Dom omladine Beograda nastavlja koncept upoznavanja publike za savremenom srpskom džez scenom, kroz serijal besplatnih koncerata “DŽEZ ZA DŽ” koji je započet 2013. godine. Jednom nedeljno, u redovnom terminu matinea subotom od 13 časova, posetioci će tokom septembra imati priliku da čuju kvalitetne domaće džez izvođače. Pored održavanja pažnje javnosti o delatnosti Beogradskog džez festivala i podrške domaćoj džez sceni, ovaj ciklus koncerata ima za cilj i negovanje dobrog muzičkog ukusa i stvaranje nove džez publike, posebno među mladima. Džez instrumentalistkinja i kompozitorka Jasna Jovićević aktivna je učesnica domaće i internacionalne džez scene već dugi niz godina kroz rad sa više sastava, pedagoški i teorijski rad, afirmaciju savremene muzike i rodne zastupljenosti u muzici. Sa kolegom Armandom Mesarošem sarađuje u okviru projekta Dharma, koji će otvoriti sedmi ciklus koncerata “Džez za DŽ” u Domu omladine Beograda. Ovaj subotički muzički duet, koji izvodi slobodno improvizativnu muziku, kombinaciju različitih akustičnih i električnih instrumenata, procesora i loopera, nastupiće u subotu, 7. septembra od 13 časova na Platou Milana Mladenovića.

Proveli ste dvadesetak godina školujući se i svirajući u inostranstvu – šta je ono najvažnije što ste naučili o muzici, mimo formalnog obrazovanja, živeći od Njujorka do Indije?

Jasna Jovićević: Pre svega jeste formalno obrazovanje bilo to koje me je dovelo do tih mesta. Nije isto učiti muziku u Srbiji, Budimpešti, Njujorku, Torontu, Brazilu ili Austriji… Svuda sam bila pod okriljem neke obrazovne institucije, koja mi je omogućila da se slobodnije krećem i apsorbujem lokalnu kulturu i postanem deo muzičke scene. Ja volim školu; kod nas muzičara je često to uporište ideja, kreativnosti, istomišljenika i kolega sa kojima sutra možemo da stvaramo, naročito na početku karijere. Ali  iskustvo, kulturni diverzitet, činjenica da postoje drugačiji svetovi od naših i raznolikost muzičkog izraza osigurava osećaj slobode da mogu da stvaram baš ono što osećam i mislim. Volim da svedočim promenama i da se sama menjam, volim da se postavljam u nekomforne situacije u kojima su kreativnost i stvaralaštvo jedina strategija za pronalaženjem rešenja. Njujork me je naučio da je džez nepresušan, Toronto da ima mesta za sve nas u muzici, Budimpešta starim pravilima, Brazil ritmu a Indija kako da nađem sebe u svemu tome.
 
Prošli ste u svojoj karijeri kroz mnoge žanrove, ali slobodna i improvizovana muzika su nešto po čemu ste najprepoznatljiviji. Kako je tekao vaš muzički razvoj kao autorke, šta su bile glavne prekretnice u vašoj karijeri i šta je ono čemu stremite u muzici?

Jasna Jovićević: U Srbiji radim poslednjih desetak godina, pa je domaćoj publici taj poslednji deo mog stvaralaštva najpozatiji, deo gde istražujem slobodnu formu kao poligon za muzičku kreaciju. Ono što me je uvek vodilo bila je igra, interakcija između muzičara kao rezultat značajniji od samog dela. Ali da, od be-bopa, pa big benda, brazilske muzike, do indie-pop muzike, kreativne muzike, straight mainstream-a, etno džeza, pa do kamernih sastava, gudačkih orkestara, potpuno napisane do nepisane muzike sa puno nepoznanica. Godine 2005. sam čula, u tom momentu novi, album Wayne Shortera, sa kvartetom. Taj zvuk soprana i kompozicija su me lansirali u drugu dimenziju, i još uvek to radi… Odmah nakon toga, velika prekretnica je bio Toronto gde sam živela 4 godine i magistrirala kompoziciju. Moj mentor i profesor kompozicije, David Mott, inače baritonista, kompozitor i zen master, bio je onaj koji je izmenio, bez napora, sve ono što mislim o muzici i kao ona koja je percipira i kao ona koja je proizvodi.

Stremim promenama, novoj formi i izrazu, interakciji koja ne povezuje samo učesnike već svojim činom svedoči i proizvodi sadašnji momenat publici.

Aktivni ste na domaćoj i međunarodnoj džez sceni kroz rad u nekoliko sastava, među kojima su sekstet koji predvodite, kao i internacionalni trio. Šta su aktuelnosti u Vašoj karijeri sa postojećim sastavima i da li planirate neke nove projekte?

Jasna Jovićević: Uključena sam u rad sa različitim sastavima što mi omogućuje da se krećem kroz različite diskurse i muzičke žanrove. Sa sextetom smo prošle godine izdali album “Flow Vertical“ pri engleskoj izdavačkoj kući FMR Records, a muzika je programski niz od 7 originalnih kompozicija, koje odgovaraju strukturi 7 glavnih čakri u ljudskom telu, te njihovim energetskim, mentalnim i emotivnim karakteristikama i vibracionim poljima. Volela bih da sa ovim sastavom dobijemo šanse više da nastupamo, naročito u Srbiji, gde se to uopšte nije realizovalo. Trio sa poljskim kontrabasistom Ksawery Wojcinskim i peštanskim bubnjarem Silvesterom Miklošem je novitet za mene jer je ceo program slobodna improvizacija, album “Informal Shapes” je samizdat pre nekoliko nedelja. Imali smo uspešnu turneju, upravo smo ugovorili još jednu, ali ni jedan koncert u Srbiji. Ovog proleća sam provela neko vreme u San Francisku sa 6 profesionalnim muzičarki iz celog sveta “Music Action Women Collective“, gde smo kroz rezidencioni program snimile album autorske muzike i održale 4 koncerta… Mislim da tome uskoro sledi i zvanično izdanje kao i nastavak. Četrnaestog i šesnaestog septembra me očekuje premijerno izvođenje “Improvising Events“, multidisciplinarnog konceptualnog programa koji se realizuje u Muzeju suvremene umetnosti u Zagrebu, a sarađujem sa sjajnim umetnicama Andrejom Kulunčić (HR), Annette Giesriegl (AT) i Zrinkom Užbinec (HR).

