U okviru muzičkog dela programa AIR fest - a predstavljamo vam internacionalnog headliner – a koji svira drugog dana festivala, 15. juna! Daniel Jeanrenaud je istinska, živa legenda bluz i rokenrol sveta, ključna karika čuvenih The Kingsnakes; čovek na čije koncerte je dolazio Robert Plant; vrhunski muzičar zaljubljenik u rokenrol 50ih koji je poznavao Jhonny Cash – a; pevač i gitarista koji je delio binu sa Chuck Berry, Bo Diddley, Screaming’ Jay Hawkins, The Cult, Dead Kennedys, Manu Chao i mnogim drugim velikim muzičkim imenima. Ove godine je kod nas na AIR fest – u, uz ritam podršku poštovalaca ovog zvuka i sjajnih instrumentalista  - Multietničke atrakcije.

AF: Najpre, hvala veliko na vremenu koje si odvojio da odgovoriš na pitanja, zaista nam je čast što imamo priliku da popričamo sa istinskom zvezdom rock’n’roll-a poput tebe!

DJ: Jako sam polaskan što ste me nazvali rock’n’roll zvezdom i radujem se mnogo što dolazim u Srbiju po drugi put. Ipak, ne mislim da sam zvezda, nisam milioner, ali jesam "Rocknroll Tzar"! "Rocknroll Tzar” je pesma koju sam napisao i koju ćemo svirati za vas, samo promenite dva slova i to je to. Svirao sam je nekoliko puta zbog tog sjajnog benda sa kojim nastupam i u Srbiji, sa Andrijom Babovićem i Osman Ahmedom (Multietnička Atrakcija) i izvućemo vas iz čarapa (”Rock your socks off")! Nadam se…Hvala vam.

AF: Kada smo kod imena Daniel Jeanrenaud sve je, u stvari, počelo od gospela kao jednog od najznačajnijih korena duševnog bluza koji je opet, osnova rock’n’roll-a. Pored svoje majke, koja je svirala klavir u crkvi, naučio si prve tonove, ali ključni je ipak bio ton Little Richard –a. Od tog trenutka, pa u budućnost desio se svet muzike u kojem si delio binu sa Chuck Berry, Bo Diddley, Screaming’ Jay Hawkins, The Cult, Dead Kennedys, Inmates, Flamin Groovies, poznavao si Johnny Cash, a Robert Plant, Paul Weller i Amy Whinehouse su dolazili na tvoje svirke. Uzor si Jack White – u, Manu Chao, zvanično si živa legenda čuvenog londonskog kvarta ,,Camden”, sa svojim bendom The Kingsnakes si utisnuo zvuk 50ih na svih binama sveta. Morali smo ovako da te predstavimo i sad da te pitamo posle ovako dugačkog uvoda - da li postoji neka situacija koja je zaista bila ključna za zaplet tvoje dugovečne rock'n'roll priče, kada pogledaš unazad - koji je taj događaj koji je najviše odredio tvoj životni put?

DJ: Ono što je definitivno odredilo moj put jeste kada sam sa dvanaest godina čuo, po prvi put, rock'n'roll - Little Richard - a kako peva,,Wop bop a loo bop a lop bom bom" (“Tutti Frutti”). Tada nisam govorio engleski i pomislio sam ,,kakav kul jezik, kakva kul muzika", ne shvatajući da to ništa posebno ne znači, ali je meni značilo tada - ceo svet! Već tada sam znao šta ću raditi u životu. Sve što sam pre toga znao je bila crkvena muzika, jer je majka je svirala klavir, a otac je bio sveštenik. Tako da, Little Richard je uticao na mene mnogo, pa sam onda otkrio Elvis – a, Jerry Le Lous – a, Chuck Berrija koji je bio najveća inspiracija za moje sviranje gitare i blues – Muddy Waters kojeg sam gledao uživo sa 16. godina i...da.. Country muzika takođe i Rolling Stones, The Who, The Beatles, kasnije i AC DC...

