Avangardni art-rok novotalasni sastav Tuxedomoon, održaće koncert 18. maja u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Tom prilikom će u celosti izvesti svoj čuveni prvenac „Half Mute“, ploču koja je izmenila tokove popularne muzike i koja je proglašena za remek delo. U našem regionu će posetiti samo Beograd, što daje dodatnu važnost ovom jedinstvenom koncertu. Više o predstojećem nastupu i aktuelnostima u bendu, rekao nam je Steven Brown, jedan od osnivača benda Tuxedomoon, multinstrumentalista i umetnička ličnost.


Na sceni ste prisutni od 70-ih, a gotovo svaki vaš album je proglašen za klasik. Kakvo je interesovanje publike danas za vrstu muzike koju stvarate? Kako je bendu uspelo da odoli komercijalnim trendovima i da neguje jedinstveni art-rok imidž?

- Mislim da se odgovor može pronaći u pitanju koje ste postavili, budući da publika poštuje to što i dan danas odolevamo komercijalnim trendovima. To je učinjeno usled manjka alternative i nije predodređeno nekom dogmom ili šemom. Sloboda ima svoju cenu koju morate da platite i to je jednostavno tako.

Kao deo turneje kojom obeležavate godišnjicu vašeg dobro poznatog izdanja “Half Mute”, održaćete koncert i u Beogradu. Šta publika može da očekuje od ovog nastupa?

- Po prvi put ćemo pred publikom izvesti u celini naš album “Half Mute”. Izvešćemo pesme na način koji će biti verodostojan originalnim snimcima.

Možete li iz današnje perspektive oceniti kakav je uticaj “Half Mute” imao na druge muzičare i ko je sve i na koji način, tokom svih ovih decenija, bio generalno inspirisan vašim radom?

- Osnovna ideja benda Tuxedomoon bila je da premostimo jaz koji postoji između savremene i elektronske muzike, onoga što se izučava na univerzitetima i sluša rok u klubovima. Da bismo to uradili, trudili smo se da izmestimo eksperimentalnu muziku sa univerziteta u javnu arenu. Mislim da je to do današnjeg dana ostao naš ideal i cilj kome težimo. Možda smo na neki način i postigli nešto na tom putu.

U 2015. godini ste, zajedno sa sastavom Cult with no name, objavili saundtrek za dokumentarni film “Blue Velvet Revisted”. Kako je došlo do ovog projekta?

- Cult with no Name je bend sa kojim se družimo i kada su nas pozvali da im se priključimo na tom projektu bili smo izuzetno počastvovani. U pitanju je dokumentarac koji govori o nastanku filma "Blue Velvet" Dejvida Linča, koji je za mene i mnoge druge bio neverovatno otkriće, i danas se smatra klasikom. Nestrpljivo očekujemo premijeru našeg rada na ovom projektu. Kada smo počeli sa radom, najpre smo zabeležili zajednički koncert u Atini. Nakon toga smo odvojeno slali pesme u Londonu, prvo ja iz Meksika, a onda Piter iz Njujorka i Blejn iz Atine.  Uradili su sjajan posao kada su sve elemente zajedno ukombinovali za saundtrek.

Kakve su aktivnosti u planu za narednu godinu, kada bend obeležava 40 godina postojanja na muzičkoj sceni?

- Već smo proslavili 37. rođendan, tako da smo za sada oslobođeni bilo kakvog slavlja! Šalu na stranu, imamo dosta obaveza oko značajnih projekata kod kuće, a bavimo se i obezbeđivanjem sredstava za snimanje novog albuma Tuxedomoon.


Dom omladine Beograda i Beogradski džez festival tradicionalno organizuju koncert povodom Svetskog dana džeza, koji se kao deo UNESCO programa obeležava širom sveta 30. aprila. Ove godine publici će se predstaviti dve dame, originalne autorske ličnosti: Miona Deler Babić i Lia Pale. Posetioce prošlogodišnjeg Beogradskog džez festivala Lia Pale oduševila je izvođenjem albuma "My poet's Love". Na subotnjem koncertu u Domu omladine, ova talentovana, austrijska džez pevačica nove generacije, predstaviće projekat "Gone too far".

U pitanju je adaptacija ciklusa pesama Franca Šuberta "Winter Journey", za koje je aranžmane priredio Matijas Rueg. Sasvim je jasno: inteligentan i savestan rad na albumu doveo je do toga da Franc Šubert zvuči kao da je ispisao džez standarde, a glas Lie Pale lako prenosi melodije na sveden, ali tonski upečatljiv način.

Imali ste priliku da nastupite na 31. Beogradskom džez festivalu prošle godine. Kakvi su Vaši utisci? 

Lia Pale: Beograd je veoma lep grad, pun života i energije. Čini se kao da Srbi ne spavaju i uvek su otvoreni. Moram da kažem da mi se dopala moja prva poseta Srbiji i jedva čekam opet da dođem.

Recite nam nešto o vašem albumu ,,Gone too far“ koji ćete predstaviti srpskoj publici.

Lia Pale: ,,Gone too far“ čine numere koje predstavljaju ciklus pesama ,,Winter Journey“ Franca Šuberta i Vihlelma Mulera. Ove pesme su magične i povešće vas na putovanje. To se meni desilo. Kada sam počela da pevam ,,Winter Journey“, moje putovanje je počelo u ovim pesmama. Matijas i ja smo radili zajedno protekle četiri godine i intenzivno sarađivali kako bismo  pronašli sopstvenu interpretaciju ovih pesama. Matijas je aranžirao kompletan ciklus pesama i snimali smo ih tokom prošle godine, tako da je ove jeseni u planu izdavanje ,,Winter Journey 3“. To je putovanje lutalice koja ne odustaje, bez obzira na sve. 

