Zona B, jedan od najdugovečnijih domaćih sastava, ne posustaje sa inspiracijom i za 19. april priprema koncertnu promociju novog albuma! Vatreni bluz veterani vraćaju se tamo gde je sve počelo – u Dom omladine Beograda, u kojem je domaća bluz scena jednom davno našla svoju prvu kuću! Ulaznice su u pretprodaji preko Ticket Vision mreže, po ceni od 500 RSD. Zona B je po svemu nesvakišanja grupa na ovim prostorima, kad je u pitanju bluz scena – od sobnih početaka i druženje ljubitelja ovog zvuka, do jednog od najoriginalnijih autorskih sastava ovog tipa kod nas. Kroz bend je prošlo više eminentnih muzičara, da bi  se postava ustalila u sastavu: Petar Zarija – vokal, Dušan Duda Bezuha – gitara, Petar “Pera Joe” Miladinović – usna harmonika, Zdenko Kolar – bas, Dušan Ristić – bubnjevi i Zoran Žikić – udaraljke. 

Da li ste, pre više od 30 godina kada ste se okupili na žuru kod prijatelja i oformili grupu, mogli da pretpostavite da će Zona B postati jedan od najdugovečnijih i najuspešnijih domaćih bluz bendova? Kako gledate na godine koje su za vama – šta je ono što je ostalo u sećanju kao najvažnije iz tako duge karijere?

Zdenko Kolar:  Te 1987. godine niko od nas nije razmišljao šta će biti sutra i šta nas čeka u dalekoj budućnosti. Bili smo mladi i bezbrižni, tako da nikom od nas ideja za osnivanjem benda nije izgledala ozbiljno. Sticajem okolnosti bend se iz ideje pretvorio u dugotrajno bavljenje bluzom, muzičkom formom koja nije finansijski isplativa, ali zato ima vrlo vernu publiku među svim generacijama. I to je razlog dugovečnosti benda. Zona B svira 50-tak svirki godišnje i teško je istaći neki događaj koji bi se izdvojio. Svaka svirka je bila interesantna na svoj način. Ipak pamtim koncert u KST-u 1989. godine, kada je bila tolika gužva da se nije moglo proći kroz hodnik, a kamoli ući u sam klub. Na toj svirci smo prodali 600 karata, a kapacitet kluba je 400 ljudi. Organizator nam je rekao da je na ulazu ostalo 400-500 ljudi koji nisu mogli da uđu. Svirali smo na festivalima kao što su Mariborski “Lent”, na niškom “Nišvilu”, Belgrade Beer Festu, festivalu u Mostaru, Skoplju i drugim, gde smo na velikim binama uživali pred velikim auditorijumom. Uzrok dugovečnost benda je i prijateljstvo koje vlada među članovima benda. Prijateljstvo i uzajamno poštovanje su koheziona sila Zone B.

Novi album promovisaćete na koncertu 19. aprila u Domu omladine Beograda. Recite nam nešto više o novom izdanju?

Zdenko Kolar: Na žalost, sticajem okolnosti, nismo uspeli da uđemo u studio i snimimo nekoliko numera za ovaj album. Hteli smo da na YouTube okačimo bar jednu stvar sa tog, iz današnjeg ugla gledanja budućeg albuma. Pola numera za taj CD hteli smo da snimimo na koncertu 19. aprila u “Amerikani” Doma omladine. To ćemo i uraditi jer smo hteli da nam na ovom koncertu gostuje hor koji peva “gospel” i otpeva sa nama jednu numeru za novi album. Kako je hor dosta brojan, jedini prostor gde se to može snimiti je “Amerikana” Doma omladine. I ne samo to, mišljenja smo da će atmosfera sa živog nastupa pred publikom mnogo bolje leći u produkciji ove numere.

Šta očekuje publiku na predstojećem koncertu, da li ćete imati goste i šta će biti na repertoaru osim novih kompozicija?

Zdenko Kolar: Pored nas petorice (Pera Zarija, Duda Bezuha, Pera Joe, Zdenko Kolar i Dušan Ristić) na bini će se naći Rade Radivojević, dugogodišnji saradnik Zone B i Hor KST (Klub studenata tehnike). Na ovom koncertu ćemo pored novih, do sada neizvođenih pesama, odsvirati nekoliko novih aranžmana naših starih pesama sa ranijih albuma, kao i nekoliko aranžmana bluz standarda za koje mislimo da će se dopasti beogradskoj publici.

Kakvi su planovi Zone B tokom 2019. godine?

