Ana Ćurčin jedna od naših najtalentovanijih kantautorki, svoju muziku predstavila je širom regiona, ali i sveta, aktivno nastupajući solo ili sa bendom od 2012. godine. Njena muzika je nežna i moćna, tiha i melodična, bučna i ritmična, u rasponu od indie-rocka do američkog autorskog folka, uz privlačne arome bluza i soula. Na velikom koncertu 19. maja u Domu omladine Beograda, sa svojim bendom u kojem sviraju Goran Antović, Marko Cvetković i Marko Benini, zaokružuje život debi albuma “Sketches of Belonging”. Koncert se održava u Velikoj sali DOB, a ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 500 dinara. Predstojeći nastup je bio povod da sa Anom popričamo o aktuelnostima u njenoj karijeri.

Opširnije...

Film „Daljine” Nemanje Vojinovića, koji će biti prikazan za predstojećem 10. Beldocs festivalu, 10. maja u 21 sat u Dvorani Kulturnog centra Beograda, prati Indiru, mladu kubansku glumicu koja uspeva da emigrira u Ameriku, ali ta odluka ima posledice po njenu porodicu. U Santa Klari, na Kubi, Indira je ostavila svog 11-ogodišnjeg sina Leandra, majku Ksiomaru i ostatak mnogobrojne porodice, kako bi pokušala da pronađe bolju budućnost u Americi. U Nju Džersiju, Indira pokušava da se navikne na novi društveno/politički sistem, drugačiji mentalitet ljudi i hladno vreme. Dok njen “američki san” postaje “američka noćna mora” Leandro u Santa Klari čeka da se njegova majka adaptira na nove uslove života kako bi i on mogao da joj se pridruži. O filmu smo razgovarali sa rediteljem, Nemanjom Vojinovićem.

Šta vas je kod Indire inspirisalo da je učinite junakinjom svog filma? Po čemu je ona posebna?

- „Indira je, ako može tako da se kaže, prototip jedne Kubanke. Energična, komunikativna, živi od danas do sutra. Potiče iz porodice intelektualaca i revolucionara. Majka joj je profesorka filozofije i marksizma na Univerzitetu u Santa Klari, a deda joj je bio Čeov bliski saborac u Kubanskoj revoluciji. Ali ipak ono što je posebno u vezi sa Indirom je njen sin Leandro. Harizmatičan desetogodišnjak koji ne priča mnogo, ali njegovo lice govori da je svestan svega što se dešava oko njega. On je zapravo bio taj koji me je „naterao” da snimim ovaj film”.

S obzirom na to da je vaš film, između ostalog, usredsređen na održavanje porodičnih odnosa na daljinu, da li je to nešto što vi lično doživljavate ili ste tom pitanju pristupili kao društvenom fenomenu?

- „Rekao bih i jedno i drugo. I sam imam bliske članove porodice koji žive u inostranstvu, tako da znam kako je održavati taj odnos na daljinu. Opet, sve više je mojih prijatelja koji odlaze u razne Kanade, Amerike i Nemačke u potrazi za boljim životom, tako da je taj fenomen ekonomske migracije nešto što me dotiče i smatram je univerzalnom i globalnom temom”.

Indira je mlada umetnica kojoj matična zemlja ne pruža dovoljno uslova za razvoj kreativnosti i karijere. Da li ste se možda poistovetili sa ovim aspektom njenog života? Kako vidite položaj umetnika kod nas?

-„Bavljenje umetnošću je privilegija koja iziskuje veliki rad i odricanje, gde god da živite. Problem sa kojim se suočavaju umetnici kod nas je što uglavnom moraju da rade još neki posao sa strane od koga stvarno žive, kako bi onda mogli da se bave i svojim stvaralaštvom. A ako se umetnošću bavimo samo u svoje slobodno vreme, onda ona postaje hobi”.

Budući da je Kuba obnovila diplomatske odnose sa Amerikom, a da je kod vas postojala želja da iskusite taj „revolucionarni kubanski duh", da li je ono što ste tamo zatekli ispunilo vaša očekivanja?

