Pijanista i kompozitor Milan Stanisavljević studirao je klasiku u Beogradu, a džez klavir u Gracu, gde je 2010. godine stekao zvanje mastera. Potom se seli u Sloveniju, dobija posao na Konzervatorijumu za muziku i balet u Ljubljani, i ostvaruje saradnje sa vodećim umetnicima svoje generacije. U njegovom stvaralaštvu dominiraju veliki autorski talenat, raskošan pijanistički rečnik i umeće u vođenju trija moderne orijentacije. Svoj najnoviji album “Weigth of Thought“, snimljen sa kvintetom, premijerno će izvesti u Srbiji na 35. Beogradskom džez festivalu, 23. oktobra u Domu omladine Beograda. Ulaznice su u prodaji preko TicketVision mreže.

Studirali ste najpre klasiku u Beogradu, a u Gracu ste nastavili studije džez klavira. Kada i kako ste otkrili svet džez muzike i šta Vas je profesionalno usmerilo u tom pravcu?

- U trećem razredu srednje škole sam svirao Geršvinov koncert „Rapsodija u plavom“. Tada sam se prvi put susreo sa bojama džezerskih akorda koje su mi se odmah jako svidele. Posle su usledili časovi džez klavira kod pijaniste Miloša Krstića, intenzivni odlasci na džez koncerte, a onda i Grac. Bila je to ljubav na prvo slušanje.

Da li je u 21. veku, sa ogromnim muzičkim nasleđem koje postoji, uopšte moguće povući jasnu granicu između džeza, klasike, savremene muzike? Gde je po Vašem mišljenju džez danas?

- Svaki dobar poznavalac u nekoj oblasti može povući jasnu granicu između onoga čime se bavi i drugih stvari koje utiču na konačan ishod, oplemenjujući ili ne oplemenjujući tu oblast. Tako je i sa muzikom. Klasika ima svoju estetiku, džez takođe. Problem koji se javlja kod džeza je što je u pitanju mlada muzika, nema toliko dugu tradiciju kao klasična muzika. Otuda i mišljenje da su sa džezom moguća svakojaka žanrovska koketiranja. Nekada urode plodom. Vrlo često i ne.

Od 2009. godine vodite trio, sa kojim ste do sada objavili dva uspešna albuma „Awakening“ i „Sound Quest“, a za potrebe novog albuma postavu ste proširili na kvintet. Kako je ovo uticalo na vaš zvuk?

- Jednostavno se je spektar boja proširio. Duvači su preuzeli teme, meni je na klaviru ostalo više prostora za dočaravanje posebnih raspoloženja.

Recite nam nešto o novom albumu „Weight of Thought“, koji ćete premijerno predstaviti publici upravo na Beogradskom džez festivalu, i o muzičarima u bendu?

- Bend sačinjavaju muzičari iz Slovenije koji za sobom imaju prilično uspešne solo karijere. Mislim, da je „casting“ bio dobar jer bend vrlo rado svira ovu muziku. Kao i prethodna dva albuma, i “Weight Of Thought” predstavlja neko moje viđenje savremenog džeza danas. Na albumu se izdvaja medli Pulsar koji objedinjuje 3 pesme sličnog tempa i pulsa, a različitog karaktera. Otuda i naziv Pulsar.

Jedan ste od srpskih muzičara koji živi i radi u inostranstvu, da li Vam je ta činjenica otvorila više profesionalnih mogućnosti? Šta bi savetovali mlađim kolegama koji razmišljaju da li da karijeru grade iz Srbije ili da „bazu“ prave na nekom drugom mestu?

- Praviti bazu na drugom mestu je najlakše ukoliko ste studirali „na drugom mestu“. Na faksu upoznajete ljude sa kojima ćete u budućnosti sarađivati. Beograd sada ima svoju akademiju za džez na kojoj predaju sjajni muzičari i definitivno je opcija vredna razmatranja. U moje vreme, krajem 90-tih toga nije bilo.

Kako vidite aktuelnu srpsku i regionalnu džez scenu?

- Mislim, da je sa otvaranjem beogradske akademije značajno zaživela srpska džez scena. Broj mladih ljudi zainteresovanih za džez je se povećao, a samim tim i mogućnost da se među njima izdvoje talenti. U Beogradu ih je sada mnogo. U Ljubljani takođe. Sa druge strane, opažam da se određeni broj mladih, verovatno usled manjka koncentracije, doslednosti i iskrene posvećenosti materiji, okreće nekim slobodnijim formama u kojima ne postaje nikakva muzička pravila. Neka vrsta linije manjeg otpora. Kao i u bilo kojoj drugoj umetnosti ili profesiji, tako se ni u džezu uspeh ne može postići idući linijom manjeg otpora ili odabirom prečice. Zamislite Noleta, da je birao prečice.

Beogradski džez festival petu godinu za redom organizuje program pod nazivom „Serbian showcase“, u kojem ove godine učestvujete, sa ciljem da domaćoj i međunarodnoj publici i kritici predstavi rad džez autora mlađe generacije. Koliko je po Vašem mišljenju važna ova misija BDŽF?

- Serbian showcase je odličan potez organizatora koji daje priliku mlađim bendovima da se predstave na jednom od najprestižnijih džez festivala u regionu. To su stvari koje ulivaju dodatnu snagu autorima, daju podstrek za dalje stvaranje.

Beogradski džez festival održava se po 35. put, šta za Vas kao muzičara znači ova manifestacija i da li postoji neki koncert sa prethodnih izdanja koji ste slušali iz pubike, a koji Vam je bio posebno važan i ostao do danas u sećanju?

- Mislim, da je to bilo 1998, kada sam u Beogradu uživo slušao McCoy Tynera. Lutajući po hodnicima Sava Centra, tražeći backstage, sam bukvalno u jednom od hodnika naleteo na McCoya. Zamalo se nismo sudarili. Prijatelji pijanisti sa kojima sam bio i ja smo samo zanemeli. Veliki McCoy je prošao pored nas.

Pored nastupa svog benda, čije koncerte na 35. BDŽF preporučujete publici?

- I ove godine je program jako zanimljiv sa velikim brojem koncerata. Neki od bendova koje bih ja voleo da čujem su sigurno Mingus Big Band, Charles Lloyd, Steve Coleman, Gilad Hekselman Trio.

Rastko Obradović prvi put je privukao pažnju ljubitelja džeza još kao srednjoškolac, pojavljujući se povremeno na džem-sešnima u legendarnom klubu „Čekaonica“. Odsek za džez u SMŠ „Stanković“ završio je za samo dve godine (danas predaje u ovoj školi), a potom otišao je na studije u Oslo, gde je formirao kvartet sa kolegama. Muziku opisuje kao mešavinu klasike, džeza, balkanskog i norveškog folka. Nastup Rastko Obradović Kvarteta na 35. Beogradskom džez festivalu, 23. oktobra u Domu omladine Beograda, je ujedno i promocija prvog albuma kvarteta pod nazivom „The Northern Experience“.  Album je snimljen krajem 2018. godine u „Future Nature Sound“ studiju u Pančevu uz podršku SOKOJ-a i organizacije Multikultivator, a 25. oktobra će biti objavljen za izdavačku kuću AMP Music and Records iz Norveške. Ulaznice su u prodaji preko TicketVision mreže.

