Ekskluzivno upoznavanje publike sa novom srpskom supergrupom Škrtice, desiće se u najboljoj rokenrol sali u Beogradu - sali Amerikana, i to 18. oktobra, na dan kad je Dom omladine Beograda osnovan! O nastanku benda, zakazanom koncertu u Amerikani i savetima srpskoj omladini razgovarali smo sa frontmenom benda, Zoranom Kostićem Canetom.


 

Ulaznice za koncert, koji počinje u 21 čas, mogu se kupiti na blagajni Doma omladine Beograda i preko Eventim mreže, po ceni od 500 dinara.


Članovi Škrtica su muzičari iz nekoliko kultnih beogradskih bendova. Kako je došlo do te saradnje?

 

Cane: Mnogo vremena provodim u zgradi „Bigza“ – u tom sastajalištu kreativnih ljudi. Tamo se svakodnevno nalaze i ljudi sa kojima sviram u Škrticama. Pre nešto više od godinu dana smo na zajedničkom projektu radili bend Straight Mickey and the Boys i ja. Momci iz benda su napravili muziku, a ja sam napisao tekst za pesmu. Potom smo započeli i drugu i treću stvar, jer je sve zvučalo jako dobro. A onda je na probu banuo Kole iz Velikog prezira. Počeli smo zajedno da „džemujemo“ i stvorila se ogromna količina pozitivne energije. Odlično smo se uklopili, ali su nas lične obaveze sprečile da nastavimo sa radom. Usledila je pauza do marta ove godine, kada me je pozvao Kole i rekao „Xajde da to uradimo“. U međuvremenu nam se pridružio i Boris Mladenović iz Jarbola, tako da smo svi zajedno počeli da sviramo i stvaramo novu muziku.


Kako biste opisali muziku Škrtica? Kakav zvuk će publika moći da čuje na vašem novom albumu?

 

Cane: Na početku smo na probama imali džem sešne, na kojima smo mnogo eksperimentisali. Čak smo razvili i pesmu od zvukova nastalih prilikom štimovanja Koletove gitare. Vremenom su nastajale pesme koje bih opisao kao „ekspresivni rok“. Ima velikog uticaja hard roka, hard kora, psihodelije, panka. Kroz tekstove ćemo opevati prošla vremena iz perspektive sadašnjosti – izgubili smo sve iluzije i nade. Jedan od stihova poručuje da „ova komedija prelazi u dramu“. To ne znači da smo postali pesimisti, već „istinisti“ koji kritički promišljaju stvarnost. U celini, naša muzika je jedna eksplozivna smeša.


Zašto ste se odlučili baš za ime Škrtice?

 

Cane: Dogovorom smo odlučili da se tako zovemo. Mi smo ljudi koji vole zezanje i koji dele ljubav prema muzici. Škrtice su zajednica ljudi koji su darežljivi međusobno i prema svim drugim ljudima. A to je upravo suprotno osobinama koje čine prave, životne škrtice.


Koncert u Domu omladine Beograda održaće se na dan kada je pre 50 godina osnovana ova institucija. Kako će biti koncipiran vaš nastup?

 

Cane: Koncert u Domu omladine Beograda trajaće oko sat vremena i mi ćemo svirati pod vođstvom tri reči – jako, snažno, istinito. Sa publikom ćemo proživeti jedinstveno iskustvo. Cilj nam je da zajednički doživimo istinu na pravi način.


Kako biste opisali domaću rok scenu? Čije nastupe publika ne sme propustiti?

 

Cane: Danas postoji gomila dobrih bendova koji stvaraju kvalitetnu muziku. U zgradi „Bigza“ se dešavaju važne stvari, kada govorimo o alternativnoj muzičkoj sceni. Straight Mickey and the boyz, Partibrejkersi, Artan Lili, Stuttgart Online, Repetitor samo su jedan deo nezaobilaznih sastava čiju muziku mladi moraju čuti.


Kakvi su vaši planovi za budućnost? Gde vas publika još može čuti?

 

Cane: Nastupaćemo na Koncertu godine u Novom Sadu, a postoje i planovi za koncerte u Zagrebu i Splitu. Naše vreme tek dolazi!


Šta biste poručili mladima koji slušaju vašu muziku?

 

Cane: Ja bih im poručio da uvek budu pri sebi. Budite budni i kritični. Disciplinujte svoj duh. Niko vam neće omogućiti bolju budućnost - sami ste sebi spas.

U bioskopima od 18. septembra 2014. - Aleksandra ima fantastičnog muža Sirila, fantastičan stan pored reke u Parizu, fantastičnog ljubavnika, fantastičan posao (glavni urednik ELLE magazina). Ukratko, ima sve... osim krajnjeg dodatka – deteta. Uz njenu standardnu dobru sreću, usvajanje će proći bez ikakvih problema. Sedmogodišnji Aleksej će doći iz Rusije u ovaj savršeni dom. Ali on nije sladak kao i sve ostalo...