Šta srpska publika može očekivati od ovog koncerta koji je organizovan povodom Svetskog dana džeza? Sa kim ćete nastupiti?

Lia Pale: Ovim pesmama želimo da vas povedemo na putovanje sa nama. Muzika, poeme su o životu i svim njegovim stranama- ljubavi, bolu, usamljenosti i nadi. Pesme Franca Šuberta mogu da izraze sve i želeli bismo da iskusimo to putovanje sa vama. Te večeri našu ritam sekciju će činiti Hans Štraser (bas), Ingrid Oberkanins (perkusije), Matijas Rueg (klavir), Fabian Ruker (saksofon) i Lia Pale (vokal).

Koje poznate muzičare biste odabrali da budu deo Vašeg savršenog džez benda i zašto?

Lia Pale: To je teško pitanje. Zato što muzičari koje ja volim uglavnom pripradaju različitim žanrovima. To me je podsetilo na koncert gde Herbi Henkok svira Geršvinovu ,,Rapsodiju u plavom“ sa Gustavom Dudamelom kao dirigentom. Moram da kažem da me ovakve saradnje inspirišu. Kad razmislim o tome, zavidim gospodinu Frenku Sinatri na saradnji sa Kaunt Bejzijem. Često se pitam kakav je bio osećaj pevati pesmu sa tako velikim bendom. Sigurno je bilo slično letenju.

Koje aktivnosti su Vam u planu za budući period?

Lia Pale: Pre svega, izdavanje albuma ,,Winter Journey“ ove jeseni, i to sve dok radimo na sledećem koraku, našem narednom putovanju sa zbirkom pesama Roberta Šumana. Videćemo gde će nas to odvesti.

Film reditelja Dejana Zečevića "PROCEP" (THE RIFT)“ od četvrtka, 28. aprila stiže na redovne repertoare naših bioskopa. Snimanje je počelo krajem marta 2015., godinu dana posle premijere prethodnog filma, i mesec dana kasnije film je bio spreman za post-produkciju, koja je uključivala i CGI scene koje je vrhunski odradio beogradski studio Digitalkraft, poznat po svom radu za Hasbro i Marvel.


Milan Todorović je mladi srpski reditelj i producent, odgovara na neka pitanja a poznat po filmovima Zona mrtvih i Mamula. Po završetku Fakulteta dramskih umetnosti režirao je i producirao više kratkih filmova, dok nije osnovao svoju producentsku kuću.

Recite nam nešto o ekipi filma PROCEP?

Bilo je izuzetno zadovoljstvo okupiti ovu ekipu glumaca i autora da rade sa nama na filmu. Kada nam je moj omiljeni domaći reditelj, Dejan Zečević, posle gledanja radne verzije "Mamule" prišao sa idejom za Procep, odmah smo znali da će to biti naš sledeći projekat. Odlična glumačka ekipa je ipak najveća vrednost ove produkcije, i mislim da ih je Zeka maestralno vodio kroz priču i likove. Posebno mi je drago što sam ponovo sarađivao sa Kenom Forijem, koji je igrao glavnu ulogu u mom prvencu, “Zona mrtvih”, a sada se vratio, opet u Pančevo, da spreči novu apokalipsu. Trebalo bi da mu dignu spomenik u Pančevu.

Na ovom projektu ste producent. Da li je bilo neobično prepustiti rediteljsku palicu?

Zanimljivo mi je bilo da ovoga puta budem samo producent filma i da režiju prepustim iskusnom Zečeviću, a opet da sve bude uklopljeno u stil koji smo Marko Jocić i ja postavili našim prethodnim ostvarenjima. Naša standardna ekipa je radila u svim sektorima, a scenario su pisali Milan Konjević i Beri Kiting, autori “Mamule”, tako da smo bili mirni, da uz Dejana Zečevića, sve može da bude samo još interesantnije.

„Procep“ je zapravo prvi srpski SF film, koji nastavlja trend koji su producenti započeli s prethodnim filmovima – prvi srpski zombi film („Zona mrtvih“) i prvi srpski film sa stvorenjem („Mamula“). S obzirom na uspeh prethodnih filmova, a posebno sada, kad su eksperti u distribuciji i prodaji članovi produkcijskog tima, nema sumnje da će PROCEP biti prikazan publici širom sveta i da će produkcija nastaviti da snima još visoko kvalitetnih žanrovskih filmova za široku publiku.

Internacionalna glumačka ekipa nosi radnju ovog filma. Pored našeg osvedočenog umetnika Dragana Mićanovića, glavne uloge tumače Ken Fori, Katarina Čas, Monti Markam i mladi glumac, Denis Murić.

KEN FORI je poznati američki glumac i jedan od najprepoznatljivijih glumaca horor žanra, koji se proslavio ulogom u filmu Zora živih mrtvaca. Publika u Srbiji je imala priliku da ga vidi 2009. godine u filmu Zona mrtvih.

Recite nam nešto o vašem liku, Džonu Smitu.