Zdenko Kolar: Nama muzičarima nikad nije dosta svirke i publike koja će podeliti sa nama emocije. Mi ne planiramo, već samo sviramo svoje instrumente i pevamo naše pesme. Za nas je događaj kad se nađemo u isto vreme i na istom mestu, jer to znači da smo u “bluz” raspoloženju i da uživamo.

Igor Vince, autor, vokal i instrumentalista i njegov internacionalni, 13-člani bend Drum, Brass And Keys, sa snažnom duvačkom sekcijom, upečatljivom ritam sekcijom, egzotičnim pratećim vokalima, dve afro-funky plesačice, nastupiće 6. aprila na velikom koncertu u Domu omladine Beograda. Ulaznice su u pretprodaji po ceni od 600 RSD na svim Ticket Vision prodajnim mestima, kao i putem sajta www.tickets.rs. Igorovu autorsku muziku karakteriše zanimljiv spoj dva izražena senzibiliteta, sa jedne strane veoma emotivnih i opuštajućih balada i sa druge vrlo ritmičnih i eksplozivnih numera. Izučavao je muziku u Senegalu, Beninu, Maliju, Nigeriji, Etiopiji, Kubi, Francuskoj, Nemačkoj i Srbiji. Kao talentovani instrumentalista nastupao je sa nekima od najvećih imena svetske muzike danas kao što su Keziah Jones, Fatoumata Diawara, Cheick Tidiane Seck, Dean Bowman, Cheikh Lo i Femi Kuti. Godine 2011. posvetio se svom solo projektu sa ekipom muzičara iz svih delova planete. Njegov album prvenac „Let’s Do It” na kome gostuju legendarni Femi Kuti, Dean Bowman i Tommy T objavljen je u maju 2015. godine. Iste godine na poziv legendarnog afričkog muzičara Femija Kutija, Igor postaje zvaničan član čuvenog benda “Femi Kuti & The Positive Force“, sa kojim je od tad svirao na nekoliko velikih turneja širom sveta.

Kako si ušao u svet muzike, a posebno sviranja i nastupanja na sceni? Da li je neko u tvojoj porodici bio primer ili si sam sebe ohrabrivao u tom smeru?

Moj otac je veliki ljubitelj muzike, njega muzika duboko pogađa. On mi je otkrio svet muzike i ubacio me u njega. Oduvek me neograničeno podržavao i i dalje me podržava u svim mojim muzičkim aktivnostima i avanturama. Ali što se tiče nastupanja na sceni, to iskustvo i taj put sam krčio sam.

Na koje sve načine si otkrivao afričku muziku, ona nije baš zastupljena kod nas u medijima i retko se može čuti u javnosti? Kakvo je tvoje mišljenje, da li ta vrsta muzike može u Srbiji da doživi širu popularnost?

Afričku muziku sam najviše otkrivao u Parizu, što je i logično jer je Pariz centar sveta kada je u pitanju afrička muzika, ali čovek koji mi je prvi otkrio konkretno Felu Kutija, još 2001. godine, je naš cenjeni umetnik Papa Nik, kojem sam izuzetno zahvalan i koga duboko poštujem. Mislim da su afrički muzičari bez razloga, rekao bih greškom domaćih promotera, zapostavljeni na koncertnoj i festivalskoj sceni Srbije u odnosu na druge evropske zemlje. Dovoljan primer da su ljudi željni afričke muzike je i 18000 posetilaca na prošlogodišnjem koncertu Femija Kutija na Kalemegdanu, a godinu dana pre toga i rasprodat koncert u okviru BELEF-a… Isti ili sličan odziv bi bio i kada bi došao Youssou N’Dour, Salif Keita i drugi.

Kako si upoznao Femija Kutija, i kako je došlo do saradnje? Šta možeš sad da kažeš o tom iskustvu i koliko ti je ono pomoglo da se dalje izgradiš kao umetnik?

To je dugačka priča, ali u suštini formula je veoma jednostavna – sledio sam svoju ljubav i strast, i to me je odvelo do njega. Iskustvo koje sam stekao svirajući sa njim kao jednim od najvećih, ako ne i najvećim živim umetnikom Afrike, je zaista neprocenjivo, jedinstveno. Naučio sam mnogo, mnogo toga, prepoznao sam brojne predrasude i saznao sam razne tajne muzičkog biznisa. I te kako mi je pomoglo da prepoznam kojim putem ja treba da nastavim da idem, otkrivajući i razvijajući moj muzički izraz. Pomoglo mi je da jasnije percipiram svoje lične umetničke potencijale. I donelo mi je još jednu, bitnu, dozu ohrabrenja i samopouzdanja.