Jako rano ste počeli da nastupate i profesionalno se bavite muzikom – kako ste otkrili džez i ko su muzičari koji su na Vas najviše uticali u periodu formiranja?

- Džez je oduvek bio pristuan u kući mojih roditelja, ali me je u taj žanr uveo i zainteresovao porodični prijatelj Radoica Bosiočić koji je inače kolekcionar ploča i diskova kvalitetne muzike među kojima ima i džeza. U tom periodu na moje formiranje najviše su uticali Jan Garbarek, Bojan Z, Soni Rolins, Keni Geret, a pod uticajem Garbareka počeo sam da slušam i tradicionalnu muziku iz različitih krajeva sveta, pre svega keltsku i skandinavsku.
 
Džez odsek MŠ „Stanković“ završili ste za samo dve godine, kako se sada sećate tog perioda svog života, iz perspektive profesora u istoj školi?

- Sećam se da sam oduvek želeo da napredujem što više i da sam bio gladan znanja, što je prijalo i mom tadašnjem profesoru Neši Petroviću. Pored toga što mi je prenosio znanje vezano za džez i sviranje saksofona, ohrabrivao me je u tome što radim. Mislim da je to jako bitan faktor u nastavi. Kako sam preuzeo baklju trudim se da pružim učenicima i znanje i veru u to što rade.
 
Profesionalno usavršavanje nastavili ste u Oslu u Norveškoj. Šta je najbitnije što ste tamo naučili i da li ste razmišljali da nastavite da gradite karijeru živeći u inostranstvu?

- Čovek kad se izmesti iz sopstvenog okruženja i zone komfora, kroz muku nauči nešto o sebi i onome što je važno. Ja sam konkretno naučio da je za mene muzički bitno da radim na sebi gde god se geografski nalazio, a kroz tamošnju kulturu da je timski rad najbitnija stvar, jer veliki broj norveških bendova pravi inovativnu muziku uprkos tome što nisu svi virtuozi na instrumentima. Taj zajednički duh, otvorenost i kreativnost prevazilazi bariere i tako nastaje muzika koja ima specifičan duh i svežinu.

Svirate fuziju džeza, klasike, balkanskog i norveškog folka. Da li mislite da će se u budućnosti sve manje pažnje obraćati na žanrovsku isključivost? Kako će izgledati budućnost džeza?

- Džez muzika je nastalna u određenom geografskom i društvenom kontekstu u kome je tadašnja popularna muzika pre korišćena kao nosilac improvizacije i uzor kompozicijama. Imajući u vidu da muzičar u današnje vreme ima pristup ogromnoj količini muzike svih žanrova, to ukazuje da je fuzija neminovna u nadolazećim izdanjima kao što već možemo čuti kod velikog broja modernih džez sastava.
 
Kao sasvim mlad muzičar već nastupali na Beogradskom džez festivalu 2013. i 2014. godine. Kakve utiske nosite sa tih nastupa?

- To je veliko i značajno iskustvo. Mnogo toga sam naučio svirajući sa muzičarima sa kojima sam nastupao tada.

Na 35. Beogradskom džez festivalu premijerno ćete predstviti svoj prvi album snimljen sa norveškim kvartetom, pod nazivom „The Northern Experience“. Recite nam nešto više o albumu, kolegama iz benda i kako će biti koncipiran nastup u Domu omladine.

- Kompozicije koje su objavljene na albumu „The Northern Experience“ nastale su kao pokušaj rekreiranja generalne atmosfere određenih događaja, mesta i razmišljanja koja sam imao tokom studiranja u Norveškoj. Na albumu sviraju moji dobri prijatelji iz Osla: Rejmond, Aleksander i Martin, sa kojima sam svirao u brojnim različitim kombinacijama i sa kojima sam uvek imao dobru energiju i razumevanje, pa je bilo jedino prirodno da upravo oni čine moj bend. Takođe, na albumu imamo specijalnog gosta, Arkadija Šilklopera na horni, koji je svojom nepresušnom energijom, ogromnim iskustvom i znanjem dodao poseban začin kompozicijama i inspirisao ceo bend da da maksimum. Nažalost Arkadi nije u prilici da gostuje na koncertu sa nama, ali ćemo zato imati gosta iznenađenja.

Prošle godine imali ste priliku da nastupate na finalnom koncertu Euroradio Jazz takmičenja, gde ste ostavli toliko snažan utisak, da vas je urednik orkestra odmah pozvao da im se pridružite. Recite nam nešto više o tome kako ste doživeli ovaj izuzetan uspeh i daljim planovima sa Euroradio Jazz Orchestra.

- Na Euroradio Jazz takmičenju sam nastupao sa fantastičnim bendom „Schime trio“ u kojem su svi muzičari vrhunski, tako da sam bio baš iznenađen kada sam dobio poziv za Euroradio Jazz orkestar. Turneja sa njima je bila fenomenalno iskustvo. Svirali smo, između ostalog, kompleksnu muziku estonske muzičarke Kirke Karja i povezao sam se sa vrhunskim mladim muzičarima širom evrope.

Proglašeni ste za najboljeg mladog muzičara u 2019. godini od strane Udruženja muzičara džeza, zabavne i rok muzike Srbije. Šta za Vas znači ovo priznanje?

- Drago mi je da imam podršku kolega, to mi daje podstrek za dalje napredovanje.
 
Kako vidite aktuelnu srpsku džez scenu?

- Domaća džez scena je u usponu sa sve više autorskih projekata i izdanja.
 
Beogradski džez festival petu godinu za redom organizuje program pod nazivom „Serbian showcase“, u kojem ove godine učestvujete, sa ciljem da domaćoj i međunarodnoj publici i kritici predstavi rad džez autora mlađe generacije. Koliko je po Vašem mišljenju važna ova misija BDŽF?

- Mislim da je „Serbian Showcase“ Beogradskog džez festivala jako bitan program kao podrška našoj džez sceni, program koji stavlja umetnike iz Srbije na radar domaće i evropske džez publike i kritičara.

Beogradski džez festival održava se po 35. put, šta za Vas kao muzičara znači ova manifestacija i da li postoji neki koncert sa prethodnih izdanja koji ste slušali iz pubike, a koji Vam je bio posebno važan i ostao do danas u sećanju?

- Beogradski džez festival je za mene poseban događaj u godini koji pratim od srednjoškolskih dana, a posebno se sećam koncerta Džo Lovanovog Noneta na Kolarcu, 2009. godine ako se dobro sećam.
 
Pored nastupa svog benda, čije koncerte na 35. BDŽF preporučujete publici?

- Pre svega preporučujem da odslušaju ostale bendove sa Serbian Showcase-a: Dragon’s Fuel i Milan Stanisavljević kvintet. Od ostalih koncerata na festivalu preporčio bih Gilad Hekselman Trio, Nikolov-Ivanović Undekteta, Henri Texier Sand Woman, Mingus Big Band, Charles Lloyd Kindred Spirits i naravno Ketil Bjørnstadov nastup.