 

Izjava rediteljke, Valeri Lemersije:


“Film je snimljen prema stvarnom događaju.  Američki par je usvojio ruskog dečaka od 7 godina. Vratili su ga avionom za Moskvu, sa ceduljom u džepu na kojoj je pisao da im ne odgovara.  Kada sam čula ovu vest na radiju, bacila sam tekst na kome sam radila i odlučila da od ove užasne priče napravim komediju.“


Zašto ste priču vezali za svet mode?


“Htela sam da se radnja odvija u sredini u kojoj je izgled veoma važan. Film nema veze s modom, ali  taj svet je vrlo kontrolisan. Sve mora da bude lepo, savršeno. Mislim da je to bilo dobro mesto za ovakvu priču. Smestila sam dolazak deteta u okruženje koje je najmanje raspoloženo za prihvat nepoznatih.  U stvari, film nije ni o modi niti o usvajanju, već o bračnom paru  koji misli da mu je sve dozvoljeno. Htela sam da pokažem koliko je teško postati roditelj, koliko stvari morate da se odreknete da biste u tome uspeli.


Siril  koji je vezan za majku,  sestru,  svoju slobodu,  kuću koja je kao muzej, Aleksandra  koja obožava svog psa, vezana je za posao.  Oboje će u isto vreme morati da odbace, do tada njima najvažnije, da bi bili u stanju da prihvate dete.  Uz Aleksejevu pomoć će shvatiti da se vole i još važnije, da nije sve na prodaju.


Aleksandra pristupa usvajanju kao da je reč o kastingu za modnu reviju. Sve se odvija između sastanaka, ona bez koncentracije gleda "kandidate".  Nisam htela da pokazujem njeno detinjstvo bez majke,  niti trenutak kada, posle petog pokušaja vantelesne oplodnje shvata da nije uspela.  Naprotiv, htela sam da je prikažem kao super ženu, sa super poslom, mužem i ljubavnikom.  Sve je super, sem što, na toj slici, nema deteta. “


Ni dete nije prikazano kao jadno siroče?


“Aleksandra u početku  to dete ne vidi.  Samim tim, ni gledalac ga skoro ne vidi. Podrazumeva se da smo svi, i gledaoci i ja, na strani deteta.  Tek kad ga Aleksandra "ugleda" tj. shvati da je tu, i gledaoci počinju da ga vide.“


Odakle vam ideja da Aleksandra na aerodromu pomišlja da je dete zamenjeno?

 

“Scena je čista fikcija. Naravno da se za usvajanje dece ne odlazi na aerodrom. Svi znamo da se na to čeka, nekad i više godina.  Kako je ovde reč o fikciji, htela sam da pokažem na koji način se roditelji ujedinjuju, da je u stvari moguće da dođe do zamene deteta. Sem toga, pokazala sam da Aleksandra, koja je navikla da može da bira stvari, treba da se suoči sa realnošću. “

 

U avionu kojim Aleksej stiže iz Rusije, Aleksandra i on prvi out ostvaruju kontakt?

 

“Da, to je situacija kada ona prvi put uspeva da nešto da učini za njega. Uzima ga u zaštitu i tada shvata da ga voli.

Aleksandra ima i tu smešnu stranu, naročito u sceni kada upada na modnu pistu, tražeći svog sina.

 

“Kada ste prava majka, znate svoje prioritete. Ne osvrćete se kad pretrčavate ulicu u potrazi za detetom. Aleksandra ne zna kako je to biti majka, sve što radi je trapavo. Ali, ona nije Kruela, ništa nije proračunato, ona jednostavno to ne ume. Socijalno i intelektualno, ona je ostvarena osoba, ali emotivno je nezrela. “

 

Snimali ste na pravim lokacijama?


“Uprkos problemima sa zvukom i  veličinom prostora, snimali smo u pravom stanu. Želela sam sve ono što u stanu može da krene po lošem, da pukne cev, da je pod kriv i stolice se ljuljaju. Ništa od toga ne može da se dobije bilo kakvom scenografijom.  I imali smo veliku sreću da snimimo pravu reviju visoke mode, Žan-Pol Gotjea. Nema ničeg goreg od falš modela visoke mode.  I naravno nisam želela da Aleksandrino  radno mesto bude u izmišljenom časopisu tipa "Pivolin". Bilo mi je veoma važno da to bude pravi časopis. “


Zbog čega ste izabrali "ELLE"?


“Osnovni razlog  je njihov logo koji nam je svima urezan u pamćenje, od malena.  Naslovne strane su im tako dinamične i privlačne da nisam mogla da zamislim da to bude neki drugi časopis. “


Kako ste izabrali malog Alekseja?