Da li je za naše kreativne muzičare sada pravi put da se usmere na međunarodne kooperacije i karijeru koja podrazumeva nastup na globalnom tržištu?

Meni lično to sada nije prioritet. Shvatio sam da mi najviše znače i da su mi najvrednije reakcije mojih ljudi. Kad kažem mojih ljudi, mislim na ljude koji na isti način vole, koji odrastaju i žive u istim okolnostima, koje zasmejava isti humor, koje dele iste probleme… Dakle mislim na sve ljude iz regiona. Ono što mene najviše ispunjava i uzbuđuje, i zbog čega sa ogromnim nestrpljenjem čekam koncert u Domu omladine Beograda je upravo reakcija mojih ljudi, ljudi koji su mi bliski. U ovom trenutku ja bih radije svirao pred ljudima koji me bolje razumeju, i na meni blizak način reaguju na moje emocije. To jeste mnogo teže, pokazati emocije na svom terenu gde smo mnogo ranjiviji. Ima i rizika, jer kada otvoriš dušu reakcije publike mogu lako da te povrede, ali isto tako mogu i da te uzdignu do neba.

Šta očekuješ od svog novog albuma i nastupa u Domu omladine, a šta publika može očekivati 6. aprila u Amerikani?

Moj upravo objavljeni audio/video album “Live @ Kalemegdan” je, za razliku od studijskog albuma, uspeo da prenese taj žar, koji ja i muzičari koji sviraju sa mnom, imamo na živim nastupima. To mi je veoma važno. Kada se radi studijski album, lako se skrene u neku sterilnu produkciju, a to mom izrazu ne prija. Osim što slušaoci mogu da uživaju u atentičnosti muzike i visokoj produkciji kako slike tako i zvuka, sada je to zaista verodostojna prezentacija i neko zaista može da vidi kako naš nastup izgleda i zvuči. Veliki posao smo uradili, i mnogo sam ponosan na ovaj živi album. Mislim da tek ovaj album mene i moju muziku predstavlja u pravom svetlu. Težište ovog izdanja je video, koji doprinosi da se muzika doživi još intimnije, i očekujem da će upravo zbog toga što video uspostavlja direktniji kontakt sa ljudima, ovaj album dopreti do šire publike i do ljudi koji do sada nisu primetili moj rad.

A u Amerikani 6. aprila ćemo premijerno svirati i četiri potpuno nove pesme, koje do sad nisu objavljene niti smo ih svirali uživo!

Bili smo prepuni inspiracije u prethodnom periodu i jedva čekamo da to podelimo sa publikom i osetimo njihove reakcije.

Dođite u subotu 6. aprila da sjedinimo ritam i ljubav!

Popularni beogradski The Beatles tribute sastav The Bestbeat 21. decembra od 20 časova u Velikoj sali Doma omladine Beograda izvešće program posvećen legendarnoj ploči “White Album“, koja je objavljena 22. novembra 1968. godine. U mnogim izborima za najbolju ploču svih vremena ovo delo se našlo u vrhu, a neretko mu se dodeljuje i posebna pozicija najzagonetnijeg i najuticajnijeg albuma grupe The Beatles. Ulaznice za koncert su u prodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 800 dinara. Grupa The Bestbeat je nastala 2005. godine i čine je Vladimir Banovčanin kao John Lennon, Damjan Dašić kao Paul McCartney, Marko Ćalić kao George Harrison i Vitomir Milićević kao Ringo Starr. Nastupajući po velikim evropskim festivalima i manifestacijama, klubovima i gradskim trgovima – ovaj beogradski kvartet poslednjih godina uvrstio u najbolje kontinentalne atrakcije koja svojim izvođenjem i scenskim nastupom verno dočarava duh fenomena grupe The Beatles. 

Po čemu je The White Album značajan u karijeri grupe The Beatles?

The Bestbeat: To je prvi i jedini dupli studijski album grupe The Beatles. Album se u stvari zove “The Beatles” ali je naziv “beli album” dobio zbog svog minimalističkog dizajna koji karakteriše totalno beli omot bez ikakvih oznaka osim serijskog broja i blago utisnutog imena grupe. To je namerno urađeno kao oštar kontrast prethodnom omotu albuma Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. Na albumu se uočavaju prvi pokušaji solo radova članova grupe, javljaju se prvi znaci razdora u bendu koji se produbljuju u narednim godinama sve do raspada 1970.

Budući da je u pitanju dupli album, da li ćete izvoditi sve pesme ili ćete napraviti izbor i po kojim kriterijumima?