Katarina Pejak je mlada kantautorka, pijanistkinja i pevačica, koja je svojim izvanredim talentom odavno osvojila domaću publiku. Početkom godine objavila je album “The Roads That Cross” – četvrti u karijeri a prvi za Ruf Records, koji je zauzeo prvo mesto na Top 50 Tennessee Album Chart, Roots Music Reporta. Na ovaj uspeh nadovezao se i poziv da se, kao istaknuti izvođač iz kataloga svog uglednog bluz izdavača, pridruži turneji koja tokom cele godine promoviše po tri mlada muzičara pred kojima je blistava budućnost. Ruf Records Blues Caravan stiže u Beograd 21. septembra, kada će Katarina i njene koleginice Ina Forsman i Ally Venable nastupiti u Velikoj sali Doma omladine Beograda od 20:30 časova. Organizatori koncerta u Beogradu su Dom omladine i Blues Time, uz podršku Ambasade SAD u Srbiji. Ulaznice (numerisana mesta) su u pretprodaji preko TicketVision mreže, po ceni od 1000 RSD. Na dan koncerta cena će iznositi 1200 RSD.

Vaš muzički put vodio je od Beograda, preko prestižnog Berkli koledža, do muzičkog grada Nešvila u državi Tenesi. Šta su najvažnije životne i profesionalne lekcije koje ste na ovom putu naučili?

- Tokom poslednjih nekoliko godina sam, u cilju građenja karijere, imala prilike da steknem iskustva koja su me oblikovala i izmenila pre svega kao ličnost a onda i kao muzičara. Rekla bih da je studiranje na Berkliju tu bilo ključno, manje zbog programa, a više zbog tako muzikom bogate sredine i suočavanja sa samom sobom u jednoj takvoj sredini. Nešvil je u tom smislu sličan, samo što je istovremeno doneo i neke druge, životne izazove i suočavanja. Ipak, nešvilska scena ima tu osobinu da je autorstvo nešto što se podrazumeva i to mi je jako prijalo. Ne bih volela da izdvajam nekakve pouke, mislim da je za to rano, a profesionalne lekcije učim najviše u poslednje vreme, svakog dana.

Vi ste se na internacionalnom nivou etablirali kao kauntautorka koja se pretežno bavi bluzom, sa prizvucima soula i amerikane. Šta je 21. vek doneo bluzu kao žanru i koje značenje on ima na savremenoj muzičkoj sceni?

- Bluz je, kao i još neki starinski žanrovi opet u modi, valjda je to dobra strana te nostalgije koja je sada u modi. Čini mi se da je bluz, ipak, svoju renesansu doživeo krajem dvadesetog veka i da mnogi moderni izvođači danas, poput Džoa Bonamase, Džona Mejera i drugih, jašu taj talas. Bluza ima i u alternativi i u mejnstrimu  i to je njegova velika prednost. To je muzički izraz koji je suština mnogih drugih stilova i kao takav je uvek prisutan, ponekad iz senke, ponekad pod reflektorima.

Trenutno ste na turneji sa Ruf Records Bluz karavanom, u okviru koje promovišete svoj četvrti album “Roads That Cross“. U okviru turneje nastupate zajedno sa muzičarkama Inom Forsman i Ali Venabl širom Evrope. Kakvu saradnju ste ostvarili sa njima i kakve utiske nosite sa prvog dela turneje?

- U pitanju su tri prilično različita temperamenta i pristupa bluzu, u najširem smislu. To čini nastupe zabavnima i publici i nama.

Recite nam nešto više o Vašem novom albumu, šta publika ima priliku da čuje na njemu?

- U pitanju je jedanaest pesama, koje su nastajale u različitim periodima. Neke su napisane baš za ovaj album i te su mi drage kao poduhvati. U pitanju je za nijansu tvrđi zvuk nego u mom ranijem radu. Posebno mi je draga pesma “Moonlight rider”, rekla bih da sam tu otišla najdalje od svog uobičajenog izraza.

U okviru turneje nastupaćete i u Beogradu 21. septembra u Velikoj sali Doma omladine. Šta nam pripremate za ovaj nastup? Da li će se razlikovati od drugih na turneji s obzirom da nastupate u svom rodnom gradu?

-  Mislim da će beogradski nastup biti sličan kao i drugi nastupi Bluz karavana, zato što mislim da će publici biti interesantno da čuje Ininu i Alinu muziku, a ja sam na bini u toku većeg dela koncerta, s tim što mi se uloga menja od frontmenske do uloge pratećeg muzičara. Ovogodišnji karavan je jedna veoma sveobuhvatna  bluz tura, posetioci mogu da čuju sve, od gitarskog Teksas bluza, preko soula i RnB-a do mekane, ženstvene svirke.

Dvanaesto izdanje Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije LIFFE u Leskovcu, koji se održava od 18. do 22. septembra, otvorio je jedan od najuspešnijih mladih domaćih glumaca Miloš Biković. Ne bi bilo preterano reći da je trenutno možda i najpopularnija filmska zvezda u našoj zemlji, nakon velikih bioskopskih uspeha Južnog vetra i Balkanske međe, u kojima je igrao zapažene uloge. U prilog tome ide i nezapamćen doček koji su Bikoviću priredili uglavnom veoma mladi fanovi u Leskovačkom kulturnom centru, gde je prvog festivalskog dana bilo zakazano njegovo predstavljanje na tribinskom programu “U krupnom planu”. Euforija, vriska, glasno komešanje u krcatoj sali bioskopa, obično su situacije koje zamišljamo ili viđamo prilikom programa u kojima učestvuju velike holivudske zvezde. Kada se tako nešto dešava u Srbiji, to je svakako dobar znak i za domaću kinematografiju u celosti.

Kakvi su vaši utisci o LIFFE festivalu i kakav je, po vašem mišljenju, njegov značaj?

Rado dolazim u Leskovac zbog temperamenta i naravi ovdašnje publike. Susret glumca i publike je nešto dragoceno, što glumac inače ima priliku da oseti kada je u pitanju pozorište i živi nastup. Ali kada se radi o filmu, on može da oseti neposrednu reakciju samo na premijeri. Zato mi je drago što sam se vratio na ovakav festival, jer ovako mogu da opipam puls svoje publike. Glumac bez publike ne postoji.

Prošle godine je LIFFE otvorio film „Južni vetar“, a sada je to „Balkanska međa“.

Mene su prvo zvali da igram Rusa. Objasnio sam im da nema šanse da to radim u filmu koji se dešava u Srbiji, da je to besmisleno. Takođe su me pitali da li znam nekoga ko može da im pomogne sa snimanjem u Srbiji. To je bilo baš u vreme kada smo Miodrag Radonjić i ja osnovali našu kompaniju Archangel, pa smo predložili da mi to radimo. Onda smo počeli da utičemo na scenario, jer to što se dešavalo ovde mnogo bolje poznajemo mi nego oni, iako film nije rekonstrukcija događaja. Nama je trebalo jedinstvo radnje, nešto što je uspostavio još Aristotel kada je definisao zakone drame. To je bio taj aerodrom. Mi smo na taj način formulisali priču, i doveli smo film.

Moram da budem iskren – mnogo sam strepeo dok smo radili taj film.To je bilo prvi put da se kao produkcjiska kuća eksponiramo i u Srbiji i u Rusiji. To je bila i jako važna tema za nas, za Srbiju danas, pa sam strepeo da ne izneverimo očekivanja, ili napravimo nešto što bi moglo da uvredi sećanje na taj momenat.

Na premijeri u Moskvi bile su dirljive reakcije, publika je plakala. Kako ste to doživeli?