Ono što je veoma novo i za mene veliki izazov je moj novi naučno umetnički projekat “Sedim i brinem za nju”. Kao nacionalni pobednih na konkursu Arts & Science Centra za promociju nauke u Beogradu, ove godine realizujem i vodim istraživanje na koji način reaguju moždani talasi na moju muziku, a takođe na koji način je muzikom moguće manipulisati moždane talase slušaoca. Naime, ovaj konceptualni rad bira za temu večnu brigu majki koje imaju ćerke, čiji će se moždani talasi mereni EEG aparatom sonifikovati i interaktivno komponovati muziku uz moju improvizaciju. Premijera će biti u novembru u Galeriji SANU u Beogradu.

Otvarate sedmu sezonu koncertnog ciklusa “Džez za DŽ” na Platou Milana Mladenovića ispred Doma omladine Beograda, nastupom sa duom Dharma, u kojem sarađujete sa Armandom Mesarošem. Recite nam nešto više o ovom projektu i šta će publika moći da čuje 7.  septembra?

Jasna Jovićević: Armand i ja sarađujemo već godinama, i iza nas je i album “Travellers” na kojem smo obrađivali drevne sanskritske mantre kroz improvizaciju. U ovom momentu, istražujemo slobodnu improvizaciju kroz interakciju u duetu. Armand svira bas gitaru, sa procesorima luperima, a ja saksofone, bas klarinet i spacedrum. U subotu ćemo da improvizujemo, bez prethodnog koncepta i ugovorenih parametara.

Kako sagledavate džez muziku u 21. veku – koje je njeno mesto na globalnoj sceni, do koje tačke u razvoju je stigla i ima li svoju publiku?

Jasna Jovićević: Džez nije više samo žanr. Džez 21. veka prevazilazi granice koje muzička industrija pokušava jasno da propiše, kako bi se svi mogli svrstati u neku kategoriju, zarad lakše konzumacije i prodaje. Mislim da je najzad slobodna pijaca, jer je muzika dostupna svima, i stvaraocima i publici. Džez je muzički izraz koji zahteva kreativnost i interakciju, a postao je neuhvatljiv i stilski neposlušan. Svako je slobodan da stvara, improvizuje, dodaje ili oduzima koncepte, interdisciplinarno ili naučno interpretira, da se konstruiše ili dekonstruiše. Naravno, tu su selektori, kritičari, producenti i istoričari koji veštački održavaju žanrovske kategorije, i tu su oni koju tu igru prihvataju, jer se lakše dolazi do posla i novca.

Džez ima svoju publiku jer se rizomski razvio i multiplicirao na bezbroj nivoa, a time je otvoren poligon i za stvaralaštvo i za percepciju. Sve ovo možda manje važi za domaću scenu, ali naravno, i domaća scena je samo jedan ograničeni delić mogućnosti.
 
Koliko programi kao što je “Džez za DŽ”, po Vašem mišljenju, afirmišu džez muziku i pomažu u stvaranju nove publike?

Jasna Jovićević: Fantastičan način za sticanje nove publike i promociju neafirmisanih ili afirmisanih ali novih projekata. U Srbiji ne postoje džez klubovi ni kontinuirana ponuda džez sadržaja… Svi smo svedeni na nekoliko džez festivala koji su tvrdo žanrovski podeljeni, kako sam već komentarisala. Iz tog razloga je važno održavati programe van festivalskih programskih šema, i dopustiti da se domaći džez razvija prirodnim tokom, kroz kontinuitet i učestalost, u cilju afirmacije novog, savremenog muzičkog izraza.

Kakvu paralelu možete da napravite između muzike i joge, kojom se takođe aktivno bavite?

Jasna Jovićević: Meni su joga i muzika uvek išle paralelno i uvek je tematika ista; unutrašnje istraživanje radi boljeg razumevanja onoga spolja, te spajanje i manifestacija ta dva u jedno. Tehnike i dinamika su drugačije, ali i joga i muzika su deo mene, kao krucijalni elementi za kreiranje. I joga i muzika imaju svoje tehnike i strategije da što maštovitije prođemo kroz život, a meni je upravo ta kombinacija dobitna. U nekim mojim autorskim projektima se ova veza i preplitanje dve discipline eksplicitno pojavljuju kao koncept ili okvir rada.
 
Aktivni ste u promociji rodne zastupljenosti na džez sceni, kako ste zadovoljni aktuelnom situacijom po ovom pitanju kod nas i šta je ono što može da bude bolje? Na koji način se sve može podići svest šire javnosti o važnosti rodne zastupljenosti u muzici (i drugim profesijama)?

Jasna Jovićević: Činjenica da kroz svoje udruženje Artrust radim projekte za afirmaciju žena u džezu i da momentalno pišem doktorsku disertaciju na tu temu, verovatno dokazuje da nisam zadovoljna na koji način je stereotipizacija, odnos žena i muškaraca na domaćoj džez sceni postavljena; mali broj žena edukatora i učenica u džez obrazovanju, mizerni broj žena koje dobijaju priliku da predstave svoj rad na festivalima ili u muzičkom izdavaštvu, promocija, popularnost žena u džezu… Naravno, to nije jednostavan problem koji može jednim potezom čarobnog štapića nestati. Smatram da je najvažniji i prvi korak da se uvidi da postoji problem. U Srbiji se još uvek to ne smatra kulturnim i socijalnim problemom, te se ova tema u potpunosti zanemaruje. U SAD, Kanadi i celoj Evropi doneta su nova pravila gde festivali, obrazovne institucije i sama muzička industrija moraju doprineti promeni po pitanju rodne ravnopravnosti u džezu. New Spark Jazz Orchestra– Žene Balkana u džezu je bio moja prva inicijativa po tom pitanju. Volela bih da drugačije odgovorim na ovo pitanje, ali na žalost ne nalazim, za sada, vrstu podrške iz javne sfere, obrazovanja ili kulturne industrije koja bi bila podobna da zajednički menjamo momentalnu situaciju. Povećavanje broja i vidljivost žena na sceni bi definitivno bili znak napretka, ali to je sistem koji zahteva da se svi uključe; žene u džezu, edukatori, obrazovne institucije, selektori festivala, promoteri, producenti, izdavačke kuće… Moraju svi doprineti dekonstrukciji stereotipa žene na Balkanu i svesno napraviti promenu, afirmišući sve umetnike i umetnice podjednako.