The Bestbeat: Pošto je u pitanju dupli album sa preko 90 minuta muzike napravili smo selekciju ključnih pesama sa The White Album-a, ali i još neke od pesama koje su obeležile stvaralaštvo Bitlsa u 1968. godini, što uključuje film i album Yellow Submarine, kao i singlove Lady Madonna, Revolution, Hey Jude itd.

Da li publiku na koncertu u Domu omladine i ove godine, pored izvođenja albuma koji slavi 50 godina od objavljivanja, očekuju i neka iznenađenja?

The Bestbeat: Gost koncerta će biti muzički kritičar Moma Rajin koji će publici ispričati nekoliko rečenica o Belom albumu. Iznenađenja su pesme koje ni Bitlsi nikad nisu izveli zajedno kao četvrorka. Mislimo da je to poslastica za ljubitelje Bitlsa. Pored pesama sa belog albuma odsviraćemo i najveće hitove benda.

Ko čini većinu vaše verne publike?

The Bestbeat: Našu publiku čine sve generacije, od petogodišnjaka do ljudi u poznim godinama. Muzika Bitlsa je našla put do srca svih generacija u poslednjih 55 godina, mi samo nastavljamo tu tradiciju i upoznajemo nove generacije sa njihovim stvaralaštvom.

Šta je obeležilo 2018. godinu kada je reč o radu grupe The Bestbeat i šta planirate za sledeću godinu?

The Bestbeat: Tekuću godinu su obeležili mnogi nastupi grupe po zemlji i inostranstvu od kojih bismo izdvojili rasprodat koncert u nacionalnom teatru u Bukureštu pred preko 2500 ljudi, turneju po Francuskoj i nastup u alpskom skijalištu Obertauern na istoj bini gde su Bitlsi održali jedini koncert u Austriji 1965. godine. To je uvek velika čast za nas. Kruna ovogodišnjih nastupa će biti naš tradicionalni novogodišnji koncert 21. decembra u Domu omladine Beograda. Planiramo da nastavimo sa radom i nastupima kao i do sada. Dokle god bude publike koja želi da čuje kako bi Bitlsi zvučali uživo, mi ćemo svirati i davati sve od sebe da to radimo što bolje i što vernije originalu.

Okupljen za projekat posvećen Donu Čeriju 1999. i imenovan po jednoj numeri legendarnog trubača, skandinavski garažni trio The Thing (Švedska/Norveška), koji čine Mats Gustafson, Ingebrigt Hoker Flaten i Pol Nilsen-Lav, brzo je stekao reputaciju jednog od najvažnijih džez sastava današnjice. Osim autorske muzike, izvode i zapaljive obrade numera širokog opusa, od Alberta Ajlera do The Stooges, i od Stiva Lejsija do Pidžej Harvi, sarađujući i sa raznovrsnim umetnicima (Džo Mekfi, Pet Metini, Nene Čeri…). Sa posvećenim fanovima u rok, nojz i džez zajednici, The Thing nastavlja da korača novim, beskompromisnim stazama. Konačno stižu i na Beogradski džez festival, a koncert je zakazan za 28. oktobar od 22:30 u sali Amerikana Doma omladine Beograda! Nastup je realizovan uz podršku Ambasade Norveške, a ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

Sa bendom The Thing nastupate već 18 godina. Da li ste na početku mogli da zamislite da ćete ostati na okupu tako dugo?

- Niko ne može da zna ni šta će se sutra desiti, i to mi se dopada. The Thing je za nas jednako važan kao što je bio i na početku. Saradnju smo pokrenuli zbog snimanja jednog projekta, ali smo ubrzo shvatili da ima mnogo više potencijala. Još uvek imamo istu energiju, a nove stvari se dešavaju na svakom nastupu. Ukoliko bi naša muzika počela da se ponavlja, prekinuli bismo rad zauvek.

Jedan od glavnih kvaliteta muzike koju stvarate, pored izuzetnih improvizacija, je i sjajna energija. Koliko je teško ostvariti balans između slobode improvizovanja i formalnog toka kompozicije?

- Sve je povezano i osnažuje jedno drugo. Međusobno se hrani. Mora da bude tako kako bi muzika bila interesantna. U muzici, jednako kao i u životu, potrebno je da postoji trenje. Moramo imati materijal sa kojim radimo u muzici i u životu. A moramo i da improvizujemo. Tako stvari funkcionišu.

Koliko je saksofon kao instrument bitan za džez muziku i kako ste odlučili da će to biti Vaš instrument?