Doživeo sam to kao uspeh. Ljudi koji su pogledali film dali su mu veoma visoke ocene. Dobili smo mnoštvo pisama od publike iz Rusije, Kazahstana, drugih zemalja bivšeg SSSR. Film nije ušao u 5 ili 10 najgledanijih u Rusiji najpre zbog marketinške kampanje.  Kada tamo kada pravite film, nezgodno je pogoditi momenat kada ćete ući u bioskop i napraviti veliku gledanost. Mala je bara, a puno krokodila.

Balkanska Međa je postigla jako veliki uspeh u Srbiji. Kako je bilo u regionu, a kakav je bio festivalski život ovog filma?

U Srbiji smo, za sada, najgledaniji u ovoj godini. U regionu nisu baš sve zemlje bile zainteresovane da pokažu ovaj film. Čak smo imali problema i sa našom teritorijom, što jeste donekle razumljivo. Što se tiče festivalskog života, imali smo nekoliko prikazivanja u Rusiji i van zemlje, gde je film pobedio i dobio nagrade.

Verujem da dobro pamtite kako je prošao Južni vetar. Nedavno ste završili i snimanje serije, a u planu je i drugi deo filma.

To će da bude nešto zaista posebno. Nastavak će biti bolji od prvog dela, na šta sam veoma ponosan. „Južni vetar“ je fenomen zato što je to žanrovski čist film, triler sa elementima akcione drame, a nije čest slučaj da takav film ima takvu gledanost u bioskopima. Zato mi je još draže. Mi smo prvi deo uradili štapom i kanapom, u vrlo teškim uslovima. U drugom delu smo uspeli da ubedimo partnere da možemo da napravimo uspeh, pa očekujem da ćemo imati i produkciono jači film, da će sve biti bolje i luđe, duhovitije i uzbudljivije.

Kad smo već na terenu domaće kinematografije, bilo bi lepo da čujemo nešto o onoj ključnoj ulozi u vašoj karijeri – Tirketa u Bjelogrlićevom filmu „Montevideo, bog te video“. Kako je došlo do te saradnje i kako se sada sećate toga?

Dragan Bjelogrlić je dugo razmišljao kome da poveri ulogu. Imao je veoma nezahvalan zadatak ne samo da debituje kao reditelj, već i da otvori prostor jednoj potpuno novoj generaciji glumaca. Da im da prostor i poverenje. Mladi glumci retko kad imaju izraziti šarm. On se zarađuje iskustvom, ulogama, odnosom prema poslu.  Bjelogrlić je veoma pametno postupio – pozvao je glumce stare garde i dao im upečatljive sporedne likove, a glavne junake je poverio mladim glumcima. Iskoristio je jedan stari pozorišni trik, ali ga je primenio na film i mislim da mu se to veoma isplatilo.

Dok je birao glavne uloge, nas 15-20 mladih glumaca je svakodnevno išlo na treninge. Nadao sam se da ću dobiti ulogu Ivice beka i pojaviti se u drugom delu, ali nisam imao ambicije za glavnu. U jednom trenutku, Dragan me je pozvao i rekao „Vidi, ja hoću da ti dam Tirketa, ali mnogo si visok i pojma nemaš da igraš fudbal“. Rekao sam mu da ću se potruditi oko fudbala. Imao sam treninge kad i cela ekipa, ali i nasamo sa trenerom, i sam sa sobom, kad me niko ne vidi. To je zahtevalo mnogo rada i taj period mi je bio stresan. Onda sam shvatio da nikada neću naučiti dobro da igram fudbal, ali mogu da iskoristim nekoliko trikova koje ću da navežbam do perfekcije. A kada te trikove izvedem, sve posle toga će delovati kao da „ovaj dečko vlada fudbalom“. Tako sam i koncipirao svoj lik.

Kako se nosite s popularnošću koju ste tada stekli?

Kako kad. Uglavnom ne odbijam ljude koji žele da se fotografišemo. Ako se nalazim recimo na snimanju, pa mi neko priđe dok radim, tada ne mogu. Ali uglavnom prihvatam jer smatram da to jeste deo mog posla, taj kontakt i poštovanje između publike i glumca. Međutim, imate i publiku koja kaže „Glumac, dođi ovamo! Sedi ovde da se slikaš s nama“. Taj pristup nije baš najkulturniji, ali trudim se da i to prođe bez neprijatne situacije. Ta je blagodet meni data kao glumcu. Nemam prava da to ne poštujem. Susret između glumca i publike je jedno od velikih dostignuća civilizacije. Smatram da je ono dragoceno, pobeda nad svim što je štetno za čovečanstvo, za kulturu.

Vladimir Putin vam je uručio Medalju Puškina. Vi zaista negujete veze i dva naroda i razvijate kulturu dve nacije. To je i poteklo od filma „Montevideo, bog te video“, koji budi nacionalni ponos i podseća kakvi smo nekada ranije bili, i kakvi možemo da budemo ponovo. Šta vas motiviše da radite u tom pravcu?

Mi smo kao narod skup genijalnih pojedinaca, ali nažalost ne pomažemo jedni drugima. Ogovaramo, radujemo se kada neko nešto ne uspe, zato što nas to uznemiruje. Borba sa tim osobinama omogućava da vidimo ono lepo što naš narod ima. A to je talenat, neposrednost, emocija, čistota, kontakt, gde se ljudi druže, imaju toplinu, gostoprimstvo. To su neke dobre crte, koje su danas u svetu deficitarne. Ne možete baš tako lako da dođete u neku evropsku zemlju, i da vas stranca prime kao svog.

Mi moramo da imamo svest o sebi, ko smo i šta smo, a to ćemo znati tako što ćemo poznavati svoju istoriju. Smatram da to danas teško može da se plasira kroz knjige, pa ide kroz kinematografiju. To je neka moja želja. Da jedan deo naše istorije, onoga što mislim da vredi, prikažemo i damo mu impuls kroz kinematografiju.

Možete li da napravite paralelu po tom pitanju sa Rusijom? Često u intervjuima govorite da su oni mnogo direktniji i da mnogo slobodnije izražavaju svoje emocije.

Oni mnogo češće jedni drugima govore „Volim te“. Iako mi to možda drugačije izražavamo, oni govore mnogo direktnije. Mislim da je to jako dobro. Mi to takođe osećamo kao svoje, samo što smo, u istorijskom momentu u kom se nalazimo, to malo izgubili. Ne bi bilo loše da se malo podsetimo, jer je ohrabrivanje bližnjeg svog put ka blagostanju i napretku.

Kako je došlo do saradnje sa legendom ruske kinematografije, oskarovcem Nikitom Mihalkovim?

Zavisi kako gledate na to. Možete da kažete da je došlo slučajno, a možete i da kažete da je boije čudo. Ja više preferiram ovu drugu varijantu. Zvoni meni telefon i vidim švajcarski broj. Kaže čovek „Dobar dan, ovde Stanislav i zovem iz Praga“, na čistom srpskom jeziku. „Ja sam asistent Nikite Mihalkova i nudim vam glavnu ulogu u njegovom filmu“. Dragan Bjelogrlić je često umeo da se našali, da pozove i lažno se predstavi, pa sam i sad pomislio: „Buraz, neuverljivo...“.