“Imala sam mnogo probema da nađem dečaka za ulogu. Na kastinzima se srećete sa ambicioznim roditeljima koji su uvereni da je njihovo dete najljupkije i najlepše stvorenje na svetu. A ja nisam želela dete-lutku. Želela sam dete koje ume da bude zatvoreno,  po nekad i da vas uplaši. U Francuskoj nema toliko ruske dece, a logično, nismo smeli da angažujemo usvojeno dete. Otišla sam u Rusiju i našla talentovanog šestogošnjaka, koji je već imao iskustva sa pozorištem. Zatim je došao Samarin koji čak nije ni Rus, on je Bugarin.“


Kako ste uspeli da ovu priču ne uvedete u tragični ton?

 

“Da sam htela da napravim čistu komediju ne bih izabrala ovu priču.


Kako sam sa ovom temom mogla da budem cinična ili ležerna?


Snimila sam film u kome  se sve neprilike dešavaju u trenucima kada ih najmanje očekujete. U životu volim iznenađenja, a to je da dete koje ste usvojili nije baš ono što ste zamišljali. “

1) Na vašem online-work-in-progress-projektu „Studio pojmova“ pesme mogu da se poruče mejlom, dok na njihove naslove na sajtu ne možemo da kliknemo i otvorimo tekstove. Kakva se poetika ili program kriju iza ovog projekta?


Pesme ne mogu da se poruče, ali mogu da se dobiju liste pojmova. Pri tom nema objašnjenja za svaki pojam, ali ima za mnoge. U  zavisnosti od toga da li imam vremena da napišem ta objašnjenja. Poslednjih meseci, nažalost, ga nisam baš imala mnogo. Sem toga tu je i princip: ne postoji baš za sve odgovarajuće objašnjenje. To je zbirka, poetski arhiv. Protiv zaborava. Kako diskurs ne bi sve pomeo.


2) Za vas kažu da stvarate u više medija. Šta za vas znači medijum? Da li je to poezija? Šta je za vas saradnja sa drugim umetnicima?


Jezik je medijum. A da li je i poezija? Pre bih rekla da je to vrsta. Radim zajedno sa kompozitorima, oni pišu muziku za tekstove koje sam ja napisala. Ali zato sama slikam i crtam. Da, to bi se naravno moglo nazvati transmedijalnom saradnjom, ali ne znam šta bismo time postigli. Jezik je dobar medijum, nisu potrebni kablovi, pojačala, platno, skupi materijali, orkestar, klavir itd. Jevtin je i koristan.


3) Želite li da vaše slike i značenja razume svaki čitalac ili samo oni koji se tome posvete? Da li zastupate hermetičnu poeziju?


Hm. Ne znam. Poslaću vam mejlom tekst o socijalnoj poetici koji se bavi ovom temom. (odlomak teksta koji odgovara na pitanje: Moja prva misao je bila: ako postoji socijalna poetika, onda mora postojati i asocijalna. I verovatno se u asocijalnoj varijanti radi o standardnoj poziciji poezije.)


4) I sami prevodite sa mađarskog. Pokušavate li zapravo da svoje stihove prošvercujete? Da li opravdavate to?


Ne prevodim sama sa mađarskog već sa Orsoljom Kalaš, u tandemu. I ne, prevodimo iskreno, verno i prijateljski nastrojeni. Prevodimo tako da nemački čitalac pomisli: ah, ovu pesmu je vredelo prevesti. Vredela je muke prevođenja.


5) Uskoro dolazite u Beograd. Očekujete li nešto od ove posete? Poznajete li srpske stvaraoce i njihova dela? Očekujete li sličnosti u poetikama savremene poezije Zapada i Istoka?

 

RAVNOTEŽA

 

Čujete li ovo? To se protokoli meda rugaju: to je labilna ravnoteža.
Svi su ugroženi. Svi su nestabilni. Agresor je nestabilan. Ko pati,
taj je nestabilan. Ko nije bio tu, taj je nestabilan. Ko zakasni, taj je nestabilan. Ko je ranije otišao, taj je nestabilan. Ko je dosađivao, taj je nestabilan. Ko je prestao, taj je nestabilan. Ko je opet počeo, taj je nestabilan. Izdavač je nestabilan. On neće da pozove.
Ja sam takođe nestabilna. Uopšte se ne bih ni javila. Mali dripci su nestabilni. Mogli bismo i drugačije da ih nazovemo, ali smo nažalost suviše nestabilni za to. Nestabilni su nestabilni. Zato su i ugroženi. Ugroženi su klasični erkeri. Kao i čitav brzi saobraćaj. Ko ozbiljno razmišlja o samopožrtvovanju, taj je nestabilan. Njemu ili njoj kažemo: Samopožrtvovanje od sada samo pod uslovom da je dobrovoljno. Na kraju krajeva ovde su sisari koji nikada ne mogu da samo žele, ili da se samo plaše, već gađenje ili požudu uvek moraju da požele. Zato su tako nestabilni. Zato im je kognicija disonantna a ignorancija nikad izlečena. Ljubav, a kakva je ona? Nestabilna. Vreme je nestabilno. Baš kao i mi, labilni u ravnoteži.