-„Hteo sam da iskusim Kubu pre ponovne amerikanizacije. Mislim da se taj „revolucionarni kubanski duh” zadržao uglavnom kod starije populacije, a da je mladima dosta priča o Fidelu, Čeu i ostalim revolucionarnim herojima. Kubanci su vrlo ponosni na svoju istoriju i imaju čim da se ponose, ali mladi žele još nešto u životu. Decenije siromaštva pod embargom žele da zamene nekim novim životom, van Kube. Kubanska ekonomija zavisi od novca koje migranti šalju svojim porodicama sa raznih strana Amerike, najviše sa Floride gde živi više od dva miliona Kubanaca. Mladi misle da ih „iza ćoška” (na 90 milja od ostrva) čeka raj gde će moći da ostvare američki san ili da jednostavno žive bolje. I tu počinje moja priča”.

Kakav je stav lokalnog stanovništva prema promenama koje se dešavaju u njihovoj zemlji?

- „Nisu se još desile neke ključne promene i neće još sigurno, jer za to treba vremena.  Raul je i dalje bitna figura, Fidelov duh je sveprisutan, ali Kuba se otvara ka svetu, što je dobro. Narod će dobiti dugo očekivanu slobodu kretanja i onda je pitanje ko će ostati na Kubi. Budućnost je neizvesna, ni oni sami ne znaju šta da očekuju u narednom period”.

Vaš film prikazuje kontrast između privilegovanih i diskriminisanih. Postoji li nešto što ste iskusili ili saznali o životu migranata i njihovih porodica, a što biste voleli da predstavite povlašćenom zapadnom svetu? Da li im ovim filmom nešto poručujete?

-„Šta ja poručujem povlašćenom zapadnom svetu? Da ne zatvaraju oči na sudbine „malih” ljudi”.

Kakvi su vam planovi za budućnost? Hoćete li se i dalje baviti sličnom tematikom? Postoji li neka tema kojoj biste posebno voleli da se posvetite?

- „Za sada nemam planove da se bavim sličnom tematikom, ali nikad ne reci nikad. Moj pokretač su dobri likovi i dobra priča, tako da je sve uvek otvoreno. Trenutno se bavim novim dokumentarnim projektom, o sudbinama skupljača sekundarnih sirovina na našoj najvećoj deponiji u Vinči”.
O reditelju:

Nemanja Vojinović rođen 1989. godine. Studirao je filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je diplomirao 2012. godine sa dugometražnim omnibusom Gde je Nađa? Sa kratkim dokumentarnim filmom Realnosti, odjebi osvaja nagrade u Srbiji i u inostranstvu.

Razgovor vodila Ida Trbojević

Godinu dana nakon objavljivanja prvog studijskog albuma, pod naslovom „Limunada“ i niza medijskih i koncertnih nastupa, VIS Limunada održaće veliki solistički koncert u sali Amerikana Doma omladine Beograda, u subotu 29. aprila. O muzici ovog vokalno instrumentalnog sastava, novom singlu, predstojećem koncertu i daljim planovima, popričali smo sa Miodragom Ninićem, ritam gitaristom i vokalom "Limunade".

Predstavite nam VIS Limunada - ko su članovi i kako je su podeljene uloge u kreativnom procesu?

- VIS Limunada je šestočlani sastav čiji se zvuk oslanja na gitarsko jezgro koje čine Duška Rajković, bas gitara i vokal, Vladimir Živković solo gitara i vokal te Miodrag Ninić, ritam gitara i vokal i Stefan Pejatović na bubnjevima. Ovaj često veoma snažni gitarski zvuk obogaćen je električnim orguljama i klavirom koje svira Borko Milojković te perkusijama i drugim zanimljivim instrumentima poput ukulelea koje svira Marija Kovačina koja je takođe i vokalni izvođač u sastavu. Koncepte i pravce rada često predlažemo Vlada (Vladimir Živković) i ja, a razrada dolazi u zajedničkom radu.

Odakle ideja da se u svom stvaralaštvu okrenete retro izrazu, muzici inspirisanoj međunarodnom popularnom kulturom pedesetih i šezdesetih godina XX veka, da li je to nostalgija za nekim boljim vremenima za muziku i čoveka? Kako publika prihvata vaš stil?