E sad, vraćamo se šest meseci ranije. Snimamo Montevideo, a Nikita Mihalkov je omiljeni reditelj mom bratu. On mi u tom trenutku kaže: „Vidi, izašao je Montevideo. Takav projekat izlazi jednom u 20 godina u Srbiji. Ako hoćeš da se razvijaš, moraš da ideš dalje. Piši Mihalkovu i kaži da hoćeš da igraš u njegovom filmu“. U tom trenutku sam jedva govorio ruski. Bio sam pre toga na festivalu u Moskvi i po drugi put se upoznao sa Mihalkovim. Prvi put je bilo na Kustendorfu, ali ne verujem da se on baš mene sećao. Mihalkov je Oskarovac, dobitnik svih mogućih nagrada, Putinov savetnik za kulturu, upoznaje hiljadu ljudi dnevno.

Kada mi je zazvonio telefon i javio se Stanislav iz Praga, asistent Nikite Mihalkova, postavio sam se kao da pregovaramo oko reklame, da ne osete da su me uhvatili. Rekao sam im da pošalju scenario, pa ćemo da razgovaramo. Onda mi je stigao scenario od 118 strana na ruskom. Nije Bjela  - ne bi on sedeo i kucao... Onda sam ih pozvao i otišao na taj kasting. A tamo 40 ljudi, glavna glumica u kostimu, 20-30 različitih pozicija, snimaju nas i slikaju fotografije, mere...Probali smo scene sa Mihalkovim četiri i po sata, sa tom glavnom glumicom. Bilo je kao kod doktora – rekli su da će rezultati brzo i da sačekamo. Stanislav je došao i rekao da se posvađao sa Nikitom, jer nije hteo da mi da glavnu ulogu. I onda je rekao „dobićeš drugu glavnu ulogu“.  Ja bih bio srećan šta god da su mi dali! Da su mi dali da protrčim u kostimu kokoške, pristao bih. Snimanje sam dočekao tačno na moj 25. rođendan.

Kako je izgledala saradnja sa Mihalkovim? Kakav je kao reditelj, kakav odnos ima sa glumcima?

Mihalkov se bavi majeutikom. On vama porađa sposobnost. Dođe na probu i pita šta oni osećaju vaši likovi. Onda ćuti dok mi nabrajamo sve varijante, dok on očigledno zna odgovor, ali nas tera da razmišljamo. Jednom glumcu je zalepio obrve, zato što je stalno izražao emociju kroz obrve. Zalepio mu je flaster i rekao da mora drugačije da glumi. Onda je taj glumac tako išao deset dana, sa flasterom. Vrlo je lucidan i mudar, i zaista je veliko iskustvo raditi s njim.

Sarađivali ste i sa Antoniom Banderasom. Kako je to bilo?

Super! Banderas je vrlo profesionalan i korektan. Vrlo je temperamentan i džentlmentski nastrojen. Ono što se meni desi recimo u Paraćinu, da me ljudi prepoznaju, pa se skupi 10-20 ljudi i ne mogu da prođem, njemu se dešava na svakoj tački sveta. To sam prepoznao u Rimu kad smo završili snimanje i otvorili set. Kad su ljudi videli da je on tamo, počeli su da ga okružuju sa svih strana. Video sam taj izgubljeni pogled. Ne može da odbije te ljude, a ima ih sve više i više, pa počinje da ga hvata neka vrsta klaustrofobije, da se preznojava. Onda sam ga uhvatio „u kragnu“, rekao mu da ima avion i da će da zakasni, počeo da vičem na njega i ubacio ga u kola. Posle toga mi je bio zahvalan. Tada sam video da nije lako biti planetarna zvezda.

Na premijeri filma u Beogradu podršku vam je dao i Novak Đoković. Vi ste imali ideju da mu ponudite ulogu u filmu o Nikoli Tesli. Kako napreduje taj film, koji je najavljen kao rusko-srpska i holivudska koprodukcija?

Da biste ostvarili rezultate kakve Nole ostvaruje, vi morate da posedujete određene vrednosti, kao što su disciplina, džentlmenski stav, odricanje, asketizam...sve to formira šampionski mentalitet. Čovek koji se iskaže u tim vrednostima, kasnije prepoznaje trud drugih ljudi i podržava ga. Zato je i došao na premijeru i ja sam mu jako zahvalan na tome, kao i na svemu što radi za Srbiju.

Ponudio sam mu da da se pojavi tom filmu kako god želi. Naravno, on ne može da igra Nikolu Teslu, zato što bi morao da se posveti samo tome. On je prvi teniser sveta, ne može samo da batali sport i da bude Nikola Tesla.

A mogao bi producent da tu ulogu sačuva za sebe?

Mogao bih, ali nisam siguran da bi to bilo dobro, ako uspem u svojoj producentskoj nameri da napravim globalni projekat, koji treba da govori o Srbiji i o srpskom naučniku kao začetniku tehnološke revolucije. Ne bih svoju glumačku ambiciju stavio ispred dobrobiti projekta. To je nacionalna tema, i ako budem imao mogućnosti dao bih ulogu nekom ko je prepoznatljiv na globalnom nivou.

Na šta ste naročito ponosni u svojoj dosadašnjoj karijeri?

Ni na šta posebno, jer smatram da ponos zbog uspeha može da postane breme. Trudim se da idem ispočetka i da zaboravljam na uspehe, jer onda idem od nule. Ako bih polazio od toga da sam nešto više, počeo bih da očekujem od drugih da to isto priznaju, znaju, poštuju. Mislim da je to siguran put ka okoštavanju talenta.

Eli Venabl (Ally Venable) je izuzetno talentovana dvadesetogodišnja bluz-rok gitaristkinja iz Teksasa. Dobitnik je brojnih nagrada u Americi za svoje muzička postignuća, uključujući i titulu „bluz gitaristkinja godine“, za 2014. i 2015. godinu. Pored ranijih uspeha, njen ovogodišnji album, „Texas Honey“ našao se na Bilbordovoj listi najboljih bluz albuma. Eli je trenutno na turneji kao deo Ruf Records Blues Karavana, i stiže u Beograd 21. septembra kada će zajedno sa koleginicama Inom Forsman i Katarinom Pejak nastupiti u Velikoj sali Doma omladine Beograda od 20:30 časova. Ulaznice su u pretprodaji preko TicketVision mreže, po ceni od 1000 dinara. 

Vi ste vrlo mladi, ali već ste postigli veliki uspeh i više puta bili nagrađivani za Vaš rad. Šta biste izdvojili kao svoj najveći uspeh do sad i šta biste, na profesionalnom planu, voleli da ostvarite u budućnosti?

Eli Venabl: Mislim da je moj najveći uspeh što sam uspela da ostvarim ciljeve koje sam postavila sebi i svom bendu. Dok se razvijam kao umetnik, radujem se muzičkom putovanju koje mi predstoji. Fenomenalno je što su moji albumi “Puppet Show” iz 2018. i “Texas Honey” iz 2019. ušli na Bilbordovu listu najboljih bluz albuma. Takođe, saradnja sa Ruf Records izdavačem je prekretnica za mene. Vrlo sam zahvalna za sve prilike koje su mi se do sada ukazivale i jedva čekam da vidim šta će mi budućnost doneti.