AF: Je l bi mogli da napravimo paralelu između rock’n’roll – a nekad i danas?

DJ: Ima mnogo odličnih bendova koji nisu dovoljno poznati zato što muzički biznis nije više onakav kakav je bio. Ima dosta bendova koji danas sviraju rock’n’roll, ali je jednostavno teže nego nekada. Mislim, okej, ni meni nije bilo lako zaraditi novac, ali ono što bi trebalo da uradiš jeste da sviraš ono što osećaš, zbog toga što ako pratiš modu, nećeš se ,,desiti“ jednostavno. Nikada nisam to probao. Ti si taj koji mora da bude moda. Ako te prate ljudi, dobro je, a ako ne, i to je dobro. Zbog toga, samo sviraš šta osećaš, jer kako kaže Danny, moj bubnjar iz Flamin‘ Groovies: ,,uvek sviraj tačno ono što želiš, bez kompromisa, zabavljaj se, jer verovatno nikada nećeš zaraditi. Uživaj u muzici i sviraj je beskompromisno, ne spuštaj pantalone, pokušaj da budeš nešto novo, bez praćenja mode“. Tako bi trebalo da se svira muzika. I do dan danas, kada preslušavam svoje ploče, većinu njih, slušam ih sa ponosom. I da ih niko ne kupuje ili da ih kupi malo ljudi, barem sam ja srećan sa njima i srećan da sviram takvu muziku..

AF: Izgleda da je put vodio u Ameriku, posebno kad govorimo o rock’n’ roll - u tog vremena. Svirao si sa mnogobrojnim muzičarima, započeo svoj put od punk –a do gorućeg rock’n’roll - a sa The Flamin’ Groovies kojima si obično na turnejama bio tehničar za gitare i zapravo tako je The Kingsnakes, tvoj matični bend, i nastao. Šta je ono što si najviše voleo kod ovog benda?

DJ: Sve sam voleo u vezi u vezi The Kingsnakes – a!

AF: Jako smo uživali čitajući tvoje intervjue u kojima si rekao da su ti prvi koncerti sa The Kingsnakes bili totalni punk, da je klub doslovno goreo i da je momak koji ga je držao rekao: ,,nikada više nećete svirati ovde!", ali posle dva meseca bi vas pozvao ponovo, jer to je bio pravi šou! Šta je najvažnija stvar kod muzike kao umetnosti nastupanja i upravo tog šou-a?

DJ: Najvažnije u muzici je da ne pravite kompromise i da svirate svim srcem, kao i da koristite svoj mozak, što znači da ne svirate pesmu koja vam ne odgovara, koliko god je voleli! Svirajte da bi sebe zadovoljili na prvom mestu,  jer ljudi mogu da osete pesmu samo ako vi uživate u tome ili ako pokušavate da ih impresionirate, čak i ako ne znaju vašu muziku! Zato morate da date sve od sebe, čak i ako ste bolesni, umorni. Kako je govorio Danny, moj bivši bubnjar iz Flamin‘ Groovies: ,,Jedini razlog zašto ne možeš da sviraš je ako si mrtav!".

AF: Od Amerike do povratka u Evropu, sjajnih koncerata u Francuskoj i debi albuma “How Tuff”, tvoj muzički soul mate, bubnjar Danny, se vratio za Ameriku i usledilo je doba The Kingskanes – sa Manu Chao, kao i neznatna promena zvuka, od rock’n’rolla 50ih do koncerata koji su bili više punk i jedan od najvećih sa The Kingsnakes 1986. godine u Barseloni pred desetine hiljada ljudi, kao podrška Graham Parker and The Rumour. Ceo taj period je bio jako uspešan, Evropa i posebno Francuska su bile osvojene od strane The Kingsnakes – a, ali zvuk na narednim albumima nije bio sasvim rock’n’roll 50ies koji mnogo voliš?