- Mislim da je saksofon postao dominantan instrument tokom istorije džeza. Iz dobrih, ali i loših razloga. Jednostavno volim saksofon i njegov zvuk, ali ne očekujem da ga svi vole na jednak način. Kada sam u svom rodnom gradu 1980. godine čuo Sonija Rolinsa kako svira, sve se promenilo. Više me nisu interesovali fudbal i strešaljštvo. Od tog trenutka sam samo želeo da sviram saksofon!

Šta publika može očekivati od koncerta grupe The Thing na 34. Beogradskom džez festivalu?

- Ni mi sami ne znamo šta da očekujemo. Smatram da ne treba imati očekivanja, jer stvari samo mogu da krenu naopako. Idealno bi bilo da dođete na koncert otvorenog uma i načuljenih ušiju. Prepustite se i dozvolite da vas muzika obuzme i povede (nekuda!). Muziku bi trebalo doživeti uživo, u trenutku kada se svira. Ne očekujte ništa. Očekujte neočekivano. Ne očekujte ništa.

Recite nam nešto više o (džez) muzičarima koji su uticali na Vaše stvaralaštvo.

- Ima ih previše. Ja sam diskoholik, pasionirani kolekcionar muzike za svoju privatnu arhivu, i nikada mi nije dosta. Potrebno mi je da imam izvor informacija i inspiracije u blizini, u ličnoj arhivi, da bih mogao da napredujem. Fokus mi se menja svakog dana. Neki muzičari su tokom godina imali veliki uticaj na mene, neki malo manji, ali svi su uticali na mene na neki način. Ono što mogu da preporučim ljudima je da istražuju različitu muziku. U životu ima toliko muzike koja može promeniti vaš put ili ideju o tome ko želite da budete. Potrebna nam je raznovrsnost, potrebna nam je promena. I opet: potrebno nam je trenje – kako u muzici, tako i u životu. Ali, ipak, nemojte propustiti rad ovih umetnika. Ako se prepustite njihovom toku i stvaralaštvu život će biti drugačiji i bogatiji: Bunk Johnson, George Lewis, Napalm Death, Warne Marsh, Anna Högberg, Mette Rasmussen, Entombed, Giacinto Scelsi, Ty Segall, Oh Sees, Bengt Nordström, Helmut Lachenmann, Karen Dalton, Mauricio Kagel, Herman Sonny lount, Terje Rypdal, Meshugah, 54 Nude honeys, Sofia Jernberg, Polly Bradfield, Frank Wright, Kauro Abe, Mototeru Takagi, Masayuki Takayanagi, Takao Haga, Refused i, naravno, Duke Ellington i Lars Gullin.

Kojim projektima se trenutno bavite, pored rada sa grupom The Thing?

- Mnogo ih je, možda i previše. Ali novi projekti The End i Anguish bukvalno mi „pomeraju pamet“ ovih dana. Rad na novim i starim projektima se mora dešavati paralelno, jer se oni međusobno hrane.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je „BEZ GRANICA“. Šta mislite o granicama u savremenom džezu, da li je važno da ih ne bude?

- Zapravo mislim da su nam granice potrebne da bismo ih pomerali i rušili, da bismo sve promenili. Ograničenja su nam potrebna da bi došlo do trenja. Da toga nema izgubio bih interesovanje za muziku, za umetnost. Da nema ograničenja ne bi bilo ni života ni muzike. Ali potpuno se slažem sa idejom da granice treba „razbucati“ i trudimo se da to radimo najbolje što možemo!

Jun Sun Na (Youn Sun Nah) rođena je i odrasla u Seulu, a studirala u školi za džez i savremenu muziku CIM u Parizu. Godine 2007. započinje saradnju sa švedskim gitaristom Ulfom Vakeniusom, što je dovodi do ugovora sa renomiranom nemačkom kućom ACT i meteorskog svetskog uspeha. Na albumima je prate i Lars Danijelson i Vensan Perani, a na novom izdanju “She Moves On” čini iznenađujući obrt sa avangardnom američkom ekipom (Džejmi Saft, Bred Džons, Den Rizer, Mark Ribo), izvodeći sjajne obrade bisera Džimija Hendriksa, Džoni Mičel, Pola Sajmona i Lua Rida, između ostalog. Premijerno gostovanje u Srbiji imaće na 34. Beogradskom džez festivalu, 28. oktobra od 19:00 u Kombank dvorani. Koncert je realizovan uz podršku Ambasade Južne Koreje, a ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

Da li je džez popularan u Južnoj Koreji? Kako ste došli u dodir sa muzikom Zapada i odlučili se da studirate u Parizu?