Album “Texas Honey” je debitovao kao drugi na Bilbordovoj listi najboljih bluz albuma. Da li biste mogli da nam kažete nešto više o samom albumu, muzičarima sa kojima ste sarađivali na njemu i o poruci koju ste želeli da preneseti publici Vašom muzikom?

Eli Venabl: Bilo jako zabavno i pisati i snimati “Texas Honey” album. Moj bend, Elajdža Ovings na bubnjevima i Bobi Volas na basu i ja smo snimili album u Teksasu sa Majkom Zitom, koji ga je producirao. Erik Gejls peva i svira gitaru u pesmi “Come and Take It” koju smo Majk i ja napisali u studiju i bila mi je velika čast da sarađujem sa njim. Ta pesma se savršeno uklapa u čitavu teksašku atmosferu albuma. Kada pišem pesme, trudim se da one budu o onome što se dešava u mom životu, tako da sa pesmama mogu da se povežu i drugi. Želim da ljudi ne zaborave da je u redu osećati se onako kako se osećaš i da smo na kraju samo obični ljudi. Bez obzira na to šta se dešava u našim životima, možemo da prebrodimo sve nedaće sa kojima se suočavamo.

Ko su muzičari čiji rad cenite i kako su oni uticali na Vaš rad i način na koji gledate na muziku?

Eli Venabl: Tokom svoje karijere imala sam priliku da upoznam mnogo sjajnih ljudi, da sviram i sarađujem sa njima. To je ono što stvarno volim u vezi sa turnejama i upoznavanjem drugih muzičara. Stekla sam toliko divnih prijatelja od kad se bavim muzikom i znači mi što imam njihovu podršku. Imam mnogo divnih uspomena sa mnogo neverovatnih muzičara. Brojni, različiti gitaristi su uticali na moj zvuk, na primer Stevie Ray Vaughan, Joe Bonamassa, Buddy Guy, Eric Gales, da nabrojim samo nekoliko.

Teksas je poznat po mnogo velikih muzičara i ima jaku i razvijenu scenu u više žanrova – kantriju, bluzu, psihodeličnom roku, indi itd. Šta je u Vašem mišljenju „tajna teksaške muzike“?

Eli Venabl: Teksas je dom mnogih izvanrednih gitarista, kao što su Stivi Rej Von, Džoni Vinter ili Ti Boun Voker. Volim taj “Texas Guitar Slinger” stil, koji je i agresivan, ali ima dosta duše – to je ono sa čime se povezujem. Takvi gitaristi me inspirišu, pa pokušavam da njihove uticaje pomešam sa svojim zvukom.

Da li su Vam poznati neki drugi muzičari iz Srbije, pored vaše koleginice na turneji  Katarine Pejak?

Eli Venabl: Da, poznajem rad Ane Popović! Pre dve godine sam nastupala sa njom u Dalasu i bilo je odlično! Ana fenomenalno svira i ima sjajan scenski nastup!

Šta za Vas znači prilika da idete na turneju kao deo Ruf Records Karavana, i šta je Vaša poruka za publiku koja će doći na vaš nastup u Beogradu 21. septembra?

Eli Venabl: Toliko mi je zabavno na turneji sa Ket i Inom! Prilika da u okviru turneje posetim toliko zemalja širom sveta je predivno iskustvo.  Uživala sam u učenju njihovih pesama i istovremenom širenju mog muzičkog vokabulara. Nadam se da ću doneti dobru rok energiju u Beograd i jedva čekam da se sretnem sa publikom!

Dom omladine Beograda nastavlja koncept upoznavanja publike za savremenom srpskom džez scenom, kroz serijal besplatnih koncerata “DŽEZ ZA DŽ” koji je započet 2013. godine. Jednom nedeljno, u redovnom terminu matinea subotom od 13 časova, posetioci će tokom septembra imati priliku da čuju kvalitetne domaće džez izvođače. Pored održavanja pažnje javnosti o delatnosti Beogradskog džez festivala i podrške domaćoj džez sceni, ovaj ciklus koncerata ima za cilj i negovanje dobrog muzičkog ukusa i stvaranje nove džez publike, posebno među mladima.  Mladi džez pijanista i kompozitor, Miljan Mitrović nedavno je završio školovanje na Fakultetu muzičke umetnosti i priprema svoj prvi album inspirisan tradicionalnim i modernim džezom. Publika programa “Džez za DŽ” imaće ekskluzivnu priliku da premijerno čuje neke od njegovih kompozicija koje će biti objavljene naredne godine, u subotu 14. septembra od 13 časova kada će sa svojim kvartetom nastupiti na Platou Milana Mladenovića.

Koja su tvoja prva sećanja na muziku i šta je presudno uticalo na odluku da joj se profesionalno posvetiš? Kako si otkrio džez i zašto si ga zavoleo?

Miljan Mitrović: Još kao mali bio sam okružen muzikom, budući da je i moj otac muzičar, i vremenom sam shvatio da je to ono čime bih i ja voleo da se bavim. Džez sam otkrio neposredno pred upis u srednju školu. Ono što mi je privuklo pažnju, pored samog stila, je sloboda koju džez nosi u svom izrazu.

Ko su muzičari čiji rad poštuješ i koji te inspirišu u autorskom radu? Šta je ono što najviše ceniš u njihovom umetničkom izrazu i zašto?

Miljan Mitrović: Muzičari koji me inspirišu su svi oni koje sam do sada aktivno slušao. Teško je izdvojiti samo nekoliko, ali neki od onih koje trenutno slušam su: Brad Mehldau, Avishai Cohen (bas), Ambrose Akinmusire, Shai Maestro, Ari Hoenig, Tigran Hamasyan… Svaki od ovih umetnika ima svoj lični izraz koji je vrlo prepoznatljiv i rekao bih da je to ono što me dosta inspiriše. Pre pet godina boravio si u Kini, gde si stekao prva iskustva kao izvođač – reci nam nešto više o tom iskustvu i šta je najvažnije što si tamo profesionalno naučio.

Miljan Mitrović: U Kini sam imao svoju prvu turneju. Pored bogatog iskustva koje sam tamo stekao, mislim da je jedna od važnijih stvari koje sam naučio kako da se profesionalno ophodim kao muzičar na sceni. Takođe, dobio sam mnogo motivacije za dalji rad.

Trenutno si posvećen stvaranju svog autorskog debi albuma: kako će biti koncipiran, sa kim sarađuješ na realizaciji i kada možemo očekivati da se pojavi? Da li ćeš se odlučiti za CD izdanje ili za objavu na digitalnim platformama?

Miljan Mitrović: Na albumu će biti pet pesama koje su međusobno povezane. Ciklus ovih pesama, zapravo, predstavlja pet različitih faza koje svi mi prolazimo u životu. Na realizaciji ovog projekta radim sa svojim bendom i planiram da ga snimim krajem sledeće godine. Planiram da objavim album i kao CD i preko digitalnih platformi. U subotu, 14. septembra sa svojim kvartetom nastupićeš u okviru koncertnog serijala “Džez za DŽ” Doma omladine – predstavi nam bend i program koji za tu priliku pripremate.

Miljan Mitrović: Gitaru će svirati Aleksandar Petrović, bas Boris Šainović i bubanj Nikola Radojičić. Na repertoaru će biti dve moje autorske kompozicije – “Denial” i “Anger” i jedna autorska kompozicija Aleksandra Petrovića, pod nazivom “Poetica”. Pored ovih autorskih kompozicija sviraćemo i muziku nekih džez muzičara koje volimo.