Smit je dugogodišnji agent CIA i Interpola, koji se bliži penziji, ali je povučen s jedne istrage da bi pronašao jako bitne internacionalne podatke koji su se nalazili u svemirskom brodu koji se nedavno srušio u Srbiji. Smit je iskusan, malo iznuren, a neki u agenciji ga smatraju nepredvidljivim jer radi ono što on hoće. Razlog što je ostao toliko dugo, uprkos političkim manevrima da ga pošalju u penziju, jeste njegova neverovatna sposobnost da reši svaki slučaj na kom radi. Niko od agenata u istoriji CIA i Interpola nema takav rekord u rešavanju problema. Zaista je vuk samotnjak, ali klevetnici bi ga opisali i kao nekontrolisanu osobu.

Šta vas je privuklo da se priključite ovom projektu?

Scenario, rad s Milanom i Markom ponovo, plus poseta jednoj od mojih omiljenih zemalja i gradova na svetu. Građani Beograda i Pančeva dočekali su me raširenih ruku i pružili mi mogućnost da kao umetnik istražim, sarađujem i doživim neverovatno kreativno putovanje.

KATARINA ČAS je slovenačka glumica, koja je pored domaće ostvarila i uspešnu međunarodnu karijeru. Široj javnosti postala je poznata ulogama u filmovima Čuvar zakona (2011.) i Vuk sa Vol strita (2013.).

Recite nam nešto o saradnji sa Dejanom Zečevićem, rediteljem filma.

Ovo je moja prva saradnja sa Zečevićem. Znala sam da je dobar reditelj, ali kad sam ga upoznala, bila sam još više oduševljena. Super smo sarađivali, pričali puno o liku i o scenariju, o filmu i o svemu. Stvarno je super raditi sa njim, jer zna šta želi i jer zna da je dijalog izmedu glumca i reditelja vrlo važan. Bila je super sinergija izmedu nas. Mislim, da mogu reći da smo postali dobri prijatelji.

Da li vam je bilo teško da se poistovetite sa vašim likom, Liz Vejd?

Liz Vejd je kompleksna osoba. U njoj je puno emocija, zbog svega što se joj je u životu desilo. Ne bih previše pričala, da ne kažem previše o filmu. Nije mi bilo teško, da se ''ufuram'' u nju. Jedva sam čekala, da idem na ''emotional rollercoaster''. To mi je bio izazov.

Snimanje inače nije bilo lako. Imali smo puno noćnih termina, bilo je vrlo hladno, a onda sam još i slomila nogu na snimanju. Ali svejedno smo uspešno završili snimanje filma.

Šta mislite o žanrovskim filmovima na našim prostorima, pošto se ne snimaju često (horor, naučnafantastika i sl)?

Pa da. Nisam ih videla baš puno na našim prostorima. Ali inače volim i SF i horor filmove. Ali mislim, da je PROCEP u suštini drama, koja ima i elemente sci-fi-ja i trilera.

Kome biste preporučili da pogleda film PROCEP?

Svima koji su zainteresirani za avanturu i istraživanje nepoznatog.

DRAGAN MIĆANOVIĆ je naš poznati i uspešni filmski i pozorišni glumac, koji je ostvario i zapažen uspeh u inostranstvu. Glumačku karijeru započeo je krajem osamdesetih godina prošlog veka i do sada je više puta nagrađivan prestižnim odlikovanjima.

Recite nam nešto o liku Darka, koga igrate u filmu.

Darko je pripadnik Vojnobezbednosne agencije koji dobija zadatak da prati naučnika i dvoje agenata iz inostranstva, na njihovom krajnje neuobičajenom zadatku. Negde u okolini Beograda pao je satelit i izgubio signal i njihov zadatak je da provere šta se zapravo desilo. Kao domaćin, ja ih u toj misliji pratim. Ispostavlja se da nije satelit u pitanju već nešto potpuno drugo, da ne otkrivam detalje, ali nakon toga sledi gomila peripetija. Bilo mi je zadovoljstvo da tumačim ovaj lik. Film je ceo na engleskom, a ja volim da eksperimentišem sa jezicima, da igram na stranom jeziku. Sve ovo bila je jedna lepa avantura.

Da li vam je snimanje bilo naporno, i da li želite da podelite sa nama neku anegdotu?

Jeste bilo naporno. Produkcija je danas u Srbiji, nažalost, vrlo ograničena kada su budžeti u pitanju i mora da se radi brzo i efikasno. Objekat u kome smo snimali, to je jedna stara fabrika u okolini Pančeva, izgleda kao iz apokalipse, a snimali smo uglavnom noću, tako da je i hladnoća mnogo uticala. Ali kada se sada setim svega toga, bilo je to jedno lepo iskustvo i ništa nije bilo preterano teško. Producenti filma su već postali moji prijatelji, nismo samo poslovni saradnici i sa njima je uvek zadovoljstvo raditi. Imali smo veliki peh na snimanju, nije baš anegdota. Glavna glumica, Katarina, koja nosi ceo film, kada smo snimali scenu mog ranjavanja i izvlačenja iz te pucnjave, izvrnula je nogu i ostatak snimanja provela u gipsu. To i nije baš prijatno. Morali smo da se prilagođavamo nezgodnoj situaciji, ali ni to nas nije sprečilo da završimo film. A snimiti film je veliki uspeh.

MONTI MARKAM je filmski i televizijski veteran holivudskog filma, poznat po ulogama u „A-Timu“, „Čuvarima plaže“ i uspešnom hororu iz 2015. „Mi smo još tu”.

Otkrijte nam ko je Dajsart.