 

Intervju sa Monikom Rink vodio Jan Krasni

Pesmu Monike Rink (preveo Jan Krasni)

Beogradski fank rok bend Deca Loših Muzičara snimio je novi spot za singl Flora i fauna koji je premijerno objavljen na njihovoj zvaničnoj facebook stranici. Spot je režirao Marko Backović, za kameru je bio zadužen Relja Ilić, a za kostim i masku Sandra Jevtović Bugarin. Bend se posebno zahvaljuje glumcu Milošu Mijakovcu za ulogu strašila u spotu. U subotu, 8. februara Deca Loših Muzičara održaće prvi samostalni nastup posle pet godina u Novom Sadu u Klubu The Quarter!

Miljenici domaće publike, hrvatski rokeri The Bambi Molesters, vraćaju se u Srbiju. Oni će u subotu 28. septembra od 22h nastupiti u klubu Gun (Miloša Pocerca 10), a dan ranije i u novosadskom klubu The Quarter. Specijalni gost na koncertu u Beogradu biće Milan Glavaški, lider benda Rebel Star, koji najavljuje da će da "svira stare i nove pesme u do sada neviđenom električnom solo izdanju. Biće to "bluz jednog ludaka."

 

 

Pred nastupe u Srbiji, basistkinja "Bambija" - Lada Furlan Zaborac - priča o karijeri benda i šta za njih znači uspeh...

 

Šta je presudni trenutak u karijeri The Bambi Molesters?

 

Lada Furlan Zaborac: Definitivno, objavljivanje albuma "Sonic Bullets - 13 From the Hip" 2001. na kojem su učestvovali članovi R.E.M. i sve onda nakon toga.  Nismo mi ništa drugačije tu radili nego ranije, nego je "prelomni" u smislu medijske pažnje i prepoznavanja u Hrvatskoj i ovim našim prostorima. To je definitivno okrenulo reflektor na nas, pa je i neka šira publika saznala za nas, krenule su svirke i sve se pokrenulo. A vidim da je taj album i dalje u centru pažnje, i 13 nam je srećan broj - upravo je "Chaotica", 13. pesma sa Sonic Bullets, nedavno uvrštena u seriju "Breaking Bad".

 

Kako jedan bend odavde dođe do vrha prodaje na Amazonovoj listi, do recenzija u stranim magazinima, do plasmana pesme u veoma cenjenoj i gledanoj TV seriji?

 

Lada Furlan Zaborac: Ovaj deo sad, u vezi sa serijom, to je krajnji posao koji nema toliko veze sa nama - mi smo odradili ovih dvadeset godina ranije. Svirke, svirke, svirke i samo svirke i to je to. Radiš svoje, moraš biti istrajan, a kod filmova i serija je i sreća u igri, gde neki muzički supervizori biraju pesme - kako je to do njih došlo ja iskreno nemam pojma. Znači, neko je to čuo, mislio je da bi odgovaralo u nekoj sceni, a sve dalje je išlo preko našeg pravnog zastupnika i pablišera. A gde smo mi sve svirali, i koliko smo svirki odsvirali - to je deo posla koji smo mi odradili.  Bend je živ kad svira i bend postoji kad svira i nama je svaka svirka jednako važna i svaka ima neki svoj izazov - kad smo bili predgrupa R.E.M.-u svirali smo pred 20 hiljada ljudi, ali smo bome svirali i pred 5 ljudi.

 

Mesto gde biste voleli da svirate a niste do sad i mesto u koje se najradije vraćate?

 

Lada Furlan Zaborac:  Mi uvek pričamo da bismo voleli da odemo u Japan, i imamo osećaj da bismo tamo dobro prošli, to je dakle neki nedosanjani san. Sve svirke su svarno podjednako bitne, bilo je fenomenalnih isped bukvalno petoro ljudi i njih petoro je posle otišlo i kupilo CD, što je isto neki pokazatelj, znači da smo ipak uspeli da stvorimo neku atmosferu u toj napetoj situaciji 'nas je četvoro - njih petoro, uh!'. Svaka svirka nam je draga i kao i uvek se radujemo dobrom provodu u Novom Sadu i Beogradu 27. i 28. septembra.

