakom slučaju ne možemo pobeći.