- Nostalgija svakako nije motiv u radu VIS-a Limunada. Mi cenimo muziku i kulturu perioda za koji smo se konceptualno vezali, ali to je za nas polazna tačka i to pre svega u kulturološkom smislu kao moguća kvalitetna osnova za savremeni razvoj, za jednu rekonstrukciju na osnovu vrednosti za koje smo se u međuvremenu uverili da su trajne i da nam mogu biti od koristi – nama kao sastavu ali i nama kao društvu u celini. Za jedan muzički sastav je to dosta ambiciozan program, pa je u tom smislu bilo teško odmah preneti te poruke, te smo imali neku vrstu komunikacione barijere. Publika i kritika su nas od samog početka relativno lepo prihvatili, ali kao neku vrstu simpatične retro atrakcije bez stvarnih umetničkih i društvenih vrednosti. To se u poslednje vreme menja. Sve češće imamo prilike da komuniciramo naš umetnički i društveno kulturološki koncept. Publika i kritika imaju sve bolji uvid u naš rad i sve bolje razumevanje za ono što nastojimo da učinimo te stičemo utisak da više cene to što radimo, zbog čega nam je veoma drago.

Debi album Limunada objavili ste pre godinu dana, kako ste zadovoljni reakcijama javnosti i kritike?

- Ono što važi za sastav u celini važi i za album „Limunada“. Muzički stručnjaci su pohvalili pojedine numere te bogate vokalno instrumentalne aranžmane i izbor u produkciji zvuka, ali je ostalo nepoverenje prema ozbiljnosti ukupnog umetničkog koncepta iz gore pomenutih razloga. Međutim i u tom smislu dolazi do pozitivnog razvoja tako da se album sada razume i prihvata bolje nego kada je objavljen.

U susret koncertu objavili ste novi singl "Kupili smo gramofon". Recite nam nešto više o novoj pesmi i spotu koji je prati, a najavljena je kao zaokruživanje priče o debi albumu.

- Numera “Kupili smo gramofon” je jedna od manje poznatih numera jugoslovenske popularne muzike. Izvodile su je Trio jeka, zagrebački devojački vokalni trio poput onih sa kojima je radio Fil Spektor u Njujorku. Numera nije bila veoma popularna i takođe nisu sačuvani podaci o autorima. S obzirom na izvorni smisao teksta te smisao koji ukupna numera dobija u sklopu umetničke direkcije VIS Limunada za nas je ona neki vid duhovite sublimacije našeg dosadašnjeg rada.

VIS LIMUNADA - "KUPILI SMO GRAMOFON"

Kako vidite domaću muzičku scenu i mesto VIS Limunade na njoj?

- Postoji veliki broj novih sastava koji izvode zanimljivu i kvalitetnu muziku, takođe još uvek postoje i stariji sastavi čiji kvalitet traje. Smatramo da postoji i publika koju je moguće sagledati i angažovati na regionalnom nivou odnosno na čitavom prostoru jugoslovenskog kulturnog nasleđa. Međutim kulturološki fokus produkcije, kao poslovne podrške kreativnom sektoru muzičke scene i industrije, je na drugom mestu. To su pomalo derivati prošlog perioda društvene krize na ovim prostorima čiji recidivi i dalje traju, ali je u pitanju i razvijeni poslovni model koji funkcioniše i koji sa stanovišta poslovnih ljudi ne treba dovoditi u pitanje ili rizik. Potrebno je da se pojave novi preduzetnici i da se razvije poslovni model koji bi se fokusirao i na ovaj vid muzičkog stvaralaštva koji je trenutno svakako marginalizovan, te da se metodološki razvija ponuda i potražnja u jednoj muzičkoj sceni koja bi tada mogla biti od šireg privrednog ali i kulturnog značaja. VIS Limunada je deo ove muzičke, privredne i društveno kulturološke stvarnosti kao i drugi autori i izvođači te u tom smislu sve ovo važi i za VIS Limunadu. Mi se trudimo da uobličimo naš umetnički sadržaj na najbolji način i da budemo komunikativni sa publikom, medijima i poslovnim ljudima na čitavom jugoslovenskom kulturnom prostoru koliko je u datim prilikama moguće, te se u tom smislu kao i drugi autori i izvođači nadamo najboljem ishodu.