- Džez nije popularan u Koreji koliko je u Evropi, ali se to polako menja. Počeka sam da slušam muziku sa Zapada dok sam bila tinejdžer. Američki pop i folk, ali i francusku muziku. Džez sam otkrila u toku studija, pre toga nisam znala ništa o njemu. Džezu sam se okrenula sticajem okolnosti. Želela sam da studiram muziku, a jedan prijatelj me je savetovao i, na kraju, ubedio da to bude džez. Za Pariz sam se odlučila jer sam volela francusku muziku i kulturu. Upisala sam se na CIM (Škola džeza i savremene muzike), jednu od prvih džez škola u Evropi i to je bila ljubav na prvi pogled.

Dobitnica ste prestižne nagrade “Orden reda viteza umetnosti i književnosti” koju dodeljuje francusko Ministarstvo kulture kao i nagrade ECHO koju nemačka muzička kritika dodeljuje najboljem vokalnom solisti na svetu. Kolika je važnost muzičke kritike i njen uticaj u savremenom džezu? Koliko su ovakve nagrade važne za razvoj karijere?

- Nagrade i mišljenje kritike su veoma bitni jer u prvi plan stavljaju muzičare koji su njihovi laureati. Privilegija je biti izložen pažnji javnosti na takav način, u svetu sa toliko talentovanih muzičara i umetničkih projekata. Kada sam počinjala, nisam razmišljala o osvajanju priznanja. Zamišljala sam kako pevam na festivalima kao što je Beogradski džez festival. Dirnuta sam priznanjima koja su mi dodeljena, ali ne razmišljam o njima kao nečemu što bi moglo uticati na moju karijeru. Prihvatam ih kao znak prepoznavanja za svoje umetničko putovanje.

Kako uspevate da ostanete originalni i autentični u svetu punom muzičkih žanrova i muzičara koji stvaraju i sviraju, dostupnih publici više nego ikada ranije? Šta je najbitnije u kreativnom procesu i nastupu?

- Još uvek se osećam kao početnica. Volim da učim nove stvari, sarađujem sa različitim muzičarima i producentima. Slušam mnogo muzike, to mi pomaže da zadržim zdravu distancu od onoga što sama radim. Trudim se da otvorim um za ono što me okružuje.

Dolazite iz Južne Koreje, studirali ste u Francuskoj a pevate na engleskom jeziku širom sveta. Pravi ste ambasador ovogodišnjeg slogana Beogradskog džez festivala koji glasi “Bez granica”.

- Mnogo mi se dopada taj slogan! Džez mi je pomogao da otvorim um i doživim pravo prosvetljenje. Muzika ima poseban, univerzalni jezik koji ne zna za granice. Dva muzičara iz različitih zemalja koji se sretnu po prvi put uvek će moći da stvore neku melodiju, a njihova muzika da dirne druge ljude širom sveta, da ih pokrene i natera da igraju. Jezik muzike razume svako, po sopstvenom osećaju, bez preduslova da taj jezik mora da govori. Džez je tu već više od jednog veka i mislim da je pred njim još dosta lepih godina. Džez ima mnogo posebnih uloga – da edukuje, socijalizuje, kreativno deluje i zabavi.

Vaš nastup u Beogradu biće i deo “Dana korejske kulture 2018”. Da li ste očekivali da se takva manifestacija održava u Srbiji?

- Apsolutno ne, ali mi je jako drago i počastvovana sam. Koreja se poslednjih godina prilično otvorila ka svetu i zaista mi je toplo oko srca kad znam da se druge zemlje interesuju za korejsku kulturu. Tokom Korejskog rata je zemlja je bila potpuno uništena, ali naša istorija je duga 5000 godina.

Prvi put dolazite u Srbiju. Da li znate nešto o srpskoj kulturi i muzici? Da li ste bili u prilici da čujete nekog džez muzičara iz naše zemlje?

- Nažalost, ne znam mnogo toga o srpskoj kulturi, žao mi je! Zato sam veoma uzbuđena što dolazim i što ću biti u prilici da otkrijem vašu zemlju. Imala sam priliku da povremeno sarađujem sa vašim sunarodnikom, Bojanom Zulfikarpašićem. On već dugo godina živi u Francuskoj, često sam išla na njegove koncerte. Uticao je umetnički na mene dok sam studirala u Parizu. Pre četiri godine zajedno smo snimili pesmu koja je omaž Nini Simon.

Kakav program ćete izvesti na Beogradskom džez festivalu?

- Moji muzičari i ja ćemo izvesti nekoliko novih kompozicija sa poslednjeg albuma “She moves on”, ali i mnoštvo numera sa prethodnih albuma.

