Rober Lepaž (Robert Lepage), (rođen 1957. godine) dramski je pisac, glumac, filmski i pozorišni reditelj iz grada Kvebeka u provinciji Kvebek u Kanadi i jedan od najcenjenijih kanadskih pozorišnih umetnika. Opus Robera Lepaža krunisan je brojnim priznanjima.
Između ostalog je odlikovan Medaljom oficira nacionalnog reda Kvebeka. Godine 2002. u Francuskoj je dobio Orden Legije časti. Francusko-kanadski institut mu dodeljuje nagradu Samjuel de Šamplen (Samuel de Champlain) za doprinos francuskoj kulturi i nagradu Stanislavski za doprinos međunarodnom pozorištu. Godine 2007. dodeljena mu je prestižna Evropska pozorišna nagrada Prix Europe, čiji su laureati Robert Vilson, Harold Pinter, Pina Bauš, Hajner Miler, Piter Bruk, Jožef Nađ… Drama Poligraf (Le Polygraphe) nastala je između 1987-1990. Filmska verzija (Lepaž je bio i scenarista i reditelj) nastala je 1997. godine. Ovo je prvo izvođenje jednog dela Robera Lepaža u Srbiji. Predstavu Robera Lepaža Plavi zmaj beogradska publika je imala prilike da vidi na festivalu Bitef 2009. godine.
Mari Brasar (Marie Brassard) je kanadska glumica, spisateljica i pozorišna rediteljka iz Kvebeka koja živi u Montrealu. Godinama je blisko sarađivala sa Roberom Lepažom. U njegovoj režiji, a pored drugih umetnika, učestvovala je u stvaranju nekoliko pozorišnih predstava i filmova, među njima: Trilogija zmajeva (The Dragons' Trilogy), Poligraf (Le Polygraphe), Sedam rukavaca reke Ota (Les Sept Branches de la riviere Ota) i Geometrija čuda (Geometry of Miracles).
Drama Poligraf nastala je na osnovu istinitog događaja. Lepaž je pronašao leš. U početku je bio glavni osumnjičeni i bio je prinuđen da uradi test na detektoru laži, a rezultate tog testa nikada nije saznao. Skinut je sa liste osumnjičenih tek kada je pravi ubica, psihopata opsednut numerologijom po imenu Kristijan Ganjon (Christian Gagnon), priznao ubistvo nakon dve godine, dva meseca i dva dana. Pozorišno delo koje je proisteklo iz toga vrti se oko pokušaja, takođe se radi o istinitom događaju, filmskog reditelja iz Kvebeka Iva Simona (Yves Simoneau) da snimi film o ubistvu, a u scenariju se glavni junak – ubica – prerušava tako što stavlja lažne obrve i nosi periku. „Poligraf predstavlja tugovanje, sredstvo da se raspletu vrlo mračna osećanja o tom događaju”, kaže Lepaž. „Ali je to takođe i priča o snimanju filmova, o etici pričanja istinite priče.”
O predstavi Poligraf: „U diktaturi nije bilo slobode. Oko toga se svi slažemo. Međutim, došlo je vreme da se pitamo: ima li slobode u „slobodnom“ društvu? Da bi preispitao tu temu, Lepaž uključuje Poligraf, i koristeći model nevino optuženog čoveka, kroz „metafizičku detektivsku priču“, otkriva da je model funkcionisanja sistema u demokratiji mnogo suptilniji i šareniji, ali ništa manje surov i opasan. Sistem baziran na zastrašivanju kontrolisanim doziranjem informacija (istine) koje smemo da dobijemo, čoveka dovodi do potpunog gubljenja identiteta i života u permanentnom strahu. Kao takav, bezopasan je i podložan manipulaciji.“
Vladimir Popadić, reditelj