DJ: Iako je moja prva ljubav bila muzika 50ih, voleo sam blues Muddy Waters posebno, Hendrix –a , country, soul I nešto jazz – a. The Kingsnakes su zvukom baš takvi bili, a i ja sam i takođe da dodam, bio sam u prvom punk bendu koji je nastao u Ženevi 1976. godine – The Slam! Stav je bio ,,ne primajte naređenja ni od koga!” Radilo se od 9,00h do 17,00h, ali noću…druga priča. Volim i latino muziku, nešto rap – a i hard rock – a takođe. Dobar zvuk, je dobar zvuk! Pravi muzičar ne bi trebalo da ima ograničenja u inspiraciji. Moja prva ljubav je gospel muzika, pre cele priče o rock’n’ roll – u.

AF: Šta je najlepše, a šta najteže kod odlaska na turneje?

DJ: Najlepše kod turneje je odlazak u različite gradove, sretanje ljudi različitih kultura i priča. Najteže kod turneja je samo putovanje, niste uvek u najboljoj formi, i naravno umor koji dolazi sa time. Loša stvar je što ne stignete ni da vidite gradove lepo zbog tesnog rasporeda putovanja od grada do grada. Najtužnija stvar je videti ljude ponekad kako se tuku ili kada su popili previše. I naravno, biti opljačkan s’ vremena na vreme. Ipak, nije bilo mnogo toga, u bendu su uvek bili jaki momci.

AF: Moram da pitam kako uopšte izgleda čin ,,krštenja” gitare, takođe šta je tebi lično značilo što si dobio ,,amin” od Chuck Berry – ja i da li još uvek sviraš gitaru za koju je baš on, Chuck Berry, rekao da možeš da je nazoveš ,,Nadin”?

DJ: Prvo, nije bilo nikakvog krštenja, Chuck je svirao ,,Nadine” na mojoj gitari i dok je svirao pukla mu je žica i to ga je podsetilo na jednu gitaru koju je svirao pre mnogo godina. Kada mi je pokazao ,,thumb up” nakon što nas je video uživo, osetio sam se kao da vredim million dolara! On obično nikome ne čestita nakon svirke. Kasnije, kad god bi upoznao ,,važne” ljude u muzičkom biznisu koji su pokušavali da me omalovaže, uvek bih pomislio: ,,Ko si ti? Chuck Berry me voli. To je meni dovoljno. Kraj priče.”                    
                  
AF: Snimio si mnogo pesama, objavio albume sa The Kingsnakes, kao i solo albume, pa se pitamo da li možda imaš neku pesmu koja te najviše ,,udari”, koju najviše voliš?

DJ: Ima mnogo pesama drugih ljudi koje su me ,,pogodile” Ako postoji jedna himna The Kingsnakes – a to bi verovatno bila ”Rock’n’roll house”, “Get up” ili “More” i “Rock n roll Tzar” koju ćemo svirati na AIR fest – u!

AF: Kako smo počeli, tako ćemo završiti ovaj intervju, pa moramo da te pitam kao istinsku rock’n’roll zvezdu za nas – koja je razlika u rock’n’roll - u nekada i sad?

DJ: Jedina razlika je u nešto malo sede kose koju imam sada, ali je stav i energija potpuno isti. Sviram pred mlažom publikom koja nikada nije slušala takvu muziku uživo, i većina je obožava, iako je inače ne sluša preko telefona. Ima toliko benodva tamo negde koji baš zaslužuju da budu prepoznati. Mnogo je teže danas, jer ljudi uglavnom download – uju muziku, ne kupuju ploče kao nekada. Rock’n’roll nikada nije išao nizvodno, već protiv struje, ali nikada neće umreti, muzičari ne odlaze u penzije, oni umiru, ne idu na odmore i pranike, nego idu na turneje Borićemo se na plažama, na ulicama i u vozovima, takođe, za to!

Izvor: AirFest