Alan Ford je italijanski strip koji su 1969. godine stvorili scenarista Max Bunker (Luciano Secchi) i crtač Magnus (Roberto Raviola). Strip je zamišljen kao parodija na špijunske stripove, sa obiljem elemenata crnog humora i oštre kritike savremenog kapitalističkog društva. U centru dešavanja ovoga stripa su avanture neobične grupe tajnih agenata zvane Grupa TNT.
Grupu TNT čine likovi koji liče na sve sem na tajne agente. Sedište grupe je u jednoj cvećarnici u New Yorku koja im služi kao paravan za tajne operacije. Agenti grupe TNT žive u krajnjoj bedi - odeća im je puna zakrpa, stalno su gladni, a da bi izvršili zadatke služe se sredstvima skrpljenim pomoću "štapa i kanapa". Lenji su i nesposobni, i snalaze se na najneverovatnije načine, često kršeći sva moguća “pravila” špijunskog ponašanja i etike.
Glavni lik je Alan Ford - visoki, plavokosi, lepuškasti mladić koji u grupu upada sasvim slučajno. Alan Ford je izuzetno dobroćudan, i često naivan, a ne bi se moglo reći ni da ga krasi prevelika hrabrost. Vođa grupe je Broj Jedan, paralizovani starac u invalidskim kolicima sa predugačkom bradom, loše naravi i još goreg moralnog integriteta, koji o svakome zna najraznovrsnije prljavštine iz prošlosti i ne preza od ucene da bi došao do željenog cilja. Njegova desna ruka je Debeli Šef, lenčuga koja svaki slobodni trenutak koristi da dremne zajedno sa Jeremijom, matorim hipohonderom koji se večito žali na sve moguće i nemoguće zdravstevne probleme.
Agent koji najviše vremena provodi sa Alanom je Bob Rok, lik koji je zapravo karikatura - autoportret Roberta Raviole, prvog crtača stripa. Veoma je niskog rasta i ima ogroman nos, zbog čega je strašno iskompleksiran i uvek osoran. Pored njega, tu je i Sir Oliver, propali britanski plemić - kleptoman, koji je u stanju da bilo kome ispred nosa zdipi sve što je od ikakve vrednosti, i Grunf, nemački vojni izumitelj, koji sa jednocifrenim budžetom uspeva da skrpi najneverovatnije izume. Osim ljudskih likova, grupu TNT čine još i nekoliko životinja – pas Nosonja, Skviki i papagaj Klodovik.
Alan Ford je, osim u Italiji, u kojoj nije postigao preterano veliki uspeh, izdavan i u Francuskoj i Brazilu, ali je posle samo par brojeva prestao da izlazi zbog jako loše prodaje. Međutim, na prostorima bivše SFRJ, ovaj strip je doživeo enormnu popularnost, i dostigao kultni status. Čitave generacije su odrastale na Alanu Fordu, koji je čak i posle raspada SFRJ ostao ubedljivo najpopularniji strip u praktično svim državama koje su na tom prostoru nastale.
Uticaj Alana Forda na bukvalno sve vidove pop-kulture na našim prostorima je nemerljiv. Od imena bendova (Superhiks, Pero Deformero) do naslova pesama (Daj, daj, daj) i stihova koji se kroz iste provlače (Kad srce radi bi bam ba bam), duh humora i filozofije življenja Alana Forda prisutan je skoro svuda. U filmu Crna mačka beli mačor Emira Kusturice, strip Alan Ford se pojavljuje u rukama jednog od epizodiste koji ga čita tokom čitavog filma, a jednom se desilo i da su članovi jednog beogradskog demo benda (kojem se, na žalost, ne sećam imena) prilikom gostovanja na jednoj od domaćih televizija, ne želeći da sviraju na plej bek, posedali u studiju na pod i čitali Alana Forda dok je sa matrice išla njihova pesma. Tokom devedesetih godina u beogradskom Teatru T na programu je bio i mjuzikl Alan Ford.
Jedan od razloga tolike popularnosti Alana Forda svakako leži i u prevodu, koji je radio Nenad Brixy, koji obiluje namerno prenaglašenim kroatizmima. Gorki crni humor originalnog stripa u kombinaciji sa Briksijevim hrvatskim jezikom je očigledno bio dobitna kombinacija. Ovu teoriju potvrđuje i činjenica da nijedno kasnije izdanje Alan Forda koje je posle rata devedesetih izlazilo u Srbiji, a koje je bilo prevedeno na srpski, nije uspelo da dostigne uspeh originalnog Vijesnikovog. Fanovi su se, praktično jednoglasno, složili da to jednostavno više nije to.
Alan Ford je nadživeo i jednog od svojih tvoraca, crtača Roberta Raviolu, koji je umro 1996. godine. I pored toga, strip i danas izlazi kako u Italiji, tako i na prostorima bivše SFRJ, ali u daleko manjem tiražu. Prema anketi koju sam sproveo u jednoj od beogradskih srednjih škola, tek svaki petnaesti ili dvadeseti srednjoškolac je čuo za ovaj strip, i to uglavnom od svojih starijih rođaka, dok ga praktično niko od njih ne čita. Na žalost, ovo je odličan pokazatelj (ne)zainteresovanosti za strip uopšte kod nas.
http://www.trablmejker.com