U Galeriji Doma omladine Beograda do 9. avgusta u toku je izložba crteža Nenada Marića “Zemlja nije moj dom”, koja na ekspresivan način predstavilja stav umetnika o socio-političkim pitanjima današnjice. Autor kroz ličnu estetiku konstruiše narativ koji indirektno ukazuje na percepciju pojedinca unutar društvanog konteksta i na taj način dekodira vrednosti svakodnevice. Kroz liniju i formu, serija crteža objektivizuje istaknute protagoniste, koji predstavljaju karakteristične simulakrume današnjice. Nenad Marić rođen je u Čačku 1979. godine. Diplomirao je slikarstvo 2006. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Od 2001. godine se bavi kantautorskim radom a od 2004. godine se u javnosti pojavljuje pod pseudonimom Kralj Čačka. Do sada je imao dve samostalne izložbe, izložbu crteža 2006. godine u DKSG u Beogradu i izložbu akvarela 2011. godine u galeriji A u Beogradu. Učestvovao je na više kolektivnih izložbi. Krajem 2016. godine u okviru izdavačke kuće Lom objavio je zbirku poezije “Na margini”, u kojoj su se našle pesme, crteži i muzika, a zatim i debitantski album “Zemlja Snova”, kao zajedničko izdanje Odličnog Hrčka i Pop Depresije. Krajem 2018. godine objavio je svoj drugi album “Spusti svetlost na put”. Živi i radi u Beogradu.

Aktivni ste na muzičkoj sceni u proteklih petnaestak godina, a objavili ste i knjigu poezije. Na koji način izložba “Zemlja nije moj dom” korespondira sa muzičkim i lirskim izrazom?

Nenad Marić: Celokupna ideja proizilazi iz istog jezgra, ali kako se kroz drugačiji medij manifestuje, ta veza između muzike, poezije i crteža postoji, ali u isto vreme i ne postoji. Ti mediji se u nekim tačkama susreću, a u drugim razilaze, što ja vidim kao iskustvo i nadahnuće za nova ostvarenja. Sva ta iskustva su za mene dragocena.

Vaša izložba je bazirana na narativu koji ukazuje na probleme pojedinca unutar kapitalističkog društva koje ste okarakterisali kao distopično. Kako se po Vašem mišljenju taj pojedinac pozicionira u realnom svetu?

Nenad Marić: Taj pojedinac je rascepljen, deformisan i raznesen opštim besmislom; iako spolja može da deluje kao fino zapakovan „proizvod“, iznutra je, po mom osećaju i viđenju kompletno distorziran. On je zarobljen u sopstvenoj slobodi neslobode, bačen i unižen, a da pri tome ne misli da je tako, čak naprotiv, uživa u svim blagodetima novog sveta. Čast izuzecima koji pokušavaju da odole lošoj strani principa duha vremena.

U predgovoru kataloga je poetika Vašeg rada dovedena u vezu sa ideologijom umetničke grupe Mediala. Da li je upravo ta grupa izvršila uticaj na Vaš likovni izraz? Koga biste još naveli kao važnog za izgradnju Vaše likovne poetike?

Nenad Marić: Jeste, oslanjanje na Medialu je u mom slučaju došlo sasvim spontano kroz crteže koji su nastali kao neka vrsta „otključavanja“ podsvesnog, tako da je Mediala kasnije, kad sam je u potpunosti spoznao, bila potka za crteže koje sam pravio. Tu su mi bila značajna otkrića i radovi Dada Đurića, Mira Glavurtića, Miljenka Stančića, Voje Stanića, ali i raznih drugih slikara poput Frensisa Bejkona, Gerharda Rihtera, Lusijana Frojda, Pitera Dojga, Đorđa Dekirika…

Naziv Vaše izložbe je “Zemlja nije moj dom”. Ukoliko Zemlja ne predstavlja idealno mesto za pojedinca, onda koje mesto to predstavlja?

Nenad Marić: Zemlja, ovakva kakvom je čovek danas pravi i u kom je pravcu navodi, svakako nije idealno mesto za život, već naprotiv… Imajući u vidu iskustva koja su kreirana kroz istoriju, filozofiju, književnost i umetnost, ona je mogla postati daleko bolja. To idealno mesto bi u ovom kontekstu moglo biti Utopija, ili mesto iz mašte.

Kako vidite aktuelnu likovnu scenu u Srbiji?

Nenad Marić: Iako ne pratim onoliko koliko bih voleo i mogao, mislim da je likovna scena bogata i raznolika, ali da pod pritiskom obilja slika sa najrazličitijih strana, pre svega medijskih, ne uspeva da dođe do posmatrača na onaj način na koji bi trebalo.

Šta je Vaša poruka publici i kakav biste efekat želeli da izložba ima na posetioce Galerije Doma omladine?

Nenad Marić: Poruka publici je da ostane živa, a efekat izložbe ne znam kakav će biti, s obzirom na sve ovo gore o čemu smo pričali, ali bih želeo da ljudi na određeni i lični način ostvare komunikaciju sa radovima.

Da li trenutno radite na nekom novom umetničkom projektu?

Nenad Marić: Nastavljam da radim, pre svega na muzici, na novim pesmama, u pripremi je muzika za jedan novi film, a u međuvremenu ću, kao i do sada, nastaviti da se bavim likovnim izrazom.

U nastavku letnjeg koncertnog serijala Doma omladine Beograda, 3. avgusta od 20h na Platou Milana Mladenovića, publika će imati priliku da čuje bend Bas i Stega. Muzika koju izvode je uglavnom instrumentalna, zasnovana na stabilnim ritmovima i razigranim bas linijama, obojena psihodeličnim gitarskim zvukovima. U svom radu povezuju više muzičkih pravaca: dab, fank, post-rok, džez i mnoge druge. U junu ove godine snimili su drugi studijski album “Negde daleko”, koji će ovom prilikom promovisati.

Bend Bas i Stega postoji od 2011, a tokom godina i postava i zvuk su me menjali. Kako kao autori gledate na taj razvojni put i da li ste zadovoljni onim što je bend danas?