Nastupate na velikom solističkom koncertu 29. aprila u Domu omladine Beograda, a najavili ste gala scenski spektakl sa gostujućim izvođačima, koreografskim tačkama, video artom i nesvakidašnjom scenografijom. Otkrijte nam bar nešto od onoga što planirate za to veče.

- VIS Limunada je sastav „omladinskih žurki“ i „gala festivala“ kako mi to pomalo u šali često navodimo. Da bi to stvarno i bilo tako, trudimo se da nastupi budu raznoliki i prilagođeni okolnostima u kojima se odvijaju bilo da su u pitanju klupske svirke, festivalski nastupi ili solistički koncerti, kao ovaj sada u Domu omladine Beograda. U tom smislu stalno nastojimo da unapredimo audio vizuelni i scenski sadržaj i kvalitet nastupa i koliko god je moguće pružimo publici scenski spektakl. Ovoga puta pripremamo zanimljivu scenografiju sa specijalnim efektima i video artom za koji su zadužene Sofija i Jelena Budimir ispred KUD-a Sestre. Takođe pripremamo i baletske i plesne koreografije koje će izvoditi baletski sudio Piruet (Pirouette) i plesni studio Sinatra, kao i uživo izvođenje duvačkih i gudačkih aranžmana u kojima će nam pomoći Ivan Simić iz beogradskog sastava Bullet for the Badman na saksofonu i gudački kvartet Intermezzo. Konferansu će voditi glumac Nemanja Jokić, a posebnu tačku izvešće i naša prijateljica Jovana Čavorović primenjena umetnica keramike.

Da li je u planu drugi album i kada ga možemo očekivati?

- U planu i pripremi je mnogo toga. Uradili smo nekoliko novih autorskih numera kao i autorskih prepeva, koji su nam posebno zanimljivi. Takođe radimo i na nizu novih autorskih numera koje nameravamo da realizujemo samostalno ili u saradnji sa drugim izvođačima. Upravo je to nešto što nas sada najviše zaokuplja. Saradnje su sjajan povod i okvir za eksperimente a na taj način se i jača ukupna scena, što nam je u krajnjoj linij svima cilj. Nadamo se da ćemo uskoro biti u prilici da publici predstavimo nešto i od tog segmenta našeg rada.

Ulaznice za koncert su u pretprodaji, po ceni od 400 dinara, preko Eventim mreže.

Gregory Porter je američki pevač, tekstopisac i glumac. Uoči svog koncerta koji će se održati večeras u Domu Sindikata u okviru Barcaffè Musicology sessions, Gregory priča o tome kako je jednog fudbalera povreda navela da put muzike, Gremmy nagradi, šta misli o Beogradu i našoj publici.

Postigli ste veliki uspeh u muzičkoj sferi, osvojili značajne nagrade, nema sumnje da vas je povreda usmerila na pravi put. Da li vam fudbal ipak nedostaje?

Da, povredio sam desno rame. Na žalost, zbog neadekvatne fizikalne terapije nikada nisam uspeo da dovoljno ojačam rame i vratim se treninzima.  Sećam se da sam sedeo u svom stanu u San Dijegu cmizdreći. Ali ispostavilo se da to i nije toliko loša stvar. Mislim da je moja majka videla pozitivnu stranu povrede pre mene. Rekla je: “Sada imaš više vremena da se  posvetiš muzici, fokusiraš se na studije i vidiš šta će se desiti.” Svako ko dobije sportsku stipendiju, želi da iskoristi potencijal toga da bi postigao uspeh na koledžu – možda čak izgradio i karijeri u NFL-u. Na kraju dana, mislim da sam završio na pravom mestu.

Majka je puno uticala na taj put, prepoznjući da je muzika ono što ste vi u stvari?

To je istina. Ona mi je ulila hrabrost da nastavim sa muzikom kao karijerom. Razbolela se kada sam imao 21. Godinu, i nisam želeo da brine oko moje budućnosti. Želeo sam da zna da ću završiti studije. Ali ona me je ohrabrila da sledim svoj san, čak i kada to nije bila sigurna opcija. Sada, kada sam i sam otac, želim da svojoj deci pružim tu vrstu podrške. Želim da budem deo njihovog života. Zar to ne bi trebalo svaki roditelj?