Dajsart, poslednji astronaut koji je šetao po Mesecu, je izuzetan i komplikovan naučnik. Njegov život je bio izmučen užasnim i misterioznim gubitkom njegovog prijatelja i kolege astronauta na njihovoj poslednjoj misiji na Mesecu. Sad, iako ozbiljno bolestan, odlazi do tajnog mesta pada u nadi da će naći odgovore i otkriti sudbinu svog druga. Ono što će naći je nezamislivo.

Ovo je prvi put da sarađujete sa rediteljem Dejanom Zečevićem. Recite nam nešto o saradnji sa njim.

Dejan je jedan od najtalentovanijih i najimpresivnijih režisera s kojima sam sarađivao. Znao sam za njegove filmove i reputaciju i gledao sam njegov film “Neprijatelj”. Nekoliko puta smo dugo razgovarali telefonom o scenariju i lokacijama i jedva sam čekao da počnemo da radimo zajedno. Sve je bilo kao što sam se i nadao. Iako smo većinom snimali noću, po hladnom vremenu, na teškim lokacijama, Zekina energija i otkačeni smisao za humor učinili su da ovo bude najkreativnije i najupečatljivije iskustvo. Osećam se veoma srećnim zbog toga.

Drugi Techno Drive, u organizaciji Route 011, biće održan u subotu, 2. aprila, u Magacinu Depo (Travnička 3). Na ovom događaju, nezaobilaznom u kalendaru ljubitelja elektronske muzike, nastupiće gosti iz inostranstva Billy Nasty (Velika Britanija) i Nikola Gala (Grčka), uz podršku domaćih snaga: Dejana Milićevića, Speedy-ja i Marka Milosavljevića.


 

 

Veteran elektronske muzike, Billy Nasty, više puta je boravio u našoj zemlji, ali se u Beograd vraća posle dužeg vremena. Tokom više od 25 godina na sceni, nastupao je širom sveta i sarađivao sa mnogim poznatim imenima elektronske scene, a osnivač je dve izdavačke kuće: Tortured Records i Electrix Records. Ovaj vlasnik Ginisovog rekorda za prvu DJ miks kompilaciju na svetu je pravi „čovek vinila“ i smatra da je digitalizacija  oduzela dinamičnost DJ nastupima.

 

„Poštujem tehničke inovacije, ali se radujem tome što su se ploče vratile u igru. U kolekciji imam blizu 20.000 ploča koje sam sakupljao više od 30 godina i za mene taj fizički format ne može ni na koji način da bude zamenjen računarskim fajlom. To nije taj osećaj i drago mi je što to prepoznaju nove generacije klabera. Publika u Srbiji ima odličnu energiju i jedva čekam da vidim staru ekipu, ali i one sa kojima se ranije nisam susretao. Zahvaljujem se svima u vašoj zemlji, koji me podržavaju svih ovih godina i pozivam ih na Techno Drive, za koji pripremam specijalan DJ set na vinilima.“

 

Predstavnik grčke elektronske scene, Nikola Gala, aktivniji je kao producent i imao je zapažene singlove i vinile u saradnji sa poznatim svetskim producentima kao što su Marco Bailey, Mark Broom, Par Grindvik i Dustin Zahn. Vlasnik je izdavačke kuće Escada Music, a posle nastupa u različitim delovima sveta (Tokio, London, Madrid, Moskva, Stokholm, Berlin i drugi gradovi) ovog vikenda će imati debi pred beogradskom publikom.

 

„Uvek je izazov nastupati negde prvi put, ali verujem da ću se u Beogradu osećati kao kod kuće jer dolazim iz balkanske zemlje. Siguran sam da postoji povezanost između grčke i srpske publike, koju ne poznajem dovoljno, ali nema sumnje da je dobra, sudeći po tome što imate kvalitetne producente i DJ-eve, poput Marka Nastića.  Veoma se radujem nastupu na ovoj žurci i pozivam sve da dođu u najboljem raspoloženju i da uživaju“.

 

Cena ulaznice u pretprodaji iznosi 850 dinara i može se kupiti na svim prodajnim mestima Eventim-a i DD Tickets-a, dok će cena karte na ulazu biti viša.

 

Oficijelni after party biće održan u klubu KPTM (Žorža Klemansoa 22) u nedelju, 3. aprila od 5 časova. Za muziku su zaduženi Luka Vuković i Ivan Radojević, dvojac koji stoji iza organizacije 031 Republic.

Duše. Snovi. Prošlost. Sećanja. Šta ostane kada ono što volimo ne može više da se dodirne, niti vidi. Kada prošlost postane življa od sadašnjost. U ime progresa Jugoslavija je 1971. potopila grad na Dunavu. Izgradnja hidroelektrane je bio najbitniji cilj, a stari Donji Milanovac i njegovi meštani su mu se našli na putu. Hiljade ljudi ostalo je bez rodnog grada. Dunav, vrste riba i klima su promenjeni zauvek. Njihovi glasovi i osećanja nadglasani „progresom“.Pet decenija kasnije potopljeni grad još uvek živi u njihovim snovima, sećanjima i svakodnevici. Grad je postao duh koji još uvek ne da mira svojim meštanima.


 

- Kako ste odlučili da se bavite ovom pričom o potopljenom gradu? Da li ste vi iz tog kraja, da li vam je bila poznata od ranije…?