Eklektična muzika sastava Fish in Oil predstavlja organski spoj bluza, svinga, fri-džeza, šansone, fankija, surfa i panka, a delimično je nadahnuta ambijentima Džona Zorna, Marka Riboa i Toma Vejtsa. Dugogodišnji omiljeni sastav beogradskih klubova, danas nastupaju po festivalima širom zemlje, kao i u inostranstvu, promovišući jedno od najambicioznijih ostvarenja u istoriji srpske instrumentalne muzike, dvostruki album “Tri ključa”. Nastup na otvaranju 34. Beogradskog džez festivala, 25. oktobra od 19:00 u Velikoj sali Doma omladine Beograda, biće promocija njihovog novog, četvrtog albuma, uz ekskluzivnog gosta iz inostranstva – američkog gitaristu Marka Riboa. Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

Grupa Fish in Oil postoji četvrt veka. Kako sa ove distance gledate na početke? Šta je bitno da bi jedan džez sastav trajao toliko dugo?

Bratislav Radovanović: Fish in Oil je grupa koja iza sebe ima nekoliko inkarnacija i jedina dodirna tačka svih njih je strast prema muzici ljudi koji su prošli kroz grupu, kao i veliko prijateljstvo koje nas svih ovih godina povezuje. Početke postojanja grupe povezujem sa najlepšim periodom svoga mladalačkog života tako da mi svako prisećanje budi osmeh… Malo grupa, nebitno da li su džez, rokenrol, ili druge orijentacije, uspe da opstane dugo godina. Mislim da su ljudi jedini faktor. Sviranje u grupi, pre svega, podrazumeva uzdizanje iznad lične sujete i prihvatanje da je grupa skup ljudi koji ne moraju uvek da misle isto.

Na koji način se bend menjao tokom godina?

Bratislav Radovanović: Mislim da su životne okolnosti pre svega uticale u kom će se pravcu kretati naše stvaralaštvo. Naravno tokom godina su se menjala interesovanja, a sa njima i naša muzika.

Kako ocenjujete džez scenu u Srbiji? Gde vidite Fish in Oil na sceni?

Dušan Petrović: Mi nikada nikoga ne ocenjujemo. Ima stvari koje volimo i dopadaju nam se i onih koje nam se manje dopadaju, ali s obzirom da sebe nikako ne doživljavamo kao džezere nego čiste muzičke avanturiste bilo bi neukusno, čak arogantno, da bilo koga ocenjujemo. Ocenjivanje sebi dopuštaju fah čistunci koji pretenduju da vladaju materijom, a mi se rukovodimo intuicijom, emocijama i ličnim ukusom kao jedinim imperativima arbitraže onoga što radimo i onoga što drugi rade. Bez ikakvih pretenzija. Fish in Oil je na srpskoj džez sceni jer su ga tu postavili ljudi koji se u Srbiji bave promocijom i izdavanjem džeza. Mi nemamo ništa protiv toga, naprotiv! Desi se, s vremena na vreme, da nam pojedine kolege osporavaju tu pripadnost kojoj mi nikada nismo ni težili. Srećom, publika i neki džez pregaoci i promoteri u nas, prepoznaju našu iskrenost i posvećenost. Ljudi rado dolaze na naše nastupe i nama je to više nego dovoljno!

Fish in Oil je nastupio na 29. Beogradskom džez festivalu 2013. godine. Po čemu pamtite taj nastup?

Dušan Petrović:  To je ostvarenje dugogodišnjih težnji svakog benda – nastup na tako renomiranoj manifestaciji, naročito prvi, pamti se po uzbuđenju i osećaju da se po prvi put materijalizuju (koliko je to u muzici uopšte moguće) sav trud, nade i želje koji prate bend, a slobodno smem reći i svakog od nas ponaosob. Kombinacija ponosa, uzbuđenja i pozitivne treme… sve se to meša u neopisiv osećaj koji se pamti zauvek!

Na prethodnom albumu sarađivali ste sa velikim imenima evropske džez scene, između ostalog i sa Bojanom Zulfikarpašićem i Matijom Dedićem. Koliko vam znači saradnja sa istaknutim kolegama?

Dušan Petrović: Što se tiče saradnje sa istaknutim kolegama ona nas, naravno, pre svega inspiriše da prevazilazimo sebe, utoliko što uopšte pažnja i želja za saradnjom takvih imena kakva su Bojan Z, Matija Dedić, Džijan Emin, Mark Ribo, obavezuje na bezrezervnu posvećenost i ozbiljnost. Nije jednostavno stati rame uz rame s nekim kome se diviš i ko te inspiriše. Ali ne bih ja razdvajao saradnju sa istaknutim i još uvek neetabliranim muzičarima – ujedinjavanje putem ideja je podjednako uzbudljivo i inspirativno na bilo kom nivou…

Promociju albuma “Tri ključa” imali ste u punoj sali Amerikana u Domu omladine. Pred nastup na Beogradskom džez festivalu objavićete novi album koji ćete premijerno predstaviti upravo tom prilikom. Šta publika može da očekuje od novog albuma i koncerta?