Bas i Stega: Od nastanka benda, negde u novembru 2011. godine, pa do sada dosta ljudi se promenilo u bendu, a sticajem okolnosti i postavka instrumenata. Jako smo zadovoljni celokupnom evolucijom zvuka, jer nam je pristup muzici takav da smo uvek zainteresovani za napredak i nove stvari. Tokom ovih godina uvek je bilo bar dva ili tri člana iz prvobitne postave benda pa se duh benda sa početka uspešno održava. Stav nam je da uvek radimo sa onim čime raspolažemo u datom trenutku, gledamo u budućnost i idemo napred bez obzira na sve okolnosti koje su nekada divne, a nekada budu jako teške po bend. Letimo uspešno na krilima koje nam daje naša muzika. Postavu koja će nastupiti na Zidiću čine: bivši gitarista, a sadašnji basista benda Stevan Đorđević, na bubnjevima Siniša Stupar, Gale Vlajić na gitari i sazu, i novi član benda, pijanista Miloš Spasić na sintisajzerima, koji će imati prvi nastup pred beogradskom publikom.

Osvojili ste prvo mesto na dva muzička festivala – koliko vam je to pomoglo u karijeri?

Bas i Stega: Posmatrano sa ove vremenske distance možemo reći da su nam bile dosta značajne u razvoju benda, iako u tim momentima nismo mnogo razmišljali o njihovom značaju. Pobeda na “Šumadijskom demo festu” u Kragujevcu pod pokroviteljstvom tamošnjeg SKC-a donela nam je prvo ozbiljno snimanje. To je bio naš EP “Ustaj sad”, za koji smo imali priliku da profesionalno snimimo četiri numere u produkciji studija “Digimedija” i upoznamo se sa mogućnostima produkcije, snimanja i stvarima na koje bi trebalo da obratimo pažnju u svom budućem radu. Takođe, nam je pomenuti EP otvorio vrata promocije u raznim klubovima i na raznim festivalima.

Iste godine usledila je i pobeda na 46. “Zaječarskoj Gitarijadi” koja je mnogo jače odjeknula u medijima. Nakon te pobede stekli smo status benda koji ima izuzetno kvalitetnu live svirku te su nam se široko otvorila vrata nastupa u svim klubovima i na raznim festivalima. Počeli smo razmišljanje o snimanju prvog studijskog albuma i ozbiljnijem pristupu svojoj promociji. Dobili smo, nekako, vetar u leđa nakon te pobede, što je bilo bitno za naš bend u tom momentu. Intenzivno smo radili na probama i u studiju, te smo 2015. godine samostalno objavili prvi studijski album “Nova stvar” u produkciji studija “3×2” iz Pančeva, koji smo i promovisali kako širom zemlje tako i u inostranstvu.

Kako vidite aktuelnu rok scenu u Srbiji, a kako svoje mesto na njoj? Koliko je teško za jedan bend da predstavi svoj rad u regionu i dalje, u inostranstvu?

Bas i Stega: Na aktuelnoj sceni u Srbiji pojavili su se neki novi bendovi sa kvalitetnom muzikom i dobrom pričom i nadamo se da će uspeti da nađu svoje puteve opstanka i stvaralaštva u narednim godinama. Sebe vidimo kao bend koji funkcioniše nezavisno i aktivno na muzičkoj sceni, koji kvalitetom i upornošću pokušava da se izbori za svoje mesto. Naš rad je iskren i bez kompromisa. Uvek nastojimo da zadržimo svoj jedinstveni izraz i stav prema muzici, iako se to često pokazalo kao teži put. Što se tiče predstavljanja rada u regionu i inostranstvu malo je teže ukoliko nemate nekoga da vas „gura“, ali nije nemoguće. Potrebno je slati mejlove, skupljati kontakte i kucati na sva vrata. Uz upornst i sa kvalitetnim materijalom imate šanse. Mi smo uspeli do sada da prezentujemo svoj rad u Bosni, Hrvatskoj, Mađarskoj, Rumuniji i Berlinu. Upornost i kvalitetan rad uvek isplivaju. Sa novim albumom očekujemo da ćemo narednog leta svirati na još novih mesta.

Nedavno je objavljen vaš novi album „Negde daleko“. Šta donosi publici, a šta znači vama kao bendu?

Bas i Stega: Novi album „Negde daleko” donosi publici zbirku numera koje su nastale u period od završetka albuma „Nova stvar” do 2019. godine, kao i osveženje u pogledu novog zvuka protkanog starim dobrim pristupom žanrovski široke muzike. Svaka pesma se može posmatrati kao priča za sebe, ali i kao deo celine koja čini “Negde daleko”. Mislimo da album može biti interesantan publici koja voli različite stilove spakovane u jednu celinu. Svako će na albumu pronaći svog favorita u vidu omiljene pesme, solaže, deonice, boje zvuka. Ukoliko ste voleli prethodni album “Nova stvar”, novi album će za ljubitelje muzike biti pravi muzički desert, posle izuzetno ukusnog obroka. Za nas album predstavlja zatvaranje jednog poglavlja rada i ostvarenje u vidu umetničkog dela koje ostavljamo u muzičko nasleđe domaće i planetarne muzike. Predstavlja i otvaranje novih dimenzija za budući rad i stvaranje trećeg albuma, koji ćemo moći sa ponosom da predstavimo baš kao “Negde daleko”.

Ko su vaši muzički uzori, a ko kolege čiji rad posebno volite i cenite?

Bas i Stega: Što se tiče muzičkih uzora to je jako široko pitanje s obzirom da svako od nas u bendu ima različite uzore, što je dobro za muziku. Neki od uzora su nam Pink Floyd, Shpongle, Korai Orom, Radiohead, Ozric Tentacles, John Scofield, Snarky Puppy, The Chameleons, Happy Mondays, The Doors…. Od kolega bismo izdvojili našeg producenta “Sergio Lounge”, Kezz, Sanu Garić, kao i radove bendova Popečitelji, Neočekivana Sila, Darkwood dub, Bjesovi, KKN i Obojeni Program.

Kako će izgledati vaš nastup na Zidiću, šta poručujete publici?

Bas i Stega: Na našem koncertu na Zidiću predstavićemo publici numere sa novog albuma, kao i neke starije pesame odsvirane u novim aranžmanima i obogaćene zvukom sintisajzera. Publici poručujemo da ponese sa sobom dobro raspoloženje, opusti se i prepusti nam da je provozamo našim psihodeličnim talasima.

Kakvi su vaši dalji planovi i šta vam je najveća profesionalna želja za sledeću godinu?