U susret ovogodišnjoj koncertnoj turneji „Indexi i prijatelji: Sve ove godine“ razgovarali smo s  Fadilom Redžićem  (67) bas gitaristom  Indexa i autorom hita „Bacila je sve niz rijeku“ i mnogih drugih evergreena kultnih Indexa koji će zajedno s kolegama članovima Indexa ponovno svirati na ovoj turneji.

 

Koncert „Indexi i prijatelji“ koji će se 10. oktobra održati u beogradskom Sava centru, posvećen je Davorinu Popoviću, Slobodanu-Bodi Kovačeviću, Đoki Kisiću, Đorđu Novkoviću i nedavnom preminulom bivšem klavijaturisti Indexa i tvorcu hita po kome ova serija koncerta i nosi naziv „Sve ove godine“ Encu Lesiću.  


„Koncertna okupljanja „Indexi i prijatelji“ za mene su  nešto najljepše što mi se u ovim vremenima dešava. Pustim poneku suzu na koncertima kad se sjetim Davora, Bode, Đoleta... Beskrajno sam zahvalan svim glazbenicima i pjevačima koji sudjeluju na tim svirkama i time doprinesu priči o Indexima,“rekao je na početku razgovora za naš list Fadil Ređžić.  
Njegov “staž” u bendu koji je zapalio čitavu Jugu, počinje 1965, a odluka da im se priključi, otkriva, nije bila njegova: „Moj ulazak u Indexe nije protekao kako biste možda očekivali, jer to i nije ni bila moja odluka. O tome je zapravo odlučio moj prijatelj  Slobodan Bodo Kovačević. Na  incijativu Ese Arnautalića koji je bio muzički producent i stariji brat osnivača Indexa Nune Arnautalića, Bodo i ja smo napustili grupu Lutalice koje je, uzgred rečeno, osnovao Bodo i prešli smo u Indexe. Da budem iskren, ja sam pomalo bio razočaran Bodinim postupkom jer sam tada smatrao da su Lutalice bile, s izuzetkom vokalnog soliste Davorina Popovića, u svemu bolji bend od Indexa. Taj transfer je gledano iz današnje perspektive vjerojatno imao smisla, ali one davne 1965-te, iskreno,  meni se to činilo bez veze. No, Bodo je mislio da ćemo uspjeti brze kao Indexi, koji su već bili afirmirana grupa s nekoliko snimljenih ploča instrumentalne muzike. Možda smo mogli napraviti velike stvari i kao Lutalice. Tko zna. Ali naša je životna priča, priča Indexa.“  


2. U grupi ste gotovo od prvih dana: Sećate li se kako je bilo kada ste prvi put slušali Indexe?

„Prvu postavu Indexa koji su osnovani 1962. s  oduševljenjem sam slušao u „Slozi“ u Sarajevu, gdje su se za vikend održavale „igranke“.  „Sloga“ je bio klub u kojem su se uglavnom u slobodno vrijeme okupljali glazbenici, pa tako i ja. Bilo je to vrijeme kada sam odlučio  s violine preći na gitaru, a poslije toga, nakon što me Bodo pozvao u Lutalice, na bas gitaru. Kako sam pohađao glazbenu školu, bio sam već toliko glazbeno pismen i nije mi bio problem čitati note koje bi pred mene stavljao Bodo. Bile su to na početku samo njegovi  instrumentali, a odjednom smo počeli zajednički komponirati i razvijati nove ideje koje su nam tada padale na pamet. U neko doba smo snimili Bodinu pjesmu „Pružam ruke“ za Euroviziski natječaj i iako nismo pobijedili na njemu, osvojili smo ex-YU publiku i stvorili naš prvi veliki hit kao članovi Indexa.“


3. Kultnu pesmu „Bacila je sve niz reku“ ste Vi napisali. Šta vas je tada inspirisalo da napišete pesme koje su postale kultni hitovi?

„Iskreno, nisam sebi mogao dozvoliti da se i ja ne okušam kao kompozitor. Ako su to već mogli Bodo, Bato i Nuno, htio sam i ja! Nisam se mogao zadovoljiti samo sa tim da sviram bas i pjevam Davoru prateći glas. Vrijeme i popularnost ovih pjesama pokazalo je da sam postupio ispravno. Sto se tiče inspiracije, za mene je muzika sama po sebi inspiracija. I sada mi se ponekad desi da me nešto pokrene pa mi se dese neke nove melodije. I dalje vrlo često sanjam divnu muziku koju zajedno stvaramo Davor, Bodo i ja.“


4. Potičete iz porodice basista. Vaš brat Zoran Redžić takođe je basista i svirao  je u grupi Bijelo dugme. Vaš sin Zlatan Redžić takođe svira bas gitaru. Jeste li ikada zajedno nastupali?