 

Nisam odatle, i nikad nisam ranije bila tamo. Sticajem okolnosti, 2009. sam turistički otišla na mesto koje se zove Kapetan Mišin breg, nalazi se tačno iznad Dunava. Domaćin mi je bio čika Žika, i dok smo sedeli na kafi, gledali kako je Dunav prelep i razmšiljali kako sve to sa nekim jedrilicama može da izgleda kao more, turistički elitistički, u tom momentu me je presekla njegova priča, kad je pokazao u pravcu Dunava i rekao „Ovde je bila moja kuća“. Potom je krenula njegova priča da svako može da se vrati na svoje ognjište, pa čak i posle rata, ostao je neki temelj, neko drvo, a njegovo jednostavno više ne postoji, tamo je voda. Sve što je pričao je mene na nesvesnom nivou udaralo, ni dan danas ne znam šta je to u meni što me je približilo ovoj temi.

 

Kad sam se vratila u Beograd, naredne 2 godine sam svima pričala tu priču i šta sam osetila, nije mi davala mira, dok mi jedna prijateljica nije rekla da je red da se vratim tamo jer očigledno ima nečeg za mene. Kako sam donela tu odluku, počele su da se otvaraju stvari. Bio je čudan susret sa tim ljudima, kao da su čekali da neko dođe, kako je rekao jedan čovek „Ja već deset godina znam da treba da se snimi film na ovu temu, da ništa nije zabeleženo, ali nisam znao kako da napravim prvi korak.“ Kao da je tamo došao momenat da se progovori o toj temi, a ja sam se pojavila. Filmski centar Srbije je prepoznao značaj ovog filma, dobili smo i podršku lokalne samouprave opštine Majdanpek, i krenuli u realizaciju. Godinu i po dana je trajalo snimanje na terenu, a ceo rad na filmu više od tri godine, plus istraživanje pre toga.

 

- S kojim ciljem ste ušli u ovaj projekat, šta vas je tu privuklo?

 

Ja čak nisam ni znala šta se tu tačno desilo, samo sam znala da neki ljudi veruju da su njihovi duša i srce ostali potopljeni u vodi, i da svaki dan odlaze u prošlost da bi živeli u sadašnjosti. Ta emocija je nešto što oseća svako kome je neko bližnji nestao sa ovog materijalnog sveta, to je neka univerzalna emocija, samo što je ovde veoma eksplicitna. Imate grupu ljudi koja je u jednom momentu ostala bez rodnog grada, imate društvo koje nije imalo mnogo razumevanja prema tome, i imate državu koja je više razmišljala o cilju, nego na koji način će to uraditi. To preseljenje, sam taj događaj, mi nije glavni cilj, meni u svim filmovima provejava isti lajtmotiv, traženje prošlosti u sadašnjosti. Iznova ga nalazim u temama koje mi dolaze, a teme pratim po srcu, tamo gde mi srce zaigra, emocija proradi, to mi govori da treba da radim. Nekim čudom kad pogledam unazad par godina, moji filmovi imaju isti lajt motiv, odnos pozicije prošlosti u sadašnjosti. Ja poštujem prošlost, ali ona nije predmet mog interestovanja.

 

- Jedna žena kaže da se njen muž i njegova generacija stalno prisećaju prošlosti „kao bolesni“...

 

Ta žena je toliko tužna i bespomoćna da pomogne mužu i sinu koji je pokupio očevu emociju, ona ih naziva bolesnim jer se kao sekta skupljaju, imaju potrebu za kolektivnim sećanjem. Oni stalno prebrojavaju koliko je klupa bilo u centralnom parku, koliko projekcija u bioskopu, do tančina se stalno preslišavaju jer imaju osećaj da je to toliko otišlo od njih, a ne znaju kako da ga dozovu.

 

- Kakav je odnos mlađih generacija prema uspomenama starijih?

 

Nemam jednostavan odgovor na ovo pitanje. Tu je došlo do nekog kočenja u prenosu emocija između generacija. Generacija koja je doživela ovu traumu se negde zakočila, njihova žrtva i sudbina nisu ispoštovane na generalnom nivou. Kad vi zakočite bilo koju emociju, ne puštate je dalje, ne znate kako da je prenesete u informaciju. Oni su pokušavali sa jako puno zaustavljene i bolne emocije da prenesu informaciju deci, ali kao da ta informacija nije stigla do njih do kraja, ja ne mislim da je to nezainteresovanih, nego odbijanje. Toliko je bolno slušati kad ovi ljudi  govore o tome, mnogi ne žele da čuju tuđu bol, da budu blizu negativnih emocija. Ako ste vi mladi, ako niste spremni da to nosite, ne želite da slušate tu priču. Zatekla sam se jednom sa unucima nekadašnjih meštana potopljenog grada, na lokaciji na 4km udaljenoj od potopljenog grada i pitala sam ih gde se nalazi, a oni nisu znali. Nemoguće je da to ne znaju, to je jednostavno odbijanje, vi osećate u njihovom govoru odbijanje da na bilo koji način razmišljaju na tu temu.