Bas i Stega: Naši dalji planovi vezani su za intenzivnu koncertnu promociju albuma tokom klupske sezone, kao i stvaranje nove muzike od tema koje su se pojavile kroz razne sesije u prethodnom periodu. Najveća profesionalna želja za narednu godinu nam je leto bogato festivalima širom zemlje, regiona i inostranstva, koncert u Riju gde publika peva melodije naših pesama dok sviramo, animirani spot za pesmu „Kalifornija“ i objavljivanje albuma „Negde daleko“ na vinilu od neke strane izdavačke kuće. Poželite nam mnogo sreće.

ALBUM "NEGDE DALEKO": ovde

U nastavku koncertnog serijala MONDAY BLUES, Dom omladine Beograda predstavlja alternativni bluz bend Loup-Garou. Kombinujući različite muzičke pravce poput swamp bluza, funkrock-a i swing-a, bend teži razvijanju sopstvene verzije bluza koji na našim prostorima još nije viđen. Inspirisani New Orleans i Cajun kulturom, članovi benda oživljavaju duh močvara Luizijane dodajući elemente džeza i psychedelic bluza kao svojevrstan pečat. Tekstovi se bave problemima običnog čoveka – bespuće, razočaranja, prevare, ljubav, borba, kao i sve ono što u duši stvara bluz. Ono što posebno izdvaja bend jeste autentični hrapavi vokal, koji poput Tom Waits-a ili Joe Cocker-a, uz prljave zvuke južnjačke slajd gitare, zavijajuće tonove usne harmonike i masan gruv ritam sekcije, donosi potpuno novu dimenziju bluza. Prljavo, sirovo i beskompromisno. Tokom leta 2019. bend će biti na prvoj turneji regionom, promovišući numere sa predstojećeg albuma “Witchcraft and Spirits“. Povodom predstojećih nastupa 29. jula i 5. avgusta na Platou Milana Mladenovića, razgovarali smo sa ovom kretivnom autorskom petorkom, koju čine Vladan Petrović, Ivan Jovanović, Vladimir Nedić, Milutin Kažić i Stefan Marković.

Svoj zvuk opisujete rečenicom „Tom Waits se izgubio u močvarama Luizijane“ i navodite da vaša muzika donosi potpuno novu dimenziju bluza. Koja je to dimenzija? Šta je to novo i drugačije što Loup-Garou nudi publici?

Loup-Garou: Zapravo, ta opisna rečenica je usledila od nekoga iz publike nakon jedne od naših prvih svirki i delovala nam je interesantno, pa smo je pozajmili na korišćenje. Donosimo originalne kompozicije u kojima publika može da propozna elemente swamp blues-a, funk-a, rock-a, swing-a , uopšte gruva Luizijane. Tekstovi se bave svakodnevnim problemima običnog čoveka – nešto sa čim ljudi lako mogu da se identifikuju, s tim što povremeno volimo da prošaramo sa vudu simbolizmom. Kad se to sve pomešta uz jedinstven hrapav vokal, slajd gitaru, usnjak s distorzijama i jaku ritam sekciju, tad se dešava ta nova dimenzija bluza.

Imajući u vidu da niste „klasičan“ bluz bend, ko su ljudi koji vole vašu muziku?

Loup-Garou: Naša bluz scena je dosta jaka i raznovrsna, sastavljena od vrhunskih muzičara, a publika vro dobro obrazovana po pitanju bluza – samim tim i oštar kritičar. Imali smo sreće da smo u startu dobili jaku podršku kolega koje su na sceni mnogo duže, i to je bila prva lampica da smo na dobrom putu. Potom su usledile klupske svirke, pa onda i festivali različitih žanrova. Možda je još uvek rano da zaključimo ko tačno čini našu „ciljnu grupu“, ali u načelu ljudi koji vole bluz su u većini, mada svirali smo i pred rokerima i metalcima i nailazili na zaista odlično prihvatanje.

Kakva je danas situacija na sceni i ima li publike za bluz muziku?

Loup-Garou: Samo gitarista je imao prethodno iskustvo u sviranju na bluz sceni. Vredno smo slušali i upijali znanje, prateći rad iskusnijih bendova poput Point Blank-a, Sirove Kože, Di Luna Bluz benda, The Gamblers, Texas Flood, itd. Što se tiče situacije na sceni, čini se kao da je u usponu, s obzirom da se otvaraju novi klubovi, sve je više bluza među živim svirkama i najvažnije, postoji ceo talas novih bendova koji gaje sjajan autorski rad – The Cockblockers, Soul Steamers, Bluz Mašina, The Cotton Pickers, Nikola Čubrilo bend itd, što sve zajedno čini „bluz ekosistem“ zdravim.

Ove godine nastupali ste na Open Air Blues Festivalu u Brezoju, u Rumuniji, zajedno sa izvođačima kao što su Beth Hart, Oscar Benton, Ana Popović i mnogi drugi. Kako se osećate zbog ovog velikog uspeha za bend koji postoji tek 2 godine i još uvek nema objavljen album?

Loup-Garou: Upravo smo se vratili sa ovog festivala, prepuni utisaka i pozitivnih reakcija publike. U ovoj postavi, bend je vredno radio godinu dana i kad smo počinjali imali smo jasnu strategiju i ciljeve na kojima ćemo raditi, i kojih se i dalje pridržavamo. Nastup na Open Air Blues Festivalu je svakako kruna tog rada i osećamo se srećnim da smo imali tu priliku. Obzirom da smo bez objavljenog albuma nastupali na istoj bini gde i neka od najvećih aktuelnih imena bluza, to smatramo „neobjašnjivom vudu magijom“.

Ovog leta ste na turneji koja najavljuje vaše prvo izdanje „Witchcraft and Spirits“. Recite nam nešto više o albumu i kada ga možemo očekivati?

Loup-Garou: Album je u završnoj fazi pripreme, snima se u Senses Audio Production studiju (Boris Zaborski) i simbolično će imati 13 autorskih pesama. Preostalo je da se snime prateći vokali i gostovanja drugih muzičara – klavijature Katarina Pejak i Darko Grujić (Dr. Project Point Blank, Sirova Koža, Don Giovanni Blues Band) i horn deonice. Još smo u pregovorima oko izdavačke kuće za koju ćemo potpisati, a izdavanje se očekuje početkom jeseni. Kao što naziv govori, više sile su morale da umešaju prste da bi ovaj projekat zaživeo, na koji smo vrlo ponosni i sa nestrpljenjem čekamo da ga i drugi čuju.

