Izložba radova umetnika iz Srbije, Hrvatske i Slovenije, učesnika multimedijalne kolonije “Karavukovo 0001”, održane krajem juna u tom bačkom selu na inicijativu fabrike Castrix, biće otvorena 13. septembra u Zemunskom malom umetničkom centru (ZMUC), a krajem meseca biće je moguće pogledati i u galeriji Univerzitetske biblioteke “Svetozar Marković”.

Na koloniji “Karavukovo 0001”, jedinstvenoj po multimedijalnom konceptu, radile su grafičarke Daniela Fulgosi i Ivana Vidić, vajari Ana Krstić, Goran Denić i Marko Kovačič iz Ljubljane, slikari Marija Kauzlarić i Sonja Radaković...


...reciklažna umetnica Dragana Nikoletić, fotograf Darko Cvetanović, režiser Marko Mamuzić, muzičar Goran Orge Nikolić i performer Pasko Burđelez iz Dubrovnika.

Izložba predstavlja grafike, skulpture i fotografije, a biće emitovan i dokumentarni film snimljen u Karavukovu, kao i muzika komponovana u fabrici Castrix, posvećena tom mestu.

Neki od radova već su prikazani u završnici kolonije u Crkvi Sv. Martina u centru Karavukova, napuštenom i zapuštenom verskom zdanju vojvođanskih Nemaca, decenijama devastiranom, koje su radnici Castrixa očistili za tu priliku, uz pomoć lokalnog stanovništva.


Postavka sadrži skulpture od reciklažnog materijala - “Sveti Martin” Dragane Nikoletić, “Karavuk“ Marka Kovačiča i “Čopor karavukova u borbi protiv prerano proklijalog semena” Gorana Denića. Multimedijalna umetnica Marija Kauzlarić predstavlja se “Molitvenicima” i instalacijom “Pokajanje”, a Sonja Radaković fotografijom “Zaraza”. Fotograf Darko Cvetanović izlaže seriju fotografija Crkve Sv. Martina “Karavukova jazbina”. Grafičarke Ivana Vidić i Daniela Fulgosi izložiće kompjuterske grafike, odnosno monotipije bez naziva i linogravuru.

Postavka sadrži i skulpture Ane Krstić “Sreća” i “5 x 7”, urađene od kineske plastike.

Muzička podloga izložbe biće kompozicija Orgea Nikolića, a publika će premijerno imati priliku da vidi i dokumentarni film Marka Mamuzića o Karavukovu, u kojem će biti prikazan i performans bez naziva Paska Burđeleza, izveden na grobu partizana Todora Lazića u porti crkve.

Svi radovi su začetak Castrix kolekcije savremene umetnosti.

Cilj prvog saziva regionalne multimedijalne kolonije bio je upravo kreativno sučeljavanje poetika i umetničkih praksi različitih profila umetnika.
Prema rečima učesnice kolonije Daniele Fulgosi, grafičarke, najvažnija pojava koja je iznedrena u Karavukovu je sinergija između potpuno različitih umetnika, ali i s lokalnim stanovništvom.

“Razbili smo svoje predrasude da su ljudi van većih gradova indolentni i nedovoljno senzibilni za umetnost. Ključna tačka tog opšteg susreta je bila devastirana crkva Sv. Martina biskupa u Karavukovu, kao vizuelno i energetski moćno mesto koje je bilo polazište našeg rada i kasnijeg razvoja opšte dobre komunikacije. Posle svega, simboliku te pojave neka tumače drugi”, navela je Daniela Fulgosi.

Umetnici kažu da je za njih prvi saziv kolonije bio jedinstveno iskustvo.
Za Draganu Nikoletić, slično komunizmu: “Kolonija Karavukovo 0001 je bila neka vrsta raja: radiš kol'ko možeš, a možeš dosta jer radiš ono što voliš; jedeš i piješ koliko ti treba, ili smatraš da ti je potrebno i okružen si dragim ljudima koji su uvek spremni da ti priteknu u pomoć... Neki kažu da je to komunizam”.

Fotograf Darko Cvetanović primećuje da je “pokrenuti čitav jedan grad da promeni atmosferu bar na nekoliko dana, bilo ravno čudu” i dodaje da će ih to čudo “valjda držati bar malo”.

Izložba kolonije “Karavukovo 0001” biće od 27. septembra, na poziv UB “Svetozar Marković”, preseljena u galeriju te biblioteke, gde će je biti moguće obići do 8. oktobra.

Castrix je privatna fabrika koja je ulila život u zamrlu privredu Karavukova, a izgrađena je prošle godine i, prema najavama direktora Stevana Stanojkovića, selu će jednom godišnje prirediti druženje sa umetnicima iz regiona, ali i kolekciju umetničkih radova koja će moći da se vidi u originalnom industrijskom izložbenom prostoru.

Karavukovo je vojvođansko selo tik uz hrvatsku granicu, bačko Vranje u kojem Koštana Bore Stankovića kao da živi i danas, kao što se jedu sukana banica, sprža, prepeči, lučene paprike i trnjenica.

Prema jednoj legendi, naziv sela je nastao u vreme turskog pohoda na Beč, kada je turski vojni logor napao čopor vukova, koji su se crneli na površini zaleđenog Dunava.

Zanimljivo je da se selo oduvek tako zove, bez obzira na različite periode kada su ga naseljavali Mađari, Nemci ili Srbi.

Karavukovo je poznato i kao lovište, posebno u Italiji, ali i kao deo Dunavske rute, tablama označene biciklističke staze koja kroz Srbiju uglavnom ide pored Dunava, a koja je nezaobilazna trasa zapadnim cikloturistima.

Biciklističko odmorište Kamarište, 11 kilometara udaljeno od fabrike i sela, do kojeg vodi asfaltirani put po nasipu, još jedan je neobičan lokalni punkt.

Dizajnerski zaustavljen u vremenu druga Tita, koji ga je čak dva puta posetio, dom se diči obilnim obrocima, “po normativima” kako bi rekao zakupac Jova, kao i fotografijama ovekovečenih najsrećnijih trenutaka lovaca kako pobedonosno stoje nad telima ubijenih svinja i još poneke vrste divljih životinja kojima ovaj kraj obiluje.

Ušoreno selo, kako su ga nacrtali planeri Marije Terezije, i danas je takvo, ima nekoliko legendarnih kafana, dom kulture koji dugo ne radi i nema bioskop, knjižaru ili galeriju.

Tik uz selo prolazi rečica koja se nekada zvala Mostonga, pre nego što je rečni tok pretvoren u deo kanala suvoparnog naziva DTD.

Prema statistici, Karavukovo je tek nerazvijeno selo od nekoliko stotina stanovnika, a prema duhu, otvorenosti, radoznalosti i zainteresovanosti meštana za umetnost i kulturu - grad.