 

S jedne strane imate pripadnike takve mlađe generacije, s druge strane imate potomke koji su toliko u svemu tome. Jedan od njih je rekao da nema rodni grad, iako je rođen u novom Donjem Milanovcu. Postao je kapetan i plovi Dunavom, retko je na kopnu, jer on ne želi da ima rodni grad i da ako ostane bez njega celog života nosi tako bolnu emociju kao i njegov otac. Mislim da se u tome što je rekao  najbolje krije odgovor. Takođe, meštani starog Donjeg Milanovca su se osetili izolovanim posle preseljenja, promenio se sastav stanovništva u tom kraju. To je bio ogroman projekat, izgradnja hidroelektrane Đerdap je trajala oko 7 godina, došli su iz raznih krajeva inženjeri, radnici, i neki od njih su odlučili da ostanu. Isto tako stanovništvo iz okolnih mesta je tu prešlo. Kad je zaživeo taj grad, ljudi iz starog Donjeg Milanovca su se izolovali, povukli se, a onda su počeli da se nalaze, stalno se ispočetka preslišavaju i na taj način čuvaju tu emociju.

 

- Interesantno je da je ovo treća lokacija Donjeg Milanovca, on je već jednom bio seljen.

 

Prvo je bio grad Poreč, ali ne može se reći da je ista stvar, ovaj grad je sistematski potopljen, a Poreč je bio plavljen, zbog čega je odlučeno da se sagradi novi grad, ali niko nije potopio Poreč. Tamo je ostalo utvrđenje, crkve, to je stajalo dok nije sve bilo potopljeno zajedno sa Donjim Milanovcem.

 

Pored Donjeg Milanovca, bilo je tu i njiva na koje su ljudi odlazili, vinogradi, obradiva zemlja, a da ne pričam o arheološkom nalazištu. Srejović je došao do prvog, osnovnog nivoa, najverovatnije tamo postoje mnogo dublji slojevi, međutim ceo taj prostor je poplavljen. Da ne pričam o poljoprivredi, sada nema zemlje, to je bukvalno put uz samu obalu koji ide gore u brdo, a ranije je bilo priobalja, ravnice, plaže, kažu da je bio neki neverovatan beli pesak. Kažu da je u to vreme izmereno da je Donji Milanovac imao najveći broj sunčanih dana, a sad se to promenilo, ekosistem se promenio.

 

Meštani taj deo ne zovu Dunav nego jezero jer to uopšte nije karakter Dunava kao u ostatku rečnog toka. Smanjen je broj virova, mnogo je pitomije, ali dosta se blata i mulja stvara. Ja nisam stručno lice, nisam ekolog, nisam radila ispitivanja, samo govorim ono što sam čula od meštana. Kažu da je taj deo čak i u rimsko doba služio za oporavak vojnika, jer je imao neverovatnu klimu, posebno za bolesti pluća, a u poslednjih 30 godina se dosta ljudi sa astmom rađa. Užasno veliki broj vrsta ribe je nestao. Taj deo Srbije je bio jedan od većih proizvođača ikre, oni to nisu zvali kavijar nego riblji ajvar, taj kraj je živeo od ribolova.

 

- Znači na kraju je bilo više štete nego koristi?

 

Ne želim da dovodim u pitanje izgradnju brane, ni u jednom momentu u filmu nije pitanje da li je to trebalo da se dogodi ili ne. Donji Milanovac je samo jedan od sto i nešto gradova u celom svetu kome se to desilo, ovo nije priča o SFRJ ili srpskom mentalitetu, ovo je priča o čoveku koji se pogordi. Kako ja da sudim da li je dobro izgraditi branu ili ne, morala bih da odem mnogo dalje u prošlost i postavim pitanje čoveku gde je krenuo, do koje mere misli da može da prekraja prirodu za svoje potrebe. Ne mogu da govorim u kontekstu SFRJ i izgradnji brane, to je više pitanje koji su ciljevi ljudske vrste i do koje mere čovek misli da ima pravo da se meša. Mi mislimo da smo mnogo pametni kao vrsta i da smo prilagodili sve nama, ali priroda je mnogo jača, naći će svoj način kako da se izbori za balans u ekosistemu u kome je čovek jedan mali deo. To se radi od druge polovine dvadesetog veka, kad je čovek pomislio da je veći od Boga, od prirode, našao je opravdanje za svaku stvar koju radi.

 

- Recite nam nešto o projektu s razglednicama iz potopljenog grada.

 

Ideja je da krenemo da prikupljamo sećanja ljudi iz celog sveta kojima je potopljen grad, ili su potomci tih ljudi, i želimo da napravimo neku vrstu malog muzeja. Donji Milanovac je početak toga, samo na teritoriji Đerdapa i s naše i rumunske strane je potopljeno još gradova i sela. Koristim svaku priliku da pozovem ljude koje je zadesila slična sudbina ili znaju nekoga koga je i da nam putem naše rubrike razglednica  na sajtu pošalju svoju priču o potopljenom gradu (www.potopfilm.com).

 

Ne verujem da film može drastično da promeni nešto, ali može da skrene pažnju, da se neke stvari koje se nisu poštovale na vreme zapišu, pa možda se i nešto slično neće ponoviti. U Donjem Milanovcu ne postoji čak ni tabla, obeležje tog potopljenog grada. Film je ponovo pokrenuo to pitanje i nadam se da će se uskoro i to promeniti, bar su takve želje nekadašnjih stanovnika i ljudi iz lokalne samouprave.

film Potop je na programu u Domu omladine u velikoj sali u četvrtak 24. 3. u 21h

Domaće zvezde u usponu i glavni glumci u filmu “Panama” Slaven Došlo i Jovana Stojiljković, pred domaću premijeru, koja će biti održana 21. oktobra u 22:30 u Sava centru, govore o ostvarenju Pavla Vučkovića koje je ovih dana u žiži javnosti. Ulaznice za premijeru filma “Panama”, nalaze se u prodaji na blagajni Sava centra. Specijalna cena ulaznice za premijeru iznosi 250 dinara.