„Tako ispada! Točno je da smo svi basisiti. Zoka, Željko Bebek, Vladimir Borovčanin i ja smo zajednički okupili moj prvi bend. Zoka i Željko su nastavili u Dugmetu, Vladimir u Pro Artama, a ja u Indexima. Ali ipak je moj sin Zlatan najozbiljniji muzičar među Redžićima. Osim kontrabasa i bas gitare svira odlično i klavir i gitaru, a i piše jako lijepu muziku, Njegov bend je San Antonio Symphony (Simfonijski orkestar u San Antonio, TX). Nas trojica Redžića podijelili smo pozornicu i zasvirali zajedno na prvom koncertu koji smo kao „Indexi i prijatelji“ svirali u Zagrebu."


5. Živite u Atlanti i svake godine zbog koncertne tradicije „Indexi i prijatelji“ dolazite u Zagreb, pa zatim u Beograd i na kraju Osijek. Šta za vas intimno i profesionalno znače ovi koncerti?

„Koncertna okupljanja „Indexi i prijatelji“ za mene su  nešto najljepše što mi se u ovim vremenima dešava. Pustim poneku suzu na koncertima kad se sjetim Davora, Bode, Đoleta... Beskrajno sam zahvalan svim glazbenicima i pjevačima koji sudjeluju na tim svirkama i time doprinesu prici o Indexima. Grupe Indexi više nema, ali su ostale naše pjesme, svirači koji se nađu zajedno na pozornici - Ranko, Neno, Bato, Šaran, Peco i ja  i prijatelji - vokalni solisti, koji omogućuju da legenda o Indexima i dalje živi.“


6. Ovogodišnji niz koncerata posvećen je nedavno preminulom Enci Lesiću koji je napisao hit „Sve ove godine“, pesmu po kojoj ova turneja nosi naziv.  Indexi su već prerano izgubili velika  imena Davorina Popovića, Slobodana Bodu Kovačevića i Đorđa Kisića, a Enco nas je nedavno napustio. Molim vas da se na kratko vratite i prisetite dana s Encom u Indexima i vaših ranijih saradnji.

„Bio sam šokiran kad mi je Peco Petej javio da je otišao i Enco. Bili smo vrlo bliski. Kad je došao s nama u Sarajevo, neko vrijeme je stanovao kod mene. Sjećam se kada smo snimali njegovu „Sve ove godine“ u Studiju 1. Enco je pred nas stavio grubu skicu pjesme i snimanje je išlo bez probe. I pjesma je postala jedan od naših najznačajnijih hitova. Poslije ju je snimilo i Bijelo Dugme s Bebekom. Posljednji put smo svirali zajedno u 11. mjesecu u Sarajevu i Splitu prilikom obilježavanja 50. godišnjice od nastanka grupe Indexi. Tada mi je odsvirao i neke svoje ideje, bio je pun entuzijazma.“  


7. Za nešto manje od mesec dana ponovno krećete na turneju s Indexima s koncertima u Zagrebu, Beogradu i Osijeku. Šta  je s probama, vi ste svi vrlo uigrani muzičari, ali živite na raznim krajevima sveta – kako se pripremate za turneju od koje nas deli nešto manje od mesec dana?

„Naš producent Tomislav Kašljević to svake godine lijepo izorganizira, a kako se radi o koncertima koji su već postali tradicija, okupljamo se tek neposredno pred početak turneje. Nisu nam potrebne neke velike probe, jer smo poprilično uhodani.  Svi muzičari i vokalni solisti  su majstori svog zanata, tako da je cijeli taj posao prije svega istinski užitak.“


Podsećanja radi, koncertni spektakl posvećen Indexima održaće se u Sava centru, 10.oktobra sa početkom od 20 časova.  Ulaznice se nalaze u prodaji z po ceni od 1500, 1900 i 2300 dinara,  na blagajni Sava centra, u prodavnici Jugoton (Nušićeva 27) i svim prodajnim mestima Eventima. Muzičari koji su nekad svirali u Indexima doputovaće isključivo zbog ovog projekta iz raznih krajeva sveta. Fadil Redžić stiže iz SAD-a, Neno Jurin iz Slovenije, Ranko Rihtman iz Izraela, Miroslav Šaranović iz Nemačke, a Peco Petej iz Splita a u Beogradu će im se pridružiti nekadasni član Indexa, Kornelije Bata Kovač. Bezvremenske hitove Indexa na predstojećim koncertima pevaće: Arsen Dedić, Željko Bebek, Dado Topić, Hari Mata Hari, Halid Bešlić, Massimo, Mladen Vojičić – Tifa, Seid Memić – Vajta, Tarik Filipović, Branko Đurić Đuro, Kaliopi, Kiki Lesendrić, Jelena Tomašević, Tarik Filipović i drugi.