Teško vas je svrstati u određeni žanr. Gde vi sebe vidite?

Uvek pokušavam da prevaziđem granicu žanrova. Areta Frenklin je fantastično pevala džez, bluz i gospel, ali je bila prinuđena da se odluči za jedan od njih. Podela između žanrova je, po meni, krajnje bespotrebna. Nekada određenom krugu ljudi kažem da sam džez pevač, iako mnogi ljudi još uvek ne znaju šta to znači. Tada objašnjavam da ako se ta posebna energija i osećanje koje džez pevač nosi izgube, možemo da razgovaramo o automobilima, bogatstvu i imovini i svemu onom od čega naše duše ostaju prazne.

Vaši tekstovi uglavnom govore o ljubavi, ali su univerzalni i bezvremenski. Koliko autobiografskog ima u njima?

Objavili smo tekstove pesama u knjižici poi menu “Budi dobar”, jer je svaki imao sopstvenu priču i značaj. Svako ko čita ove tekstove može da se pronađe. Većina mojih pesama predstavlja različita lična iskustva – nekad dobra, nekad loša. Tekstovi, melodije i bas tonovi tada samo iskaču iz moje podsvesti. Govore o vezama i problemima u njima, ali i o detinjstvu, društvenim konfliktima, predrasudama i rasizmu. Srećom, nikada nisam imao krize tokom komponovanja. Inspiracija mi pomaže da pronađem prave reči i puteve.

Vaša muzička karijera je kasno počela, imali ste oko 40 godina. Na koji način su se vaša karijera i život promenili nakon Gremija?

Zapravo, promenila se samo jedna stvar. Posle oba Gremija, stekao sam mnogo više fanova. Imamo više svirki i koncerata. I to je sve. Ali to me nije promenilo, niti način na koji se ljudi do kojih mi je stalo ponašaju prema meni. Želim da to ostane jednostavno. Ja sam jednostavan čovek.

Imate li planove za saradnju poput one sa Disclosure?

Sarađivao sam sa nekim neverovatnim ljudima pre i posle njih, na albumu i na sceni. Nastupao sam sa Stivijem Vonderom i to je bilo neverovatno iskustvo, na poslednjem albumu snimio sam pesmu sa pevačicom kojoj se beskrajno divim, Lalom Hatavej. Uvek sam otvoren za saradnju sa talentovanim ljudima i sa ljudima koji imaju ideju. Volim tu vrstu kreativne energije.   

Nazivaju vas “čovekom sa blesavom kapom”, zašto je nosite sve vreme?

Imao sam operaciju na koži, pa sam ga nosio neko vreme, a onda se to nekako spontano nastavilo. Ljudi me prepoznaju po tome sada. Tako je kako je. 

Šta mislite o Beogradu?

Zaljubio sam se veoma lako. Ponekad želim da ostanem u gradovima u kojima budem samo jedan dan. Nekad čeznem za povratkom, i to sam i uradio, vratio sam se u Beograd. Musicology festival pre dve godine je bio divno iskustvo. Fantastična energija sa publikom. Obično ne idem na after partije, ali u klubu Bitefartcafe, sastali su se mladi muzičari koji su svirali džez, i ja sam izašao da ih slušam i upoznam neke ljude koji su bili na koncertu. Atmosfera je bila veoma opuštena, pa sam otišao na scenu i odsvirali smo nekoliko pesama. Sledeći dan smo otišli na splav gde sam probao najukusniji pasulj! Gurman sam i volim da probam nove stvari. Takve stvari čoveku ostanu u lepom sećanju. Zato jedva čekam da se ponovo sretnem sa beogradskom publikom.

Musicology Barcaffè Sessions je događaj za sve one sa istančanim ukusom. A u ovako intenzivno muzičko iskustvo idealno se uklapa šoljica kafe vrhunskog kvaliteta. Zato se prepustite uživanju u najboljim notama i ukusu Barcaffè espresso kafe. Vidimo se 20. i 26.  aprila na Musicology Barcaffè Sessions.