Šta za Vas znači poziv da budete predsedavajući u žiriju Sofesta s ovim novim konceptom gde je fokus na kompoziciji filmske muzike?

 

-Normalno da mi znači, jer se setio neko mog velikog iskustva i rada na filmu, tako da sam bez ikakve hvale kompetentan da o tome govorim sa obzirom na to da imam i dve zlatne pulske arene i to iz onog doba kad ih je bilo dosta teško dobiti. Pregledao sam dosta filmova, mislim da sam na tragu da nađem jedno dobro rešenje obzirom da je ove godine velika produkcija, ali mislim da je kvalitet filmova na niskom nivou. Mnogi filmovi nisu profesionalno urađeni, bar što se tiče zvuka i muzike, verovatno zbog besparice. To se radi pomoću štapa i kanapa, uglavnom sa elektronskom, programiranom muzikom. To je sad moda jer su ljudi primorani tako da rade, znam i po sebi, tako da ćemo vrlo teško doći do rešenja za sve kategorije. Veoma sam iznenađen i činjenicom da je na više od polovine filmova potpisan reditelj koji je ujedno iz scenarista. Bar što se tiče filmova koje sam video, stičem utisak da to nije dobro, reditelj se bori da održi scenario koji je sam napisao.

 

U čemu se najviše razlikuje danas rad na filmskoj muzici u odnosu na pre 30 godina?

 

-Ogromna je razlika u tehničkom smislu. U vreme kad sam ja počinjao, radio sam na mom prvom filmu „Čovek iz hrastove šume“, mi smo imali velikih poteškoća. Radili smo sa štopericom, metronomom, ne daj bože da ima neki akcenat, jedva ga nađem. To je bio rad pomoću štapa i kanapa ali rad koji je rezultirao veoma dobrom muzikom. Bili smo velika Jugoslavija, postojali su značajni kompozitori i u Ljubljani, Zagrebu,  Skoplju... Ali tada se nije postavljalo pitanje upotrebe instrumenata. Ukoliko je bilo potrebno svirao je i veliki orkestar, što je sad apsolutno nezamislivo. Današnjim mladim ljudima koji se bave komponovanjem muzike za film je izuzetno olakšano što se tiče tehnike, oni mogu da gledaju film i kod kuće, da beleže, ranije su morali i montažeri da se muče, lepe trake...

 

Da li vi koristite nove tehnologije?

 

-Kako da ne, ništa ja ne propuštam. Kad su se pojavile klavijature i ta vrsta muzike, ’81, ja sam uradio jedan balet za sarajevsko pozorište, prvi balet na tim novim instrumentima.

 

Šta mislite o konceptu novog Sofesta kao festivala filmskih profesija? Pandan tome je bila Pula, jedno kratko vreme i Mladenovac, da li ovaj koncept može da zaživi?

 

-Ja vrlo pozdravljam sve filmske festivale, mi moramo da budemo svesni činjenice da bioskopa u Srbiji više nema. U tome je stvar, ovo je jedina prilika ljudima iz Sopota da uđu u salu i odgledaju film. Drugačije je mnogo kad gledate film na tv-u i u sali, pitanje je i zvuka...

 

Šta je za vas veći izazov, ako već može da se napravi takva podela, rad na pozorištu ili filmu?

 

-Velika je razlika, ja sam više zaljubljenik u pozorište, tu sam mnogo radio sa značajnim rediteljima. To ću da uporedim sa glumom, glumac mora u toku predstave da ima svoj kontinuitet, a na filmu je sasvim drugačije, mogu da se snimaju scene bez reda, da se ponavljaju po 20 puta, a taj kontinuitet pozorišta ima neverovatnu energiju. Predstava traje isto koliko i film ali to je sasvim druga vrsta koncentracije, zato i postoje izrazito filmski i izrazito pozorišni glumci. Ja sam ipak više za pozorište jer se ono odvija u toj čarobnoj kutiji koja se zove pozornica, i tu nema mesta za greške.

 

Da li ima neko od vaših mlađih kolega čiji rad biste izdvojili?

 

-Ako je on mlađi onda je to Zoran Simjanović koji je moj učenik. Ja sam radio film „Nemirni“ i zapazio jednog momka koji sjajno svira klavijature, to je bio Zoran, i sad kako su godine prošle ja mu javno zabranjujem da priča kako sam mu ja profesor jer će svi misliti da imam sto godina (smeh). Ali na primer Irena Popović mi je pomogla da savladam mjuzikl „Maratonci trče počasni krug“ u Pozorištu na Terazijama i otkrio sam u njoj jedan fini afinitet prema pozorištu i filmu.

 

Kako vidite budućnost primenjene muzike generalno, kako će se razvijati?

 

-Ja sam vrlo iskritikovao naše muzičke kritičare, odnosno kako ih ja zovem muzikološkinje, koje su pogrešno tvrdile da je kraj 20 veka obeležila neka druga muzika. Ja mislim da je filmska muzika obeležila kraj 20. veka, Vangelis, Morikone... Dokaz tome je da ta muzika sad zauzima vidno mesto u koncertnim salama, to je uspeh filmske muzike, prodor u svet. Mislim da će propasti muzika ako se odreknemo pravog zvuka jer mi već na neki način veštački živimo pomoću interneta, fejsbuka itd, još ako nam i prirpdan zvuk nestane, onda je naš život rukovođen Velikim bratom i na polju muzike.

