Kezz ili Tamara Ristić, je pobednica nekoliko takmičenja za muzičke mlade nade, devojka koja ravnopravno forsira etno zvuk i (sopstvene) savremene muzičke matrice, te diplomirana istoričarka umetnosti, koja iz prve ruke upoznaje beogradsku galerijsku scenu…Rođena je u Kikindi, pravi svoju muziku od malih nogu i ne da se obeshrabriti.
Na proleće izlazi njen prvi album, a krajem marta očekuje nas i prvi veći beogradski koncert talentovane Kezz.
Pobedila si do sada na nekoliko otvorenih takmičenja posvećenih početnicima i svežim licima, šta ti je to zaista donelo?
Donelo mi je uzlazno ubrzanje i otvaranje mogućnosti za ostvarenje želja.
Tvoja priča liči na neku našu lokalnu verziju "američkog sna", ipak ljudi ovde uglavnom sumnjaju u mogućnost fer takmičenja i konkursa. Kako si ti uspela da guraš svoje i ne sumnjaš previše?
Samo sam razmišljala na koje sve načine mogu da podelim moju muziku sa ljudima, a nema sumnje da su konkursi i demo festivali dobar vid promocije. Prijavljivala sam se na konkurse koji su meni zanimljivi i birala gde ću da se pojavim.
Sviraš i dalje i mtalofon koji ti je poklonila vaspitačica u obdaništu, čuvaš etno zvuke s kojima si se upoznala još u rodnoj Kikindi, a ipak si predstavnik veoma modernog zvuka i scene. Kakav je to muzički hibrid u tvom slučaju?
Da, ja to zamišljam kao drvo. Imam koren koji raste od detinjstva i veoma je duboko u zemlji. Dugo se granam, neke grane su dosta ojačale, a uskoro će i procvetati. Nije slučajno što album izlazi na proleće, imam čak i jednu pesmu “Cvet” u kojoj mislim da sam spojila istok i zapad. Dakle to je neki hibrid koji ima vertikalu, a i horizontalu.
Nakon pobede na regionalnom konkursu Ženski element, u pripremi je tvoj album prvenac, za Mascom Records, kako si zamišljala da će izgledati, a kako zaista izgleda ceo taj proces?
Zanimljivo je da nisam uopšte zamišljala proces, nego kako ću biti zadovoljna na kraju. A nisam ni mogla da zamislim, jer takav intenzitet osećanja nisam do sada doživela. Probaću ukratko – muzika i ja smo se posvađale, nisam mogla da spavam, plakala sam, tražila da se vrati, poklonila sam joj se i onda me je ispunila više nego ikad! Sam proces snimanja je trajao 10 dana u kontinuitetu. Kada sam otpevala prvu pesmu koja je izuzetno zahtevna, kao da sam otvorila zaglavljen čep na nekoj boci, sve je teklo brzo i energično. Marko Milošević – Mkdsl, moj producent, je najdivniji na svetu, i uz njegovu podršku uspela sam da izvučem mnogo toga iz sebe. A kada se udruže naši zahtevi i kriterijumi, nije ih lako ispuniti.
Verovatno si već uzor nekim devojčicama, a ko su (bile) tvoje muzičke inspiracije?
Prva i najjasnija koje se sećam je zvuk helikoptera sa magnetofonske trake koju mi je tata puštao, “The Happiest Days Of Our Lives” Pink Floyd, obožavala sam to. Kod muzike me je uvek inspirisao osećaj koji izaziva. Tako sam došla do izvorne muzike. Jer nju najviše osetim dok je izvodim, to je prirodna povezanost. Sa druge strane je inspiracija koja dolazi iz saradnje, uskoro ćete čuti kako to zvuči.
S obzirom na to da radiš i u jednoj gradskoj galeriji - a koje bi bile likovne?
Isto kao kod muzike, inspiriše me ono što prija mom senzibilitetu. Nije lako izdvojiti jer je to druga strana mog zanimanja – istoričarka umetnosti. Inspirišu me i mladi umetnici koji aktivno stvaraju, volim da sarađujem sa njima, recimo Irena Kovač i Aleksandar Joksimović – Ale.
Opiši u tri reči svoj prestojeći koncert u Elektropioniru /25.3/
Srešćemo se opet!
I logično pitanje za jednu Kezz, šta ti stavlja, a šta skida kez s lica?
Ima dosta stvari koje pokušavaju da skinu kez, a stvaranje ga fiksira tu gde jeste. Nadimak Kezz sam dobila jer sam često nasmejana. Odaću vam jedan trik – probajte češće da se smejete i radite to što volite, videćete da će taj osmeh biti sve teže skinuti.
Paralel PR