Imaćemo priliku da vas slušamo 29. jula i 5. avgusta ispred Doma omladine Beograda, u okviru koncertnog serijala Monday Blues, gde svakog ponedeljka beogradska publika i slučajni prolaznici, mogu da čuju sjajne bluz bendove. Šta mislite o ovakvom načinu prezentovanja muzike, kada kvalitetna muzika izlazi iz sala i postaje sastavni deo grada?

Loup-Garou: Vrlo smo zahvalni za ovu priliku da se predstavimo široj publici. Ovakav način predstavljanja bendova je ujedno i najzahvalniji pokazatelj kvaliteta nečijeg rada, jer ako uspeš da primamiš pažnju nasumičnog prolaznika i zadržiš ga makar i na pola pesme, to znači da tvoja muzika dolazi do ljudi koji nisu namenski došli na tvoju svirku, već ih je nešto u prolazu zagolicalo i nateralo da svoje vreme dodele tebi. To je velika stvar. Ujedno, ceo koncept ovakvog koncerta u mnogome podseća na otvorene svirke 60-ih i 70-ih i vreme kad se muzika mogla čuti prvo uživo, pružajući slušaocima iskren i sirov doživljaj nečije umetnosti. Posebno nam je velika čast i zadovoljstvo što ćemo svirati u okviru programa koji organizuje Dom omladine Beograda, Institucija sa velikim „I“ kad su pitanju sva kulturna dešavanja u zemlji.

Šta nam pripremate za predstojeće nastupe na Zidiću i gde ćemo imati priliku da vas čujemo do kraja leta?

Loup-Garou: Sviraćemo autorski repertoar sa predstojećeg albuma, dopunjen sa nekoliko pesama koje će ići na sledeći. Neposredno pre prve svirke na Zidiću ćemo svirati Arhangel Fest u Grockoj, potom Bluz i Pivo (veče posvećeno Dr. John-u čiji rad dosta cenimo), Timisoara Blues Festival, Nišville, Mountin Music Festival na Divčibarama, Prnjavorstock, Petrovac Jazz Festival, Festival Bluz Bendova (DKSG), Moto Skup na Moravi. Pozivamo sve ljubitelje bluza da prate naše društvene mreže kako bi bili u toku sa daljim dešavanjima.

“Običan narod voli naš film. Mi uvek potcenjujemo publiku, a ona je u stvari veoma otvorena, i mnogo inteligentnija nego što možemo da pretpostavimo” Teona Strugar Mitevska, rediteljka i koscenaristkinja filma “Bog postoji, ime mu je Petrunija”, prikazanog u sredu 24. jula u takmičarskom programu Festivala Evropskog filma Palić, jedna je od najzanimljivijih gostiju ove manifestacije. Činjenica da dolazi sa ovih prostora nije važna samo zbog lakoće komuniciranja na zajedničkim ili srodnim jezicima, već i zbog sličnih običaja, mentaliteta, i korpusa tema koje se javljaju u društvenom i političkom životu, a samim tim i u filmskoj umetnosti. Njeno aktuelno delo bavi se upravo temom i običajem koji je ovde dobro poznat i popularan – plivanju za časni krst. Šta se dešava kada, u patrijarhalnoj i konzervativnoj sredini, do krsta prva dopliva žena, a ne muškarac? Postoji li mogućnost promene običaja, revolucije? Ovim temama Strugar Mitevska se bavila kako na filmu, tako i na konferenciji za novinare na Paliću, gde je sa entuzijazmom govorila o svom delu.

Kada ste pisali scenario, koliko je bilo uživanje praviti ovakav ženski lik?

Mislim da film ne može da funkcioniše bez dobrog scenarija. Ali u ovom liku smo posebno uživali jer je Petrunija sve što smo mi: žene sa Balkana, naša generacija. Lik Petrunije nam je dao mogućnost u njega stavimo sve frustracije i sve što smo hteli da kažemo.

Film je po rađen istinitom događaju. Koliko ste zapravo nadograđivali sve ono što se dešavalo u Štipu?

Film je baziran na slučaju devojke koja je pre 6-7 godina skočila za krst i uhvatila ga. Ali van toga nismo zalazili u njenu privatnost, koja joj je veoma važna. MIslim da je to dovoljno za revoluciju – njen akt, to što je ona uradila. U pravom životu se slučaj razvlačio nekoliko dana, ona nije htela da vrati krst. Mi smo to stavili u jedan dan da bismo dobili više tenzije. Dramaturški nam je tako više odgovaralo pa smo adaptirali priču.

Da li se zapravo desila revolucija?

Jeste. Kad smo došli u Štip i hteli da snimamo film, pričali smo sa lokalnim stanovništvom i svi su nam govorili „Zašto hoćete da pravite film o toj ludoj ženi“. Polako smo pridobili lokalce, a moja sestra (producentkinja filma Labina Mitevska, op.a.) je napisala zvanično pismo Crkvi kako bi nam dopustili da snimamo crkvene običaje. Kasnije smo dobili odgovor od lokalnog popa, koji je u pismu napisao “Puno hvala na vašem interesu, ali neću da imam ništa sa vama i sa vašim filmom zbog toga što Bog postoji. On je muškarac i zove se Isus”. Ali, ove godine je opet devojka skočila za krst, uhvatila ga je i pop joj ga je dao bez problema. Eto, umetnost može da promeni svet.

Da li je film prikazan u makedonskim bioskopima? Kakve su bile reakcije, da li se nešto promenilo u glavama ljudi?

Makedonija je čudna. Film je prikazan prvo u Skoplju i tamo je prošao - onako. Politička elita ga nije baš prihvatila. Labina i ja smo bile u nekoj depresiji, i pitale smo se zašto pravimo film koji niko ne gleda. Međutim, jedan od glumaca u filmu ima ivent kompaniju i predložio je da napravimo putujući bioskop. Svakog vikenda film je prikazivan u malim gradovima po celoj Makedoniji.  Čudo se desilo, i film je prošao fantastično. Običan narod ga voli. Mi uvek potcenjujemo našu publiku, a ona je u stvari veoma otvorena, i mnogo inteligentnija nego što možemo da pretpostavimo. Mislili smo da će Crkva da reaguje, ali to se nije desilo.

Vaša umetnost je u stvari kao Petrunija u filmu, uporno bodete prstom u oko?