Prvi put nakon tačno 5 godina, i to tačno u dan, grupa Autopark će 1. aprila 2017. održati koncert na istom mestu: u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Za sobom imaju 4 albuma i brojne singlove - poslednji od njih, nedavno objavljeni “Isplaniraj mi dan”, najavljuje nove snimke i ovaj koncert. Koncert je deo programa Martovskog festivala – 64. Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma.

Gde je bio i šta je radio Autopark šest godina?

- Razmišljao. Živeli smo mirno i povučeno. Istina je da Autopark nikad nije zapravo prestao da radi, samo smo se umorili od ovog klasičnog oblika postojanja benda, pa smo isprobavali drugačije pojavne oblike. Takođe, usled nekih životnih okolnosti smo se malo povukli, što nikako ne znači da smo prestali da pravimo muziku.

Kakva je ideja koncertnog povratka – šta možemo da očekujemo da ćemo čuti na vašem nastupu 1. aprila u Domu omladine Beograda? Zašto baš taj datum? Koja će postava biti na bini tom prilikom?

- Taj datum nam je značajan iz privatnih razloga, i prošli koncert u Amerikani pre mnogo godina je bio istog tog datuma. Shvatili smo da nam se svira, vratili smo se na probe u nešto izmenjenoj postavi, uzbudljivo nam je. Što se tiče postave, pojačanje je stiglo u vidu Miroslava Cakića na klavijaturama i bubnjara Lava Bratuše, koji su tu pored našeg basiste Milana, i naravno, Nikole (gitarista i autor pesama Autoparka), i mene.

Čak i kad niste nastupali, objavljivali ste svake godine novogodišnji singl? Kad, kako i zašto ste počeli sa tom tradicijom i šta vam ona znači?

- Ovo se nadovezuje na prvo pitanje. Eto, od prvog trenutka kada smo započeli, hteli smo da za svaku Novu godinu da poklonimo pesmu onima koji su i dalje bili zainteresovani za opstanak Autoparka, čisto da im se javimo, da smo dobro i da još uvek imamo šta da kažemo. Kao kad odete u inostranstvo pa se povremeno nekome javite pismom ili razglednicom i kažete, dobro sam, mislim na tebe, evo o čemu razmišljam u poslednje vreme…

Koje su Autoparku najomiljenije nove grupe iz sveta, koja muzika vas danas inspiriše?

- Volim Molly Nilsson, Motoramu, Radio Department, Twilight Sad od bendova aktivnih poslednjih godina. Ali, ako pričamo o nečemu baš baš novom, kao da me ništa od toga ne pokreće toliko. Tu i tamo mi se dopadne po koja nova pesma, ali ne toliko albumi. Fale mi veliki albumi. S druge strane, veoma sam verna muzici koju sam slušala i koju volim, u stanju sam da se po milioniti put oduševljavam jednom istom pesmom ili albumom, nešto što sam zavolela pre. To mi se dešava i sa filmovima, i po prvi put nemam utisak da je problem do mene.

Autopark je uvek promovisao odlične mlade grupe kao svoje predgrupe. Kako procenjujete šta se u međuvremenu dešavalo sa našom muzičkom scenom? Da li se pojavila neka nova generacija grupa na koju bi vi skrenuli pažnju, neki novi talenti?

- Nikoli se dopada Krešo Bengalka (iz Splita), meni Dogs in Kavala.

Da li je danas teže baviti se muzikom nego kad ste vi počinjali?

- Na neki način je lakše zbog postojanja interneta i društvenih mreža i svih platformi na kojima možeš da prezentuješ muziku, a s druge strane, to mi je sve toliko manje uzbudljivo, i dok sve aploudujes i sam se izreklamiraš, smoriš se a pritom ti je i nelagodno što promovišeš sam sebe.

Na koji način ste povezani sa Martovskim festivalom i šta vam znači prisustvo na takvom festival koji promoviše naše filmsko stvaralaštvo?

- Dolazili smo i ranije na Festival kratkog metra. Mi volimo filmove, to je suština, i u martu, i u aprilu.