U susrtet svom prvom beogradskom koncertu Lojda Kola, 4.10.2013., u UK Palilula, a u okviru PARALEL- a, Beogradskog Festivala Subkulture, simbol intelektualnog, romantičnog popa, govori o svojim muzičkim počecima, višedecenijskom čekanju na prvi nastup u ovom delu Evrope, omiljenom sportu…

Snimanje debitanskog filma holandskog reditelja Marinusa Groothofa - Nebo iznad nas, koji prati živote troje običnih ljudi različitih generacija tokom NATO bombardovanja 1999. godine, počeće 20. avgusta u Beogradu, a na ključna pitanja, kao što su prikupljanje sredstava i podrška državnih institucija i RTS-a, iz ugla koproducenta, odgovara Miša Mogorović (Art & Popcorn).

 

Kako je došlo do saradnje sa Marinusom Groothofom?

 

Miša Mogorović: Reditelja Marinusa Groothofa upoznao sam preko njegovog holandskog producenta Sandera Verdonka. Sander je učestvovao na konferenciji EAVE - Evropske Asocijacije preduzetnika u audiovizuelnim delatnostima koju sam organizovao u Beogradu u jesen 2010. godine. Tada sam imao priliku da sa njim po prvi put razgovaram o saradnji na razvoju ovog projekta, koji je evo konačno došao u fazu realizacije. Naravno da mi je bilo veoma interesantno da priču o jednom tako važnom segmentu naše istorije, koji svi posebno pamtimo, radi stranac. Iz nekoga razloga, naši autori nisu ovu temu do sada prepoznali kao zanimljivu, što mi je veoma čudno, imajući u vidu činjenicu da se svako od nas i dalje vrlo živo seća vremena bombardovanja Srbije. Smaram da je neophodno da se snimi film o nama i načinima kako smo se svakodnevno borili da živimo "normalan" život u nenormalnim uslovima. Ono što mi se posebno dopada u ovom filmu je da ne postavlja pitanja uzroka, krivice i odgovornosti za bombardovanje, već se bavi pitanjima običnih ljudi koji se nose sa svim teškoćama bombardovanja.
 
Koliko je teško prikupiti novac za ovakav film i koliko vam je vremena trebalo (zajedno sa LEV Pictures iz Holandije) da obezbedite sredstva za početak snimanja?

 

Miša Mogorović: Proces finansiranja nije tekao glatko, a i dalje se suočavamo sa problemima u finansiranju ovoga filma. Najveći deo sredstava obezbedila je Holandija i njihov filmski fond, a pored holandskih producenata, filmu su se pridružili i koproducenti iz Belgije (Benoit Roland, kompanija Entre Chien et Loup), tako da je ovaj film sada zvanično holandsko/belgijsko/srpska koprodukcija. Naravno, problem predstavlja činjenica da ovaj film još nije dobio podršku Ministarstva kulture Srbije ili Filmskog centra. Film je do sada predstavljen već trojici ministara kulture, a sada izgleda čekamo i četvrtog... Ni jedan od ministara kojima je projekat predstavljen nije odbio da podrži film, imamo čak i pismo o namerama Ministarstva kulture za finansiranje ovoga filma, samo se do sada nikako nije realizovala ta najavljivana, prirodna i očekivana podrška Ministarstva kulture za realizaciju ovoga filma. Ali sigurni smo da će Ministarstvo kulture u narednom periodu naći načina da podrži ovaj film ili da nas preporuči za podršku Filmskom Centru Srbije, kao prirodnom partneru za finansiranje ovoga filma. Ovaj film je do sada ničim izazvano izazivao neopravdanu dozu podozrivosti naših ustanova i institucija. Ali to nam je svojstveno - što su stvari jednostavnije i dobronamernije, to se više u njima traži neka skrivena agenda i usporava donošenje normalnih i ispravnih odluka.
 
Da li je Radio Televizija Srbije podržala film s obzirom na njegov društveno-istorijski značaj za naš javni servis i Srbiju uopšte?
 
Miša Mogorović: Istakao bih da smo sa RTS postigli dogovor o poslovno-tehničkoj saradnji na realizaciji filma, što nam je od velikog značaja za realizaciju, plasman i promociju ovog filma. Kao što sam napomenuo, očekujemo i finansijsku podršku Ministarstva kulture ili Filmskog centra Srbije, koja će nam pomoći da zajedno sa svojim uloženim sredstvima dodjemo iznosa od 10% ukupnog budžeta filma, kako bi se film prihvatao kao srpski u skladu sa evropskom konvencijom o koprodukcijama. Ali najvažnija podrška nam je podrška koju očekujemo od Grada Beograda i njegovih institucija i ustanova. Kako ovaj film predstavlja svojevrsni dokument vremena, nadamo se da ćemo imati razumevanje gradskih funkcionera kako bi nam omogućili da se ovaj film snimi na najbolji način, a u skladu sa raspoloživim budžetom. Mi ni izbliza nemamo sredstva kojima raspolažu američke produkcije koje se snimaju u Beogradu, i u tom smislu pomoć i razumevanje Sekretarijata za saobraćaj, Parking Servisa, Beogradske tvrđave i drugih ustanova i organizacija Grada Beograda biće nam od velikog značaja. S obzirom da je ovo film o tragičnoj istoriji našega grada, siguran sam da će nam Grad Beograd izaći u susret u vezi pomoći na realizaciji ovoga filma.
 