Koja je poenta umetnosti ako ne provociraš, ne govoriš o tabuima i nisi hrabar? Znate, toliko se filmova pravi. Moja majka je Crnogorka sa Cetinja - uvek prvo njoj dam scenario da pročita i ona uvek kaže: „Teona, ako nemaš šta da kažeš, nemoj da trošiš vreme. Ni meni ni publici“. I otprilike to je to. Ako nemaš šta da kažeš ili promeniš, radi nešto drugo.

Kako ste došli do glavne glumice? Kako je tekao njen rad i oslobađanje, zbog njene “prekomerne” težine?

Scenario nije napisan za nju lično, već za neku Petruniju koju bih ja pronašla na kastingu. Kad sam Zoricu prvi put upoznala, gledala sam je za ulogu prijateljice. Ponudila sam joj ulogu tek tri meseca kasnije. Za karakter Petrunije je esencijalno to da ona nije glasna, već ima neku tihu jačinu. To je bilo važno, da je prihvatimo i živimo s tim karakterom. Onda samo malo adaptirali scenario, pa je u suštini postalo još važnije da Zorica Nuševa dobije tu ulogu.

Mislim da je važno da junakinje i heroine u filmovima budu svakakvi ljudi, da to ne mora da bude model. Zorica je talentovana. Ona je Petrunija, ona je lepa. To što ne zadovoljava neke kriterijume na kraju je najmanje važno. Mislim da to niko ni ne registruje. Primećuju taj njen unutrašnji duh, jačinu, Jovanku Orleanku koja menja stvari. To što Zorica igra Petruniju nije ništa čudno. To je najnormalnije, i samo tako treba da bude.

Kakav će biti dalji život filma „Od Vardara do Triglava“, izvan Makedonije?

Ovo je arthaus film koji nije blokbaster, ali je veoma uspešan. Distribuiran je u 35 zemalja u celom svetu. To je izuzetno za ovakav film. Izašao je u Francuskoj, Švajcarskoj, Kini, Australiji, celom svetu. Pregovaramo i za teritoriju Severne Amerike. Na ovim prostorima imamo distributere za Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, tako da se nadam da ćemo, na našim prostorima, početi da gledamo i naše filmove. To je jako važno.

Sa selektorom Eco Dox programa Festivala evropskog filma Palić razgovarali smo o odabranim filmovima i gorućim ekološkim temama - Pogubni uticaji ljudskog delovanja na životnu sredinu i planetu Zemlju uopšte, pomalo neočekivano su dospeli i u globalni politički fokus na izborima za Evropski parlament, gde su stranke Zelenih postigle odlične rezultate u nekoliko zemalja. Imajući to u vidu, te činjenicu da se na domaćem tlu ove teme još uvek tretiraju sa nedovoljno pažnje i ekološke svesti, program Eco Dox na Festivalu evropskog filma Palić je relevantniji nego ikad, od svog pokretanja 2008. godine. Ovogodišnja selekcija Eco Dox prikazuje se od 21. do 26. jula u Filmskom klubu (II ulaz, prizemlje Otvorenog univerziteta Subotica) od 17.30 časova, i sadrži šest ostvarenja po izboru selektora Igora Toholja, počev od austrijskog “Zelena laž” koji otvara pomenuti program.  Eco Dox obuhvata i nemački dokumentarac “Nebo, zemlja i čovek” , italijanski “Sojalizam”, holandski “Heroj ovaca”, te “Speleonaut – Pod kamenim nebom” srpske rediteljke Sonje Đekić. Selekciju će zatvoriti film “Dobrodošli u Sodomu”.

Sa selektorom Igorom Toholjem razgovarali smo o samoj selekciji, ali i o gorućim ekološkim temama u svetu i kod nas, u Srbiji.

Pored uobičajenih kriterijuma kvaliteta i dostupnosti filmova, čime ste se rukovodili u izboru ostvarenja za selekciju Eco Dox?

Pošto je ta selekcija stara 12 godina, ona je postala i pomalo autorefleksivna. Na otvaranju te selekcije smo imali film Zelena laž autora Vernera Butea, čiji smo film ovde prikazivali pre 10 godina. Ovaj film na našem programu po prvi put preispituje neke aksiome ekologije. Jedan od tih postulata je da ćemo doprineti održivosti eko sistema ako konzumiramo ekološki opravdane proizvode. On zapravo preispituje tu celu stvar i dokazuje da iza kampanje za neke od ekološki opravdanih proizvoda takođe stoje multinacionalne kompanije. Koje na taj način opet zarađuju, ali kroz propagandu ekologije. To je vrlo zanimljiv pristup.

Trudim se i da svake godine, pored tih dominantnih tema, imamo i jedan domaći film. Ovog puta je to film Sonje Đekić „Speleonaut - pod kamenim nebom“ , zaista ličan i introspektivan dokumentarac koji prati dnevnik njenog protagoniste, koji je odlučio da postavi rekord u vremenu provedenim pod zemljom. Ali on takođe reinkarnira i povezanost sa prirodom, pa je na taj način zaista o životnoj sredini.

U svetu je trenutno hiperprodukcija dokumentaraca generalno, pa samim tim i ovih koji se bave životnom sredinom. Oni sve više nalaze svoje mesto čak i na festivalima A kategorije igranog filma. Sada je veći izbor čak i u tako maloj selekciji od nekoliko filmova. Vi možete da pokrijete skoro sve teme koje su vezane za životnu okolinu.

Selekcija Eco Dox postoji od 2008. godine. Koliko se od tog početka menjao korpus obrađenih tema u eko dokumentarcima, na globalnom nivou? Da li se radi o manje-više istoj problematici ili nadolaze neke nove teme i perspektive?

Primetio sam da je sada u opticaju bilo manje filmova koji se bave globalnim zagrevanjem. No posle ovih najnovijih poplava, pretpostavljam da će se ponovo snimati filmovi sa tom tematikom. Ima dosta filmova koji se bave proizvodnjom hrane, što je takođe goruća tema. Ali ja ipak preferiram one u kojima se posredno govori o nekim problemima, da to nisu uvek direktno angažovani filmovi. Meni su čak zanimljiviji neki dokumentarni eseji, kakav je svojevremeno bio film Petera Metlera „The End of time“. U tom smislu, trudim se da to budu par ekselans autorski filmovi koji imaju svoj odjek i u kinestetičkom smislu, a da su tek potom i tematski povezani sa ovim programom.

