Premijera na Sceni „Ljuba Tadić“ u petak, 24. aprila 2015. u 20 časova. U predstavi se koristi muzika Gustava Malera Peta simfonija, u cis-molu, stav IV Adagietto. Jagoš Marković, jedan od vodećih srpskih pozorišnih reditelja, postavlja na scenu poslednje Molijerovo delo, Uobraženog bolesnika, kojim je ovaj klasik književnosti i scene definisao svoj konačni odnos prema konzervativizmu, nadriučenjaštvu i šarlatanstvu, ali pre svega, prema društvu i njegovim tužnim porodicama koje pate od pohlepe i sebičluka.
Boljka od koje pati glavni junak ove drame nije lako izlečiva, a preti da bude pogubna za celu porodicu.
Molijerova kritika savremene medicinske nauke zasnovana je na uverenju da je način na koji ljudska ‘mašina’ funkcioniše i dalje misterija. Međutim, kao i Molijer, Jagoš Marković u njoj prepoznaje i boljke jedne druge vrste, one koje se javljaju u telu društva, pa otud njemu nisu misterija. Njihova scenska dijagnoza neznalaštva izaziva smeh, ali je i istinski blagotvorna i lekovita. Komedija mora da radi na tome da ponovo prisvoji terapeutsku društvenu funkciju time što će i doktore uvrstiti u sopstveni smešni mizanscen.
ŽAN-BATIST POKLEN MOLIJER
Molijer (ne zna se tačan datum rođenja, kršten je 15. januara 1622. u Parizu – umro 17. februara 1673. u Parizu), pisac, glumac i najznačajniji francuski i svetski komediograf.
Iako su se i crkvene i državne vlasti u Francuskoj XVII veka okrenule protiv njega, Molijerov genij teško da je mogao da se ignoriše, a njegova najzad prepoznata vrednost traje do danas. Žanr komedije je imao dugu tradiciju i pre Molijera, iz kog je preuzeo mnoge konvencije, ali je uspeo da stvori i novi stil, zasnovan na dvostrukoj viziji saodnosa onog što je normalno i što je naopako – komedija u kojoj su sučeljeni istina i privid, učeni svet i nadriučenjaci. Molijer je bio i glumac i zato je bio u stanju da dočara svaku situaciju jednostavno i neposredno, a često preko granica mogućeg i verovatnog. Iako je živeo u doba racionalizma, svojim vrsnim smislom za scenu prevazilazio je okvire filozofije vremena u kom je živeo gradeći apsurdne situacije, kakvim obiluju i Tartif, Škola za žene, Mizantrop i Uobraženi bolesnik, zapravo, sva njegova vrhunska dela. Zato se i dan-danas svaki genije komičkog žanra upoređuje s Molijerom.
***
Njegove drame su tople, radosne, poletne, a dijazlozi bistri, plene svežinom misli. Molijer saoseća s mladim ljubavnicima koji kod njega na kraju uvek pobeđuju, bez obzira na sebičnu volju zahtevnih roditelja i staratelja. Molijer kao da drži pred nama ogledalo u kom se prepoznaju sve naše smešne mane, što je izvor njegove satire. Ali uz svu vedrinu, njegove drame zalaze i u mračne strane međuljudskih odnosa. Iza srećnog završetka, koji obično deluje sasvim neverovatno, otkriva se svet koji počiva na tiraniji moći.
JAGOŠ MARKOVIĆ
Diplomirao je pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1987. godine u klasi prof. Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića.
U Jugoslovenskom dramskom pozorištu je postavio predstave Sumnjivo lice, Govornica, Skup, Bogojavljanska noć. Predstava Skup je gostovala na mnogim festivalima u zemlji i regionu i gotovo je uvek osvajala nagrade.
Jagoš Marković je režirao preko pedeset predstava u zemlji i inostranstvu, a među najznačajnije ubrajaju se: Kate Kapuralica, Dekameron (Narodno pozorište Sombor), Lukrecija iliti Ždero (Pozorište na Terazijama), Antigona, Gospođa ministarka, Hasanaginica (Narodno pozorište) i Pepeljuga, Figarova ženidba (NP u Beogradu, Opera), Galeb, Filumena Marturano i opera Karmen (HNK Ivana pl. Zajca), Lukrecija o bimo rekli Požeruh (Riječke letnje noći), Učene žene (HNK Split), Porodične priče, Gospoda Glembajevi (Atelje 212), Čarapa od sto petlji (Beogradsko dramsko pozorište), Zora na istoku, Svinjski otac (Zvezdara teatar)... Izdvaja se saradnja s Kraljevskim pozorištem Dramaten (Kristina) i Dubrovačkim ljetnim igrama 2014. (Romeo i Julija).
Dobitnik je oko pedeset strukovnih, festivalskih i državnih nagrada od kojih se izdvajaju: Nagrada „Bojan Stupica“, Nagrada oslobođenja Beograda, Trinaestojulska nagrada za svekupan doprinos stvaralaštvu Crne Gore, Nagrada grada Beograda, Nagrada „Mića Popović“, nekoliko Sterijinih nagrada, nagrada „Zlatni ćuran“ i „Ardalion“. U Bugarskoj je održan festival „Balkan čita Jagoša” u okviru koga su četiri reditelja radila njegov tekst Govornica.
Prilikom dodeljivanja Nagrade „Mića Popović“ 2004, Ljubomir Simović je o ovom vrsnom umetniku rekao:
„U delu koje postavlja na scenu Jagoš uvek vidi nešto što pre njega nije video niko. On nam i stare i poznate stvari otkriva kao nove i nepoznate.
On napravi neki neprimetan gest, ali tim gestom preobrazi sve (…) Jagoš radikalno, i s najvećom smelošću, menja metaforu koju nalazi u tekstu. Pri tom, on to ne radi samo kao reditelj, jer on u pozorištu i nije samo reditelj. On je u pozorištu sve; on je i glumac, on je ceo ansambl, on je i publika, on je i scena, i loža, i prva, druga i treća galerija, on je i pozorišna biblioteka, on je i četka i boja, i čekić i esker, i konopci i reflektori, i svila i vatra, i kulisa i zavesa.”