Prošle godine si svirao sa kolegama sa FMU u pratećem program 34. Beogradskog džez festivala, kakva iskustva nosiš sa tog nastupa? Da li ćeš ove godine pratiti koncerte na BDŽF

Miljan Mitrović: Prošle godine sam imao priliku da sviram sa svojim kolegama i izvrsnim italijanskim džez pijanistom Enrikom Zanisijem, što je bilo zaista nezaboravno iskustvo. Uzbuđen sam povodom ovogodišnjeg festivala i sigurno ću pratiti sve koncerte.

Kako ocenjuješ domaću džez scenu?

Miljan Mitrović: Domaća džez scena ima konstantan priliv mlade, nove energije, mladih muzičara koji unose začuđujuću vedrinu u celu priču. Trenutno postoji nekoliko starijih i iskusnijih muzičara koji su, na neki način, predvodnici te mlade energije, i čini mi se da stvari sve bolje i bolje funkcionišu. Mislim da će za, otprilike, 10 godina pa na dalje, domaća džez scena obilovati novim kvalitetom i na neki način biti veliki izvor novih ideja i veoma kvalitetnih muzičara, koji će možda i predvoditi upravo ovaj žanr i šire od samo domaće scene.

Tek si na početku karijere, da li postoje neki konkretni ciljevi ili profesionalni planovi koje imaš za budućnost? Kako vidiš sebe za 10 godina?

Miljan Mitrović: Moj trenutni cilj je da izdam svoj prvi album. Ja iskreno volim ovo što radim i želim da se muzikom bavim i komponujem čitav život. Za deset godina sebe vidim kao kompozitora koji i dalje stvara.

Dom omladine Beograda nastavlja koncept upoznavanja publike za savremenom srpskom džez scenom, kroz serijal besplatnih koncerata “DŽEZ ZA DŽ” koji je započet 2013. godine. Jednom nedeljno, u redovnom terminu matinea subotom od 13 časova, posetioci će tokom septembra imati priliku da čuju kvalitetne domaće džez izvođače. Pored održavanja pažnje javnosti o delatnosti Beogradskog džez festivala i podrške domaćoj džez sceni, ovaj ciklus koncerata ima za cilj i negovanje dobrog muzičkog ukusa i stvaranje nove džez publike, posebno među mladima. Džez instrumentalistkinja i kompozitorka Jasna Jovićević aktivna je učesnica domaće i internacionalne džez scene već dugi niz godina kroz rad sa više sastava, pedagoški i teorijski rad, afirmaciju savremene muzike i rodne zastupljenosti u muzici. Sa kolegom Armandom Mesarošem sarađuje u okviru projekta Dharma, koji će otvoriti sedmi ciklus koncerata “Džez za DŽ” u Domu omladine Beograda. Ovaj subotički muzički duet, koji izvodi slobodno improvizativnu muziku, kombinaciju različitih akustičnih i električnih instrumenata, procesora i loopera, nastupiće u subotu, 7. septembra od 13 časova na Platou Milana Mladenovića.

Proveli ste dvadesetak godina školujući se i svirajući u inostranstvu – šta je ono najvažnije što ste naučili o muzici, mimo formalnog obrazovanja, živeći od Njujorka do Indije?

Jasna Jovićević: Pre svega jeste formalno obrazovanje bilo to koje me je dovelo do tih mesta. Nije isto učiti muziku u Srbiji, Budimpešti, Njujorku, Torontu, Brazilu ili Austriji… Svuda sam bila pod okriljem neke obrazovne institucije, koja mi je omogućila da se slobodnije krećem i apsorbujem lokalnu kulturu i postanem deo muzičke scene. Ja volim školu; kod nas muzičara je često to uporište ideja, kreativnosti, istomišljenika i kolega sa kojima sutra možemo da stvaramo, naročito na početku karijere. Ali  iskustvo, kulturni diverzitet, činjenica da postoje drugačiji svetovi od naših i raznolikost muzičkog izraza osigurava osećaj slobode da mogu da stvaram baš ono što osećam i mislim. Volim da svedočim promenama i da se sama menjam, volim da se postavljam u nekomforne situacije u kojima su kreativnost i stvaralaštvo jedina strategija za pronalaženjem rešenja. Njujork me je naučio da je džez nepresušan, Toronto da ima mesta za sve nas u muzici, Budimpešta starim pravilima, Brazil ritmu a Indija kako da nađem sebe u svemu tome.
 
Prošli ste u svojoj karijeri kroz mnoge žanrove, ali slobodna i improvizovana muzika su nešto po čemu ste najprepoznatljiviji. Kako je tekao vaš muzički razvoj kao autorke, šta su bile glavne prekretnice u vašoj karijeri i šta je ono čemu stremite u muzici?

Jasna Jovićević: U Srbiji radim poslednjih desetak godina, pa je domaćoj publici taj poslednji deo mog stvaralaštva najpozatiji, deo gde istražujem slobodnu formu kao poligon za muzičku kreaciju. Ono što me je uvek vodilo bila je igra, interakcija između muzičara kao rezultat značajniji od samog dela. Ali da, od be-bopa, pa big benda, brazilske muzike, do indie-pop muzike, kreativne muzike, straight mainstream-a, etno džeza, pa do kamernih sastava, gudačkih orkestara, potpuno napisane do nepisane muzike sa puno nepoznanica. Godine 2005. sam čula, u tom momentu novi, album Wayne Shortera, sa kvartetom. Taj zvuk soprana i kompozicija su me lansirali u drugu dimenziju, i još uvek to radi… Odmah nakon toga, velika prekretnica je bio Toronto gde sam živela 4 godine i magistrirala kompoziciju. Moj mentor i profesor kompozicije, David Mott, inače baritonista, kompozitor i zen master, bio je onaj koji je izmenio, bez napora, sve ono što mislim o muzici i kao ona koja je percipira i kao ona koja je proizvodi.

Stremim promenama, novoj formi i izrazu, interakciji koja ne povezuje samo učesnike već svojim činom svedoči i proizvodi sadašnji momenat publici.

Aktivni ste na domaćoj i međunarodnoj džez sceni kroz rad u nekoliko sastava, među kojima su sekstet koji predvodite, kao i internacionalni trio. Šta su aktuelnosti u Vašoj karijeri sa postojećim sastavima i da li planirate neke nove projekte?