Po prirodi stvari ekološke teme su angažovane. Gde je, u dokumentarističkom izrazu, ta granica između pamfletskog pristupa i artizma? Može li direktno angažovani film da bude umetnički ili se te dve kategorije međusobno isključuju?

Može da bude pamfletski ako autor svoj stav ne dokazuje direktnim novinarskim angažmanom, već ima neku vrstu ironijske distance, ako ima drugačiji pristup. Mi smo, recimo, imali nekoliko tako napravljenih filmova – na primer “The Yes Men Fix the World”, gde vi gledate smišljenu provokaciju na filmu, a la Majkl Mur. Ali je to vrlo duhovito uobličeno. Naravno, tu uvek postoji opasnost da se sklizne u nešto što je televizijska produkcija. Nije uvek lako odrediti tu distinkciju.

Meni je drago što, iako ta publika nije uvek mnogobrojna, postoji jedan broj ljudi koji dolazi na te programe iz godine u godinu. Mi se već i znamo, pa u tom smislu mislim da on ima nekog odjeka i značaja, samim tim što se odvija u okruženju eko sistema (Palićkog jezera, op.a) koji je poslednjih godina u sanaciji.

Koji je vama lično najdraži film u ovogodišnjoj selekciji?

Što se tiče kinestetičkog kvaliteta, film Karoline Rojker„Nebo, zemlja i čovek“ je zaista upečatljiv. To je više antropološki dokumentarac nego ekološki, zato što preisputuje način života ljudi u marokanskoj pustinji u 21. veku, koji je potpuno apartan. Oni tek sada dolaze u dodir sa novim tehnologijama. „Dobrodošli u Sodom“ je možda malo repetitivan, ali zaista je šokantno videti takav svet, koji izgleda kao da je prenet iz nekog antiutopijskog filma, poput Pobesnelog Maksa. Vidite brda tog elektronskog otpada koji je neko doneo tamo, u Ganu. Ljudi na 50 stepeni prebiraju po tom otpadu.

Ta dva filma su najviše po mom ukusu. Ne kažem da najviše odgovaraju selekciji po svom angažmanu, koji nije direktan, ali baš u tome je njihova lepota. Film Karoline Rojker u stvari slavi i promoviše način života koji više ne postoji. Gde ljudi žive krajnje jednostavno i ne treba im mnogo da bi bili spokojni. Njihov posao uveliko zavisi od promena u prirodi, na koju su direktno upućeni. Dok se  mi, stanovnici urbanih naseobina, iznenađujemo svaki put kad nas priroda nešto opomene. Kao da nismo nekada živeli u skladu sa njom.

Kako se domaća dokumentaristika odnosi prema eko temama?

Mi smo imali nekoliko domaćih dokumentaraca. Trenutno je u produkciji jako zanimljiv film Nebojše Vojnovića na temu Vinčanske deponije. Dugo se već snima i pretpostavljam da će biti vrlo studiozan i kompleksan. Ali inače ih nema mnogo, pogotovo dugometražnih dokumentaraca. Mi smo prikazivali neke kraće i srednjemetražne filmove, imali smo i jedno zapaženo ostvarenje o pokušaju da se na reci Rzav napravi brana i hidrocentrala. Nema mnogo takvih filmova, ali ja pokušavam da ih vratim. Razmišljao sam i o ideji da se možda napravi okrugli sto, na kome bismo se bavili selekcijom filmova iz te godine. Da ne budu samo debate o pitanju Palićkog jezera.

Koliko eko film ima moć da zaista napravi neku konkretnu promenu? Ima li takvih primera na svetskom nivou?

Svakako, recimo pokret vezan za film „Yes Man...“. Ti filmovi su nešto promenili. Verner Bute je, recimo, u film „Zelena laž“ inkorporirao intervjue s menadžerima velikih multinacionalnih kompanija  - Unilevera, Ikee, Koka-Kole, koji otvoreno govore neistine. Vi vidite nekog generalnog menadžera koji daje izjavu, i onda u sledećoj sekvenci vidimo da to nije tako. Ako ti filmovi završe „samo“ na festivalima, onda opet dolazimo do pitanja da li je televizija taj medij koji najviše može da dopre do ljudi. Ja mislim da je ova stručna i zainteresovana publika na festivalima neka prva stepenica, a da bi bilo svakako dobro, što se mi trudimo inače, da dopremo i do šireg auditorijuma. U U Evropi su primeri konkretnog uticaja eko filmova svakako učestaliji nego kod nas.

Na nedavnim zborima za Evropski parlament, tzv. Zelene stranke su postigle izvanredan rezultat, naročito u Nemačkoj. Kako očekujete da će se ova politička promena odraziti na tretman ekoloških tema u praksi?

Mislim da, u razvijenim zemljama parlamentarne demokratije kakva je Nemačka, politička većina može da doprinese boljitku jer je to nepobitna stvar. Što se tiče svesti naroda, recimo na primeru Srbije, mislim da se ovde polako razvija svest o značaju reciklaže, zahvaljujući stranim trgovinskim lancima koje već imaju sortirane kontejnere za reciklažu plastike i druge ambalaže.  Ljudi polako shvataju da nije OK da bacaju plastiku gde i sav drugi otpad. To je na nekom osnovnom konzumerističkom nivou.

Malo globalnije gledano, mi još nismo dovoljno bogata sredina da možemo da razmišljamo o važnosti zagađivanja posredstvom energenata. Daleko smo od toga da ljudi počnu da koriste, recimo, električna prevozna sredstva, što je na Zapadu već standard. Neke velike kompanije planiraju da, za desetak godina, prestanu sa proizvodnjom vozila na fosilna goriva. Sa druge strane, veliki broj naših stanovnika ruralnih sredina i manjih gradova se još uvek greje na ugalj i drva.

Svedoci smo i skandala sa Folksvagenom, koji je u Americi morao da plati odštetu od 17-18 milijardi dolara samo zato što su njihovi motori bili drugačije deklarisani nego što je trebalo da budu. Taj minimum viška zagađivanja neko kažnjava kroz finansijske penale. Niko se zbog toga nije bunio, oni su priznali svoju grešku. Mi smo još daleko od svega toga.

Ovde, ipak, postoji svest o korišćenju alternativnih izvora energije. Sve više je u upotrebni solarna i geotermalna energija. To je stvar koja se čak i ovde podržava, tako da mislim da smo se malo pomerili u tom segmentu.