Recite nam nešto više o ekipi filma, kako su odabrani glumci, direktor fotografije...?
 
Miša Mogorović: Reditelj Marinus Groothof je dobar poznavalac naše filmske i pozorišne scene. On je pogledao značaj broj naših filmova, već je snimio jedan kratki igrani film na našem jeziku sa našim glumcima, pogledao je takođe i mnoštvo pozorišnih predstava. Glumačka podela napravljena je nakon dugotrajnog kastinga, u kome je on aktivno učestvovao, i kroz koji su prošli mnogobrojni domaći glumci. Obzirom da je u pitanju ansambl film, film sa mnoštvom likova, od kojih svako ima svoju posebnu priču i za koje se na kraju ispostavlja da su sudbinski povezani, sam proces kastinga bio nam je od velikog značaja, i posvetili smo mu veliku pažnju. Što se ekipe filma tiče, od stranaca na filmu je angažovan i belgijski direktor fotografije, koji će zajedno sa scenografkinjom Jelenom Sopić, kostimografom Dragicom Laušević i ostalim vrhunskim domaćim profesionalcima ispričati ovu jedinstvenu priču.


 

Glavne uloge u filmu Nebo iznad nas glume Nada Šargin (Ana), Boris Isaković (Sloba), Nikola Rakočević (Bojan), Hristina Popović, Miloš Timotijević, Boda Ninković, Mladen Sovilj, Ivana Vuković...

 

Scenario i režija - Marinus Groothof.

 

Scenograf je Jelena Sopić, kostimograf Dragica Laušević, dok je direktor fotografije Ruben Impens.

 

Film govori o tome kako se obični ljudi, u ovom slučaju troje Beograđana čije se sudbine prepliću, snalaze kada su uhvaćeni u zamku nasilne i apsurdne situacije kakva je rat, odnosno bombardovanje Beograda i Srbije. Film se ne bavi političkim kontekstom bombardovanja već je u prvom planu život glavnih junaka i njihovi međuljudski odnosi u toj specifičnoj situaciji, a centralno mesto u ostvarenju zauzima bombardovanje zgrade Radio Televizije Srbije.

 

Ana (35) je energična glumica Pozorišta „Duško Radović“ koja je fokusirana na održavanje status quo situacije u svom životu. Ona je verna svom dečku, svojoj dugogodišnjoj prijateljici i pozorištu koje voli. To je čvrsto sazidana stvarnost koja joj omogućava da se izbori sa onim što dolazi sa neba. Međutim, kada njen dečko Marko ode iz Beograda, a njena prijateljica izda principe po kojima su obe živele, na njenom oklopu se pojavljuju prve pukotine...

 

Sloba (46), tehničar u RTS-u, izgradio je svoj život od pažljivo postavljenih planova, obaveza i strategija. Cene ga i poštuju zbog sposobnosti da životu gleda pravo u oči i da nastavi dalje. To je atraktivna sposobnost koja je ujedno i njegov oslonac. Ništa Slobu ne može izbaciti iz koloseka, čak ni vesti da će zgradu RTS-a u kojoj radi možda bombardovati. Nakon što je poslao ženu i sina u Crnu Goru, posao tehničara u RTS-u je od vitalnog značaja da bi ih izdžavao...

 

Što se Bojana (18) tiče (takođe zaposlenog u RTS-u), on je našao utočište u noćnom životu Beograda sa svojim pilulama, svojom muzikom i odanošću hedonističkoj slobodi koja nema nikakve veze sa nacionalizom koji je mnoge inficirao. On živi divlje, anarhistički i neodgovorno. I upravo to kakav je zaista spasiće njegov život...

 

Tri života. Tri načina sučavanja sa strahom. Jedno Nebo iznad nas.

 

Film se realizuje u produkciji LEV Pictures iz Holandije, srpski koproducent je ArtandPopcorn iz Beograda, koji je i izvršni producent. Koproducent iz Belgije je Benoit Roland (kompanija Entre Chien et Loup).


                                      

<<  Mart 2019  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
      1  2  3
  4  5  6  7  8  910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Putopisi, Intervjui..