Jasna Jovićević: Uključena sam u rad sa različitim sastavima što mi omogućuje da se krećem kroz različite diskurse i muzičke žanrove. Sa sextetom smo prošle godine izdali album “Flow Vertical“ pri engleskoj izdavačkoj kući FMR Records, a muzika je programski niz od 7 originalnih kompozicija, koje odgovaraju strukturi 7 glavnih čakri u ljudskom telu, te njihovim energetskim, mentalnim i emotivnim karakteristikama i vibracionim poljima. Volela bih da sa ovim sastavom dobijemo šanse više da nastupamo, naročito u Srbiji, gde se to uopšte nije realizovalo. Trio sa poljskim kontrabasistom Ksawery Wojcinskim i peštanskim bubnjarem Silvesterom Miklošem je novitet za mene jer je ceo program slobodna improvizacija, album “Informal Shapes” je samizdat pre nekoliko nedelja. Imali smo uspešnu turneju, upravo smo ugovorili još jednu, ali ni jedan koncert u Srbiji. Ovog proleća sam provela neko vreme u San Francisku sa 6 profesionalnim muzičarki iz celog sveta “Music Action Women Collective“, gde smo kroz rezidencioni program snimile album autorske muzike i održale 4 koncerta… Mislim da tome uskoro sledi i zvanično izdanje kao i nastavak. Četrnaestog i šesnaestog septembra me očekuje premijerno izvođenje “Improvising Events“, multidisciplinarnog konceptualnog programa koji se realizuje u Muzeju suvremene umetnosti u Zagrebu, a sarađujem sa sjajnim umetnicama Andrejom Kulunčić (HR), Annette Giesriegl (AT) i Zrinkom Užbinec (HR).

Ono što je veoma novo i za mene veliki izazov je moj novi naučno umetnički projekat “Sedim i brinem za nju”. Kao nacionalni pobednih na konkursu Arts & Science Centra za promociju nauke u Beogradu, ove godine realizujem i vodim istraživanje na koji način reaguju moždani talasi na moju muziku, a takođe na koji način je muzikom moguće manipulisati moždane talase slušaoca. Naime, ovaj konceptualni rad bira za temu večnu brigu majki koje imaju ćerke, čiji će se moždani talasi mereni EEG aparatom sonifikovati i interaktivno komponovati muziku uz moju improvizaciju. Premijera će biti u novembru u Galeriji SANU u Beogradu.

Otvarate sedmu sezonu koncertnog ciklusa “Džez za DŽ” na Platou Milana Mladenovića ispred Doma omladine Beograda, nastupom sa duom Dharma, u kojem sarađujete sa Armandom Mesarošem. Recite nam nešto više o ovom projektu i šta će publika moći da čuje 7.  septembra?

Jasna Jovićević: Armand i ja sarađujemo već godinama, i iza nas je i album “Travellers” na kojem smo obrađivali drevne sanskritske mantre kroz improvizaciju. U ovom momentu, istražujemo slobodnu improvizaciju kroz interakciju u duetu. Armand svira bas gitaru, sa procesorima luperima, a ja saksofone, bas klarinet i spacedrum. U subotu ćemo da improvizujemo, bez prethodnog koncepta i ugovorenih parametara.

Kako sagledavate džez muziku u 21. veku – koje je njeno mesto na globalnoj sceni, do koje tačke u razvoju je stigla i ima li svoju publiku?

Jasna Jovićević: Džez nije više samo žanr. Džez 21. veka prevazilazi granice koje muzička industrija pokušava jasno da propiše, kako bi se svi mogli svrstati u neku kategoriju, zarad lakše konzumacije i prodaje. Mislim da je najzad slobodna pijaca, jer je muzika dostupna svima, i stvaraocima i publici. Džez je muzički izraz koji zahteva kreativnost i interakciju, a postao je neuhvatljiv i stilski neposlušan. Svako je slobodan da stvara, improvizuje, dodaje ili oduzima koncepte, interdisciplinarno ili naučno interpretira, da se konstruiše ili dekonstruiše. Naravno, tu su selektori, kritičari, producenti i istoričari koji veštački održavaju žanrovske kategorije, i tu su oni koju tu igru prihvataju, jer se lakše dolazi do posla i novca.

Džez ima svoju publiku jer se rizomski razvio i multiplicirao na bezbroj nivoa, a time je otvoren poligon i za stvaralaštvo i za percepciju. Sve ovo možda manje važi za domaću scenu, ali naravno, i domaća scena je samo jedan ograničeni delić mogućnosti.
 
Koliko programi kao što je “Džez za DŽ”, po Vašem mišljenju, afirmišu džez muziku i pomažu u stvaranju nove publike?

Jasna Jovićević: Fantastičan način za sticanje nove publike i promociju neafirmisanih ili afirmisanih ali novih projekata. U Srbiji ne postoje džez klubovi ni kontinuirana ponuda džez sadržaja… Svi smo svedeni na nekoliko džez festivala koji su tvrdo žanrovski podeljeni, kako sam već komentarisala. Iz tog razloga je važno održavati programe van festivalskih programskih šema, i dopustiti da se domaći džez razvija prirodnim tokom, kroz kontinuitet i učestalost, u cilju afirmacije novog, savremenog muzičkog izraza.

Kakvu paralelu možete da napravite između muzike i joge, kojom se takođe aktivno bavite?

Jasna Jovićević: Meni su joga i muzika uvek išle paralelno i uvek je tematika ista; unutrašnje istraživanje radi boljeg razumevanja onoga spolja, te spajanje i manifestacija ta dva u jedno. Tehnike i dinamika su drugačije, ali i joga i muzika su deo mene, kao krucijalni elementi za kreiranje. I joga i muzika imaju svoje tehnike i strategije da što maštovitije prođemo kroz život, a meni je upravo ta kombinacija dobitna. U nekim mojim autorskim projektima se ova veza i preplitanje dve discipline eksplicitno pojavljuju kao koncept ili okvir rada.
 
Aktivni ste u promociji rodne zastupljenosti na džez sceni, kako ste zadovoljni aktuelnom situacijom po ovom pitanju kod nas i šta je ono što može da bude bolje? Na koji način se sve može podići svest šire javnosti o važnosti rodne zastupljenosti u muzici (i drugim profesijama)?

Jasna Jovićević: Činjenica da kroz svoje udruženje Artrust radim projekte za afirmaciju žena u džezu i da momentalno pišem doktorsku disertaciju na tu temu, verovatno dokazuje da nisam zadovoljna na koji način je stereotipizacija, odnos žena i muškaraca na domaćoj džez sceni postavljena; mali broj žena edukatora i učenica u džez obrazovanju, mizerni broj žena koje dobijaju priliku da predstave svoj rad na festivalima ili u muzičkom izdavaštvu, promocija, popularnost žena u džezu… Naravno, to nije jednostavan problem koji može jednim potezom čarobnog štapića nestati. Smatram da je najvažniji i prvi korak da se uvidi da postoji problem. U Srbiji se još uvek to ne smatra kulturnim i socijalnim problemom, te se ova tema u potpunosti zanemaruje. U SAD, Kanadi i celoj Evropi doneta su nova pravila gde festivali, obrazovne institucije i sama muzička industrija moraju doprineti promeni po pitanju rodne ravnopravnosti u džezu. New Spark Jazz Orchestra– Žene Balkana u džezu je bio moja prva inicijativa po tom pitanju. Volela bih da drugačije odgovorim na ovo pitanje, ali na žalost ne nalazim, za sada, vrstu podrške iz javne sfere, obrazovanja ili kulturne industrije koja bi bila podobna da zajednički menjamo momentalnu situaciju. Povećavanje broja i vidljivost žena na sceni bi definitivno bili znak napretka, ali to je sistem koji zahteva da se svi uključe; žene u džezu, edukatori, obrazovne institucije, selektori festivala, promoteri, producenti, izdavačke kuće… Moraju svi doprineti dekonstrukciji stereotipa žene na Balkanu i svesno napraviti promenu, afirmišući sve umetnike i umetnice podjednako.