 

Šta vam se najviše dopada na Sofestu?

 

-Pre možda 25, 30 godina ja sam došao u Sopot po prijateljskom pozivu Vidosava Stevanovica i to ne može da se uporedi sa ovim danas. To je bila jedna kratka sirotinjska zabava u domu kulture koji se raspada, a danas je Sofest prerastao u jednu ozbiljnu manifestaciju. Nešto što će trebati Sofestu, posebno kad je 19 filmova prijavljeno, je selektor. Prvo sam se iznenadio da se u ovoj besparici pojavljuje 19 filmova, stvarno sam bio iznenađen, ali onda sam video o čemu se radi.

 

Koji su vaš planovi za budućnost?
 
Kompozitor, slikar, nikad ne ulazi u penziju. Sve mislim dosta mi je pisanja, ali taj poriv i dalje traje. Dok god traje, ja ću pisati.

 

Izvor: 44. Sofest

 

Novinar: Vuk Pajković

SOFEST od ove godine postaje i festival filmskih profesija, fokus je na muzici, kakav je vaš stav o novom konceptu?

 

Sličan koncept je bio u Mladenovcu osamdesetih ali je ukinut. Lepo bi bilo kada bi ovaj koncept za SOFEST zaživeo i postao regionalan.

 

Koje je vaše mišljenje, da li mislite da će ova koncepcija zaživeti i koji su joj dometi?

 

Ako bude bilo želje ljudi iz grada živeće, ako ne - propašće. Svi festivali imaju za cilj afirmaciju kulture i mobilizaciju ljudi da dolaze i učestvuju u toj kulturi. Normalno sve zavisi i od kulture tj autora. Ako bude dobrih filmova biće i gledaoca. Teško se gledaoci privlače, ali mnogo lako teraju.

 

Na koji način su do sada vrednovani muzika i ton na domaćim festivalima?

 

Mislim da u Srbiji uopšte nije bilo nagrade za muziku i ton.U bivšoj Jugoslaviji u Puli su to bile ARENE i za muziku i za zvuk. Posle u Herceg Novom takođe, tako da je ovo dobar način da se proceni vrednost tih veoma važnih elemenata za film.

 

Kakvo je vaše iskustvo sa festivala sličnih profila po svetu?

 

Ja retko idem na festivale. Samo kad moram. Čak i žirije izbegavam jer se mnogo unosim u želji da stvarno dobar film dobije nagradu, a to je teško jer uvek ima nekih sistema ko treba i zašto da bude pobednik. Ha ha.

 

Kakvo je vaše iskustvo sa nagradama, koliko one znače, pokreću i afirmišu autore?

 

Ja sam uvek mislio da je nagrada dobra, ali ne i najvažnija stvar u životu. Nije loše kad je dobiješ, ali ja za neke najbolje filmske muzike nisam dobijao nagrade, a te muzike žive i danas, a ti koji su dobijali više ne postoje. Mladom čoveku može da bude podstrek ali ne sme da ga uspava. Svaki novi projekat je novi početak.

 

Šta za vas predstavlja festival u Sopotu?

 

Ja sam dupli laureat na teniskom turniru u Babama (smeštaj pored Sopota, gde su ranijih godina tokom festivala održavani i teniski turniri na kojima su učestvovali gosti festivala ) što mi je uvek više značilo nego zvanična nagrada. Ha ha. Nekad su se na viđenijim festivalima organizovali turniri i to je stvarno bilo lepo. Polako se sve gasi.

 

Kakva je perspektiva ljudi koji počinju da se bave ovim pozivom?

 

Vrlo teška. Prvo producenti muziku smatraju za nužno zlo a ne nešto što treba da im pokreće film. O muzici se misli na kraju kad nema para, pa se onda mole neki zaljubljenici da to urade kako mogu, tek da je bude. To je sve totalno pogrešno. Muzika se piše od početaka, od ideje reditelj mora da razgovara sa kompozitorom i da zajedno sazrevaju u tretmanu muzike u filmu. Sa druge strane sve se više isplati nego pisati filmsku muziku i ljudi to i rade, rade nešto drugo.

 

Vi ste u Srbiji personifikacija kompozitora filmske muzike, da li prepoznajete neke mlade ljude koji mogu takođe to da postanu?

 

Ne. Nisam primetio ljude koji toliko vole film da su u stanju da batale svakojaku slavu koja im pruža druga vrsta muzike zarad filma. Možda ih ima, ali ne mogu da se probiju do reditelja i producenata. Moraju strpljivo da rade na tome i na sebi, da prate sve trendove ali da se slepo ne vezuju za trendove već da svaki film tretiraju posebno i onako kako tom filmu odgovara.

 

Koji su vam planovi,  a da se tiču  komponovanja filmske muzike?

 

Već se dugo nosim mišlju da napišem knjigu „Kako sam postao (i prestao da budem) filmski kompozitor.To je posle moje prve knjige Kako sam postao (i prestao da budem) roker postala veoma važna stvar. Nema odnosa prema filmu kakav je nekad bio, sve se radi onako tek da se uradi i stvarno nemam razloga da se posle svega sto sam uradio rvem sa nemaštinom i nerazumevanjem oko filma i filmske muzike. Ako se nešto promeni u tom shvatanju  - ja sam tu.

 

Izvor: 44. Sofest

 

Novinar: Vuk Pajković

<<  Novembar 2024  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
    
 

Putopisi, Intervjui..