Dušan Petrović: Novi album izlazi za Metropolis Records tik uoči 34. Beogradskog džez festivala. Donosi 9 novih kompozicija Brace Radovanovića, u izvođenju i aranžmanu Fish in Oil, i jednu koju ljudi već poznaju sa naših nastupa, ali je sazrela za snimanje tek sada. Za razliku od prethodnog, na ovom imamo samo jednog gosta – mladog beogradskog multi-instrumentalistu i autora Pavla Popova. I to je to je što se tiče novog albuma… ali publiku 34. BDŽF-a očekuje mnogo više od toga! Kada smo saznali da će nam se na sceni pridružiti veliki Mark Ribo rešili smo da  za tu priliku pripremimo potpuno nov materijal koji će ovog neverovatnog umetnika (nadamo se) inspirisati još više nego što bi to učinio samo materijal sa novog albuma. Tako će svaki posetilac festivala poneti u pamćenju jedinstven muzički doživljaj skrojen od strane Fish in Oil baš po meri jednog od najvećih i svakako (barem nama) najvažnijih gitarista današnjice. A ako potom uzmu i album koji će biti promotivno prodavan posle nastupa, uz to će poneti još 10 novih Fish in Oil numera koje će biti savršen produžetak te izuzetne večeri…

Fish in oil je sastav kojeg karakteriše fuzija različitih žanrova, ali i zanimljivi nazivi kompozicija (Kod pocepanih gaća, Manitu na biciklu, Borsalino ). Odakle ideja za takva imena?

Bratislav Radovanović: Mi našom muzikom pokušavamo da ispričamo neku priču, a sami nazivi su naravno tu da je uobliče. Naše teme su različite a zajedničko im je to što pokušavaju da se bave problemima običnih ljudi, što postavljaju pitanja, što kritikuju… Nekada su nostalgični, nekada su vapaj, nekada angažovani, nekada pokušavaju da budu duhoviti… Grad u kome živimo je takođe naša velika inspiracija. Kompozicija Misir Rumelije sa našeg prvog albuma je direktna posveta Beogradu, kompozicije Kod pocepanih gaća, Tri ključa… su po imenima starih beogradskih kafana… Samo podneblje na kome živimo takođe (Dolina vekova, Dolina suza…), itd.

Koje izvođače ćete sigurno slušati ove godine na Beogradskom džez festivalu?

Dušan Petrović: The Necks, Jimmy Tenor, Ben Wendell Seasons Bend, CORTEX, The Thing…

Moto ovogodišnjeg džez festivala je “No limits”. Kako ocenjujete današnju poziciju džez muzike na globalnoj svetskoj sceni i gde su granice do kojih džez muzika seže?

Dušan Petrović: Pozicija džez muzike na globalnoj svetskoj sceni je konstrukt koji zapravo ništa precizno ne znači kada se zaista razmisli. Svet je ogroman i dramatično različit u svojim širokim prostranstvima i raznoraznim kulturama. Stoga je zaista mali broj zajedničkih imenitelja koji bi bili temelj nekom “globalnom ukusu” koji bi bio potka za “globalnu scenu”, naravno ne uzimam u razmatranje pop fenomene, jer džez tu može u najboljem slučaju poslužiti kao manje ili više daleka inspiracija mnogo rudimentarnijem muzičko izrazu. Džez ima i oduvek je imao poziciju duboko “ispod radara”, te je to ujedno njegova slabost i snaga. Džez je Muzička Internaciola Neizlečivih Zaljubljenika u čaroliju muzike i muziciranja kojima ne trebaju nikava tajna udruženja, lozinke i komplikovani rituali da bi se prepoznali i spojili. Oni svoju veru nose slobodno i bez skrivanja, jer joj je suština jedna čista razmena ideja, emocija i energije često (ali ne nužno) na visokom nivou, koja svakako rezultira sazvučjima i energetskim ili emocionalnim sadržajima koji imaju kvalitet i sposobnost da oplemenjuju i ushićuju. U tom smislu ne vidim bolji moto bilo kojeg džez festivala od “NO LIMITS”! I da dodam – 21. vek je pri kraju svoje druge decenije – sve bi već uveliko trebalo da bude moguće!